Даће

Питање:
Помаже Бог поштовани оци, Имам једно питање које ме мучи дуже вријеме а које нисам досад хтио да поставим свом свештенику јер га се лично дотиче па да не би испало да се правим “већи католик од папе”. Ради се о овоме: Живим у дијаспори и наша парохија нема своју цркву него служимо у позајмљеним католичким црквама. На задушнице вјерници у помен упокојенима доносе осим кољива и храну (месо, колаче, вино, ракију) које након литургије простру по клупама и у цркви једу и пију “за покој души покојног” јер је он највише волио то да једе. Још само фали не дао Бог да неко запали цигарету јер је покојник био страствени пушач. Знам да је то обичај у нашем народу али то се износи на гробља а не у цркву, и мени лично јако ружно изгледа. Идем често у отаџбину и нигдје нисам видио тај обичај доношења и конзумирања хране у цркви, па не видим мотива зашто би се то радило у црквама у иностранству. Имам утисак да свештеник то толерише да се не би неко наљутио уколико би он то забранио. Ја мислим да је овако још већи гријех на нас јер Христос је и трговце истјерао из храма јер су тиме скрнавили богослужбено мјесто. У цркви сва слава је Господу и никоме другом, и само тијело и крв Христова се могу примати у храму. Осим тога остављамо лош утисак на неправославне који то виде а ни они то не раде, па кад им ми православни почнемо објашњавати догматске разлике између римокатоличанства, протестаната… и православља они се ухвате с правом тог обичаја који нема везе са хришћанством. Мене лично мучи да ли је гријех и на мене иако не учествујем у свему томе јер одмах након службе напустим цркву, или треба нешто да урадим, како да се понашам у тој ситуацији? Хвала унапријед и помолите се за мене грешног
Н.Н


Одговор:
Бог вам помогао брате мили! Лукави непријатељ Бога и нашег рода хришћанскога формално вас мучи питањем у вези даћа за упокојене у дијаспори, али суштински његов је напад заправо много гори–јер вас наводи на неповерење у свог парохојског свештеника, и у ширем смислу, неповерење у црквену јерархију.
Одговор на формално питање: Приликом Парастоса и Задушница, према православној традицији и обичајима српским, а по угледу на Старозаветну Цркву као и по учењу Новозаветне Цркве да се чини милостиња из заоставштине покојника, породица обично припреми малу закуску за присутне, тј. даћу или подушје. Дакле, подушје се не припреми зато што је упокојени ту храну посебно волео или, каошто неки пагани бунцају ”да би се његова душа нахранила”, већ затошто је то једно дело љубави учињено у име покојника наспрам оних који су присутни. За уцрковљена бића даћа је само једна од трапеза љубави. Дали јести и пити, тј. како ви кажете ”учествовати у свему томе”? Сматрамо да су овде сасвим прикладне речи Апостола: ”који једе нека не презире онога који не једе, и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими” [1], као и упозорење Господње ”ко мисли да стоји нека пази да не падне” [2]. Јер ако ви имате неки благословени разлог да не једете од припремљене трпезе љубави, нека је слава Богу–учествовали сте у молитвословљу; али ако не једете затошто даће сматрате за нехришћански обичај, е ту би већ упали у замку преузношења (мненија) сходно претходнопоменутим упозорењима…
Локација за даће зависи од конкретне ситуације и услова у којима живи ваша парохијска заједница. Једна од највећих разлика између матице и расејања јесте то што је прва превасходно православна, док је друга у најбољем случају инославна. Тако, оно што би у матици било незамисливо–да се Служба Божија обавља у римо-католичком храму–у расејању принципом икономије [3] и благословом Архијереја може бити допуштено… Према томе, немојте се бринути ако се даће код вас служе у изнајмљеном римо-католичком храму, јер су надлежни Владика и надлежни свештеник црквени живот у вашој парохији организовали према његовим конкретним условима и потребама мисије наше Свете Цркве, тј. спасења људских душа.
Такође, немојте се бринути дали ће се православни обичаји свиђати или не инославнима и иновернима. Допадљивост наших обичаја није довољан услов да би неко постао православан. То исто важи и за неописиво благољепије наших богослужења… Православље привуче само оне који траже Истину, тј. оне који маре за спасење своје душе. Јер једино је Истина свепривлачна и Сва је Истина у Православљу и Она је Христос Спаситељ, а нема спасења без Спаситеља! Одговор на суштинско питање: Ви сте брате узнапредовали у вери, и као такав требало би да знате да ваш парохијски свештеник одговара Богу за вашу душу. Дакле, у ширем смислу, нема неког питања које може да мучи вашу савест, а да се не тиче вашег пароха лично! Ништа горе за лукавог нам противника од будног верника који редовно открива (исповеда) своје помисли свом пароху. Зато непомјаник и нежели да ви успоставите поверење и присну везу са њим. Приликом исповести Бог ће вам кроз вашег пароха разобличавати пагубне замке непријатеља и давати савете како да их побеђујете и духовно напредујете.
Дакле требало је да питање у вези даћа управо поставите свом свештенику, оном који одговара Богу за ваше спасење… Он ће вам и дати најприкладнији одговор којим ће просветлити ваш разум да га и исправно схватите…
Како да даље поступите? Прво, помолите се Господу да вам пода покајничко расположење, тј. схватање суштине описаног проблема. Друго, исповедите своја сагрешења свом пароху. О томе зашто је неупоредиво боље исповедити се код свог пароха, а не код неког другог прочитајте одговор оца Радета ”Исповест код другог свештеника” [4]. Треће и најважније, незаборавите да се радујете у Господу, тј. причестите. И опет велим, радујте се [5]! Свако вам добро од Господа, ђакон Стефан
[1] Рим. 14, 3
[2] 1. Кор. 10, 12
[3] види ”Икономија”, http: //svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/I.htm
[4] http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=1849
[5] Фил. 4, 4

Comments are closed.