ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

101.
Ми смо призвани да се трудовима, лишавањима и невољама чистимо од грехова; јесте тешко, али нам је обећан вечноблажени живот; радујмо се свему реченоме (2, 24)
Хтео бих да вам укратко поменем о подвижништву на које смо призвани, којим чистимо раније грехе своје и због кога се свакодневно злопатимо. Јер, наш пут је заиста узан и скорбан, по речи Господњој. Међутим, пошто је њему обећан живот вечни ми треба да се радујемо и ревнујемо око његовог успешног окончања. Ми добром ревношћу треба да саревнујемо једни другима, трчећи као на тркалишту и побеђујући свог противника како бисмо добили венац правде у дан награђивања. Стога тешко нека се код нас сматра лаким, непријатно – пријатним, скорбно – радосним, оскудица – угодношћу, бешчашће – чашћу, увреда – похвалом, недостатак – изобиљем, коришћење воде – коришћењем вина, касно јело – раним јелом. Ето мученичке црте нашег живота, на којој се заснива очекивање и нада на будућа добра. Немојмо, молим вас, плакати, нити бити малодушни гледајући како наш живот жалости и мучи срце. Напротив, гледајући на [обећање] да нам он доноси усиновљење, Царство небеско и блажену бесмртност, ревносније га се латимо и непрестано га обнављајмо, додајући труд на труд, подвиг на подвиг, марљивост на марљивост, послушање на послушање, одсецање властите воље на одсецање, молитве на молитве, бдење на бдење, богомислије на богомислије, сузе на сузе, љубав на љубав. Наш живот се разликује од брзопролазног живота и виши је од њега. Он је чудан за оне који размишљају светски, који се управљају телом и који садашње претпостављају будућем. Ви сте оставили свет и све што је у свету: родитеље, браћу, децу и све житејско, те сте свагда спремни да, из љубави према Господу, будете у невољама, да страдате, да носите увреде, муке у смрт. И ви ћете се из света преселити ка Богу. Остављајући временски живот, ви ћете прећи ка бесконачном животу уколико до краја будете пројављивали опит верног послушања.
 

102.
1) Ја вас ублажавам због вашег искреног и успешног пребивања у подвизима општежића; 2) немојте веровати онима који говоре да свагде има таквих; 3) наше прво оружје јесте откривање помисли; 4) њиме се украшује свако наше подвижничко делање (2, 25)
1) Ја вас ублажавам што ви у овом роду и у ове дане иштете Господа, што сте бодри над срцима вашим и што верујете да је дух ваш са Богом. Ја вас ублажавам и стога што живот проводите искрено и исправно, заиста се одрекавши и истински се извукавши из света, на самом делу пројављујући свој назив. Ви сте се истински раздвојили од свега и пребивате једино са Богом, Њему јединоме служећи својим прекрасним животом. Отуда ваше општежиће којим нико ништа не назива својим, отуда ваше неповратно отуђење од родитеља и сродника по телу, отуда нелажна вера према мом смирењу кроз откривање скривених срдачних покрета, отуда простор у тескоби, задовољство у оскудици, утеха и весеље и поред лишавања у телесним потребама. И зашто много говорити? Отуда слава вашег живота и [разлог] што се на језику свих.
2) Ја не говорим да бих вам ласкао, већ вам напомињем да бисте остали чврсти и крепки, да бисте се на сваки начин старали да не паднете са висине, како не бисте ослабили у добром решењу свог произвољења, како не бисте напустили своје послушничке борбе или се раслабили поквареним надмудривањем и наговорима људским и убеђивањима да наводно има много оних који се боје Бога и који му служе још боље од вас. Ето саблазни. А због чега? Да се покажу који су постојани међу вама (1. Кор. 11, 19). Према томе, држите се доброг решења своје воље и немојте бити немарни да љубите Господа кроз добра дела и да тражите оно што потпомаже ваше спасење. Јер, много тога није видљиво за нас и ми падамо и не знајући како, чак и не знајући за пад, као што уверава Давидова реч: Прегрешења (моја) ко ће схватити (Пс. 18, 13).
3) Хоћу да знате да за спасење нема дејственијег лекарства од откривања помисли, што сте и сами испитали. Господ нам је дао тај дар и такво лекарство нам је под рукама. Због чега, дакле, неки од вас касне да приступе исповести и откривању [помисли], давећи се ћутањем, варајући се и пунећи се неоткривеним помислима као црвима? Ма ко били, ја жалим због вас и болујем због ваше немоћи. Због чега се подвргавате [опасности] кад имате средство да оздравите, да се просветите и развеселите? Бог све види. Јер, нема твари сакривене пред Њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев. 4, 13). Осим тога, ја треба да вас познајем. Да бих познао моја чеда, и они мене, ја имам потребу за вашом отвореношћу.
4) Ето истинског духовног сродства, правог послушања, безбрижног хођења, слатке молитве, непрестаног напредовања и усхођења ка савршенству. Добра је суза скрушења која се лије из очију, добра је чиста ноћна и дневна молитва, добро је трпљење скорби, добро је бављење рукодељем, добро је будно слушање читања, добри су спорост у речи и беседа без смеха, добро је умерено уздржање, добро је сећање на смрт и умерено подражавање житија светих, добро је избегавање страсти дрскости и чување божанственог смиреноумља. Ипак, најбоље је откривање и исповедање помисли без жаљења себе. Све испитујте, добра се држите (1. Сол. 5, 21).
 

103.
1) Мисли и чула, речи и дела у свету су сасвим другачији од наших: код нас све као да је у рају; 2) Бог је дао да је код нас и унутра и изван све другачије, неголи у свету; 3) ипак треба да пазимо да не постанемо гори од световњака (2, 26)
1) Слава Богу који нас је изабрао од утробе матере наше у ово свештено звање. Нека је благодарност Господу који нас је призвао на блажени и дивни образ монашког живота. Ја ћу рећи нешто што је смело, али није далеко од истине: нама је заиста дано да разумемо тајне Царства небеског више неголи онима који су у свету, од којих многи не виде о чему се ради. Погледајте само њихова расуђивања и стремљења. Они ублажавају богатство и пролазну славу, радују се утехама и насладама, усхићују се мирисима и драгим камењем, лепим стаништима, вртовима, гајевима и осталим испразностима, смеју се, шале се, играју, дебљају се као животиње које се припремају за заклање и чине много другог што не треба ни помињати. Не треба помињати ни рђаве последице које се рађају из реченога, којима се они ипак хвале. Ето шта хвале, чиме се хвале и чему се радују. Ипак, све речено је ништавно и достојно презира у очима оних који су тело разапели са страстима и жељама (Гал. 5, 24). И ви сте у Господу Исусу Христу по светом апостолу распели тело своје. Код нас постоји друга жеља и друго расположење према стварима. Ми иштемо и настојимо да стекнемо добробиће које је постојало у рају сладости, одакле смо изгнани. Стога ми и прихватамо начин живота који личи на првобитни, удаљујући се од прелесног света и прилазећи Богу. Ми скидамо житејску таму и облачимо умну светлост, од свега се одричући и постајући господари над свиме.
2) О дивног ли и великог звања. Ко нас је одвојио од плоти и крви, од родитеља, сродника, родбине, од житејских обичаја и свега светског? Ко нас је убедио да се игуманима и духовним оцима предамо као робови, те да прихватимо напорни подвиг уздржања, бдења и спавања на голој земљи? Ко нас је просветио да на ствари гледамо без расејавања и прелешћивања, те да не сматрамо нечим великим ни злато, ни сребро, ни лепоте, ни светске величине, па чак ни царске круне и свилу. [Ко нас је просветио] да сматрамо достојнијим и већим облачење у дроњке и закрпе, те да се њима величамо више неголи бљештавим плаштом? Ко нам је дао силу да побегнемо од свега вештаственог и телесног и да се сјединимо са вишим поретком живота, слично анђелима преко девствености пребивајући чисти и непорочни? Ето наших похвала. Нама их је даровао Бог, кога смо заволели. Ми смо пожелели будућа добра, неприступну светлост, вечну славу, неизрециву радост, непрестано весеље, вечно наслеђе, Царство небеско, неисцрпно богатство и сва обећања која су изречена преко анђела и отаца.
3) Стога гледајмо и пазимо добро како се опет не бисмо обратили на супротно и како се касније не бисмо нашли иза оних који живе светски. Све више се чистимо и утврђујмо у девствености, старајући се умом и срцем да не попуштамо демону. Реч изазива реч, поглед привлачи поглед, немар потпомаже нерад и ми се постепено срођујемо са њима, они нас освајају и ми се налазимо у положају ноћне вране, рађајући греховну смрт. Немојмо, пак, тако, чеда моја. Пазите се једни од других с обзиром да од ближњега долази и живот и смрт. Незнатни немар и извесна безбрижност гурају у бездан греха. Пазите и гледајте и мали и велики, предњи и задњи, начелници и руковођени. Горе смо били ублажавани, а овде смо у бешчашћу; горе смо личили на анђеле, а овде се усличујемо сатани. 0 некоме је речено да би му било боље да се није родио (Мт. 26, 24). Исто је пригодно рећи и о наведеном. Но, довољно је о томе. Ја ништа нисам рекао да бих вас ожалостио, већ да бих предзнањем одвратио наилазећи мач греха.
 

104.
1) Ја имам дужност да говорим, а ви да слушате; 2) ви ме устима поштујете, али је ваше срце далеко; кад сам вам говорио о тескоби у потребама и указао на узроке, ви сте се помирили са нашим положајем, али сте потом почели да ропћете, нарочито због примања многих; 3) ја вам објашњавам да је Бог Хранитељ и да ће помоћи; 4) немојте роптати, иначе нећете ући у Царство Божије, као што Израиљци због роптања у пустињи нису ушли у обећану земљу; 5) када је нешто слично било код отаца наших; напротив, сви они су трпели невољу, не одбијајући друге; 6) и ви сте овде прихваћени иако сте дошли без ичега; због чега сада не желите да укажете милост другима; ни псе који умиру од глади не терају, а ви хоћете да прогнамо оне за које је Христос умро; 7) нисте ли обећали да ћете заједно са мном све трпети; или сте заборавили да је страдање наш удео; 8) покајте се, будући да се ја нећу променити; осим тога, и ви сте учесници у тим делима, будући да смо једно; 9) сетите се колико нас је пута Бог избављао из невоље; чега да се бојимо уколико делујемо по заповестима (2, 30)
1) Моје дело и мој неуморни подвиг се састоји у изношењу речи за вас, у напомињању дужности и тешењу у трпљењу у вашем добром животу по Богу. Пастири бесловесних оваца по неопходности предузимају труд неспавања и бриге око чувања стада које им је поверено, изводећи га на пашу. И ја грешни, који сам недостојно примио начелство над вама, тј. Христовим овцама, морам да имам неуспављиво душевно око и да вам оглашавањем речи, као некаквом свиралом, указујем на дужност и корист, предупређујући вас од неприличног и погубног. Од мене се, дакле, тражи речено, али и ви треба да се према мојој речи односите пажљиво, слушајући мој пастирски глас. Господ говори: Овце моје слушају глас мој. . . и за мном иду. . . А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн. 10, 27; 5). Речено се може применити на вас и на мене.
2) Због чега сам вам изрекао сличан предговор? Унапред вам кажем да не бих [желео] да вам моја реч буде тешка. Јер, неки од вас ме поштују устима, док им је срце далеко од мене. И објаснићу због чега. Код вас се појавила тескоба у телесним потребама због рђавог рода прошлих година, због прилива лица које Бог из пучине света шаље у пристаниште наше обитељи на спасење и због додавања странопримница и других уточишта, с обзиром да се налазимо у царском граду. Ја сам о реченоме све обавестио, изјављујући дубоку скорб и оптерећујућу бригу око начина задовољавања потреба за текућу годину. Ја сам искао и молио да се загрејете усрдношћу за увећање уобичајене мере ваших рукодељних производа, напомињући да нама, који иштемо Царство небеско, приличи да идемо тесним и скорбним путем, на коме се налазе невоље, притешњавања, глад и жеђ, напори и зној, нагота и сиромаштво и све слично. Још сам додао да Бог често попушта да се подвргнемо незнатним искушењима како би испитао нашу љубав према Њему, тј. да ли радо подносимо скорби које нас сусрећу ради Њега. И ви сте се показали као што треба, оправдавши моје очекивање. Међутим, немајући истинско срце у односу на Бога, ви сте му заблагодарили само устима, да бисте потом зароптали, оптерећујући се оним што се десило и устајући на мене грешнога, као некада на Мојсија. И ви сте приговорили: “Зашто их сакупља толико кад не може да их нахрани? И због чега? И ко га принуђава да сабира толико мноштво”.
3) Од тих речи ја треба да се оградим и да огласим правду Божију, указавши на мач Божији који долази на такве. Од мојих грешних руку се неће тражити крв њихове погибли. Као неистински синови моји, они најпре нису заједно са мном рекли: “Зашто их примамо”, већ су као туђа и рђава деца рекли: “Зашто их прима”, сами себе искључујући из општења са мном. Они су криви. и достојни осуде стога што, као што се пева у Псалмима, клеветаше на Бога, и рекоше: Не може ли Бог спремити трпезу у пустињи (Пс. 77, 19) таквим мноштву. Зар ја достављам храну, или доносим плодове, или пуним житницу? И опет, зар ја самовољно и самовласно примам оне који долазе и умножавам братство? Није ли сам Господ и Бог Хранитељ света, који отвара руку своју, и испуњава све живо благовољењем (Пс. 144, 16)? Не говори ли Он сам: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Не побуђује ли и сам малодушне, говорећи: Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. . . Колико ће више вас, маловерни (Мт. 6, 26; Лк. 12, 28). Не саветује ли Он преко једног мудраца: Ко верова Господу и постиде се? Или ко је истрајао у страху Његовом и био остављен? Или ко га призва и би презрен (Сир. 2, 10). И не обећава ли Он опет кроз Јеванђеље: И онога који долази нећу истерати напоље (Јн. 6, 37). И не наређује ли Он: Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије (Мк. 10, 14). И много других места из Писма је сагласно са реченим. Зашто ви устајете на мене бедног и својим вређањем говорите безумље?
4) Ви сте, као што се види, Израиљци који су избављени из руке невидљивог фараона, од горког прављења цигли у ропству страсти и од мрачног Египта светске сујете, да би потом, при пролажењу пустиње подвижничког скорбног живота и сусрету са тешким невољама, пропустили да заблагодаре Богу, услед чега је изостало и добро расположење које је требало да изазове јављање потребног по Божијем промислу. Да, ви сте узроптали на Бога и као да сте рекли: “Боље би било да смо умрли у Египту”, сећајући се египатских котлова, тј. онога што је свакога највише наслађивало у свету. Међутим, ви знате да су тад пострадали они који су роптали, да се нико од њих није удостојио да уђе у обећану земљу и да су им кости остале у пустињи. Бојим се, чеда, да и ми не пострадамо на исти начин с обзиром да чинимо што и они. Међутим, тада је било дејство шатора и закона, а сада – савршенство благодати и истине Христове. И речено нису учинили световњаци, него они који су међу нама, тј. који су се попели на висину анђелског живота.
5) Где је и када се код наших преподобних отаца појавило роптање? И да ли су они икада ради оскудице у телесним потрепштинама одбили некога од оних који су желели да се спасавају у општежићу? Нису ли, напротив, њихова врата свагда била отворена не само за оне који желе да се одрекну од света, него и за све потребите сиромахе? Зар нису они и после своје смрти остављали посебна завештања у вези са реченим? Ви знате какви су у вези са наведеним били налози великог светила нашег Евтимија. Ви сте читали како је било код увекспомињаних отаца наших Саве и Теодосија Великог, као и код преблаженог Пахомија. И да ли се код њих догодила оскудица? Јесте, и то вишекратно. Код једног за Ускрс није било неопходног чак ни за вршење Литургије, што је уосталом и код других бивало. Они су често имали свега у изобиљу, а понекад су и оскудевали. У оба случаја они су, пак, благодарили Богу и благодушно трпели. Са њима су страдала и њихова истинска чеда са радошћу и весељем. Они, пак, који нису слични потпадају под клетву и гину. Стога треба да пазимо, чеда моја и братијо.
6) Ви који ропћете треба да се сетите да се не издржавате од свог труда и да приликом доласка овамо нисте са собом ништа донели. И ви сте тада благодарили и славили Бога и нас што се нисте вратили назад. И као неразумни ви сада нећете да укажете другима оно што сте тада сами добили. Ви сте шкрти да другима уручите дар који сте сами добили. Недружељубиви, несаосећајни и неосетљиви. Ми бисмо били достојни одобравања чак и кад бисмо примили бесловесне псе који умиру од глади. Јер, написано је да праведник милује душе стоке своје (Прич. 12, 10). А зар нећемо примити словесне људе, учеснике у заједничкој природи, братију нашу који нас моле да их примимо у пристаниште после бродолома и да их спасемо од крајње невоље, оне за које је Христос умро? Међутим, безумници не помишљају о реченоме.
7) Зар ви нисте обећали да ћете заједно са мном умирати за име Господње? А сада се при малој тескоби у напорима и по требама одричете и повлачите назад. Због чега напротив ви мене не подстичете да ни једног од сиромаха који долазе не отпустим гладног, жедног и без тражене помоћи? Међутим, ви волите једино да се сами насићујете, па чак и пресићујете, да једете рибу, пијете вино не само по две или по три красовуље, већ и са додатком, што оци забрањују. И на вама се остварује [реч] да нико не може служити два господара, тј. и стомакоугађање и богољубље. Неразумни и спори срцем схватите да (по заповеђеном светим оцима нашим и по непрестаним напоменама мене грешног) ми треба да пострадамо и да кроз многе невоље уђемо у Царство небеско.
8) Према томе, покајте се што сте много сагрешили пред Господом. Ја нећу одбити [никога] и нећу се променити, већ ћу наставити као што сам започео да са свом срдачношћу и ватреним срцем примам свакога ко долази. И не [примам] их само ја, већ и Бог који заповеда [љубав] и ви заједно са мном, будући да смо сви једно. Ви сви делате са мном када одевам нагог, загревам промрзлог, обувам босог, бескућника уводим под кров, храним гладног и појим жедног у име Исуса Христа, истинитог Бога нашег, који је себе дао ради нашег избављења од грехова. И ми верујемо у Његова обећања да неће убити гладом праведну душу (Прич. 10, 3). Такве су и ваше душе које не ропћу (јер ја не окривљујем све) и које се радују због испуњавања заповести Божијих и умножавања братства, будући трпељиве у искушавањима Божијим, одрекавши се од свега и решивши се да до смрти стоје на делу Божијем.
9) Погледајте ненаучени, којима се поново обраћам, колико нас је пута Бог избављао из крајње невоље. И каквих доброчинстава нас је удостојио ради молитава мог и вашег оца. Није ли нам дао жита и вина у доба оскудице? Није ли Он подигао добре људе и није ли отворио њихове житнице ради наше прехране? Није ли нам до сада из села, градова и острва слао мед, маслине, сир, покриваче, одело и злато од епископа, начелника и од оних који су одевени у порфиру? Нека вам Господ опрости и нека учини да убудуће будете крепкији како бисте све поднели и претрпели са осталом братијом и заједно са њима се удостојили да добијете венац правде.
 

105.
1) Сада је лажљиво време (пролеће): држите тело на узди; 2) мера пијења вина и мера хране; 3) за уздржање ће се (добити) небеска добра, према којима садашња уопште нису добра; 4) погледајте на скупину врлина која вас окружује; гледајте на небо и све ће бити подношљиво (2, 31)
1) Добро се стиче трудом, али га непажљиви лако губе. Оно што је стечено дугим временом може да се изгуби због кратковремене небриге. Стога нарочито пазите на себе у садашње време пролећа када тело почиње да се буди и када плот, будући од земље, тражи да дејствује по земаљскоме. Наводљавана и ђубрена, земља даје растиње по своме роду. И тело које се гоји разним јелима и пићима само од себе ускипи страстима које су у њему сакривене. Узмите га у своје руке и притесните га. По речи апостола, старање за тело немојте претварати у похоте (Рим. 13, 14). Напротив, пружајући му неопходно у разумној мери, пребивајте и живите у духу.
2) Нека постоји мера и у јелу и у вину. Вино нека се прима ради мале утехе на празничне дане, при крајње заморним телесним напорима, при болестима и при предстојећем дужем путовању. У друго време треба бити задовољан једном чашом, највише са две. Јер, ви знате шта се о реченоме каже у Старачнику. У односу на јело навешћу вам речи апостола: Јела ће се укинути (1. Кор. 6, 13). Ја не говорим са намером да вас сасвим одвратим од њега, већ са жељом да једете и пијете благообразно, богодолично, спасоносно за душу и укрепљујуће за тело, које треба да врши наложена му дела.
3) Зар не знате да вам се за слично уздржање и лишавање светских задовољстава, тј. месојеђа, пијења вина, бања и топлих башта припрема божанствени рај, који има дрво живота и воду бесмртности, сладост Духа и неизрециву красоту вечних добара? За вас је тамо припремљен покој и свака утеха. Још мало па ћете кроз врата смрти стићи тамо и почети да ненасито и вечно окушате и пијете. Овде, пак, ни добра из царских дворова нису сладост, већ храна за црве. Њихово окушање није добар живот, већ беживотност, наслађивање њима није радост, него туга, њихово поседовање јесте лишеност и њихово наслеђивање јесте заиста сујета над сујетама, као што је рекао најмудрији Соломон, који се у потпуности насладио утехама света.
4) Ви имате уздржање као другарицу, послушање као супругу, непорочност, девственост и милостињу као кћери, скрушеност и смирење као свештене девојке. Погледајте горе на небо и угледајте где је наше станиште, где је наша Глава и општи Отац свих – Христос Господ, где је наш град – горњи Јерусалим. Заиста, ви ћете победити уколико све претрпите. Ви ћете се овенчати уколико будете задовољни са свиме. Уколико скончате на наведени начин, вама ће се отворити врата Царства небеског.
 

106.
1) Све трпимо са надом на вечно блаженство, по речи и примеру светог Павла; 2) јер, и ми, као и он, сваког часа сусрећемо прилику да трпимо; 3) уколико будемо трпели, Божије благовољење ће бити на нама (2, 32)
1) Трудите се и подвизавајте се. На скорби вашег живота у Христу које наилазе на вас немојте гледати као на нешто туђе, страно и неочекивано. Зар дошавши овамо из света нисте пред Богом и Његовим изабраним анђелима исповедили да ћете благодушно трпети сваку скорб и тескобу у гладовању и жеђању, у студени и наготи, у увредама и подсмевањима и у другим подвижничким тешкоћама ради Царства небеског. И боље је да уопште не гледате на речено, већ да трпите и да мотрите на блажени крај свега. Какав крај? Наслеђе Царства небеског, радост због вечних добара, окушање бесмртности, блаженство непрестаног живота, усиновљење, рајску сладост и сваку другу утеху. Заиста је достојно и праведно велики апостол рекао да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Он је тада ходио по свој васељени као усред лавова и тигрова, вучен и цепан неверним, у глади и жеђи и у даноноћним напорима, радећи својим рукама како не би никога оптеретио и својим трудом зарађујући оно што је било потребно њему и онима са њим.
2) Благо нама уколико будемо благодарно и трпељиво подносили све у околностима у којима се налазимо с обзиром да нећемо бити лишени његовог удела. Уколико се, пак, покажемо малодушни, незадовољни и ропотљиви, ми нећемо имати општења са онима који су се до крви подвизавали против греха. И нећемо ли се ми показати достојни сваке срамоте онога дана с обзиром да ни најмању ствар (тј. послушање без противречења, труд без роптања, служење без гордости, благовремено ћутање, разумни говор, случајно превођење на друго послушање које одговара пажњи и ревности, одсецање властите воље, благодарно ношење наложене епитимије [тј. казне], неослабно стојање на псалмопојању и ноћној и дневној молитви и трпељиво читање дневно установљених Псалама) нисмо могли испунити спокојно и прилично?
3) Уколико будемо благопокорно, благодушно и радо примали, трпели и испуњавали и све друго што се не може ни набројати, наш живот ће бити прекрасан и Бог коме угађамо свакако ће на нас гледати са благовољењем и благосиљати нас. Немојмо одступати од реченог начина живота, чак и кад би следило да свакодневно умиремо због њега. [Служимо] радосно, никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди (2. Кор. 6, 3).
 

107.
1) Сада је четрдесетница: нека се свако припреми као што приличи; 2) не захтевају се само спољашње умртвљење тела и телесни подвизи, него понајпре одсецање свега рђавог и властите воље, смирење и послушање (2, 33)
1) Сада је, као што знате, света четрдесетница, која од нас захтева духовне подвиге још више неголи у обично време, тј. усрднију спремност на све добро, благодушност, храброст, трудољубље, трпљење, небоузлазну молитву, сузоточно умиљење, смирење скрушеног срца, умерено уздржање не само од јела и пића, него и од зависти, гнева, надимања, роптања, гордости, добромрзне страсти. Погледајте се пажљивије и очистите се по наведеном указању, припремивши себе као изабране сасуде, као богогласне свирале како бисте примили Духа Светог. На речено нас призива време и оно је прави пост.
2) Нека ми нико не говори: “Ја појем и читам стихове [из Псалтира], молим се, врло мало једем, мало пијем, седећи по мало одспавам, чиним поклоне, подижем своје руке према небу много сати”. Наравно, све је то добро. Ипак, кажи ми да ли имаш смирено мудровање, скрушен дух, да ли одсецаш своју вољу како би увек био послушан и како никада не би противречио, ни роптао, ни препирао, ни завидио брату, ни мислио и говорио сујетно, нити био знатижељан. Кажи ми да ли постављаш питања због чега један има један положај, а други – други, мењајући се у срцу и попримајући зверско лице, те из злог, а не доброг скровишта срца износећи речи неверја, [рђаве] неустрашивости и несређености, које и оне који слушају могу да вргну у ров пада. Нису таква дела поста и нису таква упражњавања у уздржању. Напротив, онај ко има смирење и послушање као са два крила усходи на небо и постаје сабеседник Богу.
 

108.
1) Немојмо дати места разлењености сећајући се да служимо Богу, који ће и узвратити по усрдности и ревности; 2) чувајмо у савршенству и сво остало устројство живота и споља и изнутра; 3) храбрите се имајући Бога за Помоћника, и Пресвету Богородицу, и светитеље Божије, а нарочито наше – светог Претечу и Богослова, којима припада манастир; 4) уздржавајмо се од неприличних разговора и разговарајмо само о душекорисном (2, 34)
1) Пазите да наша срца не буду оптерећена мрзовољом, раслабљеношћу и неумесним помислима, што доводи до беде унутрашњег пада у души. Напротив, са младићком бодрошћу и ревношћу се постарајмо да заједно проживимо остало време краткотрајног живота нашег, који се стално умањује како бисмо, по завршетку добрих подвига, свештених упражњавања и часних врлина прешли у будући век и удостојили се добијања нетрулежних венаца правде од Наградодавца Господа. Стога нека свако гледа како проходи своје служење. Нека се до старости свако труди да служи Господу као да је присутан, избегавајући немар, малаксалост, лењост и притворност и знајући да не би ожалостио човека, већ Бога, коме се посвећује служење. Ми смо овде само саслуге, који напомињу о заповестима Владике. Они који их испуњавају и они који их нарушавају нису криви пред нама и не угађају нама, него благом Владици и Богу, који их је дао. Нека свако своје дело ради као пред лицем Бога, а не људи, било да преписује књиге, било да служи, или оре, или копа градину. Нека свачије дело буде чисто, будући да Срцезналац Бог мери напрегнутост силе и усрђа који се у њега улажу.
2) Језик треба чувати од празнословља, око ограђивати од неприличних призора, срце чувати од нечистих помисли и сва чула трезнити страхом Божијим. Једни према другима треба да се односимо са смиреноумљем и са љубављу без дрскости. Ми треба да водимо доличне разговоре, да гледамо на корисно, да слушамо само оно што је прилично, да се додирујемо са скромношћу, да помишљамо на Божанствене ствари, да се радујемо и да се сарадујемо у испуњавању заповести Божијих како бисмо душеспасоносно окончали дане нашег странствовања на земљи.
3) Будите храбри јер имамо Бога за Помоћника и Заступника у свом животу, те крепки покров, тј. заступништво Пресвете Богородице и молитве господе наше, великих светитеља Претече и Богослова, у чијим манастирима живимо. И ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рим. 8, 31). Ако је Господ заштитник живота мога, кога ћу се плашити (Пс. 26, 1). Ко ће нас савладати уколико имамо помоћ од Богородице и светих? Нико и никада. Демони ће бити далеко од нас, људи ће нас хвалити, непријатељи ће се избезумити и нико неће опстати пред лицем нашим. Уколико, пак, не будемо такви, све ће са нама бити другачије.
4) Стога ми треба да истрајемо у доличном устројству, нарочито живећи у оваквом граду. Уздржавајмо се од разговора о предметима који су нам туђи. Нама је туђе беседити, разговарати и распитивати се и о царевима и о начелницима. Премудри говори: Схватај оно што ти је наложено (Сир. 3, 22). Ми имамо другу бригу и друге беседе. Световњаци разговарају о световном и телесни причају о телесном, док ми [говоримо] о Богу, Спаситељу нашем, и о ономе што је душекорисно, о врлинама, о животу преподобних отаца наших, о смрти, о престављењу, о сусрету светих анђела, о одговору пред престолом Христовим, о праведној награди, о Царству небеском. Разговарајући о реченоме, ми се анђелски просвећујемо, а просвећујемо и световњаке. Уколико, пак, упаднемо у сујетне разговоре, ми и себи штетимо и други нас подвргавају подсмеху и осуди. Од сада пазите и чувајте уста своја од неприличних беседа. Трудите се у својим добрим делима, распламсавајући још врелију ревност за љубав према Богу и имајући готовост да за Његову истину чак и смрт поднесемо. Вашу одлучност Бог ће примити као дело и у онај дан вас украсити мученичким венцима.
 

109.
1) Ревносно и из све снаге иштите неземаљско и Бог ће вас благословити; уколико тако чините, напредоваћете; јер, тако су живели сви оци; 2) опет прекор крадљивцима стварчица (2, 35)
1) Једни бирају један предмет искања, а други други: један иште господство, други славу од спољашњег чиновништва, један задовољство и многа имања у домовима, слугама и пољима. Многообразне су похоте светске. Оставивши све слично и душевно се преселивши у други свет, ви желите и иштете надсветско и небеско, у чему и пребивате својим срцем. Око реченога је све ваше старање и труд. Вас не брине и не занима ништа осим савршеног очишћења страсти и стицања скрушеног и смиреног срца и потпуне безбрижности не само у односу на другове и познанике, већ и на родитеље и сваку сујетност. Такво је Божије благовољење о вама. И ја видим како се сваки од вас труди, подвизава и принуђава да одбаци страст која га мучи и да расположењем пребива само са јединим Богом. Уколико истрајете у мученичком подвигу, Христос Бог наш ће вам дати силу и крепост да одбаците свако страсно и сатанско противљење, те да успешно завршите триблажени подвиг који вам предстоји, као уосталом и свети и богоносни оци који су раније живели. Зар су они, обучени у тело и имајући једнаке прохтеве као и ми, без труда и подвига прошли овај живот? Никако. Они су многообразно страдали и побеђивали, ходећи путем сваког послушања и смирења, уздржања и других врлина, потчинивши тело духу, узишавши на висину светог живота и прославивши се. Ради изграђивања душа наших сетимо се врлина преподобног оца нашег Саве (чији спомен славимо). Као послушник, као што знате, он беше веома послушан, брз, услужан, прихватајући последња послушања и радујући се као да врши нешто славно. Он је даноноћно био у трудовима, носио воду и дрва, први долазећи на псалмопојање и последњи излазећи. О њему је написано и много другог, што се због недостатка времена не може набројати. Подражавајмо га и ми, чеда, с обзиром да није немогуће да га подражавамо један у једном, а други у другом, помажући и саревнујући један другом. Изнад свега треба да се чувате да не поступате по својој вољи и да без доличног распитивања не [чините] чак ни оно што изгледа добро.
2) Не могу да прећутим једну ствар коју, не знам како, међу вама чине неке незналице и презирачи сваког поретка. Наиме, ради се о веома прекорном делу честог нестајања или пре – крађе [ствари]. На пример, онај ко у својој келији остави сандале или оловку, или друго оруђе за рукодеље и изађе на кратко или на дуже због свог посла, по повратку не налази остављено. Ради се о савршено ђаволском делу, које вређа и смућује братство. Почеће да се јављају подозрења, клевете, огорчења па и непријатељства вероватно више према невинима, неголи према виновницима. Ви лопови почујте грозну претњу блаженог апостола Павла: Ни лопови. . . ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 10). Рекавши отимачи, он није додао “сребра или злата, или драгоцене одеће”, већ је изрекао опште одређење. Ма на шта да се односи отимање, и макар се радило и о најмањој ствари, отимач неће наследити Царство небеско. Да ли чујете лопови и отимачи? Молим вас да престанете да крадете и отимате конац, игле, шила, оловке, лончиће, чаше, ножиће, појасеве и слично. Јер, понављам, ни они који чине слично неће наследити Царство небеско. Зар се не бојите апостолске опомене? Зар ја бедни изричем такву опомену? Стога вас молим да ходимо достојно звања на које смо призвани, тј. чисто, преподобно и праведно, удаљујући се од наведеног порока како бисмо били наследници вечних добара.
 

110.
1) По вашем општењу добро свакога прелази на све, и добро свих на свакога; 2) немојмо бити ни лењиви, ни својеглави; живећи општим животом постарајмо се да се уздржавамо од рђавог и да ревнујемо за похвално; 3) оно што чинимо и доживљавамо бива и пролази и више се не осећа; оно, уосталом, остаје унутра и на дан суда ће се појавити на оправдање или осуду (2, 37)
1) Свако, по писаноме, има свој дар, један једно, други друго. Ви сте, пак, братијо, свезани савезом љубави услед чега чините својим и напоре и врлине свих других. Ти, на пример, благодушно подносиш бешчашће, други се одликује трудољубљем, један изобилује ћутањем, други покорношћу. Међутим, због општења свако од вас осим свог поседује и оно што имају други. Стога се радујте и сарадујте једни другима. Нека свако напредује у дару који поседује, избегавајући таштину и врлину брата сматрајући већом. И уколико смо сливени једни са другима и спојени сједињењем љубави, потрудимо се да све више напредујемо, услед чега ће се Бог прославити у нашем делу и већи део васељене ће чути за наш начин живота.
2) Нико нека не буде својевољан и својеобразан. Тешко онима који су мудри за себе и разумни пред собом (Ис. 5, 21). Нико нека не буде немаран и лењив да не би чуо: Иди код мрава, лењивче (Прич. 6, 6). Нека нико не буде двоједушан у расуђивању да не би чуо: Двоједушан човекје непостојан у свима путевима својим (Јак. 1, 8). Увек будите покретни и брзи на делаље заповести, искрени, без саплитања приликом исповедања својих скривености, слободни од таштине и далеко од своје похоте, која чини да је [човек] као морски вал што га ветар подиже и витла (Јак. 1, 6), будући да се није утврдио и да нема основе у срцу своме. Нека све слично буде далеко од вас. Ви се старајте да стекнете, да уризничите и да се обогатите свим што је часно и похвално ради добијања Царства небеског.
3) Све оно што сваки од вас чини, било похвално, било прекорно, заиста пролази и нестаје као поток водени, при чему чак ни у осећањима не остаје готово ништа од онога што је било јуче. Страдање због заповести, труд, плач, трпљење, зној, раздирање срца, притешњавање, изнемогавање, подвргавање увредама осећа се само тренутно, да би потом нестало. Међутим, код оног ко је речено окусио све остаје и чува се у векове ради добијања награде. Онај, пак, ко се теши, смеје, наслађује, прави неред, игра, лењствује, никога не слуша, предаје се лакомислености, завиди, гневи се, бесни, прави сплетке, држећи се високоумља и слично не само да сада не стиче никакву корист, већ стиче и непорециву осуду у дан награђивања и праведног суда Божијег. Размислимо о реченоме, братијо, и латимо се врлина, старајући се да на сваки начин избегнемо грех као несретно и свепагубно зло, те да богоугодно окончамо дане нашег живота и удостојимо се обећаних добара са свима који су угодили Богу.
 

111.
Поуке се говоре да бисте ви, слушајући их, исправљали себе; ви, међутим, остајете исти: немојте више бити непажљиви и неделатни (2, 38)
Питам вас ради чега се говори поука. Да ли да би се само прочитала у одређени час и почешала наше уши, или да бисте ме похвалили, или без неког одређеног циља? Наравно не, него да бисте ви схватили оно што се говори, свом душом прихватили смисао речи и донели плод благодаћу Христовом, те уз помоћ молитве мог и вашег оца. Међутим, ја видим да из вашег сећања, чим се заврши поука, одмах све ишчезава без трага као да се уопште ништа није ни говорило. Стога чим изађемо са службе напоље одмах падамо у иста сагрешења као и обично. Један почиње да разговара у невреме, други ропће, један преде осуде, други се сакрива у угао како би заспао и преспавао час за рукодеље, а и кад се јави руке му се показују као немоћне, а колена раслабљена (Сир. 25, 26). Нећу говорити о осталом. Не треба, пак, тако чеда моја. Иначе се може десити да чујете: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене (Мк. 7, 6). Напротив, када чујете спасоносну реч у мојој поуци или из Божанственог Писма које читамо нека се у вашим срцима породи кретање страха Божијег, искра љубави према Њему, жеља за напретком и намера да се верно испуњавају Његове заповести како бисмо се удостојили Царства Његовог.
 

112.
1) Ми смо на духовној трци; ко су, пак, гледаоци; на шта треба да обрате пажњу тркачи; како се трчи по правилу; 2) не треба завидети обичним предностима у манастиру; неразумно је све што незадовољни у таквим случајевима говоре; нека се исправе они који тако чине (2, 39)
1) Ви сте тркачи Владике Бога, премда ваше трчање није по земљи, него од земље ка небу, имајући за посматраче анђеле и светитеље, а не људе. Венце, пак, (неувенљиве) даје сам Господ. Блажени сте ви што сте ступили на то поприште такмичења, примивши [монашку] схиму. Међутим, ви сте тек ступили на поприште, а венци се дају онима који заврше трку. Нека свако од вас добро гледа како трчи и нека примећује знакове на тркалишту који одређују успех трке (тј. напредовање у врлинама), нека пажљиво гледа на препреке (тј. искушења тела, света и ђавола) и нека се напреже да их савлада (примајући силу од Духа Светога). Нека нико не гледа на страну, већ на једну тачку испред себе, тј. на циљ трке, ка њему устремљујући све своје силе. Трка још није окончана. До сада сте добро трчали. И од сада трчите са једнаком усрдношћу и напрезањем, ревнујући једни са другима и помажући једни другима. И ко ће све престићи? Онај ко буде најсмиренији од свих. Ко, пак, најисправније трчи? Онај ко је најпослушнији, најпобожнији, ко у највећој мери избегава роптање, ко највише поје Псалме, ко се највише држи безметежја, најтрудољубивији, најмолитвенији, ко највише открива [помисли], ко највише избегава дрскост, најнезлобивији, ко највише избегава завист, највернији, ко највише воли [свог] оца, ко највише поседује и остале особине савршене врлине и по души и по телу. Ето у чему се састоји ваша трка. Ето чиме усходимо из силе у силу и од света ка небесима.
2) Нека љубав буде ваша главна особина, која вас одликује као ученике Господње. Пребивајући у љубави, радо примајте свако издвајање братије, њихово претпостављање и напредовање у службама, рукодељима, месту стојања и редоследу. Нека од вас одступи завист, љубомора и гнев. Благостање братије нека сваки прима као своје благостање, радујући се њиховом успеху, чиме се угађа Богу и стиче потпуна победа над свиме. Љубав је венац врлина. Огорчавати се, пак, што је некоме дата предност у служењу јесте покварено и штетно дело, тј. знак супротне стране. Не треба тако чинити, чеда моја. Није праведно говорити: “Требало је да мене претпоставе њему”, или: “Ја сам старији од њега и мени приличи више место”. Бежите, молим вас, од сличних замки ђавољих. Напротив, иштите и старајте се да стекнете оно што је добро, што је часно, што приличи светима, што [показује] братољубље, смиреноумље и што вас упућује на крај. У свему поступајте као деца, незлобиво, искрено, као изабрани народ Господњи, не допуштајући ништа мимо заповеђеног. Уколико се и деси неко поклизнуће, пожурите да се исправите и да [ствар] загладите прихватањем епитимије како бисте на дан награђивања чули жељени глас: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34).
 

113.
1) Ви сте предузели добру намеру; она вас, уосталом, не избавља од искушења непријатеља, која вас и сналазе; ипак, будите верни свом завету и Бог ће вам помоћи да истрајете; 2) одбаците дела таме и напредујте у делима светлости: прва, наиме, привлаче карање Божије, а друга – благослов; 3) сада је код нас много болесних: здрави, послужимо болесним, а болесни – будите трпељиви и задовољни свиме; ми немамо слуге: братија служе из љубави по послушању; подстичите се трудбеници: Бог све види (2, 40)
1) По благовољењу Божијем сви се ви налазите у броју спасаваних, сви сте ступили на пут спасења и сви имате само једно искање, тј. да се спасете. Међутим, постоји ђаво који је противник сваког добра и који многе подвргава искушењима и без њихове жеље: једне распаљује на похотне сласти помажући се жељама младости, друге обара властољубљем због кога је и сам спао са неба, неке опет раслабљује немаром, или веже мрзовољом, или растројава неверјем, или плени својевољношћу, или учи неумесним делима. И зашто набрајати све чиме он свакодневно покушава, настоји и очекује да нас саплете чим дозволимо да се раслабимо и чим се предамо распуштености? Међутим, нека му запрети Господ Бог, који је рекао мору: Ћути, престани (Мк. 4, 39) и нека га отера негде далеко од нас, што се и дешава када се ми усредсредимо у себи самима и непрестано пазимо на први циљ нашег ступања у обитељ. Ми смо, наиме, пред Богом који сведочи обећали да ћемо подносити сваку скорб и тескобу све до смрти.
2) Стога сви одбаците све што је противно искању спасења: малодушни – малодушност, сластољубиви – сластољубље, горди – гордост, ташти – таштину, дрски – дрскост, неуредни – неред, причљиви – причљивост, светољубиви – светољубље, телољубиви – телољубље, жалосни – неразумну жалост, завидљиви – завист, брзоплети – брзоплетост, свадљиви – свадљивост, лењиви – лењост. Ето дела таме, видова зла и проналазака и наговора лукавог. Благоме, пак, Богу су угодни мир, кротост, смирење, послушање, незавиђење, трудољубље, марљивост, бодрост, љубав, нада, поредак, молитва. Ето дела светлости, оружја правде и врлина светих. Ради љубави према Господу, ја молим да се пробуде успавани од страсти и да прихвате бодрост дремљиви од обузетости непријатељском прелести. Уколико желимо да живимо добрим животом и уколико волимо да видимо добре дане послушајмо оног ко говори: Уклони се од зла, и чини добро; тражи мира и иди за њим (Пс. 33, 14). На шта очи Господње гледају са благовољењем? Гле, очи су Господње на онима који га се боје (Пс. 32, 18). На шта се, пак, гневи лице Господње? Лице пак Господње је на чинитеље зла, да истреби са земље спомен њихов (Пс. 33, 16). Уколико желимо да пазимо, и све остале речи тога Псалма представљају прекрасне савете.
3) Ових дана је код нас много болесне братије. Време је нездраво. Ми здрави помогнимо болеснима. Болесни нека приме карање Господње као спасоносно и нека благодушно подносе болест, благодарећи за све што нам се даје. Избавивши се од болести немојмо лутати узалуд, него опет приступимо својим делима. Јер, ми немамо унајмљене робове који су одређени једино за служење, као што бива код светских људи. Ми смо сами и робови и господари, и они који служе и они који примају услуге. Ипак, нека сваки гледа да више служи, неголи да без потребе прима услуге. Бог види сваког од вас и његово дело и служење. Он види шта је био раније и шта је сада, како је ко живео у свету и како живи у обитељи, како ко на све принуђава себе и трпи, у шта се одева и обува и какав труд подиже при испуњавању свог посла. И у своје време Он ће свакоме дати по делима његовим. Нека нико не буде малодушан. Ми ћемо се јавити Богу и предстати пред страшним судом Његовим. Давши одговор о проживљеном животу ми ћемо добити оно што нам приличи.
 

114.
1) Обрађујмо своје душе делајући у духовном смислу све што чине земљорадници када обрађују своје поље; 2) држимо се и ратујмо као што војници држе себе и ратују; трпимо све у нашим послушањима ради Царства небеског, као што војници у рату све трпе у очекивању награда (2, 41)
1) Обрађујући своје поље, земљорадник не гледа на тежину труда, не опушта руке и не лењи се, већ има у виду будућу добит. Ради ње он се предаје труду, зноју и исцрпљујућим лишавањима. И сваки од нас је добио душу као неко поље које треба да обрађује у овом веку. И ми на њој треба да обављамо духовна дела. Бог, наш Саздатељ ће у дан суда од нас да захтева одговор о реченоме. Стога вас молим и преклињем да сви уопште усрдно обрађујемо поља својих душа и да их обновимо по законима благочашћа како не бисмо сејали трње страсти. Очистимо најпре оранице своје од сваког корова греха и бацимо на њих семе, оросимо их кишом духовних суза скрушености, оградимо снажном оградом страха Божијег како усеве не би уништавале мислене звери, осветлимо их и загрејмо сунчаним зрацима љубави како бисмо потом напунили наше умне руке прегрштима и сабрали мноштво жита, тј. светих дела по заповестима Христовим. Ради реченога је Господ Бог сваку душу призвао у живот, а нас нарочито и на анђелски образ живљења. Молим вас да свако од вас у добром понашању покаже своја поља како цветају, дају плод и миришу мирисом који је угодан Господу. [Речено ће се постићи] кроз савршену измену телесне нарави и односа, кроз покорно послушање и христолико смирење, кроз свакодневно усавршавање и преображавање из славе у славу, кроз бљештаво одевање добрим делима, кроз одбацивање сваке непослушности, кроз покоравање сваке помисли на послушност Христу, кроз саображавање са општим уставом братства и кроз свагдашње самоукоревање којим се лако сатире и умртвљује многоглава аждаја гордости и самовоље.
2) На које дело смо ми, братијо, нарочито призвани? На борбу и рат. Не на лаку борбу са ништавним лицима, већ на жестоку борбу са страшним силама невидљивих духова, као што говори божанствени апостол: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Према томе, нека нико не остане неприпремљен за борбу, нека нико не излази ненаоружан и нека се не одстрањује од војничких знакова. Не треба да се чудиш када добијаш ране и повреде или када сусрећеш сукобљавање. Све речено и њему слично неодвојиво је од војника. И не умире онај ко је једном добио рану или пао под ударцем. Не умире чак ни онај ко се много пута и безброј пута подвргао реченоме, већ онај ко се добровољно предаје својим непријатељима на заклање. Стога братијо и оци треба да будемо пажљиви и да крепко стојимо у борби као војници Христови. Ви знате да сваки војник одлазећи на војни поход сусреће мноштво неудобности, напора и непријатности или због сунчане јаре, или због кише, или због хладноће. Он не проводи разнежен живот с обзиром да понекад жели да поједе комад хлеба или да попије чашу хладне воде којих нема. Он је читав дан или ноћ у покрету и прелази из места у место у блату и прљавштини, уморан и исцрпљен. И ради чега? Да би угодио војводи који га је записао у војску, да не би допао у списак побеглих, да би у време дељења награда без препирке био признат као достојан. Слично се дешава и код нас, премда на други начин. Њихове награде су привремене и брзопролазне, а наше вечне и нетрулежне. Њих даје Бог који царује над свима. Стога потрпимо и подвизавајмо се у служењу које лежи на нама, чисто и беспрекорно служећи Господу. Онај ко наређује нека разумно и пажљиво наређује, а онај ко служи нека служи без роптања и лењости. И ми треба да подносимо време глади и жеђи, увреда и понижеља, сукобљавања и ожалошћења, а нарочито исцрпљености и раслабљености у време ноћног псалмопојања и молитви, те сваковрсне непријатности од оних који нас видљиво и невидљиво нападају и свакодневно притешњавају у време рукодеља и испуњавања осталих послушања. И подвизавајући се добрим подвигом и завршивши трчање, ми ћемо на молитве оца нашег да се удостојимо венаца правде у дан онај у Христу Исусу, Господу нашем.
 

115.
Одбацивши све похотно и гневно, прилепимо се уз Господа, нелажно радећи на делима нашег послушничког звања (2, 42)
Слушајте и разумите шта нам говоре и шта нам заповедају свети оци. И ја недостојни вам предлажем исто у својим поукама. Оно што они говоре и полажу у наше душе ја ћу сажети кроз две поуке из Речи Божије: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10), и опет: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 3132). И други [праведник] призива: Ходите поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94, 6), и још: Уђите на врата Његова у хваљењу, у дворове Његове у химнама (Пс. 99, 4). Према томе, утврдивши се опоменама и призив примивши к срцу, дођите сви заједно и поклонимо се Господу. Заплачимо се пред Њим због нашег претходног живота и због свакодневних сагрешења у знању и незнању, делима, речима и помислима и уђимо у дворове Његове за песмама и славословљем, а не са псовкама, бесом, непослушношћу и надменошћу. Онај ко ропће чини грех. Стога немојмо роптати, нити излазити из себе, ни ружно говорити и немојмо бити сујетни будући да смо земља и пепео, прашина и прах, нарочито они који из неразборитости мисле да су славни због телесних или духовних дела. Ја видим да је прошло обличје овога света за нас (1. Кор. 7, 31), будући да смо ми нешто друго у односу на световњаке: ми смо одевени у другачију одећу, живимо необичним животом, тј. као безбрачни, безимени, без наслеђа, као неуловљиви, скоро бесплотни, распевши се свету. Јер, који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8, 8). Ми треба да носимо знаке који одговарају животу који смо узели на себе како бисмо истински (а не лажно) били оно чиме смо се назвали. Будимо, дакле, послушни, брзи, богобојажљиви, благи, побожни, дружељубиви, трпељиви, благодарни за све што нам се даје како бисмо добро поживели и постали наследници жељеног и траженог Царства небеског.
 

116.
Поводом случаја бежања неколицине: “Стојте и усавршавајте се, на сваки начин се бојећи да дејствујете по својој вољи, чак и у добру” (2, 43)
(Нека [братија] је побегла из обитељи и свети отац изражава своје жаљење, додајући. . . ). Ви се поучите њиховим примером и схватите да је на вама Господ чудесно показао милост своју [сачувавши] вас од замки ђавола, услед чега сте остали непоколебиви и нисте одступили од свете заповести послушања која вам је предана. Немојте да им се уподобљавате, молим вас. Будући синови светлости, немојте постајати синови таме и противљења. Немојте да ваше многе и блажене напоре узалуд распете и своје душе предате на вечну осуду. Јер, речено је: Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити (Јев. 10, 2829) онај ко згази завете, исповедања и обећања светог звања нашег, исмејавши тајинство нашег савршенства. Стога пазите на себе, молим вас, и право ходите путем Божијим, молећи се да се и они пробуде и врате из душегубне и смртоносне прелести ђаволске. Уосталом, познато је да свако од вас својим настројењем показује да ли ће бити изабрани сасуд или сасуд погибли. Јер, онај ко мимо општег устава, мимо опште користи и мимо наредбе настојатеља у односу на читање, псалмопојање, уздржање или бдење чини нешто што му се чини добрим или приличним, покренут самовољом (услед чега у свем братству обично произилази смућење), свакако представља оруђе злог непријатеља, раскидајући свезу потчињавања и послушања и ходећи у тами за трагом својих прохтева. Треба имати у виду да се по праведном суду нечастиви раздвајају од благочастивих, кварни од правих, криводушни од праводушних, лукави од искрено побожних, злонаравни од благонаравних. Јер, какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са велијаром (2. Кор. 6, 14-15). Ми [понекад] такве из снисхођења и очекивања исправљења не одсецамо [од себе]. Међутим, својим бекством они сами себе одсецају и одвајају. Ако хоћете, сетите се онога што је написано у Старачнику: “Само место изгони оне који не чине дела [која му приличе]”.
 

117.
1) Опет су неки побегли; како избегавати такав пад; не треба обраћати пажњу на наговарања непријатеља и на речи оних које је саблазнио; 2) понеки увече ван поретка ишту хлеба и вина: ја ћу о томе дати општи налог; престаните да се држите своје воље; 3) други самовољно прелазе са послушања на послушање: нека тога не буде; властита воља је пропаст (2, 44)
1) (Опет поводом побеглих). Како да се избавимо од сличног пада? Не треба да се прима савет змије, нити да се сама змија крије у срцу. Напротив, треба је брзо изобличити и она ће побећи као од огња. Да су наши бегунци испунили наведена правила уопште не би пострадали. Ви, пак, чеда моја, пазите се и чувајте се. Као овце стада Христовог немојте се самовољно предавати у плен ђаволу. Уведени у рај заповести Христових, немојте се прелешћивати мамцима зле змије ни на који начин како не бисте били вргнути у мрачну таму греха. Живећи анђелски немојте допустити да вас покрије мрак самовољног бекства. Напротив, трпите и испуњавајте заповести. Нека нико не општи са скупином лукавих и са нечастивима нека не седи (Пс. 25, 5). Нечастив и лукав је онај ко се везује са другим и договара о бекству или о задовољењу неке друге страсти на своју погибао, и на погибао оног ко га следи. Према томе, уколико такав [покуша] да те одвоји од других и да са свог језика у тебе улива отров зла, ти одскочи, стани подаље од њега и затвори своје уши како би спасао и себе и њега. Чак ни кад те види ожалошћеног од искушења које се десило, ти га не примај. Ти си се праведно ожалостио и узнегодовао, али ти он лукаво поново приступа. Јер, он је змија која покушава да те привуче на своју страну. Уколико почне да осуђује твој рај, тј. општежиће или да окривљује оне који живе са тобом, тј. твоју братију говорећи да је један овакав, а други онакав, или да је код вас нешто лоше, ти га одгурни и изобличи као што приличи како би и њега оздравоумио и себе спасао. Шта, наиме, говоре такви? “Одвојимо се од овдашњих. Игуман је тежак. Начелник над радионицама је безосећајан. Краснописац је неразуман. Посла је много, а издржавање ништавно. Сви наређују и сви заповедају. Немамо снаге да поднесемо напор труда. Нема начина да се овде спасемо. Побегнимо одавде. Куда? Где нас очи воде. Само да изађемо одавде”. Када би неко од здравомислећих могао да види њихове душе угледао би их мрачним, ужасним, демонским, без ичега здравог, тј. и воље, и ума, услед чега и блуде лево-десно као залутале овце. И немојте мислити да говорим са намером да их посрамим. Не, напротив. Код њих је још много горе, него што се може изрећи. Уосталом, молите се усрдно да се нађу и да се врате или сами, или нашом руком. А наше дело је да будемо чврсти, избегавајући узроке сличног пада и да се подвизавамо добрим подвигом ради небеског венца. До мене је, пак, дошао слух да неки од вас неопрезно штите оне који су се поклизнули, иако су недостојни не само заштите, него чак и простог помињања. За вас је умесно једино да их једноставно спомињете са сажаљењем. Јер, ни апостоли издајицу више нису називали апостолом, већ само Јудом, издајником и лоповом.
2) Ја чујем да међу вама опет постоји неред у вечерње сате, тј. да неко тражи хлеба, или вина, чак и у време четрдесетнице. Вама је познато да смо ми, дошавши у овај град, већ донекле изменили начин живота који смо имали ван њега. Ја мислим на употребу јелеја, вина, варива у дане четрдесетнице, а такође и средом и петком. И било би довољно. Међутим, с обзиром да саосећам са вама, а и због моје сопствене немоћи и због напорности уздржања у граду ја одређујем да од сада у наведене дане увече сви који желе могу да добију чашу вина и комад хлеба. Најзад, нека не буде нереда и жустрости, нити свадљивих речи: “Ја треба да добијем нешто јер сам се потрудио више од других”. Нарушитељи поретка неће избећи одговарајуће епитимије и одлучења. Ви који надзирете радионице, чувари поретка и управитељи са осталим начелницима других делова будите предострожни како се опет не би десило исто.
3) Поменућу још нешто. Неки не остају на послушањима на која су одређени, већ прелазе са једног на друго из лакомислености и непостојаности. Стога су и сами себи на штету, и онима који се држе поретка. И самим надзорницима радионица и рукодеља они причињавају излишно неспокојство и труд. Нека се сличне ствари убудуће не дешавају. Нека свако буде трпељив у послу на који је постављен и нека ради као што је установљено. Јер, свакако је знак нереда, незнања и непослушности када [човек] сам себи измишља занимање и покушава да испуни своје прохтеве. Пошто смо указали и забранили зло, нека више нико не поступа на тај начин. У супротном ће добити епитимију за неред. Зар не знате шта говори свети Доротеј? Онај ко је достигао одсецање своје воље постигао је пуну меру унутрашњег покоја. Стога, онај ко хоће да се наслади унутрашњим покојем треба да се држи наведеног пута, тј. одсецања своје воље. И постићи ће покој и у време овдашњег пребивања, и у вечне векове у будућности. Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа нека вам свима да да исто мислите и да сте у свему сагласни како бисте трпељиво издржали све подвижничке борбе као залог вечног живота и наслеђа Царства небеског.
 

118.
Подвизи су кратки, али су добра за њих вечна; сласти греховне су брзопролазне, али су муке за њих бесконачне: њих неће избећи лењиви (2, 45)
Садашњи живот јесте време подвига, време скорби и зноја. И они нису привремени и уопште краткотрајни, већ даноноћни, дуговремени и непрестани све до краја живота. Међутим, немојмо заборављати да се та битка не води ради ништавних, последњих и људских циљева, већ ради божанствених и небеских добара. И уколико постојаним трпљењем и усиљеним чувањем светих заповести у њој будемо имали успеха, ми ћемо наследити Царство небеско, бескрајно блаженство и сладост неизрецивих, нечувених и несхватљивих вечних добара. Уколико, пак, због немара и лењости (небило!), због пристрасности и наклоности према трулежним задовољствима овог века у њој не будемо имали успеха, наследићемо вечне муке, безмерно посрамљење и стајање са леве стране уз слушање оног страшног гласа: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25, 41). Немојмо допустити да се деси да чујемо тај страшни глас и окусимо најужасније одвајање од светих и праведних, који ће се узети у неисказану радост, у неизрециву светлост, у ненаситу сладост. [Немојмо допустити] да нас по одлуци Господњој заједно са демонима одведу у огањ вечни, на шкргут зуба, у најмрачнији тартар, у неразрешиве узе на бесконачност и на свагда, а не само на кратко време, на неколико година или на неколико стотина или хиљада година. Где ће тада, како говоре свети, бити брат, или отац, или мати да избаве и заштите? Међутим, брат неће избавити; хоће ли избавити човек? Неће дати Богу откуп за себе (Пс. 48, 89). Ја ћу запитати нешто другачије: “Где ће тада бити небрига безбрижних и немар немарних? Где ће бити противречење оних који су противречили и непослушност непослушних? Где ће бити гордост гордељивих и дрскост својевољника? Где ће бити стомакоугађање стомакоугодника, измишљотине лажљиваца и одрицање оних који су се одрекли завета које су дали пред Богом, који су згазили Сина Божијега, и Крв Завета држали за несвету, помисливши да нема ни смрти, ни васкрсења, ни суда, ни награђивања, који су се одвојили од братског општења у Духу Светом и лишили се Духа Светог, лутајући тамо-амо по стрминама и јаругама своје сластољубиве похоте”.
 

119.
Ми смо изашли из света: стога није чудно што страдамо у свету; међутим, речено није штета за нас, него помоћ; трпимо, време брзо тече и ускоро ће му доћи крај; Господ све види и за све ће дати награду (2, 46)
По телу ви сте остали без рода и без града. Међутим, ви имате Једнога Оца, Бога свих и један град – Горњи Јерусалим. Ви имате и суграђане – свете од [почетка] века. И шта је чудно што се овде злопатимо у подвижничким лишавањима и невољама, понекад [трпећи] скорби и увреде? Ипак, немојте се смућивати, с обзиром да речено не омета, већ помаже да у нама засија правда и мноштво мира, светлост и живот, неизрецива радост и анђелско весеље. Стога вас преклињем и молим да своје душе укрепите у трпљењу и да своје мишљење утврдите у Господу, благодушно подносећи и преживљавајући све у очекивању добијања великих будућих добара. Време брзо пролази и ми се приближавамо смрти, или пре – ка нестаривом животу, будући да над вама смрт неће имати власт с обзиром да сте унапред умрли произвољењем кроз одрицање од света. Латимо се за своје дело са старањем и нека се свако напреже да чисто и преподобно испуни послушање које му је наложено, са добром савешћу га приносећи Наградодавцу Богу. Јер, Господ види сваког и његово дело, и његову усрдност, или лењост и одлагање. Он све надзире и свима ће у Царству небеском дати одговарајући награду.
 

120.
У нашем духовном животу ми треба да одражавамо црте Господњег живота у телу на земљи (2, 47)
Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115, 3). Сећаћу се [доброчинстава] и благодарићу му? Јер, погледајте шта је било. Са какве висине и у какво унижење је Он ради нас себе спустио? Будући Бог и Владика свега, Он је примио обличје слуге. Њега је у утроби носила Пресвета Богородица, да би, по рођењу као Младенац примио повијање пеленама и полагање у јасле. Он је био дојен као дете, постепено растући и од детета поставши дечко. Потом је постао потпун човек и благоволео да прими крштење, свима нама точећи купељ препорода. Он је, најзад, завршио своје служење прошавши кроз издају, кроз животворна страдања, распеће, смрт и тридневно Васкрсење. И све речено је било ради нас, тј. да бисмо и ми духовно проходили исти пут. Он се бестелесно родио од Оца пре векова, да би се потом ради нас телесно родио од Пресвете Дјеве. И ми се спочетка рађамо телесно, а потом духовно, тј. уопште кроз свето крштење, а монаси и посебно, наиме кроз свету схиму. Стога ми треба да будемо као деца (нарочито новопострижени), тј. да подражавамо једноставност деце како се не бисмо гневили као дивље звери када нас оскорбе и увреде, већ како, попут младенаца, не бисмо ни примећивали [увреду]. Христос Господ се у свему повиновао својим родитељима. И ми треба да се повинујемо својим духовним родитељима – оцима. Ступивши на своје дело, Христос Господ је био вређан и злостављан од бесних књижевника и фарисеја слушајући: Демону теби (Јн. 8, 48); помоћу кнеза демонског изгониш демоне (Мт. 9, 34); није ли ово дрводељин син (Мт. 13, 55), као и друге увредљиве речи. Потом је трпео пљување, ударце и бичевање. Па ипак, Он ни речи противљења није проговорио, већ је само благодарио и молио се: Оче, опрости им, јер знају шта чине (Лк. 23, 34). Нека речено подржавају они који желе да се спасу и да буду сунаследници са светима. Пазите на себе сви – од првих до последњих. Нека код вас ништа не бива из зависти, самовоље или непокорности, већ у свему божанствено и усрдно испуњавајте своје дело како бисте угодили Христу и како бисте га прославили. Нека вам Господ да силу и крепост да се све више чистите, усавршавате и просвећујете, те да сијате као светилници у свету.