ДИЈАЛОЗИ

 

ДИЈАЛОЗИ
 

ДИЈАЛОГ ОСМИ
О ПРОМИСЛУ И СЛОБОДИ ВОЉЕ
 
Духовник. Шта те збуњује у питању о Промислу?
Непознати. Немогућност помирења појма слободе воље са црквеним учењем о вољи Божијој.
Духовник. Реци конкретније, шта тачно теби изгледа непомирљиво.
Непознати. Ево, слушај. Појам слободе можда и јесте непостижан за разум, и могуће је да си ти у праву када у том смислу провлачиш паралелу између “слободе” и “бесконачности”. Нека је непостижност бесконачности слична непостижности слободе, која је са формалне стране као нека “бесконачност” у области воље. Било како било, ми у појму слободе воље ипак постижемо момент “безузрочности”, мада то и не можемо да замислимо и осмислимо. Слобода за нашу свијест – то је, у сваком случају, могућност дјеловања које не зависи ни од каквих вањских побуда и услова. Када за неки поступак кажемо да је “слободан”, ми тиме хоћемо да кажемо да он није учињен по неопходности, него по личном извољењу човјекове воље. Зато морална одговорност, како си ти не једном говорио, увијек подразумијева слободну вољу. А како је човјек одговоран за сав свој живот, тим самим се претпоставља да се и сав његов живот састоји из низа слободних, никаквим вањским факторима не условљених поступака.
А ја, ево, отварам Јеванђеље, и читам: “Не продају ли се два врапца за један динар? А ни један од њих не може пасти на земљу без воље Оца вашега; а вама су и све длаке на глави пребројане” (Мт. 10:29-30). Та мисао о васцијелој зависности човјековог живота од воље Божије у савршеној пуноћи је изражена у шестој глави истог Јеванђеља. “Зато вам кажем: не брините се за своју душу, шта ћете јести, или шта ћете пити, ни за тијело своје, у шта ћете се обући. Није ли душа важнија од хране и тијело од одјеће? Погледајте на птице небеске: нити сију, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески их храни. Нисте ли ви много бољи од њих? А ко од вас, бринући се, може увећати свој раст барем за један лакат? И за одјећу што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. А Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој није облачио као један од њих. И кад траву по пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камо ли вас, маловјерни! Не брините се, дакле, и не говорите: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, зато што све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш Небески да вам треба све ово” (Мт. 6:25-32).
Зар је такав однос према животу спојив са признањем слободе човјекове? Ако ниједан врабац не пада на земљу без воље Оца, ако ни једна длака са главе човјекове не пада без воље Божије, ако је човјек потпуно немоћан да сам, својом вољом промијени свој живот, ако не може “увећати свој раст барем за један лакат”, ако човјек сам по својој вољи ни за шта и не треба да брине, зато што Отац Небески зна шта коме треба, поставља се питање: гдје се ту испољава слободна човјекова воља? Наш живот сав зависи од Бога. Све се у њему одвија по Његовој вољи. Црква то назива Промисао Божији, али Промисао је неспојив са слободом. Признати то – значи неизбјежно доћи до учења о предодређењу. Ако се сваки покрет живота одвија по вољи Оца, онда Његова воља и одлучује о свему. Ако је Његова воља унапријед одлучила, онда је твоја воља – ништа. Са друге стране, као што признавање Промисла искључује могућност слободне воље, тако и признавање слободне човјекове воље искључује могућност Промисла. Навешћу ти овакав примјер: разбојник је напао моју кућу. Опљачкао је, демолирао, страшно наудио мојим ближњим. А ја вјерујем у Промисао Божији. Све је од Бога. Господ зна шта коме треба. Значи, и разбојник је од Бога? Али, авај: и разбојник је имао своју слободну вољу. Зашто је онда мене напао? Зато што је то био слободни избор његове воље, или зато што је таква била воља Божија? Ако је то била воља Божија, гдје је онда била слободна воља разбојника? А ако је разбојник сам тако одлучио, какве везе са тим има воља Божија? Одавде је јасно да признавање слободе воље разбојника апсолутно искључује учешће воље Божије у том злодјелу, а самим тим искључује и његов промислитељни смисао.
То би биле сумње које су се појавиле док си причао о тајанствима, моралном усавршавању и монашким подвизима. Ја нисам у стању да то сам разријешим.
Духовник. Да, твоје питање заиста треба детаљно објаснити. Оно је комплексно, из два разлога. Као прво, зато што дотиче читав низ побочних питања, а као друго, зато што се учење Цркве о Промислу често приказује у потпуно изопаченом облику.
Непознати. Па ја од тебе и очекујем да ми све то објасниш.
Духовник. Потрудићу се. Ми ћемо опет морати детаљно говорити о слободи. Ти већ знаш да је, према учењу Цркве, човјеку, који је саздан по образу и подобију Божијем, дарована слободна воља. Он није само честица материје која је организована тако да буде живо биће и која је потчињена, као и све у материјалном свијету, закону узрочности. Он је носилац тајанственог и непостижног нечела слободе, које његову вољу чини првоузрочником ових или оних поступака, не условљених ничим другим, до његовом вољом. Поступци човјекови нису механичке појаве физичког свијета. Они нису аутоматске посљедице неког узрока који се налази изван његове воље, и нису проста посљедица физичко-хемијских процеса у самом човјеку; њих одређује његова властита воља, јер је у узрочно-посљедичном низу појава његова воља, као слободно начело, узрок сам по себи. Човјек сам одређује овај или онај низ појава које се дешавају у његовом животу, и сноси моралну одговорност за своје поступке, зато што то, како ће он поступити – овако или онако, добро или лоше – зависи од његове сопствене воље, зато што он увијек сам изабира. И не по својој формалној дефиницији, него у суштини својој, слобода јесте једна од особина човјекове душе, која, јединствена у суштини, као подобије Бића Божијег, има и подобије Ипостаси, у суштини својој остајући јединствена и недјељива.
Непознати. Врло добро схватам све што си сада говорио о слободи човјекове воље; баш зато ја тебе и молим да ми објасниш – како се то учење о слободи може помирити са учењем о вољи Божијој.
Духовник. Стани мало. Упозорио сам те да је овдје неопходно дотаћи се многих побочних питања. Првородни гријех је био слободни акт човјекове воље. Човјек је сам изабрао пут који се не подудара са вољом Божијом; нарушивши од Бога дату заповијест, стао је на пут својевољног самоутврђивања. Тај акт, слободан сам по себи, довео је човјека до ропства, и по својим посљедицама је био губитак слободе која му је дарована. Дјело Искупљења било је дјело ослобођења, не зато што је уништен гријех, него зато што је уништена власт гријеха у свијету. Јер, кроз живот у Богу, сваки се човјек сједињује са Богом, по ријечима Апостола:: “… који се сједињује са Господом, један је дух са Господом” (1 Кор. 6:17). Првородни гријех је искупљен, и могућност сједињења са Богом је опет постала могућа. А самим тим је поново успостављена и слобода. Зато се у ријечи Божијој говори: “… стојте у слободи коју нам је даровао Христос, и не подвргавајте се опет јарму ропства” (Гал. 5:1). “Купљени сте скупом цијеном; не будите робови људи” (1 Кор. 7:23).
Непознати. Та слобода није реалност која је дата сваком, него само могућност?
Духовник. Не, та слобода је дата цијелом свијету као реалност, али човјек, онако како је слободно починио првородни гријех и тиме се одрекао од своје слободе, исто тако се он и данас одриче (или не одриче) од слободе која му је дарована Искупљењем.
Непознати. Шта ти подразумијеваш под одрицањем од слободе?
Духовник. Одрицање од вјере у Христа Васкрслог, јер само кроз вјеру ослобођен човјек остаје слободан, и не одаје опет себе у ропство гријеху и смрти. За рјешење питања о узајамном односу слободе човјекове воље са вољом Божијом веома је важно разјаснити себи сљедећу мисао. Невјерје и стање човјекове душе које из њега проистиче јесте одрицање од слободе и признање унутрашњег ропства. Тим одрицањем човјек, извана остајући човјек, себе поставља у исти ниво са битијем животињским, само у мало савршенији вид тог нивоа. Он не прави од себе “ствар”, али се одриче од вишег достојанства слободног човјека. Апостол говори вјерним: “Гријех не смије над вама господарити” (Рим. 6:14).
“Није ваљда да не знате да, коме дајете себе у послушање, робови сте онога кога слушате; или робови гријеха к смрти, или послушања к праведности?” (Рим. 6:16).
То стање робовања гријеху Апостол Петар је описао ријечима: “А они, као неразумне животиње које природа води и које су рођене да се ухвате и закољу, злословећи оно што не разумију, у погибији ће се својој истријебити” (2 Пет. 2:12). “Очи су њихове препуне прељубочинства и непрестаног гријеха; прелашћују неутврђене душе; срце је њихово научено лакомству: то су синови проклетства” (2 Пет. 2:14). “Јер говорећи надмене и празне ријечи они лове у плотске похоти и разврат оне који тек што су почели да бјеже од оних који живе у заблуди. Обећавају им слободу, а сами су робови тљења; јер, кога ко надвлада, тај му је и роб” (2 Пет. 2:18-19).
И обратно: “… ко проникне у закон савршени, закон слободе, и остане у њему, не као слушалац заборавни, него као извршилац дјела, тај ће бити блажен у дјелу своме” (Јак. 1:25).
Ето шта треба увијек имати на уму када се разматра питање о слободи човјекове воље и воље Божије.
Непознати. Ја и даље не могу да схватим – какве везе имају ове “уводне” тврдње са нашим питањем?
Духовник. Причекај. Сад ћеш да схватиш. Ти си навео ријечи Спаситеља из шесте главе Јеванђеља од Матеја: “не брините се за своју душу, шта ћете јести, или шта ћете пити, ни за тијело своје, у шта ћете се обући” (Мт. 6:25). Али си их завршио само стихом 32-им: “а зна и Отац ваш Небески да вам треба све ово”. А даље? Зашто си се баш ту зауставио? Јер, ријечи које си ти цитирао апсолутно су неодвојиве од сљедећег, 33-ег стиха: “Тражите пак најприје Царства Божијег и правде његове, а ово остало ће вам се приложити”. Како често људи гунђају и негодују што се не испуњава обећање Спаситеља “све, што затражите у име Моје, даће вам се”! Они памте само један, редуковани дио обећања: “све, што затражите, даће вам се”, а заборављају услов испуњења његовог: “у име Моје”. Апостол таквим људима поручује: “Молите, и не добијате, зато што молите не на добро, него да у сластима својим трошите” (Јак. 4:3).
Исто је тако и са питањем о вољи Божијој у нашем животу и о промислитељној о нама бризи Божијој. Да би воља Божија у свој пуноћи садржала наш живот, треба најприје тражити Царства Божијег и правде његове – и тада ће се све остало приложити.
Ако се то питање пренесе у сферу формално-логичку, може се рећи да онолико колико човјек успијева да очува своју слободу и колико се не подаје јарму ропства – толико се његова воља подудара са захтјевима воље Божије.
Непознати. Али живот није састављен од дејстава само моје воље. Претпоставимо да је моја воља слободна и да је она усклађена са вољом Божијом; али, шта је са вољом разбојника? Јер она такође одређује мој живот. Шта да се ради са његовом злом вољом, како схватити њено дејство на мој живот? Како њу помирити са Промислом?
Духовник. Да. Оно што сам до сада говорио, не рјешава то питање. Ми смо до сада говорили само о томе – да ли Божија воља ограничава људску вољу и да ли је тиме чини “неслободном”? На то питање одговарамо: не, не ограничава, зато што се истинско стање слободе и састоји у испуњењу Божије воље по слободном извољењу човјековом – тако слободан човјек, то јест, човјек који живи у Богу, прије и више од свега тражи Царства Божијег, и све остало му се тада даје.
А сада ћемо говорити о вољи Божијој у физичком свијету и о Божијем Промислу у односу на сав живот уопште, сво вријеме имајући на уму оно што нам је о слободи откривено у ријечи Божијој.
Навео си ријечи Спаситеља: “Не продају ли се два врапца за један динар? А ни један од њих не може пасти на земљу без воље Оца вашега” (Мт. 10:29-30). Шта значе те ријечи? У чему се изражава воља Божија у физичком свијету? Што се тиче свијета физичког, учествовање воље Божије у свему треба схватати у смислу да сами закони по којима протиче тај живот јесу изражавање воље Божије, и њихова непромјенљивост и непрекидност дејства могућа је само зато што Господ наређује да буде тако, то јест, садржи све то у Својој вољи.
Божија воља је васељени дала непромјенљиво устројство. Душа човјечија, пак, с обзиром да у себи има Богоподобно начело слободе, живи по другим законима. Ипак, и она, кроз ту материјалну основу свог земаљског битија, чини неку честицу материјалног свијета. Због тога физички живот може да овим или оним дејством утиче на наше душевно устројство, и због тога Божија воља може да помаже нашем спасењу кроз такозване “механичке законе природе”. Господ их усмјерава у складу са вишим циљевима нашег духовног живота. Е, оно што је у природном битију воља Божија у форми непромјенљивих закона који одређују живот васељене, то је у човјековом животу Божији Промисао.
Непознати. Ти говориш да Божија воља може да помаже нашем спасењу кроз механичке законе природе: шта под тим подразумијеваш?
Духовник. Као прво, свеукупност опажања која зависе од пет наших чула. Као друго, непосредно дјеловање на нашу физичку природу, као што су, напримјер, физичке болести или органски недостаци, и, као треће, знамења и чуда, пошто се и она облаче у форму физичку.
Непознати. Појам чуда ти доводиш у везу са учењем о Промислу Божијем.
Духовник. Разумије се.
Непознати. Објасни ми то.
Духовник. Чудо није нарушавање “закона природе” као неких сила које су туђе сили Божијој. Оно је дјеловање исте те Божије воље, али не у формама нама познатих, стално дејствујућих закона природе, него у форми одвојеног акта воље Божије, која дејствује непосредно само у датом тренутку. У чуду се привремено зауставља пројављивање воље Божије по којем материјални свијет живи увијек, и Господ нарочитим актом утиче на ову или ону појаву. Тај нарочити акт Бог увијек предузима у промислитељне сврхе. Али: “… род лукави и прељуботворни тражи знамења; и знамење му се дати неће…” (Мт. 12:39). Јер, свезнајући Господ зна да је чудо бескорисно за “род лукави и прељуботворни”. На тај начин, наша вјера у могућност чуда је основана на нашу вјеру у свемогућу силу Божију, наш разум утврђује ту вјеру, видећи у физичким законима дејство воље Божије, а у чуду – посебни акт исте те Божије воље, и наше осјећање налази потпуно задовољење у промислитељном значењу сваког чуда.
Непознати. Сад те схватам.
Духовник. Пређимо сада на питање о односу слободе људске воље и Промисла Божијег.
Опет морам да почнем са оним што ти је већ познато. Господ је човјеку дао слободу. Господ не води човјека ка спасењу механичким путем – тако што ће претворити у аутомат и све његове поступке тиме лишити моралног садржаја. Господ му даје слободу да сам за себе изабере пут спасења, и тиме омогући своје слободно сједињавање са Богом у вјечном животу. И ако човјек изабере пут зла, то јест, одласка од Бога – то није активно изражавање Божије воље.
Непознати. Стани мало! Значи, такав одлазак се чини без воље Божије? А шта је са оним “ни једна длака са главе”?
Духовник. Ја сам рекао да такав одлазак није активни израз Божије воље, али то уопште не значи да се он чини без Његове воље.
Непознати. Не разумијем.
Духовник. Божија воља попушта да се тај одлазак оствари, не пресијеца га Својом силом, и због тога ми утврђујемо истину: “све се дешава по вољи Божијој”. У сваком, чак и најгорем људском поступку учествује воља Божија, с обзиром да не прави препреке његовом остварењу.
Непознати. Молим те да ми то објасниш на конкретном примјеру. На примјеру, рецимо, оног разбојника о којем сам ти говорио.
Духовник. Одлично. Узећемо примјер са разбојником. Разбојник је опљачкао твоју кућу и починио злодјело. Да ли је то била воља Божија? Да, била је, али не у томе што је разбојник одлучио да опљачка твоју кућу, него у томе што је Господ попустио да се његова зла воља оствари и није зауставио њено дјеловање.
Непознати. А зашто није зауставио? У чему је онда ту Промисао Божији?
Духовник. О томе ћемо мало касније. Наставимо сада наше разматрање учења о Промислу. Човјеков живот не формира се само од његових поступака, него и од поступака људи који га окружују. Ти свој живот не одређујеш само својим поступцима; њега, у много већем степену, одређују људи који те окружују. Разбојник који те је напао може потпуно да промијени вањске услове твог живота; сав твој живот због тог догађаја може да пође у другом правцу. И ако узмеш у обзир да су људи који те окружују такође носиоци своје слободне воље, биће ти јасно да се и на све промјене у твом животу које потичу од туђих злих поступака не може гледати као на активно пројављивање Божије воље. Погледај епоху мучеништва. Шта, и то је била активно дејствујућа воља Божија? Не, то је била зла воља људи. А гдје је онда оно “на све је воља Божија”? Одговор је и овдје исти: сви догађаји који зависе од слободне воље људи који нас окружују нису активни израз Божије воље. Али с обзиром да Господ може пресјећи свако дејство човјека, свако, без изузетка свако пројављивање слободне човјекове воље у односу на нас зависи од воље Божије. Господ га попушта, не пресијеца га Својом вишом вољом.
Непознати. Али ако је воља Божија толико пасивна, какво је онда уопште значење такве воље у нашем животу? У чему се манифестује брига о нашем спасењу? Гдје је у нашем животу Божији Промисао? Јер, ако је у свему потпуна слобода човјекова, а Господ само “попушта” – то само значи да Промисла, као активно дејствујућег начела, заправо, и нема. Човјек је, на крају крајева, препуштен самом себи.
Духовник. Мало си се превише залетио. Ја уопште нисам говорио да је воља Божија само пасивна: ни у којем случају. Она је и активно, дјелатно начело. Али, и пасивно попуштајући, и активно дјелујући – она је у једнакој мјери промислитељна у нашем животу.
Непознати. Молим те, објасни ми то.
Духовник. Господ не пресијеца све зле поступке човјекове, зато што би га то лишило његове слободне воље, и претварало би његове поступке у узрочно-условљене појаве, којима би узрок била сила Божија. А тиме би се уништио сваки смисао живота који је Бог створио. Јер, тај смисао лежи у слободном самоопредјељењу човјека ка добру и у сједињењу његовом са Богом као посљедици тог самоопредјељења. Али то уопште не значи да се промислитељна брига о злим људима завршава само предостављањем њима потпуне слободе, и да се брига о људима над којима се зло врши састоји само у “попуштању” тог зла. Тада би, заиста, људи били остављени од Бога и били препуштени самим себи.
Непознати. Али у чему се онда састоји, ако се допушта чињење злих поступака, Божији Промисао? Ја то уопште не могу да схватим.
Духовник. Ево, сад смо дошли до тог питања. У чему се изражава Божији Промисао када Бог попушта зла дјела? У томе, што Господ промислитељно садејствује да се она преживе на добро нашег спасења.
Непознати. Не схватам. Какво може бити “добро” од злог поступка?
Духовник. Када нам човјек причињава зло, ми под тим злом видимо само његово душевно стање, ми видимо оне побуде које су њиме управљале. Разбојник који је напао кућу учинио је зло зато што је њиме управљала његова зла воља. Али за тебе – не са тачке гледишта свијета, него са хришћанске тачке гледишта – то може да буде зло, а може и да не буде зло, у зависности од тога како ти то преживљаваш, и шта то даје твојем унутрашњем животу. И пљачка, и насиље, и остала злодјела која су ти нанесена – за тебе могу бити извор озлобљавања и разарања твог душевног живота. Тада ће злодјело разбојника и за тебе бити зло. Али иста та пљачка, и насиље, и сво бешчашће које ти је почињено, макар оно и само по себи било злодјело у односу на злу вољу која га је починила – за тебе могу бити извор великог блага, уколико га ти преживљаваш на благо својег спасења, са трпљењем, неосуђивањем, свепраштањем… Тебе су слагали, оклеветали, увриједили – то јесу зли поступци, али их ти за себе можеш претворити у источнике добра. Ето зашто су свети мученици говорили: “Ви нас можете убити, али нам не можете нанијети зла“. Затвор – то је страшно зло, али, колико је људи он привео Богу. Мучење је страшно зло, али, колико је људи кроз њега постало свето. Нигдје се то не види тако јасно, као у промислитељној бризи Господа о светој Цркви. Колико ли су само зла нанијели Цркви њени гонитељи у епохи мучеништва! Али је Црква, преживљавајући све на благо своје, постала Црква светих мученика; рукама њених непријатеља, који су крв свету пролили по дејству Божанственог Промисла, створена је величанствена Црква. Много је било искушења у Цркви, и људи су често бивали поколебани дугим трпљењем Господовим. Нехотице се у њиховим срцима појављивало питање: “докле, Господе? Зашто попушташ злу да тријумфује? Зашто га већ једном не зауставиш Својом свемоћном вољом?” Али одговор на то питање у потпуности је дат у учењу о Промислу: ма какво да се зло чини у односу на Цркву – оно њу увијек води ка благу, увијек је чисти и велича. И најљући непријатељи њени, по дејству Божијег Промисла њој не могу учинити ништа, осим добра. Јер Господ не зида Цркву Своју само непосредним дјеловањем Божије силе, него и рукама непријатеља, попуштајући злу, које Црква преживљава на своје благо и на своје добро. Ето у чему је Промислитељни смисао зла које Бог попушта. Тај је смисао у очувању човјечије слободе, и у моралном задатку за сваког човјека, да свако зло које се чини у односу на њега претвори у извор моралног усавршавања и духовног својег развоја.
Непознати. Али ја опет не видим – у чему се ту испољава тај Промисао, то јест, Божија воља. Бог је попустио злу да се оствари, а човјек мора да то преживи на своје благо. Гдје је ту Бог? Све, окрени-обрни, зависи од човјека. Ако имадне снаге да на своје благо преживи зло које је Бог попустио – то ће бити феноменално. Али ако немадне – погинуће. Тако му и треба. Сам је крив. Али, гдје је Промисао? Ја опет видим само “попуштање”.
Духовник. Гријешиш. Божија воља нам активно помаже у испуњењу тог моралног задатка. Да не би лишио човјека слободе, Господ не пресијеца вољу онога који чини зло, али онима над којима се зло чини Господ помаже да га преживе на своје благо. И овдје Господ задњу ријеч препушта човјеку, да га не би лишио слободе, и не рјешава умјесто њега његов морални задатак, али му ипак помаже да га разријеши.
Непознати. На који начин?
Духовник. Разним путевима. Пребројати их не можеш. Кроз све Господ шаље помоћ човјеку. Јер, Промисао Божији се не смије схватати само у негативном смислу. Господ не само да даје човјеку слободу, и не захтјева Он само од њега извршавање одређених моралних задатака. Према учењу Цркве, Господ чува, поштује и брине се за сваку човјечију душу. Сваки човјеков покрет, сваку његову мисао, осјећање, намјеру – све Господ види и све што се може учинити а да се не наруши његова слобода – ради његовог спасења – чини, по неизреченој Својој љубави и милости. Ми не знамо све путеве по којима води Господ човјека ка спасењу. Али много тога и знамо, из ријечи Божије, из житија светих, и из искуства Цркве. Сав је живот човјеков испуњен, некада и за њега самог очигледном, а некада прикривеном, бригом Господњом о њему. Нас не треба да збуњује то што Он не пресијеца увијек злу вољу и не чини добра за нас Својом свемогућом вољом. И ту је Његова милост. И ту је Његова љубав. Јер, у супротном, живот би престао да буде живот. Овако, Он, не одузимајући слободу, помаже нашем добром извољењу, уразумљујући, указујући, просвјетљујући. На наш живот невидљиво у том смислу утичу оностране силе, јер свака душа има свог Ангела-чувара, који брижно води душу ка спасењу; ту су и угодници Божији, ту је и заступништво и помоћ Мајке Божије. Господ нас Својом вољом поставља у оне животне ситуације, које нам помажу да идемо по одговарајућем путу. Он утиче на нашу душу и тајанственим, нама непознатим путевима, и кроз свету Цркву, и кроз одређене људе које шаље на нашем путу. Милост Божија према нама, недостојним, толико је безмјерна, да неке од нас зна да удостоји и непосредног дејства – у форми знамења, виђења и чудеса.
Непознати. Али ако се “зла воља” која дејствује у нама покаже јача, ако зло нисмо у стању да преживимо на наше благо? Тада Бог “попушта” човјеку да погине?
Духовник. Никад. Према црквеном учењу, активна Божија воља, попуштајући зло, увијек пресијеца оно дјеловање зле воље на нас, кроз које се ствара искушење које превазилази наше снаге. Божанствени Промисао попушта зло само због тога што оно може бити преживљено на благо нашег спасења, и зато не допушта зло које ми нисмо у стању да поднесемо. Ако је Бог попустио зло – то увијек значи да је оно у нашем животу, као морални задатак – увијек “подношљиво”. Због тога и сваки човјек који га не преживи на благо – сам гријеши, и сам за то сноси одговорност пред Богом. Црква не познаје “неподношљивих” искушења. У Светом Писму се говори: “… вјеран је Бог, Који неће попустити да се искушавате више него што можете…” (1 Кор. 10:13).
Непознати. Још једно питање. А шта је са судбином злих људи? Шта значи Промисао Божији у односу на њих? Бог је попустио да они почине зло. Није пресјекао њихову слободну вољу: и шта? Због чега Божија воља “није пресјекла” – ја сам схватио. Бог није хтио да људе лиши слободе и учини од њих “механичке појаве”. Рецимо да је тако. Али Промисао је брига о спасењу. У чему се изражава та брига у односу на људе који чине зло?
Духовник. У истом оном, у чему се изражава она и у односу на оне којима се зло чини. Господ свима хоће спасења. И никога не лишава слободе. Не добре само, него и зле људе води Он ка спасењу, и све што сам говорио о активном значењу Божије силе у дјелу нашег спасења – односи се подједнако и на добре и на зле људе. Он и злим помаже да се ослободе од ропства гријеху, помаже и њиховом добром извољењу, уразумљујући, кажњавајући и просвјећујући, свакоме давајући потребно.
Непознати. Да, али тада се Бог претвара у некаквог “Оца”, готово потпуно у земаљском смислу, само што овај има на милијарде дјеце, и као каква свезналица-закерало се петља у све детаље и ситнице њиховог свакодневног живота. А то се некако баш и не уклапа у моју представу о Богу.
Духовник. Е, па, управо због тога ти и не можеш да осјетиш величанствено значење онога што Црква назива Промисао Божији. Зато тебе и збуњују привидне противрјечности у учењима о Промислу и слободи воље. Ти опет покушаваш да све обучеш у земаљске представе, и опет инертно земаљско тако јако заклања пред тобом више Божанствено, да ти видиш само спољни, материјални живот који те окружује. Али пробај да о животу судиш духом. Погледај на све изнутра. Заборави да је свијет само материја и да је живот душе само физичко-хемијски процес. Нека све што ми преживљавамо у току нашег земаљског битија за тебе не буде само бесмислени низ између себе ничим не повезаних факата. Сјети се да се тај други свијет налази, као у некој магли, иза слике овог свијета, да је наш овдашњи душевни живот само одбљесак живота иног, да је он сав обухваћен силом Божијом. Тада ћеш схватити да онако како Божанствена воља у непромјенљиво дејствујућим законима природе учествује у сваком, па и најништавнијем процесу физичког живота, тако и сила Божија која дејствује у Промислу Божијем учествује и садржи сваки корак живота човјековог. Јер, ти не питаш на који начин земља привлачи к себи сваки камичак, мада камења на земљи има бесконачно мноштво. И не питаш на који начин се свака честица воде, када је огрије сунце, претвара у пару, мада је немогуће измјерити све у пару претворене честице воде, зато што за то нико моћи нема. Не питаш, зато што овдје воља Божија дејствује у физичким, непромјенљивим законима; не питај онда ни на који начин сила Божија у промислитељној бризи обухвата сваки покрет човјековог живота, иако људи има “на милијарде”. Воља Божија све садржи и због тога у свему дејствује, а ако је “у свему” – онда за њено димензионисање нема ни броја, ни мјере.
Непознати. Да. То се може прихватити. Ја нисам тако замишљао учење о Промислу.
Духовник. То не само да се може прихватити, него се без тога не може истински живјети, јер вјера у Промисао даје истинску и тврду основу свом нешем животу. Немајући у свом срцу осјећања Божије бриге о нама, човјек се одаје власти слијепог хаоса без основе, реда и смисла. Он је обично зрнце пијеска које се врти у некаквом ковитлацу слијепих сила и које је немоћно да осмисли или промијени своје кретање. Сасвим је другачије када је срце озарено осјећањем Божијег Промисла. Човјек тада над собом осјећа тврду основу. Он зна да је живот човјеков у руци Божијој, и да га та свемоћна Рука води ка спасењу. Он иде по животном путу спокојно, радосно, са тврдом надом да милосрдни Господ види сваки корак његовог живота, да све што се дешава са њим – иде “на боље”, све има виши смисао, ништа није “случајно”, него разумно, јер у свему, увијек и свуда дејствује Божија воља и чува Његово Божије Промишљање.
Непознати. Да. Лични живот, заиста, као да добија основу у таквом схватању Промисла. Али ево још једно питање, које сам раније помињао, а остало ми је неразријешено.
Духовник. Је ли оно посљедње?
Непознати. Чини ми се да јесте. Ипак, немогућност да се на њега одговори може да сруши сво здање које си ти подигао.
Духовник. Какво је то питање?
Непознати. Мени никада није било јасно – у чему је, према учењу Цркве, смисао свјетске Историје? Ево, ти говориш о Промислу Божијем. О томе како Божија сила води човјека ка спасењу. Но, а живот свијета? По нашем учењу, истински живот је у Цркви. Свијет у злу лежи. Али Црква – то је шачица људи. Није ваљда да су култура, наука, умјетност, све чиме живи тај у злу лежећи свијет – испразна комедија? Није ваљда смисао постојања тог огромног, злог али прекрасног свијета само у томе да би саблазнио благочестиве хришћане? Није ваљда да је он само “проклет” и ништа више од тога?
Духовник. Предвидио сам твоје питање. И без одговора на њега наше здање заиста би било недовршено.
Непознати. Одговорићеш ми и на њега?
Духовник. На њега ће ти одговорити Црква. А ми ћемо покушати да извучемо одговарајуће закључке из тог одговоа.
Непознати. Мени није важан црквени ауторитет, него истина.
Духовник. Тамо гдје нема црквеног ауторитета – нема ни истине.
Непознати. Да, да. Сада ја више не протествујем против тога.
Духовник. Одлично. Сљедећи пут ћемо говорити о прогресу и крају свјетске историје. То ће и бити одговор на твоје питање.