ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ТЕОГНОСТ

ПОГЛАВЉА О ДЕЛАТНОМ И САГЛЕДАТЕЉНОМ
ЖИВОТУ, КАО И О СВЕШТЕНСТВУ

 

чији акростих гласи:
 

Преподобним оцима Лазару и Варлааму,
у свему сиромашни Теогност,
најнедостојнији од свих људи који живе у овом свету.
 
1. Можеш да помишљаш да си стекао истинску врлину тек уколико постанеш савршено равнодушан према свему земаљском и уколико увек имаш срце спремно да се са чистом савешћу пресели ка Господу. И уколико желиш да те Бог позна, нека те, колико је могуће, не познају људи.
2. Чувај се сувишних телесних утеха и избегавај их, како ти не би одузеле нешто од твојих напора. Јер, пре стицања бестрашћа место напора је заузимала лагодност. Губитком немој сматрати лишавање од уживања, него губитак оног бољег, који се јавља услед наслађивања.
3. Свим осећањем својим сматрај себе мравом и црвом како би постао богостворени човек. Јер, уколико не буде првог, неће уследити ни друго. И колико се спустиш, толико ћеш се уздићи. Сматрајући себе ништавним пред лицем Господа, слично псалмопојцу (Пс.38,6), ти ћеш на тајанствен начин од малог постати велики. И када будеш мислио да немаш ништа и да не знаш, бићеш богат и делањем и познањем, који у похвални пред Господом.
4. Скрши мишицу грешника и лукавога (тј. сластољубља и злобе), од којих се рађа свако зло. Скрши их, наиме, уздржањем и смиреном незлобивошћу. Тада у време испитивања твојих грехова код тебе се неће наћи ништа. Јер, греси се бришу када замрзнемо узроке који их изазивају и боримо се против њих, први пораз замењујући последњом победом.
5. Нема ничега бољег од чисте молитве из које, као из извора, истичу врлине, тј. разумност, кротост, љубав, уздржање и сузе, које доводе Божанску помоћ и утеху. Њена лепота се састоји у прилепљивању разума за оно што се изговара и мисли, те у незаситој свакидашњој жељи да се постигне Божанско. Покушавајући да у сагледавању постојећег нађе трагове свога Владике, ум са пламеном чежњом жуди да нађе Невидљивог. Међутим, сусревши таму која га прикрива, он се поново са побожним смирењем враћа у себе. Он се задовољава оним што му је откривено у сагледавању и теши ње њиме. Ипак, он пребива у нади да коначно достигне жељено када се разреше сенковита маштања и заврши виђење као у огледалу, у загонетки, те настане чисто и непрестано виђење лицем у лице (1.Кор.13,12).
6. Немој се усуђивати на узвишена сагледавања уколико још ниси достигао крајње бестрашће. Немој журити за оним што превазилази твоје снаге. Уколико желиш, говорио је неко, да постанеш богослов и сагледатељ, успни се својим животом и чистим стекни чисто [богословље]. Поменувши богословље, подсетићу те да пазиш да се не успињеш преко мере у његове висине. Знај да нама, који се још увек хранимо млеком врлина, не приличи да покушавамо да узлетимо у његове висине, како не бисмо изгубили перје, као што бива са младим птицама, премда знам да мед познања силно привлачи нашу жељу. После очишћења целомудреношћу и сузама ми можемо, попут Илије или Авакума, да се отргнемо од земље, пре рока делимично окушајући узношење које ће једном бити на облацима. Налазећи се као ван чула, сагледатељном, чистом и нерасејаном молитвом потражимо Бога. Тада ћемо, можда, унеколико дотаћи богословље.
7. Уколико желиш да се удостојиш божанствених виђења и озарења разума, најпре заволи миран и безмолвнички живот. Починувши, познај себе и Бога. Након тога, ништа ти више неће сметати да, као у тананом [нејању] ветра, при чистом настројењу и неузнемираван било којом страшћу, умно видиш онога ко је за све Невидљив, како ти непосреднијим богопознањем најављује спасење.
8. После муње се одмах очекује и гром. И после обасјања божанственог милосрђа следује стишавање буре страсти. У онога код кога се речено десило, усељава се и залог оностраног блаженства. Међутим, у души која воли свет више него Творца, која је страсно везана за видљиво и која је потпуно прилепљена за телесна уживања и насладе нема ни Божије милости, ни наде на бестрасност.
9. Немој тражити да умом сазнаш шта је Божанство и где се налази. Јер, Оно је надсуштинско и није обухваћено никаквим простором, будући да је изнад свега. Напротив, као у огледалу по мери могућности посматрај само описивог [после Оваплоћења] Бога Слова, који зрачи светлошћу своје Божанствене природе. Може да се сматра да Он заузима одређено место, иако по неописивости свога Божанства пребива свуда и на сваком месту. Уосталом, бићеш удостојен озарења по мери свог очишћења.
10. Уколико желиш истинито познање и осведочење у спасење, умудри се најпре да раскинеш страсне везе душе са телом. Кад се оголиш од пристрасности према тварном, сиђи у бездан смирења и наћи ћеш бесцени бисер спасења, скривен у богопознању као у шкољци. Он ће ти дати да предокусиш и светлост Царства Божијег.
11. Ономе ко је прошао подвиг духовног послушања, покоривши тело духу, није неопходно да приступи потчињавању човеку. Јер, он је у послушању Речи Божијој и закону, као благодарни слуга. Они, пак, у којима још букти рат и борба тела против душе, требало би да се потчињавају и стекну вођу и управитеља, који ће са познањем да крмани и да их снабдева оружјем, како их не би одвели у ропство мислени противници и како их због њиховог неискуства не би потопиле страсти.
12. Када те више не буде узнемиравала никаква страст, када божанствена чежња нарасте у твоме срцу, када смрт будеш почео да сматраш за сан, када будеш престао да је се плашиш и када заправо будеш желео разрешење [од тела], ти ћеш стећи залог спасења и у себи носити Царство небеско, радујући се неисказивом радошћу.
 
О свештенству
13. Ако си се удостојио божанственог и часног свештенства, треба најпре самог себе да приносиш на жртву умртвљавањем страсти и уживања. Тек потом можеш да се усудиш да приступаш животворној и страшној Жртви, наравно уколико не желиш да као лако запаљиво вештаство будеш спаљен Божанственим огњем. Јер, кад се серафим није усудио да без кљешта приђе божанственом угљену (Ис.6,6), како ћеш га се ти дотаћи немајући бестрашће? Преко њега ћеш, међутим, и језик имати освећен, и уста очишћена и душу чедну заједно са телом. Осим тога, и руке ће ти бити блиставије од злата, с обзиром да служе надсуштаственом огњу и Жртви.
14. Схвати добро силу реченога, будући да свакодневно гледаш “спасење Божије” (Лк.2,30). Само једном га видевши, старац Симеон се задивио и заискао отпуштање [од живота]. Уколико, пак, немаш потврду од Духа Светога да си благопријатан и равноанђелски посредник између Бога и људи, немој се ризично усуђивати на свечедно и страшно свештенодејствовање Божанствених [Тајни], које и анђели поштују и од којих су се свепобожно уздржавали многи од светих, како не би, попут Узе, били истребљени због оног што им се чинило добрим (2.Цар.6,6-7).
15. Неко је рекао: Пази на себе (1.Тим.4,16). Увек најпре обављај приношење за своје грехе како би твоја ранија или садашња нечистота која произилази из слабости била уништена Божанским огњем. На тај начин ћеш, као изабрани сасуд, који је погодан, чист и достојан за такву жртву, моћи да глинене или дрвене [сасуде] претвараш у сребрне или чак и златне, наравно уколико ти Бог ради твоје смелости буде снисходљив. Јер, уколико је Бог спреман да услиши, не постоје препреке да од нижег постане више.
16. Немој заборавити да си удостојен равноанђелске части. Стога се старај да пребиваш непорочан на висини на коју си призван, са сваком врлином и чистотом. Ти знаш са које висине у коју дубину је допао пали светлоносац ради гордости. Немој и ти да пострадаш, маштајући о својој величини, него себе сматрај земљом, пепелом и ђубретом. Увек плачи с обзиром да си удостојен да будеш призван на Божанствено Причешће и сродство, те да обављаш страшно свештенодејство Светих Тајни, по безмерном човекољубљу и неизрецивој доброти Божијој.
17. Онај ко се примио свештенство треба да је чист од свих страсти, а нарочито од блуда и злопамћења, од којих не би требало да има ни најмању машту. Иначе ће бити омрзнут и одвратан као губавац или неко ко се чађу измазао, те се усудио да додирне царево тело.
18. Светим Тајнама прилази тек пошто потоцима суза постанеш бељи од снега. Са савешћу избељеном од чистоте, додирни Светињу као свет, спољашњим анђелским ликом пројављујући унутрашњу лепоту душе. Пази да се при божанственом свештенослужењу не осведочујеш само људским предањима, већ нека са тобом буде и благодат, која те на скривен и тајанствен начин учи вишим [истинама].
19. Заволевши нетрулежност и бесмртност, са поштовањем, побожношћу и вером приступај животворним и нетрулежним Тајнама, желећи истовремено пресељење из овдашњости, с обзиром да си кроз веру постао савршен. Уколико се, пак, бојиш смрти, значи да се још ниси љубављу сјединио са Христом, иако си се удостојио да из сопствених руку приносиш и једеш Његово Тело. Иначе би ти журио да одеш код свог Љубљеног, сматрајући ништавним и живот и тело.
20. Ти си кроз Причешће постао жртвоприноситељ и заједничар Тела Божијег. На сличан начин би требало да постанеш заједничар и са обликом смрти Његове, те да не живиш себи, него, како каже апостол, Ономе ко се распео и умро за тебе (2.Кор.5,15). Живећи, пак, страсно ради тела и света, припреми се да после смрти пређеш у вечне муке, уколико пре него што умреш добровољно не престанеш да обављаш Бескрвну Жртву. Јер, многи од оних који су недостојно свештенодејствовали беху узети одавде изненадном смрћу и послани у тамошња праведна [мучилишта].
21. Један јеромонах је био познат по својој побожности. Многи су га по спољашњем изгледу сматрали часним. Међутим, он је скривено био похотан и скверан. Вршећи једном Божанствену и Свештену Литургију и дошавши до Херувимске песме, он је по обичају савио врат пред светом трапезом и почео да чита: “Нико [од везаних телесним похотама и сластима] није достојан”… И наједном се срушио мртав, пошто га је душа оставила у том положају.
22. Ништа није прикладније од исправне речи и познања. Јер, од њих се рађа страх Божији и чежња према Богу. Страх потом очишћава побожношћу и притешњавањем, док чежња усавршава светлим расположењем и расуђивањем, тананим сагледавањима и усхођењем чинећи да ум узлеће. Међутим, није могуће да се [човек] без страха управи ка Божанственој љубави, нити да [мимо ње] узлетети ка наданоме и успокоји се код њега.
23. Ето, чуј ме ти, који са жаром и неуморно желиш спасење: трчи све док не достигнеш циљ, тражи упорно, ишти непрестано, куцај стрпљиво, све док не успеш, поставивши као чврсту основу непоколебиву веру и смирење. И немој сматрати да си достигао жељено када добијеш опроштај грехова, него када престанеш да се смућујеш, да се бојиш навале страсти и када будеш спреман да без страха и смело изађеш из тела.
24. Са многим сузама тражи осведочење да си спасен, премда не пре смрти уколико си смиреноуман. Иначе ћеш постати безбрижан и пренебрегнути [дело спасења]. Напротив, [тражи да тај дар добијеш] када будеш близу одласка, те да буде непоколебив како се не би осмелио будући преварен надменошћу и изгубивши оно за чим чезнеш када дође надани час. Јер, куда ћеш тада поћи, јадниче, без залога и несумњивог осведочења у спасење, које даје Дух [Свети]?
25. Уколико желиш боготворно бестрашће, стећи ћеш га послушањем и смирењем. Немој ићи ? њему другим путем јер ћеш се намучити. Бестрашће не може имати онај кога повремено обузимају страсти, а повремено је миран и спокојан. Њега има онај ко се њиме непрестано наслађује, те остаје непокретан и када су присутне страсти и њихови узроци. Њега чак ни помисли на страсти не смућују.
26. Када душа излази из тела, непријатељ јој дрско приступа, нападајући је и грдећи је као горки и страшни тужилац због њених падова. Тада се, међутим, може видети да богољубива душа, премда је раније често бивала рањавана многим греховима, нема нимало страха пред његовим нападима и претњама. Храбрећи се у Господу, она се окриљује радошћу и испуњава надом видећи свете силе које је прате. Заштићена светлошћу вере, она без икакве бојазни говори ђаволу: “Шта ми имамо заједничко, зли слуго и побуњениче са неба? Немаш ти никакву власт над нама. Над нама, као над свиме, власт има Христос, Син Божији. Њему смо згрешили, Њему ћемо и одговарати, имајући као заступника, и као залог Његовог милосрђа и нашег спасења у Њему, Његов Часни Крст. ? ти, бедниче, бежи даље од нас. Ти немаш шта да тражиш са слугама Христовим”. После смелих речи душе, ђаво окреће леђа у бекство и виче са плачем, не могавши да издржи пред именом Христовим. И пошто је виша, душа полеће наниже и удара непријатеља, као јастреб гаврана. Потом, пуну весеља, душу божанствени анђели преносе у припремљено јој место, које одговара њеном стању.
27. Стремљење ка трулежним стварима не може да те вуче ка земљи уколико машташ о небеском. Уколико те, пак, већ веже неко пристрашће према земаљском, знај да си сличан орлу који је уловљен у мрежу за канџу, те не може да полети увис. Стога ти све сматрај трицама (Фил.3,8), надајући се бољем. Када дође време, збаци и само тело, те пођи за анђелом Божијим који те води.
28. Новчић који на себи нема царских црта не може се заједно са осталим обичним новцима унети у царску ризницу. Ни без правог познања н бестрашћа [човек] не може да прими залог тамошњег блаженства, да са смелошћу и осведочењем изађе одавде ка наданоме, нити да се придружи изабранима. Познањем, пак, не називамо мудрост, него неварљиво знање Бога и Божанственог, којим се богољубац, неоптерећен страстима, благодаћу Светог Духа узвисује ка обожењу.
29. Чак и када прођеш сав подвиг делања, немој се уздати у себе, [мислећи] да си достигао бестрашће и да можеш безбрижно да се крећеш у свету. Јер, накупивши се страсних образа по повратку можеш имати тешкоћу. Напротив, увек се, под старатељством страха, усрдно старај о својој превртљивој и промењивој природи. Са мудрошћу се удаљуј од узрока страсти. Јер, потпуно неизмењиво бестрашће припада само онима који су достигли савршену љубав, који се непрестаним сагледавањем држе изнад снега чулног, и који су превазишли унижено тело. Њих више не додирује пламен страсти, јер га је пресекао глас Господњи. Они су се већ преобразили у нетрулежност.
30. Немој желети бестрашће пре времена, како не би пострадао као првосаздани, који је превремено окусио од дрвета познања. Напротив, труди се да трпљењем, свестраним уздржањем и непрестаном молитвом, самопрекоревањем и крајњим смиреноумљем сачуваш оно што си остварио. Потом у погодно време очекуј и благодат бестрашћа, тј. после бура и узнемирења очекуј пристаниште покоја, Јер, Бог није неправедан: Он ће у погодно време пред онима који исправно ходе отворити врата бестрашћа.
31. Иди ? мраву, лењивче (Прич.6,6) и неискусни, те са својом безначајношћу и ништавношћу научи да Бог нема потребе за нашим добром. Он не оскудева ни у чему и изобилује свиме, те богато благотвори и спасава по благодати захвалне по произвољењу, премда по свом човекољубљу прима учињено по мери снаге. Према томе, добро чиниш и ниси далеко од милости Божије уколико се трудиш као дужник добара која ти је раније даровао. Уколико, пак, мислиш да ћеш Бога задужити неким добром које наводно чиниш, залутао су са правог пута. Како добротвор може да буде дужник? Уосталом, трчи и као најамник, те ћеш, мало по мало напредујући, по милости Божијој доћи до траженога.
32. Хоћеш ли да ти покажем и други пут ка спасењу, или, боље речено, ка бестрашћу? Присиљавај свога Творца молитвама према својим силама како се не би удаљио од свога циља, предлажући као заступнике пред Њим небеске силе и све свете, заједно са Пресветом Богомајком. Немој тражити бестрашће, будући недостојан, пего упорно моли за спасење. На тај начин ћеш стећи и бестрашће. Једно личи на сребро, а друго на чисто злато. Немој пропуштати скривено делање, тј. слушкињу Божију, као ни речи скривених тајни упућених Њему, које те боготворе, које му одговарају и којима се може приклонити.
33. Подвизавај се да залог спасења примиш унутра у своме срцу као несумњиво осведочење како у време изласка не би неочекивано сусрео страх и трепет. Сматрај да си га добио уколико те твоје срце више не буде осуђивало ни за какав недостатак, уколико те савест не мучи због гнева, уколико ти се благодаћу Божијом потчинила дивља природа зверских страсти, уколико ти теку сузе утехе, уколико ти се ум моли чисто и без расејаности, и најзад, уколико ти срце спремно и са радошћу очекује смрт, која је за многе страшна и коју желе да избегну.
34. Речи вечнога живота, које по посведочењу врховног апостола (Јн.6,68) има Бог Слово, јесу речи о Његовим делима. Онај ко се, као чист, њима тајноводи ка Њему, још овде стиче вечни живот, залог Духа и непостидну наду на спасење. Међутим, реченога се неће удостојити онај ко тело претпоставља души и ко има пристрашће и везу са земаљским.
35. Словесан није онај ко говори разговетно (јер, такви су [скоро] сви људи), него онај ко словесном силом тражи и покушава да нађе Бога. Он, међутим, никада неће наћи суштину Надсуштинског. ?о није могуће ни једној [створеној] природи. Кућеградитељ се познаје по делу руку својих. И Савршени Уметник се може препознати и видети по мудрости стварања бића, као и по промишљању, управљању, повезивању, усмеравању и очувању [бића].
36. Долично нестицање нећеш стећи без бестрашћа, нити бестрашће без љубави, нити, пак, љубав без страха [Божијег] и чисте молитве, као ни њих без вере и безбрижности. Стекавши њих, ум оставља свако доње размишљање и лети ка висинама и узвишеном, тражећи свога Владику.
37. Заволи чедност [тј. чистоту] као зеницу ока како би био храм Божији и Његово жељено станиште. Јер, без целомудрености не можеш се приближити Богу. Њу рађа чежња према Богу, беспристрасност и удаљавање од света. Њу, пак, чувају: смиреноумље, уздржање, непрестана молитва, духовно сагледавање и безгневље са непрестаним сузама. Красоту, пак, расуђивања нећеш добити без бестрашћа.
38. Нека те нико не превари, брате, [тврдећи], насупрот апостолу, да се без светости [тј. чистоте] може видети Бог. Као свечедан и изнад сваке чистоте, Господ не жели да се јавља ономе ко је нечист. Њега је недостојан онај ко више него Њега љуби оца и мајку, или кћер и сина. Њега је недостојан и онај ко љубави Господњој претпоставља било шта привремено и тварно, а нарочито мрски и смрдљиви грех. Бог се одвраћа од онога ко се не одвраћа од нечистоте, будући да распадљивост не наслеђује нераспадљивост (1.Кор.15,50).
39. Нећеш се удостојити Божанствене љубави уколико немаш познања, нити познања уколико немаш вере. При томе, ја не мислим на просту веру, него на веру која се рађа из испуњавања врлина. Истинско умиљење ћеш постићи када уздржањем, бдењем, молитвом и смирењем будеш исушио урођено уживање тела, разапевши се заједно са Исусом, и више не живећи страсно, него држећи се Божанственог Духа и са надом се усаглашавајући са вишњим призвањем и избором (2.Пт.1,10).
40. Вапиј ка Богу: По томе познадох да си ме хтео, јер се не обрадова непријатељ мој нада мном (Пс.40,12), до краја ме мучећи и насилујући страстима. Напротив, пре краја избави ме из руку његових и дај ми да поживим духовно, како ти је угодно, удостојивши ме да после добре кончине као спасен станем пред твој престо, по милости твојој одавде носећи залог спасења и несумњиво осведочење. У супротном ће у час изласка бити неспреман, те ће невоља изгледати неподношљива, љућа и страшнија од саме смрти и пакла.
41. Вера и нада нису просте и случајне ствари. Вера захтева чврсту душу, а нада – исправно произвољење и срце. Осим тога, како ће лако поверовати невидљивом онај ко нема благодати? Зар ће онај ко није имао никаквог јасног искуства Господњих дарова (из кога би се могао осведочити о будућности као о садашњости) имати наду у неочигледну будућност? За обе је неопходна и врлина и знак и помоћ Божија. Без њих, ми се узалуд трудимо.
42. Пород истинске врлине јесте или познање, или бестрашће, или обоје. Уколико њих нема, ми се узалуд [трудимо] и наша врлина није права. Јер, у супротном би она имала плодове, а не само лишће. Међутим, пошто је подстакнута човекоугађањем, или самоугађањем, или нечим другим неугодним Богу, она је лажна, а не богољубива. Уколико, пак, исправимо њен узрок, несумњиво ћемо се приближити не само користи, већ и благодати благог Бога, која ће нам у своје време и у погодној мери донети познање и бестрашће.
43. Просвећењем благодати познај замисли непријатеља (2.Кор.2,11) и са плачем падај ничице пред Бога, износећи своје слабости и сматрајући се ништавним, чак и ако те обмањивач ђаво наговара да мислиш да си неко [значајан]. Немој тражити награде и дарове којих ниси достојан и који не доносе спасење и не чувају смиреноумље. Напротив, тражи знање које не надима и које је узрок богопознања. Такође, ишти да не будеш до краја подвргнут насиљу страсти, већ да се од тела разрешиш у бестрашћу, или, нешто смиреније, у жаљењу због грехова.
44. Без крила нико не може полетети увис. Ни онај ко још овде не добије несумњиво осведочење, не може да постигне жељено. Оно, пак, [настаје] из крајњег смиреноумља или од благодати Светог Духа у онима који су се савршено измирили са Богом. Њима је, наравно, својствено и бестрашће (било делимично, било савршено), које одговара њиховом измирењу или очишћењу. Они, пак, који без [осведочења] излазе из тела, тј. као у зиму страсти или у суботу (тј. празни од врлина), подлежу Суду и испитивању у време када ће се свакоме буде дати [по делима].
45. Спасавајући се на дар, благодари Бога Спаситеља. Уколико желиш да му и дарове изнесеш, принеси захвалност од своје обудовеле душе, тј. две лепте – смирење и љубав. Ја знам да ће их Он примити радије неголи мноштво врлина које многи убацују у ризницу спасења. Уколико, пак, као Лазар, имаш потребу да оживиш, пошто си умро од страсти, њих као праве сестре пошаљи за заступнице пред Њим, те ћеш свакако стећи жељено.
46. Упражњавајући делање, нећеш моћи да достигнеш бестрашће, којим би се молио чисто и без расејаности, уколико се и ум не упражњава у духовном сагледавању просвећујућег познања и поимања постојећег. Њима се ум окриљује, просвећује и целовито узноси у висине са љубављу истините молитве, пружајући се ка сродној светлост горњих нетварних чинова, одакле по мери доступности, приступа и великој светлости тросунчане Богоначелне Тројице.
47. У будућем [веку] нећемо бити кажњени стога што смо грешили, нити ћемо бити осуђени стога што смо добили несталну и промењиву природу. Напротив, ми ћемо бити осуђени стога што се после сагрешења нисмо покајали, или што се са злог пута нисмо окренули ка Господу, иако смо имали власт и време за покајање, које је требало да покажемо благом (као што и јесте) а не пристрасном Богу, чак и ако се понекад [описује] као осветољубив и гневљив. Такав је он, уосталом, само у односу на зло, а не у односу на нас, према којима искључује сваку страст и сваку осветољубивост, чак и ако се говори да према нама бива онакав каква су наша дела и расположења, тј. као огледало, свакоме узвраћајући сагласно са његовим животним делима.
48. Немој се смућивати када отпаднеш од свог доброг стања, него се исправи и пожури да се вратиш у пређашње устројство путем туге, суморности, оштрог самоукоревања, изливања суза и скрушености духа. Њима ћеш устати од пада који ти се десио и доспети у долину спасоносног радовања, обећавајући да ћеш убудуће, по својим могућностима, чврсто стајати како поново, прогневивши Судију, не би имао потребу за сузама очишћења. Јер, уколико овде тога не буде, у будућем [веку] свакако нећемо избећи муке.
 
О свештенству
49. Опет ћемо нешто рећи о часном свештенству, тј. о анђелском устројству и чистоти које захтева, као и о опрезности и целомудрености, који треба да су још већи него раније. Јер, кад нечисто треба да се очисти, зар ће се чисто скрнавити? Иначе, уколико помешамо мрак са светлошћу и смрад са миомирисом, наследићемо, авај, пропаст, тј. кривицу за светогрђе, слично Ананији и Сапфири.
50. Од изгубљеног и непотребног сасуда ти си постао изабрани сасуд Господњи, као што каже апостол, чак и ако ти се чини да си због незнатне своје чистоте достојно ступио у анђелско и небеско свештенство. Стога чувај неукаљану част које си се удостојио, пазећи на Божанствени дар као на зеницу ока, како не би, причестивши се непажљиво, био збачен са висине у бездан, из кога ћеш тешко наћи излаз.
51. Као разборит схвати да нико не може осудити онога кога Бог оправдава (Рим.8,33-34). Уколико си, дакле, призван и уколико си ступио у надсветску божанствену свештеничку благодат, немој се узнемиравати због пређашњег живота, чак ако си и имао мрља, него се одмах уз Божију [помоћ] и свој [напор] очисти и исправи. Након тога, покажи старање и трезвоумље како не би помрачио благодат и како би онај ко непромишљено осуђује твоје рукоположење због твојих пређашњих [мрља] чуо Божији глас који му говори: Што је Бог очистио, ти не погани (Дап.10,15).
52. Свештеничко достојанство је лагано и благ је његов јарам, премда само за онога ко је одмах, пошто га је примио, почео да га врши како треба, и уколико, наравно, није било покушаја да се благодат Божанског Духа добије за новац. Уколико је, међутим, неизводљиво остварено људским старањем и пропадљивим даром, призвање неће бити одозго и бреме ће бити веома тешко, с обзиром да не ослања на достојног и да превазилази снаге. Уколико се не одузме од онога ко га носи, његов јарам ће бити веома оштар и сламати његов врат и снагу, све док га потпуно не истроши и изможди.
53. Уколико си се смело подметнуо под јарам свештенства, нека твоји путеви буду прави, те право управљај речју истине, градећи спасење своје са страхом и трепетом (Фил.2,12). Јер, Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12,29). Уколико га додирнеш као злато или сребро, нећеш се бојати од опекотина, као ни вавилонски младићи у пећи. Уколико си, међутим, као трава и трска, тј. као лакозапаљива грађа, будући да си земљоуман, треба да трептиш да не будеш спаљен небеским огњем, осим уколико се, као Лот, не уклониш од гнева уздржањем од страшних [Тајни]. Може бити, не знам, да неки мали греси (које имамо услед немоћи) ишчезавају пред Божанственим огњем служења, због чега и ти остајеш неопаљен и недирнут, као некада слаба биљка купине.
54. Како се усуђујеш, јадниче, да додирујеш оно што је и за анђеле неприкосновено кад већ ниси могао да одступиш од страсног расположења услед дуготрајне навике? Или се, дакле, због страха уздржи од божанственог свештенодејствовања (умилостивљујући Божанство), или као безосећајан и непоправив очекуј да упаднеш у гнев и у руке Бога живога, који ти неће указати човекољубље, него ће те немилосрдно казнити будући да опогањене душе и одеће бесрамно приступаш царској свадби, премда ниси достојан ни уласка, нити седења [за трпезом].
55. Знао сам једног посвећеног који се усуђивао да недостојан приступа Божанственом [тајнодејствовању], тј. павши у блудну страст. Павши у тешку и неизлечиву болест, он је већ приближио смрти. Иако је искористио сва средства, није било користи, будући да зло није престајало, већ се појачавало. Најзад је он дошао до осећања да умире стога што је недостојан литургисао, те се под клетвом одрекао [служења] Свештене Литургије. И одмах је уследило излечење, при чему од болести није остало ни трага.
56. Свештеничко достојанство и одежда су блистави, уколико и душа [посвећеног] изнутра блиста чистотом. Уколико се, пак, она оскрнави непажњом, презирући савест која сведочи о срамоти, светлост постаје тама, најављујући вечни мрак и огањ. [Њих ћемо избећи] уколико, дакле, напустимо [наведени] пут који је стрм са обе стране, и изаберемо други, тј. пут врлине и смирења, који безбедно води у Царство Божије.
57. Спасење се постиже врлином и доброчинством, а не славним свештенством, које захтева равноанђелски живот. Стога или постани бестрасан као анђели, са размишљањем изван света и тела успињући се уз небеску лествицу, или постани свестан своје слабости и устраши се висине која неспособнима прети великим падом, те се врати животу заједничком већини, који приближује Богу у истој мери. Јер, уколико се и деси да паднеш, у њему ћеш, милошћу и благодаћу Божијом, лакше устати покајањем.
58. Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Kop.15,50). Због чега ти, премда се причешћујеш Телом и Крвљу Бога, не постајеш сутелесан са Њим и не раствараш се са Његовом Крвљу (чиме би већ у себи имао Царство небеско), већ се још окружујеш страстима тела и крви? Плашим се да у теби неће остати Дух Свети, будући да си телесан, да ћеш у време Суда бити пресечен напола, да ће се од тебе (као недостојног благодати) одузети свечасно свештенство и да ћеш бити послан на вечите муке.
59. Уколико немаш страха Божијег пред својим очима, теби ће изгледати безначајним недостојно свештенодејствовање, с обзиром да си заведен самољубљем, које ти дошаптава да је Божанство добро. На исти начин су давно пострадали Датан и Авирон, да би их најзад прогутала земља. И ти се ужасни од страшнога и размишљај о величини ствари [тј. свештенодејствовања], те или буди достојан и чист, да не кажем – равноанђелски у упражњавању божанственог свештенства, или као разуман одступи од страшног служења. Иначе ћеш, презирући речено и обмањујући савест која те раскринкава, у [време] када све буде суђено и усмеравано, са патњом као осуђен завапити: Чега се бојах дође на мене и чега се страшах задеси ме (Јов.3,25).
60. Са трезвоумљем и болом најпре за самог себе са скрушеношћу и сузама принеси светоспасоносну Свештену Жртву за умилостивљење. Јер, после твоје смрти, ко ће потрудити о теби и приносити Жртву за тебе? Стога, као разборит [човек], помињи себе као да си већ сахрањен, као посредништво за своје спасење предлажући Богу Светињу са свете трапезе, сећајући се Његовог власног и човекољубивог [самопредавања на] заклање.
61. Неизрециво и неисказиво уживање [осећа] душа која се од тела одваја са осведочењем [у своје спасење], одлажући га као одећу. Јер, већ постигавши оно чему се нада, она без туге оставља тело, мирно идући према радосном и веселом анђелу који силази одозго. Потом она заједно са њим без застоја пролази ваздух, неузнемиравана духовима злобе, те смело и радосно узлеће са захвалним поклицима, све док не достигне да се поклони Творцу. Најзад се њој изриче одлука о укључивању у ред оних који су јој слични и једнаки по врлини, где ће сачекати свеопште васкрсење.
62. Рећи ћу ти нешто необично, али немој да се чудиш. Уколико и не достигнеш бестрашће (вероватно услед мучних предрасуда), ти ћеш се узнети изнад облака не мање неголи бестрасни уколико се у време изласка будеш нашао у бездану смирења. Ризница бестрасних представља збир свих врлина. Ипак, драгоцени камен смирења их све превазилази по вредности. Ономе ко га је стекао он обезбеђује не само милост Божију, него и улазак заједно са изабранима у брачне одаје Његовог Царства.
63. Умилостивљујући Бога за своје грехове, прослави га због незлопамтљивости и незлобивости Његове, старајући се из све снаге да избегнеш вољна сагрешења. Иако и за њих можеш да га умилостивљујеш сваког дана све до саме смрти, ипак се немој показати незахвалним лако грешећи са знањем, Уколико, међутим, каменом добре наде далеко одгониш пса очајања, трпељиво и неодступно га умољавајући, опростиће ти се многи греси како би и сам као дужник заволео Многомилостивог и Преблагог у будућем веку.
64. Када, по дејству благодати Божије, у молитви будеш стао пред Њега са сузама, падни ничице, простри се крстообразно на земљи и, ударајући главом, моли да ти отпуштање одавде буде ослобођење од трулежности и избављење од искушења, премда не по твојој вољи, него по Његовом благовољењу у односу на време и место. Такође, већ од сада треба да желиш да изађеш [из тела], да са љубављу изађеш пред Господа са сузама и безданом смирења како би безбрижно утолио жеђ своје чежње и искања. Ипак, ти треба да прихваташ и привремено одгађање, уколико Бог предвиди нешто боље. Упорно и непрестано тражи само једно: да не отпаднеш од Бога ма шта чинио, говорио, намеравао и започињао.
65. Као телоносац, немој покушавати да испитујеш мислено по себи, премда те мислени [део] душе услед чистоте и наводи на тако нешто. Све док се не ослободи од дебљине [твари] и не приближи се умним [силама], бестелесна [душа] (коју омета дисање и крв) не може долично да помишља о њима и да их схвати. Према томе, спремајући се да напустиш твар као другу мрачну мајчину утробу, и да ступиш у светло нетварно [постојање], буди ведар, славећи Добротвора, који нас кроз смрт приводи очекиваноме. Непрестано буди трезвоуман због нечистих демона који непрестано круже око нас и непрестано смишљају шта да ураде против наше добробити, лукаво пазећи на нашу пету све до краја живота. Све до свог изласка одавде дрхти за себе због неизвесности будућности, с обзиром да си због самовлашћа [тј. слободе] створен са отвореношћу за непостојаност и промењивост.
66. Непријатељ нас напада страшним и суровим искушењима уколико осети да се душа приближила вишим степенима врлине. Речено се закључује из речи молитве и покушаја да се узнесемо изнад тварне двојице, тј. плоти и чула. Тада нас човекомрзац искушава са великом злобом услед чега долазимо у недоумицу и за живот. Међутим, кукавац не зна да нам проузрокује велико добро, чинећи да кроз трпљење постајемо искуснији и плетући нам светле венце.
67. Нема већег подвига од подвига целомудрености и девствености. Ономе ко се часно држи безбрачности диве се анђели. Његов венац неће бити мањи од мученичког. Колики се само напор и зној захтева од онога ко је везан са телом и крвљу, а стара се да чедношћу [тј. чистотом] увек подражава нетварност бесплотних? И заиста, постигнуће је толико велико и узвишено да, као натприродно, готово изгледа немогуће. Оно би и било немогуће да Бог одозго не пројављује своје заступништво, снажећи слабост и немоћ природе, на неки начин је уздижући изнад земље својом Божанском љубављу и надом на будућу награду.
68. Када претераном храном и спавањем омлитави, тело постаје велика препрека целомудрености. Истинска целомудреност, међутим, и у маштањима у сну остаје непоколебива. Јер, прикалањање ума уз њих у сну представља знак да у својој дубини носи болест страсти. Ако се, пак, благодаћу удостоји да у сну разговара са Богом без посредства тела, ум постаје недодирив, те будно чува душу и тело, који стичу мир. Он тада личи на пса који их трезвоумно чува, неварљиво одгонећи подмукле вукове.
69. Рећи ћу ти нешто необично, али се немој чудити. Постоји сакривена тајна између Бога и душе. Она припада највишим степенима савршене чистоте, љубави и вере, тј. када се човек, потпуно се изменивши, сједињује са Богом путем орођавања, непрестане молитве и сагледавања. [Доспевши до њих], Илија је закључао небо и изазвао бескишје, те небеским огњем спалио жртву. Мојсије је, опет, пресекао море и уздизањем руку Амалика отерао у бекство. Јона се, најзад, избавио од кита и морске дубине. Онај ко се удостојио реченога, као да принуђава човекољубивог Бога да врши његову вољу. Иако је још налази у телу, он је већ превазишао меру пропадљивости и смртности, прихватајући смрт као обичан сан, који га на његову радост преноси ка наданоме.
 
О свештенству
70. Показујући страхопоштовање пред страдањима Владике, пред умањењем за нас Бога Слова, пред Жртвом и мешањем са нама животворног и Божанског Тела и Крви (којих ниси само удостојени причесник, него и свештенослужитељ), смири себе као овца коју воде на заклање, сматрај да су сви други заиста бољи од тебе и на сваки начин се старај да не повредиш било чију савест, нарочито не безразложно. Без освећења немој да се усуђујеш да се дотичеш Светих [Тајни] како не би изгорео попут сена од Божанственог огња и како се не би разлио као восак који се топи.
71. И заиста, уколико будеш долично обављао божанствено, свечасно и страшно свештенодејство и уколико те савест ни у чему не прекорева, имаћеш [најизвеснију] наду на спасење. Јер, од њега ћеш имати више користи неголи од било ког другог делања или сагледавања. Ако, пак, није тако, тешко теби. Боље би било да се, свестан своје слабости, одрекнеш висине свештенства, неголи да га обављаш као несавршен и нечедан, многима се показујући као висок, премда се због своје недостојности налазиш у паду који је достојан оплакивања.
72. Служба часног свештенства и умилостивљавање и мољење Божанства превазилази свако псалмопојање и молитву као што сунце надилази звезде. Јер, ми приносимо на жртву, предлажемо и износимо ради умољавања самог Јединородног, који се из човекољубља на дар дао на заклање за грешнике. И ми се не молимо само за опроштење грехова, него и за сваку [духовну] корист, наравно, уколико нам савест остаје чиста. Тело које је сједињено са Божанством као неки жар спаљује сваку грађу безакоња и просвећује срца оних који прилазе са вером, док Божанствена и Часна Крв, више неголи сваки исоп, умива и чисти сваку нечистоту и мрљу оних који се осмељују да Светим [Тајнама] приступе са највећом чистотом и чедношћу. Где се може добити ишта слично?
73. Неки од светих је рекао да се на жртву не приноси Тело које силази са неба, Тело Бога Слова који се вазнео. Напротив, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв Христову када Божанствену службу са вером, страхом, чежњом и побожношћу обављају они који су се удостојили божанственог свештенства. Претварање се дешава дејством и наиласком Светога Духа. И постаје Тело које није различито од Владичиног Тела: [хлеб] се претвара у исто то Тело, пружајући непропадљивост будући да је непропадљиво. Какву, дакле, само чистоту и светост треба да има јереј који додирује Божанствено Тело! И колику смелост треба он да има, будући да је посредник између Бога и људи и да за самолитвенике и саслужитеље има Пречисту Богомајку, небеске анђелске силе и све свете! Мени изгледа да као што има анђелско или арханђелско достојанство, он треба да има и орођеност [са Богом].
74. Писиније, забележи још да после Символа вере Светиње које ускоро треба да буду освећене леже непокривене на светој трапези будући да се на неки начин моле за оне који их приносе и неисказивим гласовима узвикују ка Ономе ко је на небесима. Јер, гледајући их, Он их не превиђа, и посматрајући их Он их не презире, сећајући се добровољног умањења за грешнике, неисказивог силаска и човекољубивог заклања. Он нам својим страдањем није даровао избављење и спасење као праведницима, већ нас је, као добар и незлобив, помиловао и призвао иако смо били непријатељи.
75. Чак и да се стараш о чистој молитви (која на нетварни начин нетварни ум сједињује са Богом) и да си постигао да као у огледалу видиш оно што ти је припремљено после завршетка овдашњег живота (тј. да си примио залог Духа и свим осећањем и осведочењем стекао Царство небеско унутар себе), ипак немој себи да дозволиш да се одрешиш од тела без предзнања смрти. Напротив, треба да се усрдно молиш и да имаш добру наду да ћеш га се удостојити пре одласка одавде, уколико ти буде корисно. Непрестано се припремај за њега, одбацујући сваку бојажљивост. На тај начин ћеш моћи да прођеш ваздух и мимоиђеш духове злобе, те да смело и без страха уђеш у небеске области. Постављен поред анђелских чинова и прибројан пре свих времена изабраним праведницима, ти ћеш по мери доступности моћи да гледаш Бога, тј. да примаш добра која долазе од Њега и да гледаш Бога Слова који својим зрацима обасјава сво наднебесје. Њему и Његовом Пречистом Телу, заједно са Оцем и Светим Духом клањају се јединственим поклоњењем све небеске војске и сви свети. Амин.