Да ли сам зилот и у прелести

Питање:
Да ли сам зилот и у прелести? Молим вас за што конкретнији и сасвим отврен одговор.
Ево, о чему се ради. Крштен сам пре око 20 година и од тада, полако али, протеком времена све дубље, мој живот усмерен је према остварењу циља хришћанског живота. Пре доста година посетио сам један нас познати Православан манастир, и пред једним духовним оцем изнео неке своје светске “научне теме и дилеме” (сада се самоме себи смејем) и изгледа да се он смиловао мојој светској глупости и добро се помолио Сведобром за мене, не би ли ми Господ отворио очи да мало прогледам и манем се “ћорава непотребна посла”. Недуго након тога, тако се и десило. Свет, са свим својим сујетама, постаде ми некако туђ, нешто што у највећој могућој мери треба избегавати. Усамио сам се у једном селу и добро снабдевен Православном светоотачком литературом кренуо на посао. Био сам ужаснут чињеницом да сам деценијама живео у тоталном мраку! Најпре се појавила нека слабашна искра разумевања истине у мом уму, која је временом, милошћу Господовом, постајала светлија. Данас, добротом Јединог Доброг, покушавам да и ” крст свој ” носим у његовој пуној тежини, да се борим против страсти у себи и свога себељубља, изван себе и у себи; да животна искучења подносим дуготрпељиво, без осуђивања било кога до себе самог и уз захвалност Милостивом за све; да се молим, постим и чиним све остало што Свети Оци уче да је корисно чинити за духовни развој. Не прескачем Св. Литургије, имам јутарње и вечерње молитвено правило, исповедам се и причешћујем према ” унутарњој заповести “, волим Цркву нашу Православну и посебно монахе и манастире, а сво своје слободно време (и много више од тога Господу хвала! ) проводим читајући наше Православне духовне Оце. Иако живим у милионском граду, живим тамо ” као да ме нема “. У дивном сам хришћанском браку, а и супруга је верујућа, тако да то мом хришћанском животу не смета. Одрекао сам се свега земнога (имам само најнужније личне ствари) . Појмови имати, имовина, стицати, обезбедити се, бити познат међу људима и сл. постали су ми потпуно туђи! У почетку хришћанског пута сам био некако строг, и према себи и према другима али, како време одмиче, ја сам све строжији према себи, а све снисходљивији према ближњима и све више ми је нас свих људи грешних жао. (Ужасна је греховност рода нашег и дубина пада нашег као да дна нема! Након ове спознаје сагледавамо колика је жртва и милост Господа! ) Е, а сада на ствар: у протеклој деценији три пута сам био добро саблажњен на духовном путу, и сва три пута од стране наших црквених лица: једног епископа и два свештеника. Епископ беше толико узвишен, да је изгледао као планина, на којој стоји сва Црква: не беше кротости и љубави у њему. Један од два свештеника понашао се као искусни професионалац – бизнисмен, чији је основни задатак да живи, како сам рече, у материјалном благостању. Дружио сам се са њим неколико сати и сво време не само да није затварао уста, него је непрестано говорио о силном непоштењу у цркви, о крађама, подметањима и свакојаким појавама световног зла, тако да ми требало неколико месеци да сва та тешка инфекција нестане из душе. Овај свештеник ће нешто касније, због мојег приципијелног нереаговања на његове информације и неудруживања у било какве црквене ” интересне групе ” (то је био мој период удаљавања од света) изјавити да сам зилот и у прелести.
А други свештеник, у разговору, рече да смо ми људи твари и да је душа људска такође тварна, па према томе није вечита; он, школовани свештеник, трага за одговором на ово питање, јер за њега, очигледно, Свети Оци, немају одговор на ово питање! Греши Св. Варсануфије Велики, греши Св. Максим Исповедник, греши Св. Симеон Нови Богослов, греше и други Св. Оци, а он, иначе, сав предат светлој будућности свога хедонизма, каже, има право да лично истражује ово питање! ? (Из овога се види да је дар вере истовремено и дар разумевања. Нема ли вере, следи истраживање истраженог и духовним трудом Отаца опитно доказаног! ) Епископ и први свештеник и нису ме толико душевно погодили, већ више разжалостили, али овај други свештеник! – требало ми је доста времена да превазиђем душевну ” горчину” насталу његовим јеретичким ставом. И, до данас, осећам неку потмулу нелагодност у души када се присетим дружења са њим. Надам се да сам навео довљно чињеница да оцените: јесам ли ја зилот и у прелести и ако јесам, шта треба код себе да исправим? Унапред се захваљум за уложени труд, како пастиру који ће одговорити, тако и свима ангажованим на порталу “Светосавље.орг”, јер, по мојој скромној оцени, од свих наших духовних портала највише чине да, у овом смутном времену, деца Господа грешна што мање лутају.
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Код разних људи значење речи “зилот” може да буде различито. Значења иду од историјског, које подразумева припадника једне јеврејске групе која се борила противу Римљана и домаћих издајника, преко Јевреја који су тврдили да воде порекло од Патријарха Јакова, до религијских значења нетолеранције других мишљења и веровања, па све до тврдоглавог и чак милитантног противљења.
У нашој Цркви нема јасне и прецизне дефиниције значења ове речи, па је, посебно данас, изгледа употребљава ко како хоће, како му се чини или падне на памет. Ипак, назив зилот се вековима односио на оне хришћане који не праве компромисе у вери.
Један од апостола, Симон Кананит (јевр. “канаи” = зилот) , био је зилот (Мт. 10, 4; Лк. 6, 15; Дјел. 1, 13.) Апостол Павле је био зилот и он сам назива себе зилотом. (Дјел. 22, 3. и Гал. 1, 14.) Грчка реч “зелотес” која се овде јавља, значи – ревнитељ. Оци се слажу да га је управо због његове ревности Господ изабрао, и да га је управо та ревност – зилотизам, учинила једним од највећих апостола. Тако и св. ап. Павле заповеда и саветује Римљанима: “У ревности не будите лијени: будите духом ватрени; Господу служите! ” (Рим. 12, 11.) Све у свему, борити се противу окупатора и домаћих издајника, ревновати за своју веру и не правити компромисе на њен рачун, није срамно, него похвално. Према томе, ако те је свештеник назвао зилотом – радуј се. Јер он те је, макар и не знајући, ипак упоредио и уподобио са апостолима и многим Светима.
Што се тиче питања да ли си у прелести, не верујем. Колико видим, теби су извесни људи помогли да нађеш Веру, а неки други су те саблазнили покушавајући да утичу на њу. Први су те обрадовали и оснажили, а други растужили и обеспокојили. То је сасвим људско осећање и не видим ништа лоше у томе. Али, у чему може да се крије извесна опасност? Зато што кажеш да си “био добро саблажњен”, да ти је “требало неколико месеци да сва та тешка инфекција нестане из душе” и што “до данас, осећаш неку потмулу нелагодност у души…” Мислим да је то стога што сувише наде полажеш у људе. “Овако вели Господ: да је проклет човек који се узда у човека…” (Јер. 17, 5.) Највећи човек који је икада рођен од жене, св. Јован Крститељ, сведочи “и проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.” (Мк. 1, 7-8.) Шта то значи? Другим речима он каже: – Ја, као човек, вас могу припремити покајањем, привести Богу, али да ступите у заједницу са Господом – то не могу учинити ја, то може само Господ. Заједница Духа Светога не зависи од мене, него од Самога Бога Оца из Којега Дух исходи, од Сина Божијег којим се даје и Духа Светог који дише где хоће (упореди Јн. 3, 5-8) . Оно што многима данас није јасно, јесте да је Сам Господ тај који нас призива, помаже, одржава на путу ка Њему, који нам даје спасење. Он је почетак и крај нашег пута а наша браћа, остали људи, су нам сапутници, они који помажу или они који одмажу у нашем спасењу. Зато и Давид каже у Псалмима: “Не уздајте се у кнезове ни у синове људске, у њих нема спасења! ” (Пс. 146, 3.) Господ Исус говораше: “Зато сам вам рекао да нико не може доћи к мени ако му не буде дано од Оца мојега.” (Јн. 6, 65.) Није то био ап. Петар, као апостол, епископ, свештеник или владика, него субјект вере његове – Христос, Камен на коме је Црква сазидана: “Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос.” (1. Кор. 3, 11.) Нису људи, апостоли, пророци, патријарси, свештеници, ти који дају Духа Светога и Веру Христову, него сам Христос и Дух, на молитве нас грешних људи. Као што и ап. Павле сведочи: “Зато вам дајем на знање, да нико… не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима… А све ово чини један исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће.” (1. Кор. 12, 3-11.) Према томе, немој се много ни уздати ни разочаравати у људе, него се уздај у Господа “за Којега је све и кроз Којега је све, Који приведе многе синове у славу.” (Јевр. 2, 10.) Као што и сам Господ Исус у својој Првосвештеничкој молитви каже: “Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе; као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је живот вјечни: да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа… Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе.” (Јн. 17, 1-7.) Дакле, на основу овога што си написао, отворено и искрено мислим да јеси зилот, што је за сваку похвалу; да ниси у прелести, али да понекад губиш из вида да је наша вера од Бога а не од људи, па се мало више него што је потребно уздаш у људе, и због тога си разочаран.
Остаје још твоје питање: шта треба код себе да исправиш? Као прво, узимајући у обзир горе речено, не уздај се у људе већ у Бога. Као друго, предложио бих ти да, као што си и сам имао користи од других људи, од њихове вере и доброте, тако и ти, када си у прилици, помози другима онако као што су и други теби помагали, били они свештеници или не. Не треба бити наметљив, али треба ностити туђе слабости, колико можемо, знајући да смо сви у руци Божијој и да од Њега Јединога сви зависимо, у овом и у оном свету.
Од Господа ти чврсту веру и помоћ жели, О. Срба

Comments are closed.