Питање:
Мир Божији + Христос се роди. Код већине Светих Отаца сам читао да човјек, мирјанин, не би смио често приступати Светој Тајни Причешћа без достојног покајања и очишћења себе од грехова. Посебно, савремени човјек, коме је саблазан на сваком кораку, и који је знатно удаљен од Христа у односу на прошле генерације. И још бих вас питао шта да радим са новчићем из Божићне чеснице? Помените ме у својим молитвама.
Vladimir
Одговор:
Драги брате Владимире, Питање ретког или честог причешћивања можда је најбоље објаснио још одавно Свети Јован Златоусти, када је рекао: “Коме дати за право? Да ли онима који се причесте једном, или онима који се причешћују често или пак онима који то чине ретко? Ни једнима, ни другима, ни трећима, него онима који се причешћују чисте савести, чистога срца и беспрекорног живота. Време причешћа не одређује празник и светковина, него чиста савест и беспрекоран живот. Није дрскост у томе што приступају често, него у томе што приступају недостојно, макар и једном за сав живот то да учине. Многи се, видим, не причешћују често: ђавољи је то посао, то он омета често примање Тела Христовог. И очигледно је да онај ко се не причешћује често, ђаволу даје велику власт над собом, те га ђаво узима под своје и наводи га на свако зло”. Велико светило Руске Православне Цркве, Преподобни Серафим Саровски, просто наређује: “Заповедам причешћивање Светим Христовим животворним Тајнама… у сва четири поста и о дванаест празника, као и у велике празничне дане. Што чешће – то боље. Јер благодат, коју нам дарује Приопштење, толико је велика, да ће се човек, ма како био недостојан и грешан, само ако приступи са смиреном свешћу о својој свегрешности пред Господом, који искупљује све нас, макар од главе до пете били прекривени греховним ранама, чистити благодаћу Христовом и све више и више ће светлети, и сасвим ће просветлити, и најзад спасити”! Савремени заговорници што чешћег причешћивања позивају се на праксу Хришћана из првих векова. Но, таква поређења су немогућа из више разлога. Древни Хришћани су стално живели у страху од мученичке смрти и они су свако Причешће сматрали последњим. Они су се сједињавали са Христом бескрвно, кроз Свето Причешће, а многи су то потврђивали и својом мученичком крвљу. Данас су ти страхови искључени и нема никаквог поређења између садашњег и ондашњег честог причешћивања. Даље, ако би се вратили древноапостолској црквеној пракси, онда би требало да се одрекнемо и причешћивања верника кашичицом, пошто је то каснија пракса, коју је у IV веку увео Свети Јован Златоусти. И још много тога из црквене праксе онога времена није могуће дозвати у наше време. Уствари, нова пракса причешћивања на свакој Светој Литургији, на првом месту укида устаљене и добро промишљене припреме за причешће кроз пост, појачану личну и богослужбену молитву, кајање и Свету Тајну Исповести. Ако се настави у овом правцу, прети велика опасност од равнодушног, без страха Божијег примања Велике светиње Тела и Крви Христове. Нажалост, то није изум наших теолога и црквених великодостојника. То је учинила Римокатоличка црква на Другом ватиканском концилу, када је реформисала Литургију и одобрила причешће на свакој миси, без исповести. Сада, пола века након тих одлука, схватили су шта су тиме изгубили. Добили су вернике, који прилазе причешћу као неком пропратном акту мисе, а изгубили су најјаче средство, којим су вернике држали у оданости Цркви, а то је исповест. И њихови верници сада прилазе причешћу без исповести, са литургијским постом од два сата пре мисе. Дакле, пошто сви верници не могу физички да дођу сваке недеље и празника у цркву (колика би то црква морала бити у једном месту, да може одједном примити све вернике једне парохије) , значи да се не могу ни сви причесатити на свакој Литургији. Како је и древна Црква сматрала да верник мора доћи у цркву бар сваке 3–4. недеље, то би, ако ту праксу пренесеме на наше време, за једног верника било довољно да се причести једном месечно. Они пак, који у цркву долазе сваке недеље, у чију навику је ушло долажење на сваку Службу Божију, и причешћивање при сваком доласку на Свету Литургију могло би да пређе у навику, а да престане бити доживљај, који се све време очекује и који треба да представља јединствен доживљај у животу. Бојим се да, када Свето Причешће пређе у навику, као нешто сасвим обично, да ће се готово изједначити са примањем нафоре на крају Службе и изгубити светињу сједињања са Христом. Драги брате Владимире, послушај савет Светог Јована Златоуста и приступај Светом Причешћу онда кад за њим осетиш жарку потребу, а претходно припреми и тело своје и душу за пријем најдрагоценијег госта. По савести својој приступај и Светој Тајни Исповести, кајући се искрено за сва своја знана и незнана сагрешења, учињена према себи, према ближњима и према Богу. Најважније је да немаш оптерећења савести за однос према својим ближњима и да си спреман свима да опростиш. После свега овога Свето Причешће ће ти доћи као мелем души и радост од сусрета са Господом. Наш народ веома поштује новчић, који се нађе у Божићној чесници. Онај, који га је нашао сматра се срећним, а новчић носи са собом целе године. Ако је новчић важећа монета, обично се по истеку године потроши за неку важну ствар у кући, а ако има нумизматичку, или племениту вредност, чува се трајно, са осталим кућним или личним драгоценостима. Благословену и души корисну Свету и велику четрдесетницу и у њој причешће часним Телом и Крвљу Христовом жели и срдачно те поздравља о. Душан
