ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 18.
НА САБОРУ У БЛАГОВЕШТЕЊУ
 
После великих сабора у Тавни, Петковици, Фенеку, Ковиљу, Сестрољину, Осечини и другим местима, дође опет ред на манастир Благовештење под Каблар планином.
И овај наш сабор, као и ранији, био је право духовно весеље за све учеснике и посетиоце.
Била је то блага и тиха јесен. Због тога бања под манастиром препуни се сељачким светом. И сав тај свет придружи се љубопитно нашим богомољцима горе у манастиру. У тој молитвеној средини и нечланови братства брзо су се снашли, и почели и сами узимати учешће у молитвама, разговорима и песмама. Јер све то што су тамо чули и видели одговарало је њиховим најдубљим осећајима и мислима. Оно што код тог народа због свакодневних брига и послова није могло доћи до јасног израза, овде се гласно јављало и изражавало у речима, песмама и сузама.
Да, и сузама. Једна старица Ужичанка, нагнута према брату Исидору из Лука, слушала је његов хор отворених уста и ушију, а сузе су јој текле низ образе.
– Не плачи, нано, говораше јој девојка крај ње. Смејаће ти се људи.
– Нека се смеју, дијете; зар ја марим? Мени су ове сузе слађе него њима смеј, кћери моја.
А кад хор престаде певати, старица ухвати брата Исидора за руку па је поче љубити говорећи:
– Е синко, хвала ти, и свима вама, кћери златне. И нека вас Бог поживи. Никад се нисам слађе исплакала него данас.
Чувши ово један старац од Рашке, утирући и сам сузе рећи ће:
– Вала, сестро, знај, да ако нас не расплаче наша вера, расплакаће нас батина. И то сав народ. Ове сузе су нам слатке, али оне ће бити горке.
На овом сабору, као и ранше у Дивостину, нарочиту је пажњу на себе обратио и љубав стекао млади битољски ђакон Панде. Он је служио свету литургију са више свештеника, а после је изазван од народа више пута да говори. Овако је он говорио:
– Братство светог Димитрија у Битољу опет није нашло, на жалост, бољег од мене да пошаље ни на овај сабор. А није да их нема бољих; но сви су они гледали на овај подалек пут као на службу, а ја као на почаст. И сад видим, како је велика почаст наћи се међу вама, поштована браћо и сестре из Шумадије, Војводине, Босне и ода свих страна Српства. Наћи се међу вама, молити се Богу и појати славу Божју са вама и то на овом чаробном месту, у овој српској Светој Гори, многовековној тврђави Православља! Заиста, имаћу шта причати нашима у Битољу и по свој Јужној Србији. Више ћу понети него што сам донео. Донео сам поздрав и поштовање, а понећу мудрост, доброту и љубав. Дошао сам да вам посведочим, да је ваша вера наша вера, ваша визија небеска наша визија, ваша мајка црква наша мајка црква. То је наша лађа спасења. Као што је некада Нојева лађа спасла Ноја и његову породицу, тако је наша православна црква спасла православни народ у Македонији од петвековног азијског потопа. Свакако ће и овде бити говора о чудесима која Бог чини нашем народу ради покајања. Ја мислим, да ово што вам рекох највеће је Божје чудо на Балкану за минулих пет векова. Дрвени православни крст у двобоју са сабљом димискијом однео је победу. Духовна сила победила је физичку силу. То велико чудо Божије представља главну боју на ћилиму наше историје која се вековима ткаје…”
У другом свом говору ђакон Панде је испричао и неколико чудеса из наших дана, као што су: исцелење болних, откриће по сну давно порушених и затрпаних цркава, тешке казне над злотворима и богохулницима, и тако редом.
“… Но право чудо увек долази од Бога, рекао је Панде. Али чудотворство не значи обавезу за хришћане. Без вере и љубави нико се неће спасти чудотворством. Изнад свега Бог тражи од нас љубав, управо одговор на његову бескрајну љубав. Јер љубав је огањ, а чудеса су као дрва која тај огањ одржавају и већма разбуктавају. Они који су видели чудо испунили су своја срца љубављу према своме Творцу и Оцу.”
Онда нам је хор из Чачка отпевао песму о љубави која гласи:
 
ПЕСМА ЉУБАВИ
 
Да друг друга љубимо
Христос заповеда,
Бог љубави кроз љубав
Сва створења гледа.
 
Ко што сунце све твари
С неба обасјава,
Тако и Бог љубављу
Сав свет оживљава.
 
Да друг друга љубимо,
То је закон царски,
То је радост и срећа,
То је живот рајски.
 
Љубав света небесна,
Љубав бестелесна,
То је љубав Христова
Вечно млада, нова.
 
Да се духом љубимо,
То је закон царски,
То је радост и срећа,
То је живот рајски.
 
Помогла му крсна слава: Устаде један брат од Крушевца па исприча овај догађај: “Ја нисам у вашем покрету, и данас први пут сам на оваквом молитвеном сабору. Кад говорите о Божјим чудесима, ја ћу вам испричати нешто што се мени догодило, и што до сад нисам причао народу. Јер моја покојна баба учила ме је, да треба да кријем од света оно што ми Бог учини, јер вели да Бог неће да то други знају. – Еле, саслушајте моју повест. Кад сам био у рату на Добром Пољу, нестаде ми изненадно мога рођеног брата Станоја. Од почетка ратовања нас двојица били смо у истој чети, и свуда заједно у свима борбама и патњама. И сад, нестаде ми брата, као да га неко украде. А ми смо се волели како се тешко може описати. Никад и никуд један без другога. И мој живот без брата, као без плућа. Не могу да дишем од муке. Мислећи да је он свакако погинуо и ја сам омрзнуо живот и пожелео смрт. Било је то на месец дана пред Ђурђевдан. А то је наша Крсна слава. Приближује се наша слава, али ја мислим како ћу славити и, овај, зашто ћу ја славити светога Ђорђа без мога брата. Али, иако сам се осећао празан и огорчен, ја сам се стално молио светом Ђорђу и спремао се да га прославим. Уочи самог дана славе у зору, гракнуше две три пушке из нашег окола. Потом узбуна. Онда глас испред нас: Не пуцајте, наши смо! Питамо се ми, ко то може бити. Да није непријатељска превара? Кад наједном – кога видим пред собом? Мога брата Станоја. Био заробљен, па некако успео са два друга да избегне и допуже се до нашег рова. О, свети Ђорђе, слава ти и хвала! Тако опет заједно прослависмо нашу Крсну славу. Тај дан био је највеселији у мом животу. Јер сам и свога брата видео жива и светог Ђорђа осетио жива”.
Свештеници отпеваше тропар светом Ђорђу.
После тога изађе на ред да се чују извештаји она четири савета што беху изабрана у Дивостину.
Отац Јован Рапајић објасни, да су прва два извештаја већ послата оној господи у Енглеску, и да су стигла писма њихова. Он прочита писма своја њима и њихова њему. Сви одобрише.
Браћа из трећег савета која су одређена да испишу чудеса Христових светитеља од апостолског времена до данас, изјавише да су они успели да испишу само један мајушни део светитељских чудеса.
Браћа из четвртог савета изјавише, да су они одређени да саберу сва позната чудеса у наше време. Они су, веле, учинили нешто, али немогуће је учинити много а брзо, јер материјал је врло велики и све се више умножава из године у годину. Предлажу, да се издаје сваке године по једна књига таквих савремених чудеса, као продужење објављене збирке чудеса са насловом: “Емануил”. То се усваја.
Отац Милан Сретеновић предложи, да се ова два последња опширна извештаја не шаљу оним гостима из даљине.
– Осетио сам ја њих, вели, у Дивостину. Доста су им они извештаји о чудесима Христа и Христових апостола, која су записана у Новом завету. Они се не моле свецима нити цене усмено Предање Цркве Божије. Ова два последња извештаја о чудесима светитеља и о чудесима у наше време могу их саблазнити и одбити. Они су преко својих реформатора одбацили свако сведочанство неписано. А чак и оно што је записано у Светом писму они доводе у сумњу. Зато је боље не слати им ова два последња извештаја. Умножити их само за наш народ. Но пре свега, учинимо нешто друго. Како ми овде имамо можда половину присутних који не знају о чему се ради, било би добро оставити овај народ нека продужи певати и разговарати, а управа наше Заједнице са члановима сва четири савета, нека се повуче у једну одају и тамо реши то питање у погледу наших гостију из даљине.
То се одмах једногласно усвојило. И тако, једни се повукоше на саветовање по овом предмету, а народ оста са оцем Мисаилом, ђаконом Паидом и братом Рајком из Свете Тројице, Јелисејем и осталим.
Онда отац Мисаило умоли брата Стевана, учитеља из Вуковара, да уз своју омиљену му гитару отпева једну песму. Брат Стево одмах загрли своју гитару и отпева:
 
БОГ СВЕВИДЕЋИ
 
Бог милости и истине
Види све што људи чине,
Види споља и изнутра,
Види шта ће бити сутра.
Дела добра, дела блага,
Његовом су срцу драга.
Љубав нуди сваком створу,
Добротвору и злотвору.
Љубав нуди, љубав иште,
Али зла га дела тиште.
Браћо моја, сестре моје,
Залуд крити грехе своје.
Од људи се скрити могу,
Али све је видно Богу.
У срце ти Бог провиди,
И пре речи мисо види.
Види ноћу ка и дању:
Пре нег кренеш на путању,
Види куд те жеља вуче,
Зна ти Сутра ка и Јуче.
Савета ли хоћеш мога?
Стиди с’ људи, бој се Бога.
Ко од људи стида има
Тај од Бога милост прима.
А од Бога ко се боји,
Две милости Бог му броји.
А ко љубав има чисту
Према благом Спасу Христу,
Ка звезда му дани сјаје
Сто милости Бог му даје.
 
Под руководством оца Јована Рапајића, водио се, у то време, у манастирској одаји, овакав разговор:
Отац Јован: Као што је мало час решено да се ова два друга извештаја не шаљу нашим гостима у Енглеску, то сад треба да се договоримо, како да им одговоримо. Они људи су учтиви и љубазни, па треба и ми према њима такви да будемо.
Др Радоје Арсовић на то рече:
– Они су синови једног моћног и богатог народа. А таквима није лако ући у царство небесно. Нарочито им није лако примити нешто добро од малих и сиромашних. Утолико ме је више зачудила скромност господина Патерсона и његово проницање у вредност Православља и очигледно одушевљење за наш покрет. Зато би требало одржавати везу с њима, докле то они хтедну, а остало оставити промислу Божијем. Треба им писати да ћемо се радовати да их опет видимо на једном нашем сабору. Тада ћемо им дати ове остале рукописе да прочитају, које им због обимности и несвршености не можемо сада послати.
Брат Божа Чеперковић: Ја мислим, добро је ово што Др. Радоје предложи. А правилно је и оно што рече о моћним и богатим. Ја сам у Врњачкој Бањи чешће сретао странце и с њима разговарао. Они се обично интересују нашом земљом, а не нашом вером. На нашу цркву гледају с висине своје охолости. Али већина су агностици, равнодушни према вери уопште. Тако једном дође пред нашу цркву неки богати индустријалац из Беча. Овамо онамо, наведох га ја на разговор о вери. Он је био са женом и једним пријатељем. Кад му ја почех говорити о нашој вери, он ме погледа с подсмехом и постави овакво питање:
– Кажи ти мени, пријатељу, шта је било пре Бога?
– Не може се ни замислити нешто пре Бога, рекох ја, као ни бројање пре један.
– Како ти то, вели, мислиш?
– Па ето тако, пробај да бројиш од три па назад. Он поче бројати: три, два, један, па стаде.
– Зашто не бројиш даље?
– Па не може се даље. Пре један нема бројева.
– Значи, од један почиње бројање. Тако и од Бога почиње све што је на небу и на земљи.
Жена му порумени, а он се окрете и оде гунђајући нешто на своме језику. Ето тако, и кад нешто јасно докажеш ученим и силним овога света, не изазиваш код њих покајање него јарост и злобу према теби.
Али, наравно, има изузетака, премда ретких, јер Богу је све могуће. И од најсилнијих и најученијих овога света Бог је неретко чудесним начином стварао себи верне слуге и гласнике истине.

One Comment

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге”Диван” – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.