NASLOVNA »

Loading Prolog

« Ceo Prolog

  • Ovaj Prolog je prošao.

1. novembar po julijanskom kalendaru

14. novembra

|Ponavljajući Prolog (See all)
Yearly on the same date

1. Sv. Kozma i Damjan. Besrebrenici i čudotvorci. Braća po telu i po duhu, rodom negde iz Azije, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Po smrti oca njihova majka, Teodotija, posveti sve vreme i trud, da sinove svoje vaspita i podigne kao istinite hrišćane. I Bog joj pomože, te sinovi njeni izrastoše kao dve slatke voćke, i kao dva svetilnika sveta. Behu naučeni lekarskoj veštini, i besplatno pomagahu bolesnim, ne toliko lekarijama, koliko imenom Gospoda Isusa Hrista. I behu prozvati bezmezdnim vračima, tj. besplatnim lekarima, jer besplatno lečiše i tako ispuniše Hristovu zapovest: badava primiste, badava dajite (Mat. 10, 8). Toliko behu oprezni u besplatnom lečenju ljudi, da se Kozma istinski naljuti na brata svog Damjana, što ovaj uze tri jajca od neke žene Paladije, i naredi Kozma, da posle smrti njegove ne sahrane ga do brata mu Damjana. U stvari Damjan sveti ne uze ta tri jajca kao nagradu za to što on isceli bolesnu Paladiju, nego što ga ova zakle Presvetom Trojicom, da uzme ta tri jajca. Ipak po smrti njihovoj, u mestu Feremanu, behu zajedno sahranjeni shodno otkrovenju Božjem. Behu ova braća sveta čudotvorci veliki i za života i posle smrti. Nekome težaku pri spavanju uvuče se zmija kroz usta u stomak, i imaše bedni čovek u najvećim mukama izdahnuti, da u poslednjem času ne prizva u pomoć sv. Kozmu i Damjana. I tako proslavi Gospod za uvek čudotvorstvom one koji Njega proslaviše na zemlji verom, čistotom i milošću.

2. Sv. muč. Erminigeld carević. Sin cara Gotskog Luvigelda, koji se držaše Arijeve jeresi. No Erminigeld ne odstupi od Pravoslavlja pored svih laski i pretnji svoga surovog oca jeretika. Otac ga baci u tamnicu, i na Uskrs rano posla nekog episkopa jeretika, da ga pričesti. Ali ugodnik Božji ne hte primiti pričešće iz ruku jeretika, o čemu ovaj izvesti cara. Car se naljuti i naredi, te Erminigeldu dželati odsekoše česnu glavu, 586. god. Docnije se Luvigeld pokaja, što ubi sina, odreče se jeresi i vrati u Pravoslavlje.

3. Prep. muč. Jakov sa učenicima Jakovom i Dionisijem. Rođen u eparhiji Kosturskoj od roditelja Martina i Paraskeve. Radeći s ovcama Jakov se obogati, i time izazove zavist svoga brata, koji ga okleveta kod Turaka kao da je našao neko blago u zemlji. Jakov pobegne u Carigrad, gde se opet vrlo razbogati. Jednom bi Jakov gost kod nekog turskog bega. Turci jeđahu meso, a Jakov postaše. Tada reče onaj beg: „Velika je vaša vera hrišćanska!“ I ispriča, kako je njegova žena bila umobolna, i kako ju je on, posle svih lekara i lečenja, odveo patrijarhu da joj čita molitvu. Čim je patrijarh otvorio knjigu da čita sinu neka nebeska svetlost po hramu. Po svršetku molitve žena njegova ozdravi. Čuvši Jakov Turčina kako hvali veru hrišćansku, razdade sve svoje imanje i ode u Sv. Goru, gde se zamonaši u manastiru Iveru. Podvizavao se u Sv. Gori, a postradao za veru od Turaka u Jedrenu 1. nov. 1520. god. Mošti njegove čudotvorne, kao i njegovih učenika, počivaju u man. sv. Anastasije u Galačistu blizu Soluna.


Crkva slavi čudotvorne Vrače,
Sjajne zvezde što Gospodom zrače,
Svetog Kozmu i svetog Damjana,
Dva hrišćanska divna velikana,
Todotiju majku uz sinove,
Što odhrani ovake divove.
Slavna braća zakon ispuniše
I milošću Hristu ugodiše,
Ugodiše Hristu milosnome
Najvećemu Vraču bezmezdnome.
Dar primiše, lekari postaše,
Dar primiše, al’ ga ne prodaše.
Dare Božje bednim darivahu,
Imenom ih Hristovim celjahu.
Vreme svece tamom ne pokriva,
Tako bilo – tako i sad biva,
Niti pokri čudotvorne Vrače,
Oni danas k’o i nekad zrače,
I pomažu bolnim i nevoljnim
Molitvama moćnim, dobrovoljnim,
Pred Hristovim prestolom nebesnim.
Čast i slava Vračima čudesnim!

RASUĐIVANJE
Sv. Ilarion Meglenski vodio je veliku borbu protiv bogumila. Jedanput se prvaci bogumilski skupe kod Ilariona i otpočnu s njim prepirku o veri. Bogumili učahu, da je Bog stvorio duhovni svet, a đavo materijalni. Na to im odgovori Ilarion, da u Sv. Pismu piše: Bog je car od sve zemlje (Ps. 46, 7), i još: Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj (Ps. 23, 1). Bogumili tvrđahu, da je Stari Zavet od đavola. Na to im svetitelj odgovori: „kad bi Stari Zavet zaista proishodio od đavola, zar bi Hristos rekao: ispitajte pisanija…. i ona svjedoče za mene (Jov. 5, 39)? I zar bi On priznao za najviše zapovesti one o ljubavi prema Bogu i bližnjemu, koje su nekad bile date Mojseju?“ Bogumili još tvrđahu, da je telo Hristovo doneseno s neba. Na to im reče sv. Ilarion, da kad bi tako bilo, onda telo Hristovo ne bi osećalo ni gladi, ni žeđi, ni umora, ni stradanja, niti bi podležalo smrti. Bogumili tada izjaviše negodovanje svoje prema krsnom znaku, koji hrišćani pravoslavni upotrebljavaju. Na to im odgovori svetitelj: „A šta ćete činiti, kada se javi na nebu znamenje Sina Čovečjeg, Krst Njegov, i kada se zaplaču sva plemena zemna, koja nisu verovala Krstu?“ I još im reče: „Kako govorite, da je sve zlo od materije zle, a međutim nećete da se poklonite onome Drvetu kojim je osvećen sav materijalni svet?“

SOZERCANJE
Da sozercavam čudesnu silu apostolske reči (Dela Ap. 16), i to:
1. kako Pavle i Sila govorahu skupljenim ženama kraj vode u Filibi:
2. kako Gospod otvori srce žene Lidije, te se krsti ona i dom njen.

BESEDA
o pozivu svih hrišćana da budu sveti
Svetima koji su u Efesu. (Ef. 1, 1)
Svetima naziva apostol hrišćane u Efesu. Ne naziva on svetim jednog ili dvojicu od njih ili jedan deo njih nego sve. Nije li to divno čudo Božje, da ljudi, ne u pustinji, nego u gradu, i to u jednom idolskom i pokvarenom gradu, budu sveti? I da budu sveti ljudi ženjeni, koji decu rađaju, koji trguju i posluju! Takvi su vaistinu bili prvi hrišćani. Njihova predanost i vernost i revnost u veri, kao i svetost i čistota života, potpuno je opravdala nazvanje svetima. Ako su u poslednja vremena sveti postali izuzetak, u ona prva vremena nesveti bili su izuzetak. Sveti su bili pravilo. U ostalom ne treba se čuditi što apostol naziva sve krštene duše u Efesu svetim još i zbog toga, što on ima jedan još uzvišeniji naziv za sve hrišćane, na ime sinovi, sinovi Božji (Gal. 4, 6). Pravo da se tako nazivamo dao nam je i sam Hristos Gospod, kada nas je naučio, da oslovljavamo Boga: Oče naš!
O braćo moja, ne govorimo li mi Bogu svaki dan: svjati Bože? Ne nazivamo li angele svetim? Ne nazivamo li Majku Božju svetom? I proroke, i apostole, i mučenike, i pravednike? Ne nazivamo li nebo svetim, i carstvo nebesko svetim? Ko se, dakle, može useliti u carstvo sveto osim svetih? Ako imamo nadu na spasenje, imamo nadu i na svetost.
O Bože Sveti, koji u svetinji živiš i među svetima počivaš, i svete k Sebi prizivaš i miluješ, pomozi i nama, da se osvetimo, – u rečima i u mislima i u delima. Na slavu Tvoju i na spasenje naše. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pogledajte i Žitije Svetih za današnji dan.

Details

Date:
14. novembra