ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈОВАН КАРПАТСКИ

ПРЕПОДОБНОГ ОЦА ЈОВАНА КАРПАТСКОГ
СТО ПОУЧНИХ ПОГЛАВЉА МОНАСИМА
КОЈИ СУ МУ ПИСАЛИ ИЗ ИНДИЈЕ

 
Земаљским царевима доносећи пролећно цвеће, неки молиоци не само да нису били одбачени, већ су били удостојени посебних дарова. Слично поступам и ја приносећи вам, по вашој жељи, стотину корисних поглавља. Позајмивши их негде, ја их приносим вама који живите небески живот, надајући се да ћете благонаклоно да их прихватите и да ћете ме удостојити дара ваше молитве.
1. Цар свега је вечит и Његово Царство нема ни почетка ни краја. Утолико треба да је усрдније старање оних који су решили да се потруде ради Њега и ради врлина. Јер, почасти овога живота, ма како биле блиставе, престају заједно са њим, док оне које Бог додељује достојнима остају у векове будући да се дају заједно са бесмртношћу.
2. Блажени Давид је испевао песму Богу у име целокупне творевине. Он је поменуо анђеле и све небеске силе. Потом се спустио до земље, поменувши звери и стоку, птице пернате и гмизавце. Он је сматрао да је таква песма у њихово име исто што и поклоњење Ономе ко их је створио, пожелевши да свако створење у њему има свој одговарајући удео. Како би монах, који се пореди са сапфирским златом, било када могао себи да дозволи било какво попуштање или лењост у псалмопојању?
3. Пламен је некада обухватао купину, али је није сагоревао. Исто тако врелина тела не узнемирава и не скрнави ни тело, ни ум оних који су добили дар бестрашћа, чак ни ако им је тело веома тешко и врело. Јер, глас Господњи пресеца пламен (Пс.28,7) природе, а хтење Божије и Његова реч раздељују оно што је по природи сједињено.
4. Својим увећавањем и смањивањем месец изображава стање човека који час чини добро, час пада у грех, те поново кроз покајање ступа на пут врлине. Ум код онога који греши није пропао (као што мисле неки међу вама). Ни тело месеца се није смањило, већ само светлост. Кроз покајање човек поново враћа светлост која му је својствена, као што се и месец, после смањења, опет облачи у уобичајену светлост. Ко верује у Христа, ако и умре, живеће (Јн.11,25). И видећете да сам ја Господ: Рекох и учинићу (Јез. 37,25).
5. Ако будеш побеђен када против тебе мислено устане рој непријатељских представа, тј. ако им се предаш, знај да си се привремено одвојио од Божанске благодати. Стога си по праведном суду и предан у руке сопственог пада. Подвизавај се, међутим, како те благодат никада, чак ни на тренутак, не би напустила због твог немара. Када, пак, престанеш да се саплићеш, поставши способан да прескочиш преграду страсних помисли и скверних прилога ђаволске лукавости, који у гомилама надиру једни за другим, немој да се покажеш незахвалним не признајући дар који ти је дан одозго. Напротив, заједно са апостолом исповеди: Не ја, него благодат Божија која је са мном (1.Kop. 15,10) извојева у мени победу, поставивши ме изнад нечистих помисли које устају на мене. Она ме је избавила од мужа неправедног (Пс.17, 40), тј. од ђавола и старог човека. Крилима Духа уздигнут у висине и као разрешен од тела, ја сам могао да летим изнад демона који су ме гонили. Они људски ум обично лове у замку сластољубља. Онај ко је измолио да буде од њих избављен, кличе: “Онај ко ме је извео из Египатске земље, тј. из душегубног света, тајном руком је ратовао за мене и поразио Амалика. Господ ми даје наду да ће и остале народе непотребних страсти истребити испред лица нашег” (Изл.17,1416). Бог наш ће дати мудрост и силу. Јер, неки су добили мудрост, али не и силу Духа којом се побеђују непријатељи. Он ће подићи главу твоју над непријатељима твојим. Он ће ти дати крила као голубу којима ћеш полетети и починути код Бога (Пс.54,7). Господ ће твоје мишице учинити као лук метални, показујући те чврстим, брзим и моћним да се супротставиш противнику. Он ће бацити под твоје ноге све који устају против тебе (Пс.17,3540). Узврати благодарношћу Господу за очување твоје чистоте, тј. што те није предао у руке похоте твог тела и крви и нечистих и кварних духова, који преко њих делују. Он те је оградио десницом својом као зидом. Подигни му олтар, као Мојсије након што је Амалик натеран у бекство (Изл.17,15). И запевај му: Због тога ћy тe исповедати и хвалити Господе. Имену твоме ћу певати, величајући силу твоју (Пс.17,50), будући да си избавио од пропасти живот мој и извадио ме из мреже и замке примамљиве, многолике и свеискусне злобе.
6. У нама нечисте страсти распаљују, обнављају, уздижу и умножавају зли демони. Напротив, размишљања о Божанској Речи (нарочито уколико су праћена сузама) њих истребљују и умртвљују, ма колико биле укорењене. Она мало по мало чине да погубна греховна душевна и телесна дејства ишчезавају. Ми једино не треба да се олењимо да неослабном и неодступном молитвом и надом стално будемо уз Господа.
7. Због чега Христос из уста верних који су детињасти злобом чини себи хвалу? Наравно стога да би псалмопојањем сломио непријатеља и осветника, који тиранише преко мере непријатеља врлине, злобног осветника, ђавола. Јер, речено је: Мноштвом твоје славе сатро си оне који ти се противе (Изл.15,7), и који војују против нас.
8. Свако једе од плодова сопственог пута: једну половину сада, а другу у будућем веку.
9. Монах увек треба да се придржава примерног поста, да се не прелашћује страстима и да негује велико безмолвије.
10. Мрзитељи наших душа, тј. демони наговарају неке да нас узнесу неком безначајном похвалом, да би затим и нас навели да јој је радујемо. Уколико потом, раслабивши се од самомњења, допустимо [да нас обузме] и таштина, нашим непријатељима неће више бити тешко да нас сасвим поробе.
11. Нека ти је милији онај ко те грди, неголи онај ко те хвали. Јер, онај ко те хвали (по Писму) ничим се не разликује од онога ко те куне (Прич.27,14).
12. Уколико ти се деси да по слабости попустиш у испосничком подвигу који проводиш са ревношћу, са захвалношћу и скрушеним срцем обрати се Промислитељу и Судији свију. Уколико увек будеш био смирен пред Господом, никада се нећеш ни пред којим човеком узвисити.
13. Знајући да је молитва за нас најпобедоносније оружје, а за њега [нај]погубније, непријатељ се на сваки начин стара да нас од ње растави. Понекад нам он нашаптава жељу да се позабавимо јелинском мудрошћу, коју смо већ напустили. Међутим, немојмо слушати његова наговарања како се не бисмо удаљили од закона и поретка нашег духовног делања, и како уместо смокава и грожђа не бисмо имали бербу трња и чкаља. Мудрост овога света је лудост пред Богом (1.?о?.3,?9).
14. Јављам вам радост велику, вели анђео, која ће бити свему народу (Лк.2,10), а не само некима. И још: Сва земља нека ти се поклони и нека ти пева (Пс.65,4), а не само део земље. Певање није својствено онима који се са сузама моле да нешто добију, него онима који се радују због примања жељеног. Стога немојмо очајавати, него проводимо садашњи живот у радости. Из реченога ми треба да црпемо побуду за радост и благодушност. Ипак, то радовање треба да растворимо са страхом Божијим, као што се каже на другом месту: Радујте се Господу са трепетом (Пс.2,11). Тако су жене, које су биле са Маријом, са страхом и великом радошћу потрчале од гроба (Мт.28,8). Можда ћемо и ми једном са страхом и радошћу потрчати од мисленог гроба. Јер, било би чудно да будемо без страха. Наиме, нико није безгрешан ни Мојсије, ни апостол Петар. Међутим, у таквима Божанска љубав побеђује и изгони страх напоље у тренутку исхода.
15. У Писму имаш сведочанство да страсник добија дар бестрашћа уколико поверује од свег срца и са свим смирењем. Данас ћеш бити, говори Господ благоразумном разбојнику, са мном у рају (Лк.23,43). Крвоточивој жени [опет каже]: Вера твоја спасла те је; иди c миром блаженог бестрашћа (Мк.5,34). Има доста и других сличних места, као на пример: По вери вашој нека вам буде (Мт.9, 29).
16. [Понекад] нас срамне помисли притешњују силније од демона, иако се строго односимо према страстима. Тада још више треба да се учврстимо у вери у Господа, те да јаче будимо у себи наду на обећана вечна добра. Наши непријатељи се из зависти старају да нам их ускрате и да нас удаље од њих. Јер, да добра нису велика, демони не би изгарали завишћу, нити би нас често обасипали скверним помислима. Они очекују да макар на тај начин задовоље своју злобу, мислећи да ће нас вргнути у очајање многоструким и несносним досађивањем.
17. Неки кажу да је најистинитије знање деловање (у складу са спознатом истином). Стога се старајте да више делима показујете веру и знање. Јер, онај ко се дичи једино знањем [свакако] ће чути: Говоре да знају Бога, а делима га се одричу (Тит.1,16).
18. Демони се старају да оскрнаве подвижника срамним маштањем и истечењем семена углавном за време празника и светих сабрања [тј. Свете Литургије], нарочито када има намеру да приступи светотајинској трпези. Ипак, они ни тиме не могу поразити или раслабити онога ко је навикао да све подноси стрпљиво и храбро. И нека се не хвале на наш рачун савитљивци (тј. слични змијама) као да су усправни.
19. Због постојаности и ревности непријатељи се свете души, ударајући је разним и неописивим искушењима. Али, буди храбар. Тим великим и небројеним невољама теби се плете венац. Осим тога, у немоћи се показује сила Христова (2.Кор.12,9). И благодат Духа је навикла да цвета у најжалоснијим условима, како нам сведочи реч пророка: Засија у тами светлост праведнима (Пс.111,4), наравно, под условом да смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебиво одржимо (Јев.3,6).
20. Добро настројење [душе] највише разара смех, шале и празнословље. Напротив, застарелу душу обнавља и припрема за приближавање Богу највише страх Божији, добра пажња, непрестано поучавање у Речима Божијим, наоружавање молитвом и искање плодоносног бдења.
21. Лако је и истовремено душекорисно да се подноси свака невоља, било да је причињавају људи, било демони. Јер, ми треба да знамо да заслужујемо сваку скорб која наилази. За њих не треба да прекоревамо никога, осим себе саме. Онај ко другога прекорева за своје невоље напушта правилно расуђивање.
22. Дешава се да човек, упркос свог старања, скреће са правог пута услед искушења која су се намножила и којима, како говори Писмо, бива прогутана сва мудрост његова и све умеће његово (Пс.106,27). То се попушта да се не бисмо уздали у себе (2.Кор.1,9), и да се не би похеалио Израиљ говорећи: Рука ме је моја спасла (Суд. 7,2). Ти се, међутим, надај да ћеш поново бити враћен у своје пређашње дивно стање пошто по Божијој наредби од тебе отпадне и буде прогнан злобник, који нас нагони да све страсно видимо и чујемо и који нас наговара на грех. Он оптерећује ум неким густим облаком, док тело осећа неизрециви притисак и бреме. Урођену помисао, која је сама по себи једноставна и без лукавости (као код новорођених младенаца), он чини многосложном и веома искусном у сваком греху, развративши је и доводећи до блуђења леводесно.
23. Човек који изнутра расте и увећава врлине јесте нешто велико. Па ипак, и велики се боји греха, као слон миша, тј. да проповедајући другима сам не би био одбачен (1.Кор.9,27).
24. Неће само пред крајем света ђаво проговорити против Свевишњег, како говори Данило (7,25), него се и сада дешава да кроз наше помисли узноси тешке хуле на само небо, ружећи самог Вишњега и Његова саздања и Свете Тајне Христове. Чврсто стојећи на камену познања, ми не треба да се плашимо, нити да се чудимо дрскости нечастивца. Ми треба да се наоружамо вером и топлом молитвом, те да, удостојивши се вишње помоћи, смело одговарамо непријатељу.
25. Претњама и грдњама непријатељ дрско напада на душу која тек што је напустила тело, показујући се као љути и страшни тужилац и раскринкавач њених падова. Ипак, тада се може видети и [супротно]: богољубива и верна душа, премдаје много пута била повређена греховима, не осећа страх од његових напада и претњи, него се показује силна у Господу. Она се окриљује радошћу и надахњује смелошћу гледајући како је прате небеске силе и како је светлошћу вере ограђена као зидом. Он са великом смелошћу кличе против злог ђавола: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу? Шта ми имамо са тобом, свргнути са неба и зли слуго? Ти немаш никакве власти над нама. Власт над нама и над свиме има Христос, Син Божији. Њему смо ми сагрешили, Њему ћемо и одговарати, имајући Његов часни Крст као заступника Његовог милосрђа према нама и спасења у Њему. ? ти, окајани, бежи далеко од нас. Нема ништа заједничко између тебе и слугу Христових”. Због тих смелих речи ђаво на крају окреће леђа, испуштајући продоран крик. Он је немоћан да издржи пред именом Христовим. Летећи изнад непријатеља, душа га удара, као што птица коју зову брзокрил удара врану лету. Након тога, њу божанствени анђели са радошћу преносе у место које јој је одређено на основу њеног стања.
26. И мало искушење може понекад по попуштењу Божијем да буде препрека духовног раста ревнитеља, као што се можеш убедити из примера ехениса, тј. рибице, која самим својим додиром може да заустави лађу натоварену читавим товаром робе, не допуштајући јој да се даље креће. Сети се и онога ко о себи каже: Ја, Павле, неколико пута хтедох доћи ? вама, и спречи ме сатана (1.Сол,2,18). Међутим, немој се смућивати, него се и даље смело подвизавај против искушења, [знајући] да ћеш добити благодат.
27. [Дешава се] да се богати врлинама из лењости удаљи од својих дужности. Тада на њега устају силе злог истока, Амалићани, нарочито Мадијам (Суд.6…), тј. блудољубива сила са свим својим камилама, тј. страсним успоменама, којима нема броја. Они тада уништавају све плодове земаљске, тј. плодове доброг деловања и навика. Због тога на крају осиромашује Израиљ, запада у малодушност и бива принуђен да завапи ка Господу. Тада му се одозго шаље добра помисао која подражава Гедеона у великој вери и смиреноумљу. Он је, наиме, некада говорио: Моја је хиљада најгора у Манасији (Суд.6,15). И он се са својих триста немоћних људи подиже против таквог мноштва нападача, те уз помоћ благодати преславно уздиже знамење победе над непријатељима.
28. Нећеш моћи да наступаш на аспиду и отровну змију, нити да газиш лава и змаја (Пс.90,13) уколико дугим молбама ниси од Бога измолио анђела помоћника, који ће, подигавши те на својим рукама, учинити да будеш виши од сваког вештаствољубивог мудровања.
29. [Дешава се] да неко од оних који се силно подвизавају буде побеђен. Он тада не треба да пада духом, нити да слаби у наравственом [погледу], већ треба да је добродушан, исправивши се, подстакнут речима Исаије, и певајући песму: Покорите се силници, лукави демони. Ако се поново дигнете, поново ћете бити побеђени. Господ he разрушити сваки договор који склопите, јер је са нама Бог (Ис.8,910), који усправља пале и који нагони наше непријатеље да се раздиру од муке и туге због нашег покајања.
30. Онај ко се учи на искушењима никако не може избећи жалост. Међутим, касније се он удостојава велике радости, слатких суза и божанствених помисли, с обзиром да је бол и скрушеност узгајио у срцу своме.
31. Ни Исаак који је хтео. ни Исав који је трчао није добио жељени благослов (Рим.9,16). Јер, Бог милује, благосиља и Духом помазује онога кога је сам одредио за службу себи пре стварања света, а не онога кога бисмо ми хтели. Стога никако не треба да завидимо, нити да се смућујемо када видимо да неки од братије успевају у врлинама, иако су у свему неугледни и међу последњима. Ти си наравно чуо шта Господ говори у причи: Подај место овоме (Лк.14,9) да на њега седне онај ко је виши од тебе. Стога се пре завидимо Судији који је премудро и предивно пресудио да најмањи и последњи буде први и предводник, а да ми будемо последњи. премда смо старији и по подвизима и по годинама. Сваки човек треба да се саобрази са мером коју му је дао Господ. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо, како је написано (Гал.5,25).
32. [Може се десити] да ти онај ко је код тебе на послушању каже: “Омогући ми да на неко време, ради врлине, могу да мробам ово или оно дело, и да га обавим тако и тако”. Ти никако немој да пристанеш с обзиром да је очигледно да онај ко говори на тај начин хоће да испуни своју сопствену вољу, и да одбацује завете послушања.
33. Телесне и душевне страсти ће, ма колико их било, видећеш, са временом ишчезнути уз Божију помоћ. Међутим, милост Христова никада неће престати. Јер, милост је Господња од века садашњег и до века будућег на онима који га се боје (Пс.102,17).
34. Царске ризнице се пуне златом, а ум истинских монаха познањем.
35. Понекад се дешава да се учитељ предаје бешчашћу и да се подвргава искушењима због оних којима је пружио духовну корист Јер, [апостол] говори: Ми смо презрени (понижавани жаоцем у телу) и слаби, а ви сте славни и јаки у Христу (1. Кор.4,10).
36. Извор и ослонац искварености кроз тело јесу страсне помисли. Међутим, онај ко се отрезни после пада, покајањем прогони помисао из душе. Наиме, каже се да би било боље да плачете не би ли се из ваше средине избацио онај ко вас је наговорио да урадите то дело, тј. зла и неподесна помисао (1.Кор.5,2). На тај начин се плач противи духу искварености.
37. Ко ће објавити ономе ко је притиснут неславним стањем и немоћу за врлине да ће угледати Исуса (и то не само у будућем веку, него и овде) како са силом и великом славом иде према њему кроз бестрашће? С обзиром да ће његова душа, која је остарела у бесплодности, по обећању, слично Сари, најзад родити сина правде, он ће рећи: Засмејао ме је Бог, тј. “Пружио ми је велику радост, након толико година проведених у тузи због многострасности”, или, по другом преводу: “Подмладио ме је Бог”, тј. Обнови се, као у орла, младост моја (Пс.102,5). “Јер, иако сам остарила у гресима и нечасним страстима, ја сам се данас поново родила и постала млада и нежна. Раније сам била огрубела од вештаства, а сада већ лако гледам на светске ствари, примивши простоту и безразличност према светском која ми је по природи својствена. Великом милошћу Божијом мој ум је оздравио, а моје тело је, као код Неемана Сиријца, постало слично телу младенаца, умивши се у Јордану познања. Сада сам поново просте нарави, с обзиром да сам се по благодати Божијој избавила од змијиног мудровања, и од хорди злих помисли, многоискусних у злу и многовештаствених (тј. погружених у чулност)”.
38. Претпостави да ти сам Господ говори: “У једном тренутку сам ти одузео један дар којим је твој ум био задовољан и којим си се успокојавао. Уместо њега сам ти дао други, исто тако значајан дар. Ти си, међутим, мислио само о одузетоме, не обративши пажњу на замену. Стога стењеш, јадикујеш и рањаваш се тугом. Ипак, ја се радујем кад видим да прихваташ скорб од мене (2.Кор.2,2). Заиста, ја тугу шаљем на корист, старајући се да спасем, а не да погубим онога кога сматрам сином”.
39. Узми себи за правило да не једеш рибу, те посматрај како ће непријатељ почети да те непрестано наводи да је желиш. Осим тога, и ти сам ћеш неуморно почети да стремиш да једеш оно што не би требало ни да желиш. Тако ћеш на примеру видети оно што се десило са Адамом. Чувши: “Од овог дрвета немој да једеш”, он је сву своју жељу устремио баш на забрањен [плод].
40. Некога Бог спасава познањем, а некога простотом и незлобивошћу. Јер, ти треба да знаш да Бог неће одбацити незлобивог.
41. Они који снажније прилегну на молитву, подвргавају се страшнијим и свирепијим искушењима.
42. Чак и ако си изабран да се обучеш у бестрашће, немој се предавати нераду. Напротив, старај се свом својом снагом да га достигнеш. Јер, за тим уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан… да би живот прогутао оно што је смртно (2.Кор.5,24) не само телесно (заједно са крајем света), него већ овде мислено (као залог). Јер, победа прождре смрт (l.Kop.15,54). У таласима силе која нам је послана са небеса биће прогутани сви Египћани који нас прогоне и скорбе.
43. Уколико си заборавио онога ко је рекао: Плашим се да проповиједајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27), и: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1.Kop.10,12), и још: Чувај себе (сматрајући се духовним) да и ти не будеш искушан (Гал.6,1), уколико си заборавио Соломоново скретање са правог пута и пад у безакоње после велике благодати, уколико си предао забораву неочекивано одрицање великог Петра, ти можеш да се уздаш у свој разум, да се хвалиш својим животом, дасе дичиш дуготрајношћу свог великог подвижништва и да даш место гордости. Ипак, брате, никако немој да се олењиш (изваливши се полеђушке), нити се предај безбрижности. Напротив, пре се бој све док има дисања у твојим ноздрвама, чак и да си достигао Мојсијев узраст. И моли се говорећи: Господе, немој ме одбацити у време старости. Када нестане снаге моје немој ме оставити Боже, Спаситељу мој. У теби је хвалопој мој свагда (Пс.70,9; 6).
44. Господ ти, као Матеју, говори: Хајде за мном (Мт.9,9). Док усрдно ходиш за својим многожељеним Владиком по путу живота, [може се десити] да се спотакнеш својом ногом о камен страсти и да неочекивано паднеш у грех, или опет да се, наилазећи на мрачна места, нехотице оклизнеш и паднеш. Ипак, ма колико пута пао и причинио своме телу оштар бол, ти (поново уставши са пређашњом ревношћу) ходи за својим Господом, све док га не стигнеш. Тако се у светој помисли јавих теби да видим силу твоју (која ме спасава) и славу твоју. У име твоје подизаНу руке своје. Као од сала и масти наситиће се душа моја и уснама радости хвалиће те уста моја, певајући ти песму (Пс.62,36). Велика је за мене част што сам добио име Хришћанина, као што ми говори Господ устима Исаије: Велико је што си се назвао мојим слугом (Ис.49,6).
45. На једном се месту каже да ће Отац небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11), а на другом да ће дати Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк.11,13). Тим речима се ставља до знања да ће се Божији молитвеници удостојити и небеских дарова, а не само опроштења грехова. У свом искању они се утврђују мишљу да је Господ блага обећао грешницима. а не праведницима. Према томе, моли се неодступно и са несумњивим расположењем, чак и ако ниси савршен у врлинском животу (тј. ако си слаб и безуспешан), те ћеш добити много.
46. Нека се неверни или маловерни сети како мрав добија крила, те како понеки црв добија могућност да лети, тј. како се много сличних дивних појава дешава међу Божијим створењима. Нека макар на тај начин он остави болест неверовања и ненадања, те на крају окрилати и олиста попут дрвета са преславним познањем. Јер, Господ говори: Ја учиних да озелени сухо дрво и да сухе кости оживе (Јез.17,24; 37,4; 9).
47. Никако не треба да нам се због телесних потреба деси да будемо опхрвани бригама. Напротив, свом душом треба да верујемо Богу, као што је некада говорио неки добри човек: “Поверите се Господу и Он ће се поверити вама”, и као што пише блажени апостол Петар: Будите целомудрени и трезвени у молитвама (1.Пт.4,7), и све своје бриге положите на Бога, јер се Он стара за вас (?.??.5,7). Уколико још увек сумњаш и не верујеш да се Он брине о теби и о твојој прехрани, погледај на паука, те размисли колико се човек разликује од њега, од кога нема ништа слабије и немоћније. Он не стиче имовину, никуда не излази, не суди се и не гневи се, нема никаквих залиха, већ у савршеној кротости, целомудрености и потпуном безмолвију проводи живот. Он није радознао у вези са ближњима, већ се тихо и безметежно бави својим послом. Њиме он и без говора љубитељима неделања саопштава да онај ко не жели да се труди не треба ни да једе. Ћутљив је, пак, он до те мере да је превазишао и самог Питагору (коме се Грци, због његовог подвига уздржавања језика, диве више него било ком другом филозофу). Питагора није говорио са свима, већ са само повремено тајно обраћао својим пријатељима. Он се, такође, понекад обраћао биковима и орловима, чиме је чинио нешто бесмислено и достојно подсмеха. Вино уопште није употребљавао, него је пио само воду. Такво Питагорино уздржавање језика паук је превазишао својим савршеним ћутањем. Он је и његово уздржавање од вина превазишао тиме што му није потребна ни вода. У том безмолвном стању пребива слаби и смирени паук, који не воли да излази напоље и лута тамо-амо, нити да се преко мере предаје труду и напорима. И Онај који живи на висинама и који гледа на смирене (а ништа није смиреније од паука) чак и до њега простире свој промисао, свакодневно му шаљући по мало хране, тј. чинећи да у његову мрежу за његове потребе улети понеки мали инсект.
48. Можда ће неко од оних који робују сладокуштву рећи: “Ја много једем, али се много и трошим, те никако не могу да избегнем многе овосветске послове и бриге”. Међутим, нека и он погледа на огромне китове који се крећу у Атлантском океану, тј. како их Бог храни у изобиљу и никада не гладују, премда сваки од њих поједе рибе колико ни најнасељенији град за један дан не може да потроши. Све тебе чека да им даш храну на време, пева свети пророк (Пс.103,27). Према томе, Бог храни све: и оног ко се много труди, и оног ко се мало труди. Чувши наведено, ти (који имаш широку и пространу утробу) све своје бриге пребаци на Бога и веру, стресавши са себе сваку светску бригу и многобрижни ум, те не буди неверан, него веран.
49. Уколико заиста желимо да угодимо Богу и да нас заволи блаженом љубављу, представимо му свој ум потпуно нагим, тј. са [решеношћу] да ништа од свега овога света не вуче са собом – ни искуство, ни софистичко мудровање, ни оправдање, па чак да смо изучили сву светску мудрост. Јер, Бог се окреће од онога ко му прилази са самоумишљеном нарави, тј. као удебљан таштином и надменошћу. Неки тумачи су добро сујетно самомњење назвали гојењем самим собом и надимањем.
50. Како можемо да савладамо грех који се већ укоренио у нама? Неопходно је самопринуђавање (тј. да вршимо насиље над својим жељама). Јер, речено је: Човек се са напором труди над собом и насилно прогони своју погибао (Прич.16,26), непрестано се присиљавајући да уздиже своје помисли ка светињи. Закони нам не забрањују да насиље рушимо насиљем (тј. насиље греха насиљем добрих стремљења). Када самопринуђавање унесемо у неко добро старање (тј. када сами себе насилно терамо на спровођење у дело неког доброг стремљења), ми можемо, седећи у Јерусалиму, очекивати да нам сиђе сила с висине (Лк.24,49), тј. да пребивамо у непрестаној молитви и осталим врлинама све док нам не дође моћна сила, која не личи на наше слабе напоре, већ (на начин који је неизрецив телесним устима) надмоћно побеђује и одгони како нашу греховну нарав, тако и злобу демона, те наклоност наших душа ка злу и све неприличне покрете тела. Настаде, каже се, шум са неба као хујање силнога ветра (Дап.2,2), како би из нас припудно прогнао зло, које нас стално насилно вуче ка лошим делима.
51. Поставља непријатељ заседу у скривеном месту, као лав иза ограде своје (Пс.9,30), кријући од нас замке и мреже нечистих и нечастивих помисли. Међутим, уколико не спавамо и ми можемо њему поставити још веће и опасније мреже, замке и заседе. Јер, молитва и Псалам, бдење и смиреноумље, служење ближњима и милост, благодарење и слушање Божанских Речи представља заседу и мрежу и јаму и бич и клопку и пропаст за непријатеља.
52. Доспевши у дубоку старост, божанствени Давид је, благодарећи Бога који га је изабрао, на крају свог исповедања Божијих благослова рекао: Сада је твој слуга стекао [спремно] срце да ти се помоли овом молитвом”. То је речено да бисмо разумели да је неопходан велики подвиг и да треба много времена провести у молитвама како би се достигло до безметежног устројства срца, тј. до неког другог срдачног неба, где обитава Христос, како говори апостол: Или не познајете себе даје Исус Христос у вама (2.Кор. 13,5).
53. Ако нам је Христос постао премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (1.Кор.1,30), свакако је постао и покој. Јер, Он каже: Ходите ? мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Стога се са правом може рећи да је Он за човека постао субота, тј. одмор. Јер, људски род једино у Христу може обрести покој.
54. Као што постоји чаша пада и чаша гнева, тако постоји и чаша немоћи. Примивши је од нас, Господ је у одређено време даје у руке наших непријатеља како би убудуће онемоћали и падали демони, а не ми.
55. У спољашњим пословима постоје мењачи, ткачи, птицоловци, војници, зидари. Тако схвати и за унутрашња дела, тј. да и међу помислима постоје коцкари, тровачи, морски разбојници, звероловци, блудници, убице и томе слично. Њих треба одмах изгонити напоље благочастивим противречењем и молитвом. Нарочито треба изгонити блудне скврнитеље, како не би оскрнавили свето место и како човека Божијег не би учинили мрским.
56. Господ се на даривање спасења не подстиче само речју (као у случају разбојника који му је вапијао са крста), него и помишљу. Тако је крвоточива рекла у себи (тј. помислила са вером): Ако се само дотакнем краја хаљине Његове, оздравићу (Мт.9,21). И роб Аврамов је у разуму своме говорио Богу о Ревеки (Пост.24,15).
57. Учињени грех скоро истог тренутка сам гони онога ко се каје ка Богу, тј. чим осети његов смрад, тежину и беснило. Онога, пак, ко неће да се преклони на покајање, грех не гони ка Богу, него га задржава код себе и веже га неразрешивим узама, чинећи погубне жеље још јачим и љућим.
58. Чувај се чарања Језавељиних (4.Цар.9,22), од којих су најгора помисли надмености и сујетне славе. Ти ћеш се од њих уз благодат Божију избавити уколико будеш понижавао и ружио своју душу, пружајући се пред Господом и призивајући Његову помоћ, те исповедајући да је избављење које тражиш небески дар. Стога се и каже: Не може човек ништа примати ако му не буде дано с неба (Јн.3,27).
59. Дешава се понекад да за време скупа братије сујетна помисао наваљује да кажеш нешто што није благовремено. Анђелске помисли, пак, саветују ти да одагнаш причљиву и неблаговремену помисао. Уколико је, дакле, не отераш добрим ћутањем, него јој дозволиш да се пробије на површину, бићеш накићен надменошћу и мораћеш да се суочиш са рђавим последицама. Бићеш, наиме, праведно предан или још већем греху, или неким спољашњим невољама, или тешким непријатностима од стране братије, или мукама у будућем веку. Јер, ми ћемо дати одговор и за празну и сујетну реч, изговорену због необучености језика. Стога помно пази на свој језик.
60. Каже се да оне које искушавају уживања, гнев, славољубље и друге [страсти], дању пржи сунце, а ноћу месец (Пс. 120,6). Стога се моли да те осени Божанствени облак који испушта росу, како би избегао непријатељску јару.
61. Никако не дозвољавај да ти се смело приближавају љубитељи пијанства и робови неумесних трпеза, нити они који радо говоре бестидне речи, па макар их красиле седе власи и макар дуго време водили монашки живот. Иначе ће њихова гњилост захватити и тебе и ти ћеш бити прибројан онима чија су срца нечиста и необрезана.
62. Најпре се Петру уручују кључеви, а потом се попушта да се одрекне Христа Господа. Тим падом је он уцеломудрио своје мишљење о себи. Стога и ти [пази]. Немој се чудити уколико паднеш у разна искушења пошто добијеш кључеве разумевања. Напротив, прослави јединог премудрог Господа, који падовима обуздава самомњење, које обично долази после божанственог познања. Јер, искушења су узда која, по Божијем промислу, може да обузда људску надменост.
63. Господ често од нас узима добра, као на пример богатство Јова. Јер, Господ га је дао, Господ га је и узео (Јов 1,21). Тим пре ће из руку наших бити узето зло које је на нас навео Вечни. Јер, премудри говори: И добро и злоје од Господа (Сир.11,14). Наводећи на нас зло, Он нам дарује и вечну радост са вечитом славом. “Како сам бдео, говори Господ, да бих вас разорио и да вам учиним зло, тако ћу и обновити и више нећу разарати, и насадићу и више нећу чупати”. Нека заћути народна изрека која гласи: “Чим је кренуло нагоре, више се неће поправити”. Јер, Онај ко је наше послове изменио у лошем правцу, наравно, може поново да их врати и у светлије стање.
64. Онај ко силније и са већом жељом за победом напада на демоне уздржањем, или молитвом, или другом неком врлином, и сам добија дубоке ране. Стога он долази чак до безнађа, подозревајући да на његовој души лежи осуда духовне смрти. Због тога је принуђен да вапије: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим.7,24). Јер, непријатељ ме и против моје воље нагони да се повинујем његовим законима.
65. Није случајно некада било написано како су неки говорили међу собом: Устајте да одемо народу који живи са надом, и који пребива у спокојству (Суд. 18,910), и још: Дођите, пођимо у Јудеју, и поговоривши са њима језиком лукавим, одвратимо их к нама од истине (Ис.7,56). Тако обично и зли демони током целог живота оштре мачеве искушења против оних који су изабрали безмолвије. Оне који су највише побожни и богобојажљиви они нападају са великом силом и неизрецивом наметљивошћу, наговарајући их на грех чак и поводом самих благочастивих дела. Они хоће да их победе, те да их удаље од вере Христове, од молитве и добре наде. Али ми, Господе, говорећи са Давидом (Пс.79,19), нећемо одступити од тебе све док нам не укажеш штедрост и док се не удаље од нас они који би да нас прогутају, Ми нећемо одступити од тебе све док не наредиш да од нас оду они који нас искушавају и док се не обновимо трпљењем и чврстим бестрашћем. Јер, целокупни људски живот је испит. Често у одређено време сам Подвигоположник попушта да паднемо под ноге туђина. Ипак, великој и храброј души је својствено да не очајава приликом скорби.
66. Демон је силан да човека (који је скренуо са истинског и природног свог пута) и мимо његове воље да приклони себи и да га потчини својој вољи. Утолико пре анђео (који у одређеном часу прими наређење од Бога) може да целокупно расположење човека окрене на боље. Свехладни северни [ветар] је силан да најмекшу природу воде претвори у камениту тврдоћу [тј. лед]. Шта тек може да учини најтоплији јужни [ветар]? Охлађени ваздух све себи потчињава и испуњава својом хладноћом: Наспрам лица мраза… ко ће опстати (Пс.147.6). Зар неће утолико пре топлота по своме својству све преобразити? Јер, ко ће опстати и наспрам лица топлоте? Стога верујемо да ће и хладни и црни угаљ нашег ума, раније или касније, постати врео и светао од додира Божанског огња.
67. Постоји и у овом веку (уз верно сведочанство и обележје) стање бестрашћа које се појављује у нашем скривеном Јосифу. У њему наш ум. изашавши из Египта, оставља страсне пориве и скривено најсрамотније ропство, те слуша језик који није знао: не језик демона, нечисти језик који квари здраво поимање, него свети језик анђела, који телесни ум преображавају у бестелесни, тј. језик који просвећује пријемчиву душу.
68. Нека братија који беху тешко болесни телом и који не могаху да држе пост, обратише ми се са питаљем: “Како да се без поста избавимо од ђавола и страсти”. Наима треба одговорити да се лоши покрети и они који их изазивају могу прогнати и истребити не само уздржавањем од јела, него и вапајем ка Богу из срца. Јер, речено је: Повикаше ка Господу када се мучаху и из невоља њихових избави их (Пс.106,6). Још је писано: Из утробе адове беше вапај мој u mu чу глас мој: и нека изађе из пропадљивости живот мој (Јона 2,3; 7). Стога ћу, каже, све док не прође безакоње, тј. насртаји греха, призивати Бога Вишњега (Пс.56,23) да би ми дао највише доброчинство, тј. да својом влашћу истреби сам прилог греха и потре идоле страсног ума, показавши безидолним наше немоћи (које су препуне идола). Према томе, уколико ниси добио дар уздржања, знај да ће те Господ, када га призовеш, услишити ради молитве и наде твоје. Сазнавши за намере Господње, немој жалити због немоћи да понесеш подвиг поста, него се постарај да се избавиш од непријатеља молитвом и благодушним трпљељем. ? када вас помисли о вашој немоћи и злопаћења потерају из града пошћења, бежите у други (Мт.10,23), тј. у град молитве и благодарења.
69. Фараон је, молећи се, рекао: “Нека уклони Бог од мене смрт ову”. И био je услишен. Демони су од Господа искали да им не нареди да иду у бездан. И они су добили оно што су тражили. Зар неће утолико пре бити услишен човек Хришћанин који се моли за избављење од мислене смрти?
70. [Дешава се да подвижник] буде [неко време] просвећиван и успокојаван Божанском благодаћу. Уколико, пак, он, по њеном повлачењу, упада у лутање ума и неприличне пориве, ропчући или предајући се бескорисном унинију (уместо да храбро ревнује молитвом да би у себи васпоставио спасоносно настројење), биће сличан сиромаху који, добивши милостињу из царског двора, негодује што га нису увели унутра и сместили за царском трпезом.
71. Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Блажени су и они који, по умањењу дејства благодати (не налазећи утеху у себи самима, него напротив осећајући узастопност невоља и дубоки мрак) ипак не падају у безнађе, већ се крепе вером, храбро трпећи у уверењу да ће видети Невидљивога.
72. Смирење које се онима који га ишту даје благодаћу Божијом, у своје време, после многих подвига, борбе и суза јесте неупоредиво снажније и више неголи смирење какво срећемо код људи који су отпали од врлине. Они који су се удостојили првог заиста су савршени људи.
73. Када је ђаво одступио од Господа, приступише му анђели и служаху му (Мт.4,11). Према томе, није написано да су за време кушања Господа били присутни анђели. Исто тако, када ми бивамо искушавани, анђели одступају од нас. По удаљењу, пак, оних који нас кушају, они поново прилазе и служе нам, пружајући нам божанствене помисли, учвршћење, просвећење, скрушеност, трпљење, сладост и све што спасава, крепи и изграђује душу која се потрудила у борби. Натанаилу је било речено: Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човечијега (Јн.1,51), тј. од сада ће се на род људски богато излити служење и помоћ анђела.
74. Сећај се архијереја са чије је десне стране стао ђаво како би му се супротстављао (Зах.3,1), тј. [сећај] се сваке десне помисли, речи и дела, како се не би изненадио када ти се деси нешто слично.
75. Монах треба да зна шта је немоћ, наведена у речима: Помилуј ме, Господе, јер сам немоћан (Пс.6,3), и да постоји одступање од Бога, тј. болест ђавола и његових анђела.
76. Гвожђе се не може дотаћи када га дотакне огањ. И честе молитве ум чине врло снажним у борби против непријатеља. Стога се демони на сваки начин старају да нас раслабе лењошћу и одвуку од трпељивог пребивања на молитви. Они, наиме, знају колико је она за њих штетна и колико уму помаже у борби.
77. Давид је прихватио усрдност оних који су заједно са њим изашли из Секелага против иноплеменика, иако су, као преморени, остали код Восоровог потока[1]*). По повратку из победе над варварима, он је чуо да су неки говорили да не треба давати део плена онима који су због изнурености седели код потока. Видевши да су се постидели и да не знају шта да кажу, предобри Давид их је узео у заштиту говорећи: “Они су били остављени да чувају ствари”. Потом им је да део плена који је био једнак са оним који су добили ратници који су се храбро и смело борили (1.Цар.30,21). Замисли сада да је неки брат у почетку показао велику ревност, а потом унеколико ослабио у подвизима. Можда ће се њему вера, покајање. смирење, плач, трпљење, нада, великодушност и остало урачунати у ствари спасења, уколико буде седео поред њих и стрпљиво са њима пребивао, чекајући Господа Исуса Христа. Чак и да је слаб у видљивим подвизима и он ће добити неки вечни дар.
78. Левитима и јерејима су названи они који су себе у потпуности посветили Богу, тј. и делањем и сагледавањем. Стоком, пак, левитском се називају они који не следе траг страсти, већ показују стремљење ка врлинама, непрестано их желе и по својим снагама ревнују за њих, премда због рђавости не успевају [у намери], Ипак, кад дође време и они ће (можемо се надати) добити дар бестрашћа једино по човекољубљу Божијем. Јер, речено је: Жељу сиромаха услишио си, Господе (Пс.9,38).
79. Јавне и тајне ударце које нам наноси непријатељ ми често осећамо и видимо. Међутим, муке и непријатности које он од нас трпи када напредујемо у стицању врлина, или се кајемо за грехе, или подносимо увреде, или смо благодушни у несрећама, или пребивамо у молитвама ми, по промислу Божијем, не видимо, како се не бисмо надимали. Наиме, када вршимо дела благочашћа, он се раздире, мучи, плаче и распада. Јер, праведно je y Бoга, како говори апостол, да узврати муку онима који вас муче (2.Сол. 1,6).
80. Пањ који је остарео на земљи или на камену од водене влаге може да потера изданке, као нове саднице. И ми, када нас оживи сила Духа Светога, можемо да проклијамо нетрулежност, коју смо примили по природи, те да дамо плод, као што га дају нове саднице, премда смо и падали у старог човека.
81. Души која очајава услед обиља искушења и многих грехова и која говори: “Пропала је свака нада. Ми смо убијени”, Бог (који не очајава поводом нашег спасења) говори: Оживећете и познаћетe да сам ја Господ (Јез.37,6). Души која је у недоумици односно врлина којима може поново да се роди у Христу, опет се говори: Дух Свети доћи ће на тебе (Лк.1,35). Где је, пак, присутан Дух Свети, немој тражити закон природе и обично следовање узрока и последице. Јер, свемогућ је Свети Дух коме се поклањамо: Он ће и оно што је по природи немогуће у теби произвести својом силом, услед чега ћеш се задивити. Осим тога, Он ће твој ум учинити победником, иако је раније трпео пораз. Јер, Утешитељ који нам долази одозго јесте виши од свега. Он ће и тебе уздићи изнад свих природних покрета плоти и демонских страсти.
82. Подвизавај се да сачуваш неоштећеном светлозарност твога владичанскога ума. Ако почнеш са страшћу да гледаш на све, значи да те је Господ помрачио, набацивши покривач на твоје лице. [Тада] светлост очију твојих пије са тобом (Пс.37,11). Ипак, чак и да тако стоје ствари са тобом, заборави на умор и немој престајати да се молиш са светим Давидом: Пошаљи светлост твоју и истину твоју јер сам помрачен унинијем: [Ти си] спасење лица мога и Бог мој (Пс.42,35). Кад пошаљеш Духа твога, опет се изграђују, и (тако) обнављаш лице земље (Пс.103,30).
83. Блажен је онај ко овде даноноћно ненасито једе и пије Псалме и молитве, укрепљујући се славним читањем Писма. Јер, такво причешћивање ће души пружити неисцрпну радост у будућем веку.
84. Свим силама се старај да не падаш, будући да крепком борцу не доликује да пада. Уколико се и деси да паднеш, брзо устај и опет стој на добром подвигу. Уколико се са тобом, услед одступања благодати, много пута деси прво [тј. падање], нека небројено буде и друго, тј. устајање. И тако до краја твога живота. Јер, писано је: Ако седам пута падне праведни, седам пута ће и устати (Прич.24,16). Све док држиш оружје свете схиме {тј. решеност да служиш Богу), уз сузе и молбе Богу, ти се убрајаш у оне који стоје, па макар и често падао. Док живиш са монасима, ти као смели војник биваш рањаван спреда. Стога ћеш бити похваљен, будући да рањаван ниси попустио и одступио. Уколико, пак, одступиш од инока, ране ћеш већ добијати од позади, као плашљивац и бегунац, који се збунио и напустио редове.
85. Горе је очајавати, неголи грешити. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби. Стога је запао у очајање. Салетевши га, непријатељ је на њега набацио петљу. Доживевши страшан пад, међутим, Петар (тј. чврсти камен) беше искусан у борби, те није пао духом. Он се није предао очајању у великој својој тузи, него је скочио и излио горке сузе из скрушеног и смиреног срца. Видевши га, наш противник је одмах одскочио и побегао далеко, опаљиван силним пламеном у лице и љуто запомажући.
86. Монах је дужан да до самог краја води непомирљиву борбу против три страсти: против стомакоугађања, против таштине и против среброљубља, које је идолопоклонство.
87. Један од царева Израиљевих је победио пећински народ и друге варваре са њима уз Псалме и песме духовне, које су певали уз Давидове речи и његову лиру. И ти имаш твоје пећинске варваре, тј. демоне који се гурају у твоја чула и удове и који оптерећују твоје тело распаљивањем. Они те наводе да страсно гледаш, слушаш и миришеш, да говориш неприличне речи, да имаш очи пуне блуда и да си споља и изнутра сав сметен на вавилонски начин. Побрини се и ти, најзад, да великом вером, и Псалмима и духовним песмама истребиш те пештернике који злотворе у теби.
88. Господ хоће да се човек спасава преко човека. Тако се и ђаво труди да човек гине преко човек. Стога се треба клонити блискости са презривим, зломислећим и причљивим човеком, како заједно са њим не бисмо доспели у пакао. Јер, спасење једва постиже и онај ко се зближи са праведним. Онај ко са злим почне да општи без опреза, као заразу или губу обрешће бродолом. И ко ће жалити онога ко са радосним лицем прилази змају? Бежи од оних који се нису научили да владају језиком, који сеју раздоре и који су сметени и споља и изнутра.
89. Онај ко жели да га назову мудрим и разумним и пријатељем Божијим, нека се усрдно стара да своју душу пред Њега представи у стању у којем ју је примио, тј. чисту, неповређену, непорочну. Због тога ће бити увенчан на небесима и ублажен од стране анђела.
90. Једна добра реч је некада нечистог разбојника учинила чистим и светим и увела га у рај. И једна лоша реч је Мојсију препречила улаз у обећану земљу. Стога немојмо сматрати да је причљивост безначајна болест: злоречиви и празнословци закључавају пред собом Царство небеско. Причљиви човек овде још може да има некаквог успеха. Међутим, тамо не може имати никаквог: Зла ће га уловити у пропаст (Пс.139,12). Добро је рекао један мудар човек да је боље пасти са висине на земљу, неголи пасти због језика. Стога би било најбоље да послушамо светог Јакова који пише: Нека буде сваки човек брз чути а спор говорити (Јак.1, 19).
91. Како не бисмо лутали и расејавали се, прелешћујући се таштином, добро је да слушамо пророка који говори: Идите људи моји, и уђите у клет вашу, тј. у клет срца вашег, сакривену од сваког чулног утиска, у безобразно обитавалиште, обасјано бестрашћем и осењено светом благодаћу, затворите врата своја од свега видљивог и склоните се на кратко (с обзиром да је и цео живот људски кратак). Потом он додаје: Докле прође гњев Господњи (Ис.26.20), или као што је неко други рекао: Док не прође безакоње (Пс.56,2). Јер, и безакоње, па према томе и демони, и страсти, и греси јесу гнев Божији, како и Исаија говори Богу: Ти си се разгневио и ми смо згрешили (64,5). Тај гнев човек може избећи уколико у молитви непрестано пази на срце и уколико се усрдно стара да буде унутра, у унутрашњој својој неприступној клети. Јер, неко говори: Привуци мудрост у унутрашњост своју (уп. Прич.8,12; Сир.45,31; 51,18). Неко други, пак, каже: Сва је слава кћepи Цареве унутра (Пс.44,14), те додаје: И би преда мном труд док не уђох у светилиште Божије (Пс.72,П), на гору наслеђа, у готово жилиште (Пс.32,14), које си сачинио Господе, у светињу коју стече десница твоја (Ис.77,54).
92. Онај ко заиста жели да се одрекне света нека подражава блаженог пророка Јелисеја. Обузет великом љубављу према Богу, која се развила у пламен, он са собом није узео ни једну ствар од свога иметка. [Подвижник] све што има треба да подели сиромашнима. Узевши на плећа крст Господњи, нека он драговољно ходи у смрт, тј. виновницу вечнога Царства.
93. Када осетиш да Аморејац у теби расте као храст, усрдно се моли Господу да исуши његов плод одозго, тј. грех на делу, као и његово корење одоздо, тј. нечисте помисли. И нека Господ отера Аморејца од лица твога.
94. Не треба да се чудите када видите [људе] који се подсмевају нашем безмолвију. Они, наиме, сами нису у стању да безмолвствују. Боље је да певањем одагнате лош утисак који су изазвали. Ви не треба да злопамтите, већ да увећавате ваше повиновање Богу, призивајући у песми: Богу се повинуј, душо моја (Пс. 61,6). Јер, уместо да ме воле, оклеветаше ме, а ја се молих (Пс.108,4) и за моје и за њихово исцелење.
95. Ако на мору не дуне силни ветар, неће се појавити таласи. Ако на нас не нападне демон, неће се узнемирити страстима ни душа, ни тело.
96. Уколико те увек греје молитва и Божанска благодат, ти си, по речима Божанственог Писма, обучен у оружје светлости. Твоја је одећа топла, а твоји непријатељи су обучени у стид и дрхтање од хладноће, као у двоструку одећу.
97. Држећи се сећања на своје грешке, немој бити лењ да удараш у своје груди како би разбио и смекшао окамењено срце. И рудари разбијају рудоносно тло. У њему ћеш наћи златну жилу и обрадоваћеш се због скривеног блага.
98. Пламен чежње за вишим добрима и светом поучавању у речима Духа нека непрестано гори на жртвенику твоје душе.
99. Уколико се увек будеш старао да обуваш ноге у приправност за јеванђеље мира (Еф.6,15), свакако ћеш добро уредити и свој сопствени дом и дом твога ближњег. Уколико, пак, постанеш малодушан (у сусрету са непријатностима), бићеш невидљиво попљуван и по закону ћеш наследити име босога (Пон.25,910).
100. По Јовану, Бог је љубав. Стога онај ко воли, пребива у Богу и Бог у њему. Онај, пак, ко мрзи ближњега, разоривши савез љубави, очигледно уместо љубави прихвата мржњу. Онај ко мрзи онога ко је исте природе са њим, налази се далеко од Бога. Јер, Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1.Јн.4,16). Њему слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дружина која je пошла из Секелага бројала је око 600 људи. Дошавши до Восоровог потока њих 200 нису имали снаге да иду даље. Давид их је оставио ди чувају ствари и пошао даље са њих 400. Њихова усрдност се пројавила у њиховом кретању на поход, – прим. прев.

 

   

Comments are closed.