Da li je spasenje u gradu moguće

Pitanje:
Pomaže Bog! Ja sam početnik u veri. Živim sa majkom i bratom u stanu u kojem nemam svoju sobu oni nisu baš verujući ali tolerišu moj način života. U prošlosti sam grešio mnogo i sada mi je teško da gledam na ljude hrišćanskim načinom razmišljanja! rešio sam da očistim srce a sveti oci kažu da je to dug proces! Gde god pogledam u mislima mi je greh, pokušavam da ne pristajem na pomisao i često se obraćam Gospodu, nekad mi uspeva a dešava mi se da prosto nemogu da održim dovoljnu pažnju i tada imam muku da se borim sa obuzetim osećanjima! često se molim, ispovedam se, postim i pričešćujem jednom u toku posta. Molim vas dajte mi neki savet kako bih mogao da izdrzim borbu i da ne malaksam? Da li sam uzeo suvise teško breme na sebe? Da li je spasenje u gradu zaista moguće?
N.N


Odgovor:
Dragi, Spasenje u gradu jeste moguće.
Uzmimo kao primer sv. Jovana bitoljskog, šangajskog, briselskog, sanfranciskog. Ili čoveka svetog života mitropolita Filareta njujorkškog, koga Gospod proslavi prilikom prvog otvaranja moštiju jasnom netruležnošću i blagouhanjem.
Njujork je „misaona imenica“ za mnoge koji ga nikada u životu neće ni videti, i bio bi im „uspeh“ da makar jednom u životu svrate u njega, nažalost, sa pobudama poistovećenja i sa-učestvovanja u njegovom grehu koji se kao savremeni „vavilon“ na svu Vaseljenu slavi. Opet, Njujork u svom srcu (Manhatan) ima jedno sveto mesto gde se sv. Litrugija svaki dan služi, ponaljam svaki dan, i može da se pričesti u atmosferi kao da ste u nekom udaljenom manastiru a ne na Park Aveniji. Službe su uređene po liturgičkoj punoći dana – tom samom smislu dana u Crkvi: večernji, jutrenji, časovima i „liturgiji“ kao Anafori. I tako svaki dan a nije manastir, a u Njujorku? Znam velike pravednike koji su sav svoj život proveli u tom gradu a on se nije njih uopšte doticao. Toliko blagočestivih i smirenih sveštenoslužitelja, i gospode u pravom smislu te reči, ali pred Bogom smirene i ocrkovljene, blagorodne i prijatne. Mi ovde nema više šta da „vidimo i tražimo“ od ovog veka, i nama nisu potrebne senazcije i lažna obećanja zemaljskog raja, jer je sve tu na domak, i pored nas je, a opet tako daleko, jer duši religioznoj to nije dovoljno. Oni koji su iole malo sa Bogom sve to odbijaju, jer i ovo imanje koje se u haosu i odricanju slobode ličnosti steklo strašno zamara i cedi. Nije paradakos, jer upravo u haosu metropolisa duša čezne i vrlo lako se na nju primi spoznaja drugih poziva i smisla života za čoveka. Bojim se da kažem da je Njojrok prosečnom čoveku, izgrađenom u jednoj potrebnoj kulturi, čak je inicijator religioznosti i potražnje unutrašeg Mira. Njujork je grad koji je za nas hrišćane tu negde ali i nije deo nas i kroz bogosluženja i opštenja mi ga potiskujemo u drugi svet, u onaj kojeg se zista odričemo i ne žeimo da budemo deo njega. Dakle, sve zavisi od izbora.
Znate, živeli mi u gradu ili van grada, to ne menja stvar, a nju samo menja naša želja, t.j. naše prepoznavanje svoga ja u onom što slobodno izaberemo. To može da se desi u Beogradu isto kao u Ivanjici, ili pak nekomu selu. Naša sela su izgubila onu staru blagorodnost i narod kao da je korz tranziciju bivšeg komunizma podivljao, jer je izgubio vrednosti koje vekovima još od Nemanjića čuvao, i preko turaka mukom održao, ali jednostavnim okretanjem leđa Crkvi izgubio pojam o sebi i realnoj kolektivnoj sreći. Da li je grad, da li je selo: imitacija grada u selu je tragičnija, jer se u njoj gubi identiet, i ličnost, a posebno onda kada ona ni u jednim od ovih uslova nije izgrađena, i čovek u svom surogatu ono što on nije imitacijom pokazuje gubitak orginalne ličnosti i te blagoslovene slobode u Bogu. Kada nešto oskudno i limitivno u gradu hedonistički postaje cilj, taj prestiž na selu, a sve u gubljenju ljudskog dostojanstva koje u zdravim normama čovek i bez formalnog obrazovanja prepoznaje, onda nastupa samoobmana i uspavnka nepsotojeće sreće i uskudnog kvaliteta ovog života. Gubi se čovek i otkriva se kao karikatura koja je u sukobu sa blagorodnom ikonom Božijom u nama.
Borba kako vi nju nama ovde otkrivate i jeste početak duhovnog života. I on, taj duhovni život, nije nešto onostrano nego je realno odnosu na nas, jer „dakle postojimo“. Tu smo, i tako opažamo stvari i dešavanja oko nas, i tako dajemo ocene i pravimo odluke. I kada mi počinjemo da gradimo život po Bogu počinje borba sa silama koje ne žele u ovom svetu da bude išta po Njemu. Mi gradimo svet našim poistovećenjem sa Domostrojom („izgradnjom“) Hristovim, i mi time pokazujemo našu ljubav što sa-učestvujemo u nečem vrlo teškom, zbog čega je Logos izabrao da se ovaploti i pokrene sav Kosmos, a sve radi radi preobražaja nas i ovog sveta, u toj željnoj isščekivanoj vaskrsloj tvari, u iščkevanju Novog Neba i Nove Zemlje. Često Sveti Oci kažu da smo mi saradnici Hristovi, jer je Logos uzeo našu prirodu kojom će nama doneti budući život. Naš odnos prema toj prirodi nije pasivan niti simvoličko-ritualno volšeban, nego je aktivan u našem i fizičkom positivećenju sa Hristom i našom sa-delatnošću Njegovom Evanđelju, kada u želji i ljubavi želimo kroz Liiturgiju da već ovde popravimo naš izgubljeni svet i slavu. Kada mi nastojimo da se prepoznamo u tim vrednostima koje jedino čoveku daju smisao i nadu, nastupaju destruktivni napadi, i nastaje borba. Borba jeste i taj duhovni život, kada nastojimo da duhovno prozremo i vidimo istine o Bogu, a kroz Njega i istinu o nama. U toj duhovnoj borbi đavo nastoji da zatamni naše oči i ono naše unutrašnje ja – što je srce, i da nas ombane da padnemo u očajanje da ne vredi da se bori. Sve što kao prepreka stoji na putu ostvarenja Novog Aama u nama mi našom borbom sklanjamo sa njega. Razne su sile na njemu, one vidljive i ne vidljive, bili mi u gradu ili selu ili opet u nekoj zabiti. Znamo da su isposnici i veliki Božiji ljudi, koji su bili udaljeni od ljudi, da su se strašno bojali satanskih sila koje su u nekim prilikama po nama nepoznatom načinu i fizički nasrtali, šta više i po dopuštenju ranjavali. Tamo gde nema ljudi sam đavo napada, i to žestoko, a posebno usamljene otšelnike, jer u mnogoljudnim mestima on to direktno ne čini nego koristi čoveka kao svog slugu u ostvarenju zla u ovom svetu, i on se tim uspesima hrani i na njima „postoji“. A to ubiacivanje mržnje među ljude jeste najefikasnija borba protiv Crkve, t. j. protiv ljubavi Božije koja treba da nas sve sabere u jedno Telo i tako cele u ljubavi održi.
Mislim da je jedan od najvećih neprijatelja u hrišćanskom (duhovnom) životu ta odluka kada mi rešimo da više nismo „početnici u veri“, našavši se u nekom samoubeđenju da je došlo vreme da se u njoj nešto i pitamo, i čak uslovljavamo. Divno je to smirenje „početnika u veri“, kada on nevino i nesablažnjeno veruje suočavajući se sa istom težinom problema kao i onaj koji ima doktorate o veri (? ) ; jer napadi đavoljski se neobuzdavaju zbirom informacija; širinom i sposobnošću intelekta; niti citiranjem; niti dijalektikom i elokventnošću, nego se on – nepomenik obuzdava čistim i smirenim srcem, i nepovređenom nadom na dobrog Gospoda našeg trudeći se da i sami da budemo dobri. Da, u pravu ste, Sveti Oci u bogoslovlju podviga kažu da je očišćenje srca „dug proces“, ali to je irelevantno u odnosu na ovaj naš život koji je tako „kratak proces“. Pa se upitajmo: a šta ima uopšte „dugo“ u ovom našem životu, osim što ovo „kratko“ svaki dan oko nas vidimo, i čak sablažnjeno ulivamo samoubeđenje da je dugo, i tako radost večne nade zamenjujemo ovaj kratak život koji je proces smrti od dana kada smo se rodili. Šta ima „dugo“ u odnosu na ovu našu žalost ove doline plača, u ovako uskoj i tesnoj privremenosti, i nepravdi, čak i na mestima gde je mi nikako i ne očekujemo.
Moj savt je ovakav. Da bi čovek kao „normalan“ prošao kroz sve socijalne i društvene sredine on mora da bude crkven. Borba sa okolinom nije lako ostvarljiva ličnim snagama nego samo zajedničkim, a to opet jeste naša crkvenost. Što češće u ham Božiji u prisustvu na službama to je bolje. Što bolji način sozercanja učenja Crkve koja nam pruža preko svetih bgosluženja – to bolje. I naravno: što češća tainstvena veza sa Telom i Krvlju Gospodnjom – to bolje. Niko vam ne garantuje da nećete da padnete, ali pri „Zajednici svetih“ ima mnogo lakše da opstanete. Sve te teškoće će u vašem doksološkom prisustvu u Crkvi da izgube svoju silu, i na kraju ima da isčeznu. A samo to osećanje pobede ima da bude jedno osećanje normalnosti, da sve to što se odigrava oko nas da je u normi prihvaćenog prirodno. Mi pravoslavni hrišćani smo ljudi koji mogu da se adaptiraju u bilo koju normu u društvu ali da nam se ne uskraćuje sloboda ispovedanja.
U Crkvi nema gubitnika, ali samo za onog koji je je uporno i konstatno traži. On uvek dobija čak i u momentima kada na prvi pogled izgleda da gubi, jer su pred nama bludnima uvek širom otvorena očinska naručja. Ta otvorena vrata vraćanja smisla našeg života u ovim uslovima naše preobražene i ponižene prirode, kroz sveti dar koju Crkva nama pruža. Kroz svetu tajnu ispovesti kada nam se: „oprašta svako sagrešenje, ono voljno i nevoljno, primirujući nas, i sjedinjujići nas sa Njegovom svetom Crkvom“ (iz sv. Tajne ispovesti) . Očajanja ne sme da bude, jer mi Crkvu imamo.
oLjuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *