Питање:
Помаже Бог! Има 24 године у браку сам од 20 године мој супруг је само годину дана старији од мене. Ми нисмо венчани у цркви само у општини. Ја сам прошла јако тешку прошлост, живела сам са оцем који ме је непрестано тукао, исто као и моју мајку. Увек сам имала потребу за црквом и ако се Господу не обраћам не осећам се добро, осећам празнину. Коначно сам почела да се посвећујем више вери, учим сваки дан, молим се, покушавам да постим и исповедам се. Желим да се спасим али сам толико изгубљена, плашим се шта ће бити самном. После толико година губитка, трпљења, лутања сада сам у браку са човеком који ме не матлетира као отац али почињем да осећам потребу за нечим другим желим да се посетим цркви јер то је оно што ме заиста чини срећном али проблем је у томе што увек кренем правим путем па се опет изгубим некако. Не знам шта да радим, да останем са овим човеком да се венчамо у цркви и започнемо породицу или да одем и да се посветим цркви или да упознам некога ко је посвећен Цркви и да ступим у брак са таквом особом. Не знам шта је најбоља солуција. Сваки савет је добро досао. Хвала унапред!
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Четири године (грађанског) брака ипак је прилично дуг период да би могла упознати човека за ког си се удала. Кад си изашла из породице у којој је отац тукао и Тебе и мајку, била си срећна што Те Твој муж бар не туче, иако изгледа имаш неких замерки на његово понашање. Мало је нејасно из Твога писма, да ли Ти одлазиш у цркву, да ли се исповедаш и причешћујеш, да ли разговараш са Твојим свештеником. Да ли Твој муж иде у цркву или Те он у томе спречава? За протекле четири године заједничког живота ваљда Ти је јасно, да ли можеш са тим човеком да наставиш брачну заједницу, да се са њим венчаш у цркви и да са њим рађаш децу. У речима “да се посветим цркви”, вероватно да помишљаш на манастирски живот, на монашке завете. Е, ту Ти треба много више и озбиљније размишљање него за ступање у брак. Ако се венчаш са овим човеком, па дође време да се не слажете, можеш се развести (и црквено) и поново удати, па чак и трећи пут. Али, ако одеш у манастир, ако се замонашиш, ту више нема повратка, нема понављања. Завети се дају пред Богом и ту нема развода.
Ако Те овај човек поштује као жену и будућу мајку своје деце, ако обезбеђује, заједно с Тобом, материјална средства неопходна за нормалан живот, ако има озбиљне погледе и схватање породице, онда нема разлога да се не венчате. То што он можда није верник као Ти, што није црквен, не мора да стоји на путу срећног брака. Послушај шта пише Свети апостол Павле Коринћанима: Ако нека жена има мужа неверујућега и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом… (1. Кор. 7, 13-14) .
Драга сестро, ако си у својим размишљањима као девојчица и девојка маштала да се срећно удаш, да заснујеш породицу, да одгајаш и васпитаваш децу, онда се определи за брак или са човеком са којим живиш или да тражиш другог (а ако Ти буде потребно да и њега упознајеш четири и више година, бојим се да ће Ти живот пролазити испразно) . За монашки живот Ти треба много дуже размишљање и припрема. Но, то зависи све од Тебе, од Твоје стабилне одлуке, а ја верујем да си Ти ипак једна зрела и стабилна личност и да ћеш своју одлуку донети са највише одговорности. Моли се Господу да Ти помогне, ако би случајно дошло до неког спотицања у Твојим одлукама.
Души и телу користан почетак Часне и велике четрдесетнице жели и срдачно Те поздравља о. Душан
