NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

19. novembar po julijanskom kalendaru

2. decembra 2019.

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sv. Prorok Avdija. Rodom iz sela Vitaharamska, od predela Sihemskih. Živeo na dvoru cara Ahava; ali kada car odstupi od pravog bogopoštovanja i pokloni se idolima, Avdije ne posledova primeru carevom, nego produži služiti Bogu jedinome istinome. A kada opaka carica Jezavelja zbog Ilije diže hajku na sve proroke Božje, Avdija sabra stotinu njih, sakri ih u dve peštere i hranjaše ih do kraja (I. Car. 18, 4). Savremenik velikog proroka Ilije, Avdija poštovaše Iliju veoma i slušaše ga u svemu kao sledbenik i učenik njegov. Živeo na 900 godina pre Hrista i upokojio se mirno.

2. Sv. muč. Varlam. Rodom iz Antiohije. Zbog vere u Hrista Gospoda mnogo istjazavan od nečestivog sudije. Najzad pomisli sudija da mu se naruga i da ga silom okolnosti primora da prinese žrtvu idolima, zbog čega uvede ga u hram idolski, i stavi mu oganj na dlan i tamjan na oganj, misleći da će mučenik morati zbog bola da baci oganj s tamjanom iz ruke pred idole, i da ih tako i nehotično okadi. No herojski vojnik Hristov držaše oganj na dlanu svome i bez pomisli da ga baci pred idole, sve dok prsti ne izgoreše i otpadoše i dok dlan ne pregore. I tako sa ognjem padoše na zemlju i prsti mučenikovi. „Desnicu imaše jaču od ognja“, govori sv. Vasilije Veliki…. „jer ako plamen ruku i opali, ipak ruka držaše oganj kao pepeo.“ A Zlatoust piše: „Gledali su s visine angeli, posmatrali arhangeli, scena je bila veličanstvena, prevazilazeći u istini prirodu čovečju. Gle, ko ne bi poželeo videti čoveka, koji se podvizavao, a nije osećao što je ljudima svojstveno, čoveka koji je sam bio i žrtvenikom, i žrtvom, i žrecom?“ Kada mu sagori ruka, i telo celo starca Varlama sruši se na zemlju mrtvo, a duša mu ode u večni pokoj Gospoda Spasitelja. Postrada ovaj preslavni starac junak 304. god.

3. Prep. Varlam i Joasaf carević. Podvižnici Indijski. Joasaf beše carević, sin cara Avenira. Božjim Promislom poseti ga starac Varlam, nauči ga veri Hristovoj i krsti. Po tome se starac udalji u planinu na podvig a Joasaf osta, da se bori sa mnogim iskušenjima u svetu i da ih blagodaću Božjom pobeđuje. Najzad uspe Joasaf, da privede ka Hristu i svoga oca. Pošto se krsti car Avenir požive 4 godine u velikom pokajanju – jer i grehe velike beše počinio goneći hrišćane – pa onda okonča svoj zemni život i pređe u bolji. Mladi Joasaf predade carstvo svome drugu Varahiji, a on ode u pustinju, da se podvizava Hrista radi. Jedina mu želja beše na zemlji, da se još jednom vidi sa svojim duhovnim ocem, starcem Varlamom. I Bog milostivi ispuni mu tu želju, te jednoga dana Joasaf stade pred pećinu Varlamovu i uzviknu: Blagoslovi oče! Starac Varlam podvizavaše se u pustinji 70 godina, a svega požive 100 godina. Sv. Joasaf u 25. godini ostavi carstvo i ode u pustinju, gde požive 35 godina. Obojica imađahu veliku ljubav ka Gospodu Isusu; prevedoše mnoge u veru istinitu, i preseliše se u večnu radost Gospoda svoga.

4. Sv. muč. Iliodor. Iz grada Magida u Pamfiliji. Mučen za veru Hristovu u vreme cara Avrelijana. Pri teškim mukama čuo glas s neba: „Ne boj se, ja sam s tobom!“ Bačen u usijanog bakarnog vola, on se prilježno Bogu moljaše. I Bog ga spase. Usijani vo na jednom se ohladi, i Iliodor izađe živ. Sudija mu doviknu, da on čini neke mađije. Na to mučenik reče: „Mađije su moje Hristos!“ Bi posečen i ode ka Gospodu.


Bolest, starost i smrt Joasaf kad vide,
Ovog se života iskreno zastide.
– Gle, pa i ja mogu tako bolan biti,
I mene će starost tako pogrbiti,
A smrt može doći kad joj se ne nadam!
U stradanju tuđem i ja ljuto stradam.
Ima l’ koga živog ko će tajnu znati,
Ko bi mog’o bolji život pokazati? –
Iz planine guste tad se Varlam spusti,
Careviću mladom istinu izusti.
I kaza mu starac o Bogu jedinom,
O Ocu što s Duhom caruje i Sinom,
O stvorenju sveta, o prekrasnom Raju,
O Adamu prvom u rajskome sjaju,
O prokletom grehu što nam smrt donese,
O Hristu što za nas težak krst ponese,
O večnom životu boljem od ovoga,
O beskrajnoj slavi carstva Hristovoga.
Kad Joasaf začu premudrog Varlama –
Dan mu beli granu, – prođe noćna tama.

RASUĐIVANJE
Priča starca Varlama Joasafu. Čovek neki begaše ispred strašnog jednoroga. Bežeći tako pade u neki rov i uhvati se za jedno drvo. I baš kad pomisli, da je van opasnosti, on pogleda dole niz drvo i ugleda dva miša, jednog belog a drugog crnog, koji naizmenično no neprekidno glodahu koren drveta, da bi ga pregrizli i oborili. Pogledavši još dublje vide veliku i strašnu zmiju, koja sa razjapljenim ustima čekaše da proguta čoveka, kada drvo bude oboreno. I još ugleda, do samih svojih nogu, četiri manje otrovnice zmije. Pogledavši naviše uz drvo, vide čovek na granama malo meda, pa zaboravi sve opasnosti, koje ga okružavahu, pruži ruke da dohvati to malo slasti s drveta. Tumačenje: jednorog predstavlja smrt, koja od Adama do danas goni svakoga čoveka da umrtvi; rov ispunjen svima opasnostima jeste ovaj svet, drvo – put našeg života; beli i crni miševi – dani i noći, što se naizmenično ređaju i život naš skraćuju; velika i strašna zmija – ad; četiri zmije otrovnice – četiri stihije, iz kojih je telo čovečje sastavljeno; malo meda na granama drveća – to je malo slasti, koje ovaj život pruža čoveku. O kad se ljudi ne bi zaneli ovom ništavnom slašću i zaboravili strašne opasnosti, koje ih okružavaju i vuku u večnu propast!

SOZERCANJE
Da sozercavam čudesno stvorenje sveta, i to:
1. kako Bog stvori u šesti dan stoku i sitne životinje i zverove po vrstama njihovim;
2. kako vide Bog, da je dobro.

BESEDA
o proslavljenju Boga zbog Hrista Gospoda
Onome slava u crkvi zbog Hrista
Isusa u sve naraštaje va vijek vijeka.
Amin. (Ef. 3, 21)
Slava Bogu! Slava Bogu u crkvi! Slava Mu zbog Hrista Isusa! Slava Mu u sve naraštaje! Slava Mu va vijek vijeka! Nikome ne priliči slava kao Bogu. Niti iko slavi Boga kao crkva Božja. Hristos je otkrovitelj Boga; otuda sva slava Bogu mora ići kroz Hrista Gospoda. Crkva će trajati kroz sve rodove i naraštaje do kraja vremena; crkva je najčistije telo Hristovo, ispunjeno silom, mudrošću i čudotvorstvom; otuda se slava Bogu diže iz crkve – iz svetinje Svetome, iz čistote Čistome. Bogu je najmilije slavoslovije iz crkve još i zbog toga što je u crkvi mnogo duša i mnogo glasova, pa ipak jednodušnost i jednoglasnost. Neka se niko, dakle, ne izdvaja iz opšteg slavljenja Boga; i neka niko i ne pomisli, da je njegovo slavljenje Boga, u odvojenosti i zasebnosti, bolje nego li slavljenje Boga u jedinstvu i u celini svih vernih. Nije istina, da se jedan član gubi u množini, te se njegov glas pred Bogom ne čuje. Ne radi li ruka svoje delo najbolje kad je nerazdvojno vezana s telom? Tako i svaki član tela? Isto je to i sa svakim vernim. Kada se on moli u crkvi i sa crkvom (ma i u pustinji bio on se može moliti sa crkvom i u crkvi), ne osobeći sebe od crkve, on se bolje i čuje i vidi pred Bogom. Njegova duša nalazi mnogokratnog odjeka u dušama ostalih vernih, te se on većma ističe i raspoznaje u svojoj molitvi u vezi sa telom crkve nego li van ove veze.
O Gospode Isuse, samo od Tebe, u Tebi, i kroz Tebe mi možemo Boga slaviti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
2. decembra 2019.