Депресија

Питање:
Помаже Бог. Ја не знам ни одакле да почнем, ни гдје да завршим са свим оним што ме мучи. Зато ћу покушати у скраћеном формату…
Ја једноставно видим свој живот као један зачарани круг из којег ја нисам способна да изађем. Као прво, имам здравствених проблема, они нису опасни по живот али болови су свакодневно присутни. Не могу да издржим иоле јак физички напор, брзо се замарам, стално морам да водим рачуна шта смијем, а шта не. Друга ствар, доста сам повучена по природи, па кад се томе додају здравствени проблеми резултат су честа депресивна расположења. Стално сам кући, не излазим много, не дружим се. Дошла сам у иностранство прије 2 године, до тада сам живјела као избјеглица у Србији, и закључила да гдје год да се нађем мени није добро. Почела сам да студирам, то ми је сада обавеза, мада нисам сигурна колико је то добра идеја. Студије дуго трају, ја имам више од 25 година, не радим, нисам удата. Све као нешто покушавам, али не вјерујем да ће мени нешто добро да се деси. Животног сапутника нема ни на видику, што је за моје године алармантно стање, али ја сматрам да ту никада среће нисам ни имала, и зато ми је тешко да повјерујем да ће се нешто промјенити. У Цркву сам одлазила неко време, сада тренутно не, и то ме страшно тишти. Вољела бих да започнем озбиљније да се бавим својим духовним животом. Немам духовника, проблем је у томе што никако немам снаге да потражим неког свештеника који би ми био духовник. Повучена сам и свака помисао на свештеника и на општу исповјест ме плаши до те мјере да радије сједим код куће у свом чемерном расположењу. Неколоко пута сам се припремала да идем, али нема шансе, нисам могла. Закјучак цјеле моје приче је да ја више не видим никакав смисао свог глупог живота. Да могу да бирам, прво бих изабрала да се никад нисам родила, ако не то, онда да сам одавно умрла, било је прилике у два рата кроз која сам прошла. Нека ми опрости драги Бог на овим рјечима, није ми намјера да хулим на Њега, већ ја једноставно презирем, да не кажем мрзим, саму себе, и своје физичко и ментално, своју неспособност да се промјеним, свој проклети нихилизам. Кад погледам колико људи инвалида има са осмјехом на лицу, а ја имам и руке и ноге (какве такве) , и видим и чујем, па сам опет несрећна. Какво ли је то проклетство? Како да помогнем себи? Да ли се оваквим људима као ја, може уопште помоћи? Молим вас, реците ми нешто, дајте ми некакав савјет. И молим вас свим срцем, помолите се за мене. Свако добро вам желим.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Можда не знаш али, заиста је данас много младих који пате од депресије, немају пријатеља и не виде никакав смисао свог живота. Ја живим у Аустралији, која је, упркос стандарду и “лагодном” животу, на првом месту у свету по самоубиствима младих управо из разлога депресивности и бесмисла…
Депресија је у суштини непријатељев (ђаволов) трик. Непријатељу је лакше да окрене нас саме противу нас самих. Тако човек који пати од депресије сам себи стално говори како је он неспособан за ово или оно, посматра друге, упоређује се са њима и увиђа да сваку трку и свако такмичење, то јест поређење, губи. Изгледа као да су други увек испред њега, и он никако да ухвати корак и да их стигне, а камоли престигне.
Сваки човек је уникат, непоновљива личност, и као такав он је драгоцен сам по себи. Осим тога, сваки такав човек је од Бога добио своје таленте, које само он има. Човек који размишља о томе како он не може постиħи исто што и други, губи из вида да он има нешто што други немају. Због тога Оци говоре да човек не треба себе да упоређује са другима. Јер свако је од Бога добио своје таленте, неко мање а неко више. Јер, сигурно је да свако од нас има неке своје дарове које би могао да развија. Проблем лежи у томе што ми не обраħамо пажњу на оно што имамо веħ желимо оно што немамо. Треба прихватити своје место и улогу, бити захвалан Богу за оно што нам је дао и трудити се да од онога што имамо нешто добро направимо.
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.