Да ли се ја ово коначно будим

Питање:
Поштовани оче, ово је први пут да се јављам овдје, али читам веома често ваше одговоре и у сваком одговору, хвала Богу, нађем поуку за мене лично. Имам 39 година, и живим далеко од отаџбине, наиме у Канади. Крстио сам се 1998 године и нешто прије тога почиње, ни сам не знам како и зашто, да ме привлачи црква. Joш док сам био на факултету, ишао сам више пута прије крштења, сам на службу не говорећи ником од ближњих.Када сам одлучио да се крстим, отац који ме крстио ме питао како и када сам одлучио, као да је нешто осјетио необично код мене. Рекао сам му тада хајискреније, да сам желио да у мени сазри тренутак када сам осјетим да треба да се крстим, а не из помодарства и хвала Господу драгом, крстио сам се. То ми је много значило, јер се сјећам када сам био у Школи резервних официра 1986 године, био сам далеко било, потпуно одвојен од Господа. Међутим, схватио сам да је Господ стрпљив и дарежљив и дозволио ми је да се вратим њему с душом мојом грешном на очишћење. Знам да је моје писмо мало подуже, али се надам да ми нећете замјерити, јер сам дуго размишљао о овом да вам се јавим са неким мојим размишљањем и питањем. Наиме, осјетио сам да често кад идем у цркву, сузе ми пођу саме на очи и највише волим да одем у цркву суботом увече када нема пуно људи. Осјећам некако да сам ближе Господу нашем и лакше ми је. Ожењен сам и имам супругу која је атеиста и коју не покушавам да убјеђујем у правилност вјере, иако сам искрено речено покушао неколико пута, али видим да је таква каква је (мaда је и она неколико пута била са мном у цркви) , али цијеним код ње што нема ништа против и не смета јој што сам крстио дијете кад је имало пет мјесеци. Често кад сви заспу, останем за компјутером и слушам Радио Светигору са Цетиња и тада ми такође пођу сузе на очи. Снимио сам и српску средњевјековну црквену музику и слушам је често кад устанемм ујутро док идем на посао. Не знам да ли ја само умишљам неке ствари, или је то неко моје духовно буђење које траје већ извјесно вријеме, али заиста се тако и осјећам. Познавајући себе какав сам био по свим тим питањима, осјећам и знам да ме Господ као и све нас посматра. На крају, нека ми Господ опрости што не идем сваке недеље у цркву, и што не знам цијелу молитву, али и овај детаљ сам желио да подијелим с вама. Рецимо, кад смо били прије 2 године у Црној Гори, купио сам молитвеник и носим га са собом у торби свакодневно, а прије неколико година сам почео да носим мали дрвени крст као ланчић са Манастира Острог, слава му и милост (иако до тада нисам ништа осим сата на руци носио, а ни дан данас) . Да не дужим, јер има и других људи који жељно ишекују ваше цијењене одговоре, желио бих само да чујем од вас одговор иако свјестан да из неколико мојих ријечи не можете ни ви створити вјероватно праву слику о мени, што у потпуности схватам. Иако не знам цијелу молитву напамет, нека ми Бог опрости, али без икаквог покушаја да се правдам, кад се молим, покушавам да се молим из душе најискреније што могу. Oсоба сам која воли технику и бавио сам се летењем, био сам падобранац, бавим се и професионално компјутерима, али кад размишљам о себи, видим да сам се некако промијенио. Знам да се човјек мијења с годинама, али осјећам неке промијене које можда и нису везане само за године. Морам признати, да ме је по доласку у ову земљу реалност живота такође пробудила и тада сам посебно схватио да без Господа драгог немамо будућности. Оче, желио бих да знам, да ли се ја ово коначно будим по благодети Божјој, или ја само умишљам неке ствари. Опростите ми још једном на овако набацаним питањима, али осјећам потребу да треба да питам. Свако вам добро од Господа желим.
Н.Н


Одговор:
Помаже ти Бог, Зар има шта лепше у животу него када човек крене правим путем? Питања су многа а мало одговора? Но, ни то нас не спречава да се радујемо сваком дану од Господа датог. Зашто и сумљати у духовно рођење када смо и позвани за сједињење (усиновљење) са Господом? Драги мој брате, када би многи схватили оно што си ти схватио да без Господа нема спасења мало би нам требало па да духовно уживамо. Небива ништа без благодати Господа. Прво се Господ даје нама па тек онда ми узрастамо у Њему. Велики је дар суза за грехове наше и ближњих наших. Наш народ то лепо каже „ни око не може да заплаче док душа не заболи“. Радуј се и моли се за себе и за своју породицу да и они осете радости у Господу. Добро је што идеш у Цркву па макар то било и суботом али без Свете Литургије нема нам спасења.Што чешће породицу под руку и на Свету Литургију. Пости, моли се, исповедај и причешћуј а остало ће ти се придодати. Обавезно дете води на Свето Причешће да се од малих ногу сједињује и учествује у благодати Господњој, јер ти је то и духовна и родитељска обавеза. Од Господа ти желим сваког добра у изобиљу.
о.Милан

Comments are closed.