ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
СТИД, БЕС И ПАТЊА
 
Теодора (26) није наркоманка, али јој је живот, чини се, тежи од живота њеног двадесетдеветогодишњег супруга В.а, који се дрогира већ пет година. Затекли смо је, 24. августа 1990, у Заводу за болести зависности, где је, како каже, дошла да се посаветује са докторком Вуков, “јер ми је с њим, кад је под дејством дроге или метадона, немогуће разговарати. У тим тренуцима преображава се у другу личност. Тада за њега немам воље, не ценим га – само ми га буде жао…”
В-а познајем десет година. Девет година смо се забављали, а годину дана смо у браку. Да сам на време сазнала да се дрогира, вероватно бих га спречила. Сигурна сам да бих успела, јер смо имали дивну везу, леп однос, другарски, пун љубави, поштовања, одговорности… Увек смо о свему искрено причали… Тај период је био испуњен радошћу, изласцима, сусретима са пријатељима… Након пет година наше везе почео је да се дрогира, али ја то, до пре годину и по дана, нисам знала. Нисам имала представу о наркоманији, нити знала да је та болест узела маха и код нас, а у њега сам бескрајно веровала, живот бих дала да он никада не би узео дрогу! Међутим, почела сам да опажам како постаје неодговоран, одсутан, незаинтересован за било шта, почев од хране; у његов стан долазиле су чудне особе, наркомани-почетници, како ми је говорио. Замолила сам га да ми призна шта се дешава. Све ми је могло пасти на памет – да има другу жену, да га притиска некакав дуг, да можда има проблема са својим друштвом – али да се дрогира – то ми није било ни у подсвести! Поређала сам му своје сумње, али он се на све то насмејао, јер је оно што је требало да ми каже било неупоредиво горе. Затим је врло једноставно изговорио: “Ја се дрогирам.” Нисам поверовала, мислила сам да се шали, то је за мене било непојмљиво! Уверавао ме је, а ја сам сатима плакала, вриштала, говорећи да је то немогуће, да му не верујем…
– После ми је причао појединости. Мислим да ми је нешто изоставио, а нешто преиначио. Напросто, не верујем му. Дотад сам му веровала, али када сам схватила да сам неколико година живела у тако великој заблуди, постала сам сумњичава. Ето… То сазнање за мене је било смак света. Он ми је, потом, рекао да постоји болница за лечење наркомана, и договорили смо се да сутрадан одемо код лекара. Те ноћи, на растанку, замолио ме је да се не секирам, да мирно спавам, јер ћемо сутра започети његово лечење, и све ће бити добро. Узалуд. Непрестано сам плакала, до јутра нисам могла ока да склопим…
– Био је 20. јануар 1989. године. Очајно сам се осећала кад смо ступили у болницу, причинила ми се као лудница, без излаза, али, истовремено, на том месту ме је обасјао и трачак наде, мала, наивна вера да се ту било коме може помоћи. Сада ни уколико не верујем у метадонско лечење, једино су разговори са неуропсихијатром корисни, једино је вредна та психолошка помоћ…
– В. тада није остао у болници. Није желео. Три месеца је свакодневно одлазио по метадонску терапију, а ја сам поново била срећна, верујући да ће се излечити. И он је веровао. Тако је говорио… Потом му је терапија укинута, и докторка Вуков нас је позвала на разговоре, с тим да је В. обавештава о променама, кризама, да каже да ли му треба помоћ… Ишла сам с њим, непрестано, и док је био на тромесечној метадонској терапији… Разговори су били лепи, угодни… Понадала сам се…
– Међутим, месец дана по завршетку терапије, В. поново почиње повремено да се дрогира, не казујући ми, наравно, ништа. Свој изглед и понашање покушавао је да правда дејством лекова, али сам га тада већ увелико познавала, опажала сам, чини ми се, и неухватљиве промене. Докторка ме је била снабдела бланко упутима за детекцију урина, и предложила ми да га, кад год опазим нешто сумњиво, доведем на преглед… Да бих имала више увида у његов живот и понашање, да бих умножила прилике да му помогнем, у јулу 1989. смо се, уз благослов докторке Вуков, и венчали. Волим га. Он, да тако кажем, зависи од дроге, а ја зависим од њега… Какав је то човек био! Због њега бившег, дивног, морам да га спасем…
– Једанпут месечно смо одлазили на детекцију урина. Крајем 1989. му је откривен хероин… Претходно није признао да га је узео. Рекао је да ниједан наркоман то неће признати пре, већ тек после детекције! “Ето”, каже, “десило се, погрешио сам, једноставно, не могу без дроге, та је жеља јача и од љубави…”
Поткрај прошле године Теодори је умро отац, ког је, вели, волела изнад свега… В. је то знао.
– В. је то добро знао, али је на сахрану дошао дрогиран! Несхватљиво је да сам, прожета дубоким болом, у тренутку кад сам га спазила, безмало заборавила на мртвог оца, престала да плачем и упитала га како је могао на такав дан да узме дрогу… Чудо је да сам га, у толиком јаду, уопште и приметила… То је само доказ да на његову наркоманију реагујем готово физиолошки…
– Све је ређе онакав каквог сам га поштовала и волела. Постао је брбљив, заједљив, циничан; изгубио је снагу, донекле и здравље, а природно је да све то утиче и на сексуални живот – не само што је незаинтересован, већ чак мислим и да му је смањена способност… Сада нема ни пријатеља (наркомани му, углавном, служе да дође до дроге или новца). Погубили смо и све заједничке пријатеље, једино је мени преостало неколико мојих. Немамо где да одемо. Срамота ме је. Њега није. Изгубио је и част…
Од краја 1989. до августа 1990. године В. је успевао да оствари мале, безначајне, тродневне апстиненцијалне рекорде.
– Паузирао је кратко, углавном кад остане без новца. Сигурна сам да се не дрогира једино ако цео дан проведем уз њега, али ми је то немогуће, јер радим као службеница. Наравно, никада му нисам дала већу количину новца, коју би могао да потроши на дрогу…
Почетком августа 1990. године ово двоје људи се поново обрело у Заводу за болести зависности…
– В. опет добија метадон, али мању дозу него пре, а како каже, има нарочиту вољу да се излечи, јер му се и отац, образован и фин човек, вратио мајци… Били су разведени петнаест година… Не могу да верујем да се неће излечити. Личност коју сам ја познавала мора да има снаге…
Потом нам је Теодора показала једно В.ово писмо написано на психотерапији код докторке Вуков. Ево завршетка тог његовог “виђења властите будућности”:
“… Знам да ћу имати потешкоћа са свим тим стварима, поготову са самим собом, али мислим да ћу успети да се укључим у нормалан ток живота, јер ја то стварно желим. Морам успети, због себе и због других – који то заслужују, и очекују од мене с пуним правом.
Теодори хвала на огромној љубави и подршци коју, можда, и не заслужујем, с обзиром на то колико сам јој мање пружио него што завређује. Понекад се питам одакле јој, уопште, снага да се толико бори да од мене направи човека. Мислим да ћу испунити њена очекивања. Она то стварно заслужује, увек је свима више љубави пружала, него што је добијала.”
Теодора ово писмо носи у торби годину и по дана, јер је написано у време првог лечења, када су обоје били уверени да ће успети!
– Погубила сам амбиције, постала нервозна, добила некакве фобије, не могу нормално да спавам, једем, а он уопште не покушава да ми помогне, јер – њему је потребна помоћ, његова је болест најважнија на свету!Од онако великодушног човека преобразио се у егоисту… Ипак, не могу да не верујем да једном, поново,неће бити добар…
– Имам фобију од наркомана. Кад их видим овде,код улаза, дође ми да плачем. Ухватила сам себе да у градском превозу разврставам људе на здраве и наркомане… Неки пут их мрзим – све би’ их побила, а други пут их, опет, бескрајно сажаљевам… В. може да престане ако каже себи НЕ, велико НЕ…
В. је чекао у ходнику. Док је Теодора разговарала са докторком Вуков, искористили смо прилику да му шапнемо:
– Ваша Теодора мисли да бисте, ако једном чврсто одлучите, могли да престанете… Као да одлучујете ви, као да не одлучује хероин! Он никада неће рећи “не”. А шта значи ваше мало људско “не” том ђаволу у праху…
– Тако је. Она једино то не разуме. Знам да морам да престанем, због ње морам, и због себе, али…
– Два су живота у питању. Или ћете испливати, или ћете обоје потонути! Њој је теже него вама. Ви, ипак, плаћате сопствене рачуне…
– Борићу се…
– Срећно.

Comments are closed.