ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ШЕСТИ
О ЗАКОНУ И БЛАГОДАТИ

 
Непознати. Знаш ли ти како се ја сада осјећам? Као да смо се ти и ја дуго, дуго пели уз планину, и сад се налазимо на некој заравни. Пут даље је тежак, али ипак некако другачији. Као да не идемо узбрдо, него по равном. Ко зна, можда ме то осјећање вара, али оно је у мени несумњиво и готово опипљиво.
Духовник. Не, не вара те. Јер, ми смо много тога имали да пређемо. Ограниченост нашег разума, инертност увријежених опажања материјалног свијета, хипнозу уобичајених свјетских појмова, расуђивања и осјећања. Све то, заиста, личи на неку високу планину. И ако надаље и буде тешкоћа, оне ће, наравно, бити сасвим другог карактера, и у том смислу се оне и могу назвати путем по равном.
Непознати. Вјероватно, и моје сумње су – такође, на свој начин, нека врста увријежених навика?
Духовник. Не. То је порок.
Непознати. Да. Можда. У сваком случају, док се не избавим од тог порока, није ли боље да о својим сумњама причам, него да их сакривам?
Духовник. Наравно.
Непознати. Тим прије, што је моја нова сумња – нека врста недоумице; ипак, дозволи ми да је, као и прије, изнесем у форми питања.
Духовник. Дозвољам ти. И уопште, говори онако како нађеш за сходно.
Непознати. Добро. Опет ћу говорити, као на почетку наших разговора, не бринући се о формалној повезаности својих мисли, него, онако, као да причам сам са собом.
Ево, убиједио си ме да су тајанства неопходна за извршење узвишених задатака које пред човјека поставља хришћанско учење. Неопходно је Крштење, као ново рођење с висине, Миропомазање, као печат дара Духа Светога, тајанство Покајања, као благодатно ослобођење од гријеха, Причешћење, у којем се сједињујемо са Христом, тајанство Брака, које препорађа наше животињско чуло узајамне привлачности и од породице у свијету саздаје домаћу Цркву, Освештање јелејем, у којем добијамо благодатно исцјељење, и тајанство Хиротоније, којим се утврђује хијерархијски строј Цркве. Ја сам то схватио, и сагласио сам се са тобом да је то све тако. Одједном – закон: човјек мора да поступа тако и тако. То од њега захтјева Бог. Рекло би се, чим Бог захтјева, значи – човјек мора. Али – према хришћанском учењу – уопште није тако. Бог је дао закон, Он тражи да се он поштује, али човјек не може да га испоштује. Сама помисао да се човјек може придржавати закона својим снагама – већ представља злочин, неопростиву гордост. Испунити закон се може само силом Божије Благодати. Другим ријечима, Бог даје човјеку Божији закон ради тога – да би га Сам, Својом Божијом силом, испунио?! Какав је ту смисао? Човјек мора да предузима одређене “напоре”, нешто он мора да “изврши”, јер, на сваком кораку његовог живота се говори како закон заповиједа ово или оно, како, нарушивши закон, он чини гријех, – њега позивају на борбу, на подвиг, на напоре, а у исто вријеме говоре: “… помиловање не зависи од онога ко га жели и чини подвиге да би га добио, него од Бога милујућег” (Рим. 9:16). И на другом мјесту: “Он нас је спасао не по дјелима праведним која учинисмо, него по Својој милости, бањом препорода и обновљењем Светим Духом, Којег изли обилно на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашега, да бимо ми, оправдавши се Његовом благодаћу, по надама нашим, постали насљедници вјечног живота” (Тит. 3:5-7).
Какве онда везе овдје имају моји напори? Моје испуњавање закона? Мој подвиг? Помиловање не зависи од моје добре воље и од мојих подвига, него од Бога. Ми се не спасавамо “дјелима праведности”, то јест, испуњавањем закона, него бањом препорода, “благодаћу” која је обилно изливена на нас. А гдје сам ја ту? И гдје је ту закон? Зар то није очигледна противрјечност? А ако и није, какав је онда ту узајамни однос тих двају појмова – закона и благодати, у хришћанском учењу?
Духовник. Твоја недоумица је веома поучна. Ако се хришћанском учењу прилази онако како то чиниш ти – “противрјечја” можеш да нађеш на свакој страници. То је уобичајена грешка свакога који ријеч Божију хоће да разумије својим умом и разумјевању Божијег Откровења прилази као било којој другој, обичној, од човјека сазданој књизи. Божије Откровење треба узимати у цјелини, као јединствену, свеобухватну истину, и тада ће се све привидне “противрјечности” разријешити саме од себе. Али тај задатак сам човјек није кадар да изврши. Све “секте” су живи примјер за то. Пуноћу истине може да прими само Црква. И зато само Црква не познаје никаквих противрјечности у Божијем Откровењу. Све то се односи и на привидне противрјечности у учењу о закону и благодати, о којима ти говориш.
Непознати. Али, како те противрјечности мири Црква?
Духовник. Управо то и хоћу да покушам да ти разјасним. Ти знаш црквено учење о тајанствима. Ја и ти смо разматрали значај благодатних дарова у дјелу нашег спасења. Ти си онда поставио питање о узајамном односу Божије благодати и Божијег закона, пошто он, да би се испунио, захтјева личне човјечије напоре.
Непознати. Да. Ти си апсолутно тачно формулисао моје питање.
Духовник. Подсјетимо се сада шта говори ријеч Божија о закону и благодати. И од првих његових ријечи ћеш видјети те “противрјечности”, које Апостол нимало не умекшава да би угодио нашој немоћној свијести, него их пред њом показује у њиховом пуном обиму. Он говори: “… сад се независно од закона јави правда Божија, о којој свједоче закон и пророци, правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа у свима и на све који вјерују, јер нема разлике, зато што смо сви сагријешили и изгубили славу Божију, и добићемо оправдање бадава, благодаћу Његовом, искупљењем Исуса Христа…” (Рим. 3:24). И даље: “Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вјером без дјела закона” (Рим. 3:28). Питање је наизглед јасно и ријешено потпуно и категорички. Спасење је даровано бадава, оно је посљедица благодати, независно од дјела закона, а благодат се даје кроз вјеру. Значи, и спасење је само од вјере и кроз њу дјелујуће благодати. Послије свих тих тврдњи Апсотол предвиђа за човјекову свијест неизбјежни логички закључак, који искривљује истину. “И тако, дакле, ми закон потиремо вјером?”, – пита он. И одговара: “Никако, него га још утврђујемо” (Рим. 3:31).
Сваки невјерујући човјек би могао да повиче:
“Какве чудне ријечи! Ко то може слушати?” (Јн. 6:60).
И заиста, зар није чудно да ријечи “човјек се оправдава вјером независно од закона” утврђују, а не поричу закон? Али такве су тајне Откровења. Оне увијек имају двије стране, које наизглед побијају једна другу, али које се сједињују у свеобухватној пуноћи истине. Откривајући другу, “супротну” страну значења закона, Апостол говори: “Шта ћемо дакле рећи? Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи? Никако. Ми смо умрли за гријех: како онда да живимо у њему?” (Рим. 6:1-2). И још: “Гријех не смије да господари над вама, јер нисте под законом, него под благодаћу. И шта онда? Хоћемо ли гријешити, зато што нисмо под законом, него под благодаћу? Никако” (Рим. 6:14-15).
Као закључак, добијамо двије узајамно контрадикторне тврдње: “… помиловање не зависи од онога ко то помиловање жели и који чини подвиге да би га добио, него од Бога милујућег” (Рим. 9:16). То је једна. А друга? “А ономе који чини награда се не даје по милости, него по дугу” (Рим. 4:4). Зар то није очигледна контрадикција?
Непознати. Наравно да је очигледна контрадикција. Ти ту контрадикцију тако наглашаваш, као да и сам сматраш да она то и јесте.
Духовник. Напротив. Оштрина противрјечности утврђује цјеловитост истине.
Непознати. Али – у чему је та цјеловитост истине?
Духовник. Видјећеш је. Али ми прије тога морамо да размотримо учење Цркве о моралном савршенству.
Непознати. Да, и мени је јасно да се почети мора од тога.
Духовник. Морални закон је дат људима у Божијем Откровењу, на гори Синај, још прије Христа, у десет старозавјетних заповијести. Природно начело морала, које је и иначе одличје душе човјека по којем се он разликује од животиње, у том је откровењу добило свој савршенији и строжије формулисан израз. Тај закон је старозавјетним људима откривао онај идеал усавршавања, који је њихова свијест о моралу могла да прими. Суштина, пак, тог моралног закона је откривена у Јеванђељу. Један од фарисеја, законик, искушавајући Спаситеља, питао је: “Учитељу, која је заповијест највећа у закону?” А Исус му је одговорио: “љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свим разумом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: љуби ближњег својега као самог себе. На овим двјема заповијестима утврђен је сав закон и пророци” (Мт. 22:36-40).
Спаситељ је тај морални закон Својим ученицима открио у свој пуноћи: “Ви сте слушали како је речено старим: не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду… Слушали сте како је речено старим: не чини прељубе. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему… Још сте слушали како је казано старим: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А Ја вам кажем: не куните се никако… Слушали сте да је казано: око за око, и зуб за зуб. А Ја вам кажем да се не противите злу… Слушали сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А Ја вам кажем: љубите непријатеље своје…” (Мт. 5:21-44).
Оно ново, што се казује овдје, није било укидање старог закона, него је било савршенији израз исте оне заповијести о љубави, у којој се садржи сав закон, како стари, тако и нови. Господ није дошао да наруши закон, него да га изврши, зато што је Он Сам био савршени извршилац љубави. И – идеал, који није могла да прими старозавјетна свијест – постао је идеал новозавјетни, када је кроз Искупљење отворен пут Богоусавршавања и када је постало могуће добијање, кроз вјеру у Господа Исуса Христа и припадност Његовој светој Цркви, благодатне помоћи у тајанствима.
Шта сам по себи представља тај новозавјетни хришћански идеал? То је пут у пуноћу љубави. Шта значи живот у пуноћи љубави? То је живот у Богу. О том благодатном стању, као циљу моралног хришћанског живота, говори и Слово Божије, и Оци Цркве, и свети угодници Божији. Навешћу ти ријечи преподобног Серафима Саровског, и теби ће одмах бити јасно о чему се овдје говори: “Пост, бдјење, молитва, дјевичанство и све друге добродјетељи, које се ради Христа чине, – говори преподобни, – ма колико оне саме по себи биле добре, ипак, нису циљ хришћанског живота нашег, и нисмо се ми због тога родили, да бисмо само њих творили: него циљ живота нашег јесте иста та благодат Духа Божијега коју нам те добродјетељи доносе, и ето, баш у стицању, у ћарењу ње саме (коју кроз добродјетељи приобрећемо) се састоји циљ живота хришћанског”.
“Истински циљ живота хришћанског јесте стицање Светог Духа Божијег. Пост, пак, молитва, милостиња и свако ради Христа учињено добро – јесу само средства за стицање Светог Духа Божијега”.
Непознати. Ти наводиш ријечи преподобног Серафима. Али – то је идеал који су створили монаси. У њему се садрже све карактеристике “умног дјелања”. О томе ћу још да попричам са тобом. Зар је Христос постављао такав задатак пред Својим ученицима? Зар је хришћански идеал моралности и налик на ту истину?
Духовник. Да, управо тај идеал и јесте коначни циљ моралности живота сваког хришћанина. Тако учи и ријеч Божија, и света Црква, и Оци свети.
Непознати. Да ли би ми могао показати гдје се конкретно у Светом Писму или код светих Отаца говори о “стицању Духа Светога” као о коначном циљу моралног живота једног хришћанина?
Духовник. Изволи. У Јеванђељу од Јована читамо: “Који вјерује у Мене, у тога ће, како је речено у Писму, из утробе потећи ријеке воде живе. Ово рече Он о Духу, Којег су имали да приме они који повјерују у Њега…” (Јн. 7:38-39).
“И Ја ћу умолити Оца, и даће вам другога Утјешитеља, да буде са вама на вијек: Духа истине, Којег свијет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер Он са вама пребива и у вама ће бити” (Јн. 14:16-17). У Посланицама Апостолским читамо: “…љубав Божија изли се у срца наша Духом Светим Који нам је дат” (Рим. 5:5). “Али ви не живите по плоти, него по духу, само ако Дух Божији живи у вама” (Рим. 8:9). “Онај Који је васкрснуо Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тијела Духом Својим Који живи у вама” (Рим. 8:11). “…Сви које води Дух Божији јесу синови Божији” (Рим. 8:14).
Свети Оци од древних времена свестрано раскривају то учење, и света Црква га чува као свету истину. О томе бих могао да ти наведем мноштво свједочанстава, али, по нашем већ устаљеном обичају, нећу се претјерано служити цитатима ради потврде својих ријечи. Претпоставићу да су ти познати, а ако и нису, касније можеш попунити ту празнину у својим знањима. Али како си овај пут сам тражио од мене, ја ћу ти навести нешто од мноштва онога што тренутно имам у рукама. Ево, св. Игњатије говори да савршени хришћанин “има у себи Бога”. Св. Иринеј Лионски пита: “Шта ће учинити пуна благодат Духа?” – и одговара: “Она ће нас учинити сличним Њему”. Св. Симеон Нови Богослов говори: “Циљ свих који живе по Богу мора бити благоугађање Господу Исусу Христу и помирење са Богом Оцем, кроз стицање Духа Светога и кроз то добијање спасења: јер се само у томе састоји спас сваке душе. И ако у нама нема тог тражења Духа Светога – узалудан је сваки труд, ташта је и метежна свака жеља наша; бескористан је пут који ка овоме не води. А ко се пак обогатио овим небеским благом, разумијем под овим долазак и усељење у њега Христа, Који је рекао: “Ја и Отац Мој ћемо доћи и обитељ у њему начинити”, – тај из сопственог искуства зна какву је добио радост, какво благо има у срцу својем, када бесједује са Богом, као друг са другом, када без дрскости стоји он пред лицем Онога Који борави у њему свјетлошћу неприступном. Ко вјерује у ово што ја говорим, тај је блажен; ко се труди да и сам, заиста и стварно то достигне, тај је преблажен; ко је, пак, то достигао и, као син, дошао до Самог Бога, тај је, да не кажем нешто више, – анђео. А онај, пак, који мисли да у себи има Духа Светога, а у стварности Га заправо нема, тај, када слуша да су дејства Светог Духа очигледна и да их реално осјећају они који Га стварно имају, – тај никако у то не вјерује: јер, свако по сопственом стању суди и о другим. Али ко се није удостојио да приобрете ово благо, тај нека сам себе за то криви, и нека не говори, као изговор, да је то дјело – дјело немогуће. Будући разобличен и обавијештен Светим Писмом, нека зна такав да је дјело ово могуће, али због нарушења и неиспуњавања заповијести Божијих сваки сам себе лишава овог блага“.
Св. Григорије Палама говори: “Потребно је сталном молитвом стицати Духа Светога, и не само стицати, него и сачувати”. Код св. Макарија Великог читамо ријечи које се готово дословце подударају са ријечима преп. Серафима: “Ма како били прекрасни пост, молитва и други начини и подвизи, једнако, не смије се на њима заустављати своја пажња, него, испуњавајући њих, неопходно је све своје молитве обраћати на стицање Светог Духа Божијег…”
На другом мјесту он говори: “Када твоја душа буде у општењу са Духом Светим и ова Небеска Душа уђе у душу твоју: тада си ти савршени у Богу човјек, и насљедник, и син”.
Непознати. Да, да, видим, видим, у праву си. Ријечи преп. Серафима одговарају, ако не Јеванђељу – о томе ћу мало касније – оно, у сваком случају, учењу Цркве. Али, какве то везе има са питањем о противрјечностима у учењу о закону и благодати? По мени, те противрјечности и даље остају на снази. Ево, св. Иринеј Лионски говори како ће нас “пуноћа Благодати Духа учинити сличним Њему”. Значи, испада да је цијела ствар у благодати. А код св. Симеона Новог Богослова се каже: “због нарушења и неиспуњења заповијести Божијих сваки сам себе лишава овог блага”. Значи, све зависи од човјека – да је испуњавао заповијести Божије, добио би и Духа. Гдје је ту помирење противрјечја?
Духовник. Ти тражиш помирење логичко, вањско, формално, али, није ваљда да још увијек не осјећаш нарочити карактер религиозних истина, које су изнад логичког формализма?! Јер, непокретност вјечности и покретност времена мире се за тебе у созерцању цјеловитости битија. Исто тако се мире и апсолутно значење благодати са релативним значењем закона.
Непознати. Молим те да ми то објасниш.
Духовник. Неизоставно. Јер, управо се ту крије одговор на твоје питање о односу закона и благодати. Ти сада знаш да је коначни циљ моралног усавршавања хришћанског живота – стицање Духа Светога Божијега. Управо то стање јесте Царство Божије унутар нас, управо у том стању јесте наше спасење. Управо оно јесте почетак тог блаженог живота у Богу још овдје, на земљи, о којем је говорио Спаситељ за све који повјерују у Њега као у Сина Божијег и који пребивају у Његовој Светој Цркви. Али, како стећи тог Светог Духа? Шта за то мора учинити човјек? Он се мора придржавати закона.
Непознати. Није тако. Ми се не оправдавамо дјелима закона, него вјером, благодаћу.
Духовник. Чекај. Ти говориш почетак једне реченице, а заборављаш њен крај, и сјећаш се краја друге, а заборављаш њен почетак.
Непознати. Не разумијем. Зар није речено да се човјек оправдава вјером независно од дјела закона?
Духовник. Речено је.
Непознати. Значи, ту закон нема шта да тражи.
Духовник. Човјек се не оправдава испуњавањем закона – то је прва половина истине. Друга њена половина гласи: али Господ од нас захтјева да га испунимо.
Непознати. И у чему је ту помирење?
Духовник. У томе, да испуњење закона не даје права на спасење. Спасење је кроз вјеру, кроз благодат, по милости Божијој, али закон мора бити испуњен – то је обавеза човјека пред Богом.
Непознати. Ја и даље не могу да схватим – шта под тим подразумијеваш?
Духовник. Размотримо ти и ја – какво је значење закона у односу на бескрајни задатак Богоусавршавања и благодатно стање које даје Дух Свети. Закон – то је пут ка достизању вишег стања савршенства, чији пролазак захтјева личне напоре човјека.
Испуњење моралног закона – то је оно што мора учинити човјек. Управо о том моралном напору се и говори у ријечима Спаситеља: “… Царство Небеско силом се узима, и који се упињу, ти га и добијају” (Мт. 11:12). Али спасење, то јест, живот у Богу, “Царство Небеско” – мада се и не поклања без тих напора, не достиже се само тим напорима. Оно је од благодати, и зато: “Помиловање не зависи од онога ко га жели и чини подвиге да би га добио, него од Бога милујућег” (Рим. 9:16).
Објаснићу ти то оваквим примјером: замисли прекрасни дворац. Врата су његова затворена. Пут до њега је тежак и опасан. И господар дворца говори људима: “Хоћете ли да уђете у дворац?” Два човјека кажу: “Хоћемо”. Господар говори: “Могу да вам отворим врата дворца, и тада ћете моћи ући у њега”. Они одговарају: “Али шта ми за то морамо да учинимо?”. “Доћи до његових врата, проћи пут који вам Ја покажем”. И ево, оба су пошла. Долазе до врата, куцају, врата се не отварају, они опет куцају, и опет се не отварају врата. Господар их испитује: шта је код сваког од њих на срцу, са чим су дошли код господара. Један од њих говори: Зашто Ти мени не отвараш? Ја сам прошао сав пут, страдао, постио, молио се, придржавао се заповијести Твојих. Сад Ти мораш да ми отвориш врата дворца. Ја имам право на живот у њему. Ти си Сам рекао – дођи и живјећеш у њему. Ево, ја дођох, а Ти ме не пушташ”.
Господар одговара том човјеку: “Помиловање не зависи од онога ко га жели и чини подвиге да би га добио, него од Бога милујућег”, – и не пушта га.
Други каже: “Дођох, како си ми рекао. Ако је могуће, укажи ми Своју милост и пусти ме. А ако не може, ако ме сматраш недостојним да живим у дворцу, ја сам Ти захвалан зато што си ми показао пут, дозволи ми да живим барем поред врата”. И господин отвара врата и говори: “Улази, јер се Царство Небеско силом узима, и који се упињу, ти га и добијају”. Али – шта ће рећи господар онима који нису ни пошли на пут, а и даље се надају да ће се обрести у дворцу? Господар ће им рећи: “Идите од Мене, проклети, у огањ вјечни, припремљен за ђавола и анђеле његове”.
Непознати. Стани мало! Ако је већ тако, ако је све до милости, онда, очигледно, господар може да не пусти онога ко је прошао пут и, напротив, да пусти онога ко га је прошао лоше или га није прошао уопште?
Духовник. Твоје питање је исто тако неумјесно, као и – сјећаш ли се – питање: “Може ли Бог да згријеши?” и закључак: “Ако не може, значи да није свемоћан!” Јер, Бог није само свемоћан, него је и свесавршен, и зато Он “не може” згријешити, не зато што није свемоћан, него зато што је свесавршен. Тако је и овдје. Неће Господар дворца отворити врата зато што мора то да учини, и не зато што човјек који је дошао до дворца има право да то захтјева “по дјелима закона”, него зато што је Господар – савршена Љубав и савршени Судија.
Непознати. Хм. Чини ми се да полако почињем да те схватам. Питање се, значи, преноси у област унутрашњег самоосјећања. Спасење није по формалном критеријуму, него по духовном стању.
Духовник. Апсолутно тачно.
Непознати. Али, можеш ли ми, ипак, разјаснити узајамни однос закона и благодати?
Духовник. Узајамни однос закона и благодати је исти као узајамни однос човјекове воље и воље Божије. Човјек ради својег спасења мора да приведе своју вољу у одређени степен јединства са вољом Божијом. Зато испуњавање закона мора бити у потпуном јединству са дјеловањем благодати. Благодат не укида закон, него га употпуњује. И Господ не укида слободну вољу човјекову, него је употпуњује и обухвата Својом Божијом вољом. Понекад воља Божија може на извјесно вријеме да заустави дјеловање човјекове слободне воље. Благодат је изнад закона и зато у појединим случајевима може да заустави дјеловање закона.
Непознати. Шта ти подразумијеваш под ријечима: “Зауставити на извјесно вријеме дјеловање закона”?
Духовник. То ће ти бити јасно када наведем примјер. Закон говори – не лажи. Али у житијама светих има појединих случајева када је више, благодатно стање наредило да се каже неистина. Закон каже не убиј. Али у житијама светих постоје случајеви када су исповједници вјере, у ревности о Богу, убијали богохулнике. Закон каже: самоубиство је неопростиви гријех. Али у житијама светих постоје случајеви да су мученици, када им је пријетило бешчашће, вођени благодаћу Божијом, скончавали живот самоубиством, и Црква их је прибрајала лику светих, и на њихово самоубиство гледала као на мученички вијенац.
Непознати. Схватам. Али, ето, питање о практичном, а не теоретском, узајамном односу закона и благодати, мени и даље није баш сасвим јасно.
Духовник. Замисли да мораш да подигнеш терет од стотињак килограма, снаге имаш мало, али Господ ти наређује да га подигнеш. Како ћеш поступити? Одбићеш? Рећи: “Није у мојој моћи, не могу ја то”? То је страшни гријех. Латити се на посао, рачунајући само на своју снагу? То је гријех још сташнији. Ти мораш да извршиш наређење Господње, у пуном сазнању о својим ништавним снагама и у тврдој увјерености да ће стићи помоћ Божија. Шта од тебе тражи Господ? Он од тебе тражи оно што ти сам ниси у стању да извршиш. Он тражи да устанеш, пружиш своју руку и почнеш да свом својом снагом подижеш терет. То и јесте морални закон и твоје лично учешће у достизању савршенства. Кад то испуниш, невидљива, свемоћна рука ће се сјединити са твојом руком и заједно са тобом ће подизати, за твоје снаге претежак терет. То је благодатна помоћ у самом испуњавању моралног закона. То је оно што се преподаје теби у тајанствима. А даље ће свемоћна рука узети терет из твојих руку и сама га подићи на висину коју твоје руке не могу досегнути – то је оно више благодатно стање, које уопште не зависи од твојих напора, нити од твојих заслуга, које ти се даје милосрђем Божијим, по Његовој светој вољи. Ово је, ваљда, видљив примјер практичног односа закона и благодати.
Непознати. Сад ми је то потпуно јасно, али морам да те питам још нешто. Авај: оних који достигну то благодатно стање је мизерно мало, може се рећи – то су појединци, а ти наводиш ријечи св. Симеона Новог Богослова: “Ако у нама нема тог тражења Духа Светога – узалудан је сваки труд, ташта је и метежна свака жеља наша; бескористан је пут који ка овоме не води“. Значи, пут огромне већине је бескористан, зато што већина то узвишено благодатно стање не посједује. Како то може бити?
Духовник. Одговорићу ти ријечима св. Макарија Великог из његове 38. бесједе “О савршенству”. Тамо се говори:
Питање: Ако неки продају своја имања, отпуштају на слободу своје робове, покушавају да изврше заповијести Божије, али не настоје да у свијету овом приме Светог Духа, није ваљда да они неће ући у Царство Небеско?
Одговор: То је предмет сложен и префињен, јер неки тврде да је Небеско Царство једно и пакао да је један; ми, пак, говоримо да има много степени, разлика и мјера, и у Царству Небеском, и у паклу”.
Непознати. Тај ме одговор није задовољио у потпуности. Али схватам да човјек, вјероватно, и не може више знати из те области.
Духовник. Каквих још питања имаш?
Непознати. Као и увијек, најтежа остављам за крај.
Духовник. Шта конкретно те мучи?
Непознати. Питање о самом идеалу хришћанског живота.
Духовник. Појасни то.
Непознати. Мада си ти мени цитирао ријечи из Јеванђеља о стицању Светог Духа као о циљу хришћанског живота, ипак, морални идеал Јеванђеоски, у пуном свом обиму, по мом мишљењу, потпуно се разликује од црквеног моралног идеала.
Духовник. Ја те и даље не разумијем.
Непознати. Па, ево, ти си говорио о благодати, како она обухвата сав живот човјека, укључујући и његову породицу. Она не лишава човјека земаљске радости, она све земаљско препорађа, чисти и, очистивши, сједињује са Богом. Управо се такав, благодатни, радосни дух и осјећа у Јеванђеоском хришћанству. Авај: идеал Цркве – то је пећина, то је пустиња, потпуно одрицање од живота. Ваши највећи подвижници бјеже од људи, бјеже од свијета, као од куге. Једном ријечју, благодатни идеал Јеванђеоски, који је оваплоћен у лику Исуса Христа – то је нешто управо супротно црквеном идеалу, који је заснован на презиру и мржњи према земаљском животу. Ти мене извини, али ја ћу да ти кажем отворено: тај црквени идеал мени изгледа безблагодатан.
Духовник. Другим ријечима, ти сматраш да је монаштво изопачење хришћанства?
Непознати. Да. А с обзиром да монашки идеал не изражава теоретско, него баш практично учење о моралу, испада, као неизбјежан закључак, да је Црква изопачила морално учење Христово.
Духовник. Сад те разумијем. Али одговор на твоје питање захтјева разматрање суштине монаштва. Сљедећи пут ћемо причати о томе.
 

   

Comments are closed.