ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ СВЕТИ АВА ФИЛИМОН

МНОГОКОРИСНО КАЗИВАЊЕ О АВИ ФИЛИМОНУ

 
1. О ави Филимону, отшелнику, причаху да се затворио у некакву пећину која се налазила у близини Лавре, зване Ромијева. Ту се он предао подвижничким борбама, понављајући у себи оно што је, по предању, говорио Арсеније Велики: “Филимоне, зашто си дошао овамо”. У тој пећини је провео доста времена. Његово дело је било плетење ужади и котарица, које је предавао економу, од кога је, опет, примао хлепчиће којима се хранио. Ништа друго није јео сем хлеба са сољу, па и то не сваки дан. Очевидно, о телу се готово није ни бринуо, али је стога, упражњавајући се у сагледавању, боравио у божанском просвећењу. Удостојавајући се неописивих виђења тајни, он напредоваше у духовном образовању. Суботом и недељом би одлазио у цркву сам, удубљен у себе, не дозвољавајући никоме да му се приближи, како му се ум не би отргао од свога делања. У цркви би стајао у углу, са погнутом главом, проливајући море суза. Стално је туговао, држећи у уму срдачно сећање и лик светих отаца, особито Арсенија Великог, трудећи се да иде његовим стопама.
2. Када се у Александрији и њеној околини појавила јерес, он се удаљио, отишавши у Никанорову Лавру. Примивши га, богољубиви Павлин му је дао своје усамљено место и омогућио му савршено безмолвије. У току целе године није никоме дозволио да се види са њим. Чак му ни сам није досађивао, одлазећи до њега само кад је требало да му преда потребни хлеб. Дошло је време светог Христовог Васкрсења. Када су се тим поводом срели, повео се међу њима разговор у коме су се дотакли и пустињачког живљења. Из разговора је Филимон схватио да и овај веома побожни брат Павлин има предивну наклоност [ка пустињачком животу], те га богато нахрани подвижничким поукама, писаним и неписаним, показујући преко свих њих да без потпуне усамљености није могуће угодити Богу, као што мудро говори богопросвећени отац Мојсије, износећи: “Безмолвије рађа подвиг, подвиг рађа плач, плач – страх, страх – смирење, смирење – прозрење, прозрење – љубав, а љубав, пак, оздрављује душу и чини је бестрасном. Тада човек стиче познање да није далеко од Бога”.
3. Филимон му говораше: “Путем безмолвија треба савршено да очистиш ум и да му даш непрестано духовно делање. Усмерене на чулне предмете, телесне очи се диве ономе што виде. Тако се и чисти ум, усмеривши се на мислено, усхићује оним што духовно сагледава до мере која чини да га је од њега немогуће одвојити. Уколико се он путем безмолвија ослобађа од страсти и чисти, утолико се удостојава познања (духовних ствари). Ум постаје савршен када окуси суштаствено познање и сједини се са Богом. Имајући царско достојанство, он више не осећа сиромаштво и не привлаче га ниже жеље, чак и ако му се понуде сва царства. И тако, ако желиш да стекнеш речена добра, што брже можеш бежи од света и са усрђем ходи путем светих: одбаци бригу о свом спољашњем изгледу, одело нека ти буде сиромашно и покућство скромно. Заволи живот у оскудици и безбрижности. Нарав нека ти буде једноставна, реч безазлена, ход без сујете, глас без претварања. Заволи да живиш у оскудици и да те сви пренебрегавају. Изнад свега се побрини о чувању ума и трезвоумљу, буди трпељив у свим тескобама, и на сваки начин се труди да већ стечена духовна добра остану неповређена и неокрљена. Марљиво пази на себе и не примај ни једну сласт која ти се тајно прикрада. Безмолвије, додуше, укроћује душевне страсти. Међутим, оне обично постају још свирепије уколико им се дозволи да се распале и изоштре, да би, затим још јаче и силније вукле у грех. И телесне ране постају неисцељиве уколико се повређују и отиру. Чак је и једна реч, потпомагана демонима и имајући сагласност чула, у стању да ум удаљи од сећања на Бога. Велики је подвиг и терет – успети сачувати душу. Према томе, треба да се потпуно удаљиш од света. Отргнувши душу од сваког сажаљења према телу, треба да прихватиш бескућништво, оскудицу, несреброљубље и нестицање, безметежност, усамљеност, невештост за људска дела, смиреност, састрадалност, благост, кротост, тиху нарав, спремност за примање уразумљења у срцу од божанског познања. Јер, на воску се не може писати уколико се претходно не избришу слова која су раније на њему написана, како нас учи [свети] Василије Велики. Такви су били свети, који су се, потпуно се удаљивши од свих световних обичаја и непомућено чувајући у себи небеску мудрост, просветили божанским законима и заблистали побожним делима и речима, уздржањем, страхом Божијим и љубављу умртвивши удове који су на земљи. Непрестана молитва и поучавање у Божанским Писмима отварају умне очи срца да виде Цара сила. Тако бива радост велика и у души се силно запаљује незадржива божанска чежња. Дејством Духа Светога и тело постаје заједничар усхићења, тако да сав човек постаје духован. Ето чега се удостојавају делатељи блаженог безмолвија и тескобног подвижничког живота, који, удаљивши се од сваке људске утехе, непрестано разговарају једино са небеским Владиком”.
4. Чувши га, богољубиви брат би у души рањен божанском љубављу, те напусти своје место боравка и заједно са њим отпутова у скит, у коме су највећи међу оцима проходили пут благочашћа. Настанили су се они у Лаври преподобног Јована Колова. Бригу о себи су препустивши економу Лавре, будући да су сами желели да бораве у безмолвију. И, благодаћу Божијом, борављаху они у савршеном безмолвију. Суботом и недељом су одлазили на заједничка црквена сабрања, док су остале дане проводили у усамљености. При томе, сваки од њих је засебно вршио молитву и службе.
5. Свети старац (Филимон) је имао следеће правило служења: ноћу је читао цео Псалтир и песме[1]*) без журбе и сујете. Онда је читао једно зачало из Јеванђеља, а затим седао и у себи говорио: Господе помилуј, са пуном пажњом и прилично дуго, све док се не би уморио од призивања. Најзад би себи допустио да заспи. У зору би отпевао Први час, а онда сео на своју столицу, лицем окренут према истоку и наизменично читао (Псалме) или, по избору, из Апостола и Јеванђеља. Тако је он проводио цео дан, непрестано певајући, молећи се и наслађујући се сагледавањем небеских ствари. Његов ум је често био плењен сагледавањем, тако да није знао да ли се налази на земљи.
6. Видевши како се он свеусрдно труди у молитвеном служењу и како се понекад потпуно мења од божанских помисли, брат га упита: “Зар ти, оче, није тешко да у старости толико умртвљаваш и покораваш своје тело”. Он му одговори: “Веруј ми, Бог је у моју душу положио усрдност и љубав према молитвеном служењу и ја нисам у стању да јој удовољим у њеном стремљењу. Телесну, пак, немоћ побеђује љубав према Богу и нада на будућа добра”. На тај начин је сва његова жеља била умно усмеривана ка небесима не само у време [молитве], већ и за време јела.
7. Једном га упита неки брат који је живео са њим: “Какве су тајне сагледавања”. Видевши његову упорност и искрено тражење поуке, он му рече: “Кажем ти, чедо, да ономе чији је ум постао савршено чист, Бог открива виђење самих служебних чинова и (анђелских) сила”.
8. Упитао га је он и о следећем: “Зашто ти, оче, од свих Божанствених Писама највише волиш Псалтир, и ради чега личиш на човека који разговара са неким када га читаш”. Он одговори: “Бог је у моју душу урезао силу Псалама готово као у душу самога Давида. Ја просто не могу да се одвојим од сладости сагледавања која су у њима скривена. Јер, они у себи обухватају сво Божанствено Писмо”. Речено је он са великим смирењем после дугог наваљивања признао ономе који га је питао ради његове користи.
9. Неки брат по имену Јован, од приморја дође светом и великом оцу Филимону. Загрливши му ноге, он рече: “Шта да радим, оче, да бих се спасао? Ум ми лута где не приличи”. Поћутавши кратко, он рече: “Та (душевна) болест приличи онима који су спољашњи и у њима пребива. Она је и код тебе присутна стога што још увек ниси стекао савршену љубав према Богу и што ниси задобио топлину љубави и богопознања”. Тада му брат рече: “Па, шта да радим, оче”. Он му одговори: “Иди, стекни скривену поуку у срцу свом која ће ти очистити ум”. Пошто није био посвећен у оно о чему му је говорио, брат рече старцу: “Шта представља скривена поука, оче”. Он му рече: “Иди, стекни трезвоумље у срцу своме. У мисли својој трезвоумно говори са страхом и трепетом: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Тако почетницима саветује и блажени Дијадох”.
10. Брат је отишао и донекле се, садејством Божијим и молитвама оца, успокојио, усладивши се поучавањем. Међутим, потом га је сладост оставила, те више није био у стању да трезвоумно упражњава делање и да се моли. Стога је он поново отишао код старца и испричао му шта му се догодило. Старац му рече: “Сада си упознао пут безмолвија и умног делања и окусио сладост која се од њега рађа. Свагда га упражњавај у срцу своме, јео или пио, разговарао са неким или се налазио на путу, или седео у келији. Немој престајати да се трезвоумном мишљу и сабраним умом молиш реченом молитвом, да певаш и да се поучаваш у молитвама и Псалмима. Чак ни при обављању најнеопходнијих својих потреба немој дозволити уму своме да буде празан, него га приморај да се тајно моли и поучава. Тако ћеш успети да схватиш дубину Божанствених Писама и у њима скривену силу, те да уму пружиш непрестано делање, како би испунио апостолску реч која заповеда: Молите се без престанка. Марљиво пази на себе и чувај срце своје од рђавих или било каквих некорисних и сујетних помисли. Напротив, увек, и када спаваш, и када устајеш, и када једеш, и када пијеш, и када разговараш, нека се срце твоје у тајности мислено поучава у Псалмима или се држи молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Осим тога, пази да ти уста не говоре једно, а да се помисао бави другим док будеш језиком певао Псалме”.
11. Брат му је опет рекао: “За време сна видим много празних маштања”. Старац му рече: “Немој бити лењ и малодушан. Да би те примио Бог, пре но заспиш дуго се моли у срцу свом и супротстави се помислима и покушајима демона да те води куда хоће. Колико је у твојој моћи, потруди се да увек заспиш са Псалмима на уснама и са умним делањем. Никад немој дозволити уму да, због своје немарности, прима туђе помисли. Напротив, на одар се спуштај са помислима које си имао на молитви како би и у току сна биле присутне у теби, и како би, и кад се пробудиш, разговарале са тобом. Изговарај, такође, и свети Символ Православне вере пре него што заспиш. Јер, православствовање о Богу јесте извор и заштита свих добара”.
12. Брат га је још питао: “Учини љубав, оче, и реци ми какво делање има твој ум? Научи ме да бих се и ја спасао”. Он му одговори: “Зашто си радознао”. Брат устаде и загрли му ноге. Целивајући их, он умољаваше светога да му каже. Поћутавши дуго времена, старац најзад рече: “Ти још ниси у стању да то понесеш. Сваком осећању пружати одговарајуће дело у стању је само онај ко је навикао да се непрестано креће у добрима правде. Онај који није постао потпуно чист од сујетних помисли света не може да се удостоји тога дара. Уколико заиста хоћеш да постигнеш тако нешто, држи се скривеног поучавања у чистом срцу. Јер, уколико се будеш непрестано молио и поучавао у Писмима, отвориће ти се очи душе и у њој ће се родити велика радост и неко неописиво и силно осећање, загревано Духом и телом, од кога цео човек постаје духован. Према томе, уколико те Бог удостоји да се ноћу или дању нерасејано помолиш чистим умом, остави своје молитвено правило и покушај да се, колико ти је год више могуће, прилепиш уз Њега. И Он ће просветити срце твоје за духовно делање, кога си се прихватио”.
Потом је додао: “Дошао је једном код мене неки старац. Када сам га упитао о настројењу његовог ума, он ми рече: “Две године сам стајао пред Богом, усрдно се молећи свим срцем да ми дарује да се непрестана и нерасејана молитва уреже у моје срце, слична оној коју је предао својим ученицима. Видећи мој труд и трпљење, изобилни у даровима Господ ми је подарио оно што сам тражио””.
Он му је још говорио: “Помисли о сујетним стварима, које настају у души, јесу болест душе која је заљубљена у оно што је ништавно и која је предана нераду и лењости. Стога је неопходно, као што каже Свето Писмо, да са сваком будношћу чувамо свој ум, да разумно певамо без расејаности и да се молимо чистим умом. Према томе, брате, Бог хоће да покажемо усрдност према Њему, и ?о најпре у напорима (подвижништва и врлиновања), а потом и у љубави и непрестаној молитви. Само тако ће нам Он открити пут спасења. Очевидно је да нема другог пута који узводи на небо, осим потпуног удаљења од свега што је зло и стицања свега што је добро, те савршене љубави према Богу и обитавања са Њим у светости и правди. Онај који све то стекне, брзо ће се прибројати небеском збору [светих]. При томе, свако ко жели да се успне на висину, треба најпре да умртви удове који су на земљи. Јер, душа која се услади сагледавањем истинског добра, више нема потребу да се враћа ни једној страсти коју подстиче греховна сласт. Напротив, омрзнувши свако телесно сладострашће, она са чистом и неупрљаном мишљу прима јављање Бога. Неопходна нам је, дакле, велика будност, много телесних подвига и очишћење душе како би се Бог уселио у срца наша, како бисмо убудуће безгрешно испуњавали Његове Божанске заповести и како би нас сам научио да се чврсто држимо Његових закона, изливајући на нас своја дејства, као сунчане зраке, запретана у нама благодаћу Духа. Подвизима и искушењима ми треба да очистимо образ по коме смо били створени као словесна бића, способна да примају свако знање и уподобљење Богу, имајући чула очишћена од сваке прљавштине кроз каљење у огњу искушења и стицање царског достојанства. Бог је људску природу створио са способношћу да учествује у сваком добру, кадром да мислено сагледава ликовање анђела славе, господстава, сила, начала, власти, те светлост неприступну и пресветлу славу. Међутим, пази да се твоја помисао не погорди над братом уколико постигнеш неку врлину. Гордост се зачела у теби уколико помислиш да си је ти постигао, а да се он олењио. Борећи се против неке страсти, пази да не паднеш у униније или малодушност због упорности напада. Напротив, покрени се и падни пред лице Божије, вапијући из свег срца заједно са пророком: Суди, Господе, онима који ми чине неправду (Пс.34,1), јер сам немоћан пред њима. Видевши твоје смирење, Он ће ти брзо послати своју помоћ. Када путујеш са неким, немој водити празне разговоре, него уму пружи духовно делање које је имао, како би се у њему сачувала добра навика и заборав светских сласти, и како он би изашао из пристаништа бестрашћа”.
Поучивши брата таквим и многим другим поукама, старац га отпусти.
13. Није прошло много времена, а он опет дође. Започевши разговор, он упита: “Шта да радим, оче? Приликом мог ноћног служења притиска ме сан и не дозвољава ми да се трезвоумно молим или да дуже времена бдим. И долази ми да се, док певам, прихватим рукодеља”. Старац му рече: “Кад можеш да се молиш трезвоумно, изостави рукодеље, а кад те спопадне дремеж, прихвати рукодеље, побунивши се против помисли”. Он га опет упита: “Зар теби самоме, оче, не досађује сан за време [ноћног] служења”. Старац му одговори: “Није баш лако. Ипак, кад ме понекад спопадне дремеж, ја се мало подигнем и почнем од почетка да читам Јеванђеље по Јовану, уздижући око ума ? Богу: и тог тренутка он ишчезава. На сличан начин се односим и према помислима. Наиме, помисао која наиђе на мене ја срећем као огањ, тј. са сузама, те она ишчезава. Ти, пак, још ниси спреман да се на тај начин бориш са њима. Стога се што више држи скривеног поучавања и ревносно врши оно што су установили свети оци, тј. дневна молитвословља – трећи, шести, девети час и вечерњу, а такође и ноћне службе. Свим силама се труди да ништа не радиш из човекоугађања. Уз то се чувај заваде са било којим од браће, да се не би одвојио од Бога свога. Такође се постарај да ти мисао остане нерасејана и сверевносна у стражењу над унутарњим помислима. Имајући намеру да се причестиш Светим Христовим Тајнама, немој излазити из храма све док не задобијеш потпуни мир. Стани на једно место и не померај се са њега све до отпуста. У себи помишљај да се налазиш на небу и да заједно са светим анђелима стојиш пред Богом као онај који има да га прими у своје срце. Припремај се за тај [догађај] са страхом и трепетом, како не би био недостојни сапричесник светих сила”.
Пошто је на тај начин добро наоружао брата, и пошто га је предао Господу и Духу Његове благодати, старац га отпусти.
14. Брат који је живео са њим још је казивао. Седећи једном поред њега, он га је питао да ли су га демони нападали искушењима док је живео у пустињи? Он је рекао: “Опрости, брате, чини ми се да ти не би могао издржати горчину искушења која сам претрпео када би Бог попустио да на тебе наиђу. Имам седамдесет година, или нешто мало нише и много сам поднео искушења, живећи у разним пустињама у пуном безмолвију. Онима који још не знају шта је безмолвије није корисно говорити о горчини коју сам претрпео и доживео од демона. За време таквих искушења, ја сам увек поступао на следећи начин: полагао сам своју наду на Бога, коме сам давао и завете одречења, и Он ме је одмах избављао од сваке невоље. Стога ја, брате, уопште више не бринем о себи. Знајући да се Он брине о мени, ја веома лако подносим искушења која наилазе на мене. Једино што му од себе приносим јесте – непрестана молитва. При томе, од не мале помоћи је и нада да ће бити већи венци уколико су веће тегобе и невоље које се трпе. Јер, код праведног Судије постоји равнотежа између тога двога. Знајући то, брате, немој се предавати малодушности. Ушао си у средину битке, па се бори, поткрепљујући се сазнањем да је оних који се боре за нас против непријатеља Божијих много више него непријатељских пукова. Уосталом, зар бисмо смели ми да се супротставимо тако страшном противнику рода нашега, кад нас моћна десница Бога Слова не би држала, ограђивала, и покривала? Зар би била у стању људска природа да издржи његове нападе? Јер, као што каже Јов: Које спреда открио одећу његову? ? чељустима његовим ко ће приступити? Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му исходи дим пећи у којој гори огњени угљен. Душа му је као углевље и пламен исходи из његових уста. На врату му је сила и пред њим ходи погибао. Срце му је тврдо као камен и стоји неподвижно као наковањ. Он чини, те ври дубина као лонац, море се мути као у ступи, ? тартар безданицу држи као сужња. Што је год високо презире и цар је над свим зверињем у води (Јов 41,4; 10; 15; 22; 25). Ето, против кога ратујемо, брате! Ето каквим је Реч Божија насликала тога тиранина! И поред свега тога, њега лако побеђују они који проводе усамљенички живот као што треба (с обзиром да у себи немају ничега што би му припадало), они који се одричу од света, они који имају високе врлине и они који имају Онога ко се бори за њих. Јер, реци ми, чија се природа није преобразила по приступању Господу и по примању страха Његовог у ум, или ко није душу своју учинио светлом и способном да сија божанским схватањима и помислима пошто се обасјао себе божанским законима и делима? Такав никад неће дозволити да му душа буде безделатна, имајући у себи Бога који подстиче ум да ненасито стреми ? светлости. Дух души која је под таквим непрестаним дејством не дозвољава да се разнежује страстима, него их као неки цар, који дише страшним гневом и претњом, непоштедно сасеца. Такав се никад више не враћа назад, већ са делањем (врлина), рукама уздигнутим према небу и умном молитвом односи победу у борби”.
15. Исти брат је још приповедао да је ава Филимон, поред других, имао и следећу врлину: он није могао поднети празне разговоре. Ако би се неко заборавио и почео да прича нешто што се није тицало духовне користи, он уопште није обраћао пажњу. “Кад бих одлазио по неком послу, он никад није питао: “Зашто идеш”. Кад сам се враћао, он није питао: “Где си био”, или: “Шта си радио”. Једном сам, тако, отпловио у Александрију по потреби, а затим и до Цариграда ради неког црквеног посла. Слугу Божијег о томе уопште нисам обавестио. Пошто сам тамо провео доста времена, посетивши тамошњу побожну браћу, ја се вратих к њему у скит. Видевши ме, старац се веома обрадовао. После уобичајеног поздрава се помолио и сео. Међутим, савршено ни о чему ме није питао, него је остао заузет својим уобичајеним умним делањем”.
16. “Желећи да га испробам, једном му неколико дана нисам давао да једе хлеба. Он, међутим, нити хлеба тражаше, нити било шта рече. Поклонивши му се, ја га упитах: “Учини љубав, оче, и реци да ли си се увредио што ти нисам по обичају донео да једеш”. Он рече: “Опрости, брате! Чак ако ми и двадесет дана не донесеш хлеба да једем, ја ти нећу затражити. Јер, све док будем трпео душом, трпећу и телом”. Толико је он био заузет сагледавањем истинског добра”.
17. Он је још говорио: “Од како сам дошао у скит, својој помисли нисам дозволио да изађе ван зидова келије. У своје мисли нисам примио никакве друге помисли осим страха Божијег и Судишта будућег века, држећи у сећању Суд који прети грешницима, огањ вечни и таму најкрајњу. Помишљао сам на живот душа грешника и праведника, на добра припремљена праведницима, и на добијање награде по труду: за подвижничке трудове, за милостињу и нелицемерну љубав, за нестицање и потпуно безмолвије, за крајње послушање, за туђиновање. Имајући речено у мислима, ја никаквој другој помисли не дозвољавам да дејствује у мени. Ја више не могу да будем са људима и да им посвећујем свој ум, како се не бих удаљио од божанствених помисли”.
18. Он је додао и казивање о неком усамљенику, који је био постигао бестрашће и из анђелске руке примао храну и хлеб. Међутим, због немарности (тј. ослабеле пажње), он се лишио такве части. Јер, у души у којој ослаби разборита и напрегнута пажња ума настаје ноћ. Где не сија Бог, све се разлива као у мраку. Тада душа више није у стању да погледа на Бога једнога нити да задрхти од Његових речи. Ја сам Бог који се приближује, говори Господ, ? не Бог који је далеко. Може ли се ко сакрити на тајно место да га не видим? Не испуњавам ли ја небо и земљу (Јер. 23,23-24). Старац је напомињао и о многим другима, који су на сличан начин настрадали. Навео је и пад Соломона, који је имао мудрост због које су га сви савили. Он је као јутарња зорњача све обасјавао светлошћу мудрости, али је због мале сласти изгубио своју славу. И тако, страшно је попуштати лењости. Треба да се непрестано молимо како нека друга помисао не би наишла и одвојила нас од Бога, и како се нашем уму не би подметнуло нешто друго уместо Њега. Само чисто срце, које је постало обиталиште Светога Духа, у себи може чисто, као у огледалу, да види самога Бога свега.
19. “Слушајући све ово, причао је брат који је живео са авом Филимоном, и гледајући на његова дела, схватио сам да су у њему већ сасвим престале да дејствују телесне страсти, и да је био ревносни љубитељ сваког савршенства. Могло се свагда видети како се преображава Божанским Духом (из славе у славу), како уздише неизрецивим уздисајима, разговарајући сам са собом и стално себе важући (држећи се у равнотежи као на вази), на све начине се трудећи да ништа не дође и не помути чистоту његовог ума, или да се било каква прљавштина неприметно прилепи за њега. Гледајући га и подстичући се на ревносно подражавање његовог начина живота, ја сам му се усрдно обраћао са молбом, говорећи: “Како да, слично теби, стекнем чистоту ума”. Он би ми говорио: “Иди и труди се. Јер, за то је неопходан труд и бол срца. Духовна добра, достојна ревносног искања и труда, не задобијају се лежањем на одру и спавањем. Без труда се ни земаљска блага не могу стећи. Ко жели да постигне напредак, пре свега треба да се ослободи својих прохтева и да стекне непрестани плач и нестицање. Он не треба да обраћа пажњу на погрешке других, него само на своје, оплакујући их дан и ноћ, те да не гаји сујетну дружбу ни са ким од људи. Јер, душа која тугује због свог бедног стања и која је рањена сећањем на пређашња сагрешења, постаје мртва за свет, као што и свет умире за њу. Тада телесне страсти постају неделатне и човек престаје да буде њихов роб. Осим тога, онај ко се одрекао света и сјединио са Христом, и ко борави у безмолвију, у ствари воли Бога, чува Његов образ и богати се Његовим подобијем. Јер, он од Њега свише прима Духа и постаје дом Божији, а не дом демона, приносећи му праведна дела. Поставши чиста по животу, слободна од прљавштине тела и без икакве мрље и порока, душа се, најзад, увенчава венцем правде и сија лепотом врлине.
Онај у чије се срце на самом почетку одрицања [од света] није уселио плач, духовне сузе, сећање на муке без краја, истинско безмолвије, непрестана молитва, певање Псалама и поучавање у Божанственим Писмима, те ко није стекао навику у сталном бављењу врлинама (којима се ум поткрепљује, чак и кад није вољан), коме у души не господари страх Божији у ствари још увек живи у заједно са светом и није у стању да у молитви има чист ум. Јер, само побожност и страх Божији чисте душу од страсти и ум чине слободним, уводећи га у сагледавање које му је природно, и дајући му могућност да се дотакне богословља, које прима у виду блаженства (блажени чисти срцем јер ће Бога видети). Онај ко их се удостоји, има залог (будућих добара) и стиче непоколебиво (духовно устројство).
Стога се свим силама потрудимо у делању (врлина и подвига), којим се стиче побожност, тј. мислена чистота, чији је плод – богословско сагледавање, које је природно уму. Јер, делање јесте усхођење ка сагледавању, као што каже проницљиви и богомудри ум (светог Григорија Богослова). Уколико занемаримо делање, остаћемо туђи сваком мудрољубљу. Чак и онај ко је постигао врхунац врлине, има потребу за подвижничким трудом (који обуздава немирна стремљења тела) и строгим чувањем помисли. Једва ћемо уз све напоре постићи да се Христос усели у нас. Јер, уколико се умножава наша праведност, утолико узраста и духовна храброст. Најзад, постигавши савршенство, ум се сав припија уз Бога и бива обасјан Божанском светлошћу. Њему се откривају неизрециве тајне и он истински сазнаје где је мудрост, где сила, где разум за познање свега, где дуг живот, где светлост очију и мир. Јер, док год је заузет борбом са страстима, он није у стању да се наслађује наведеним. Наиме, и врлине и страсти чине ум слепим: врлине га чине слепим за врлине, а страсти слепим за пороке. Међутим, кад у њему утихне борба, и када се удостоји духовних дарова, он сав постаје светлозаран и непомериво укотвљен у сагледавању духовних ствари, будући под непрестаним дејством благодати. Он више није привезан ни за шта овдашње, него је прешао из смрти у живот.
Онај ко се прихвати наведеног живота, који је достојан подражавања и који ревнује да се приближи Богу, треба да поседује непорочно срце и чиста уста, како би реч (будући чиста из чистих уста) могла достојно да прославља Бога. Јер, душа која се припила уз Бога, непрестано са Њим разговара. Пожелимо, браћо, висину врлине и престанимо гмизати по земљи, прилепљујући се за страсти. Онај ко се подвизава и ко је достигао близину Божију, ко се причестио Његовом светом светлошћу и ко је рањен љубављу према Њему, наслађује се у Господу неким непостиживим духовним радовањем, као што каже божанствени Псалам: Наслади се Господом, и даће ти молбе срца твога. И извешће као светлост правду твоју, u суд твој као подневље (Пс.36,4; 6). Има ли силније и незадрживије љубави од љубави коју Бог улива у душу која се очистила од свакога зла? Душа тада са истинским расположењем срца говори: Рањена сам љубављу (Пес.2,5). Неизрецив је и необјашњив сјај Божанствене лепоте! Блистање звезде данице, светлост месеца или сјај сунца јесу безначајни у поређењу са њеном славом. У поређењу са истинитом светлошћу они су сиромашнији него најдубља ноћ или најмрачнија магла у односу на сунчано подне. Слично нам саопштава и дивни међу учитељима, [свети] Василије Велики, који се научио из личног опита””.
20. Још много сличнога причаше брат који је живео са авом. Ко се, међутим, неће код њега дивити и следећем доказу његовог великог смирења? Он се веома рано удостојио презвитерског чина. Међутим, пошто се истински и животом и разумом дотакао небеског, он је на све начине, као велико оптерећеље, избегавао служење Божанствене Литургије. Стога он у току многих година свог подвижништва веома ретко приступаше за свету трпезу (ради служења). Без обзира на опрезан живот, он се чак ни Божанским Тајнама није причешћивао кад год би се десило да дође у општење и у разговор са људима, премда никада није разговарао о земаљским стварима, већ само о духовној користи за оне који искаху да са њим поговоре. Када је имао намеру да се причести Божанским Тајнама, он је увек најпре дуго досађивао Богу, умилостивљавајући га молитвама, певањем Псалама и исповедањем. Њега је обузимао страх и трепет кад би чуо свештеникове речи: “Светиње светима”. “Јер, у том тренутку, говораше он, цркву испуњују свети анђели, а сам Цар сила се, извршивши тајинствено свештенодејство, и претворивши хлеб и вино у своје Тело и Крв, преко Светог Причешћа усељава у срца наша”. “Стога, додаваше он, треба чисти и непорочни, као изван тела и без икаквог колебања и сумње да се осмелимо да приступимо Светом Причешћу пречистим Христовим Тајнама. На тај начин ћемо постати заједничари просвећења које се њима дарује. Многи од светих отаца су се удостојили виђења светих анђела који су их чували (од свега неприличног). Стога су се и сами држали дубоког ћутања, ни са ким не разговарајући”.
21. Брат је још говорио: “Понекад се дешавало да је сам старац продавао своје рукодеље. Да не би дошао до неке лажи, заклињања, сувишне реч, или неке друге врсте греха (који је везан за трговачке разговоре), он је стајао правећи се сулудим. Стога је свако ко је хтео да купи његово рукодеље сам узимао оно што му је требало и остављао колико је хтео. Он је правио котарице. Оно што су му давали за њих, као муж препун мудрости, он је примао са благодарношћу, ништа не говорећи”.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Тј. девет песама које се налазе у Псалтиру,- прим. прев.