Da li je naše krštenje pravilno (2)

Pitanje:
Časni oče Ljubo, pročitao sam Vaš odgovor na pitanje: „Blagoslovite! Javljam se iz Bitolja, i moje pitanje je sledeće: da li je naše krštenje pravilno? Moja deca su krštena pre 4 i 6 godina oblivanjem, a za mene ne znam pošto niko i ne pamti. Pronašao sam u kanonima, konkretno tumačenje 50 apostolskog pravila: „strogo se zabranjuje ako se mesto pogruženja pri krštenju upotrebi oblivanje osim u slučaju bolesti. Tako krštenje se smatra za ništavno i jeretičko“. Takođe i tumačenje 95 pravila 6 vas. Sabora: „Latini i ostali su nekršteni jer ne obavljaju tri pogruženja“, Mislim da je situacija ozbiljna, i da li možemo opet, ali da se ovaj put pravilno krsti“.
Ako kanoni crkve nisu sama crkva čemu onda kanoni. Ako se oni menjaju i olako tumače od slučaja do slučaja oni onda nemaju svrhu a dobro znate šta piše na kraju Apostolskog kanona: Ako ih budete čuvali imaćete mir.Ako li ih ne budete držali bićete kažnjeni kao što treba zbog neposlušnosti i neprestani će nemir među vama biti. Zar vam ne liči ovaj nemir na nemir današnjice a sve to zbog koketiranja tj. ublažavanju ili snishođenju bez granica.Sveštenici trebaju da budu primer i što su vremena teža oni trebaju da bu du bolji.A zar je tako.
Vi kažete i ovo: Pravoslavna crkva ne odriče krštenje koje je izvršeno oblivanjem, zato što NIJE uništena sila tajne, i ono se dopušta u posebnim slučajevima� (S-Peterburg, 1911) da ali kaže i ovo: na mesto pognjurenja pri krštenju upotrebiti oblivanje (adspersio) strogo se zabranjuje osim slučaja bolesti (vidi u zadarskom bogosl.časopisu Istina (2, 365-366) odgovor na pitanje: da li je dopušteno krštenje oblivanjem) .U ostalom pravoslavna crkva ne odbacuje krštenje koje je obavljeno oblijevanjem jer time još nije uništena sila t? ? jne nego samo ga dopušta u vanrednim prilikama.U vanrednim i to se zna šta znači a sve ostalo je hir a ne snishođenje.
U 50. Apostolskom pravilu se pominje i još mnogo toga evo šta kaže episkop Nikodim Milaš: u ovome se pravilu naređuje da se krštenje ima obaviti pognjurenjem (βαπτισμα, immersio) dotičnoga u vodu i to tri puta i svešteno lice koje tako ne krsti ima biti svrgnuto sa svog čina.Povodom k izdanju ovog pravila bilo je to što među raznim jeretičkim sektama prvoga doba hrišćanstva bila je i jedna takva koja se razvila poslije u anomejsku (evnomijansku) i u kojoj se krštenje obavilo ne u ime sv.Trojice nego samo u smrt Hristov? ? i došljedno nijesu pognjuravali dotičnoga pri krštenju tri puta u vodu nego samo jedan put. Ap. ovo pravilo ustanovljuje kao zakon da pravilno krštenje koje daje pravo dotičnome da postane članom crkve ima biti pored ostaloga što još pravila propisuju obavljeno tako da lice koje se krsti mora biti pognjureno tri puta u vodu u ime sv Trojice. Naredba ova o pognjurivanju dotičnoga lica u vodu pri krštenju osniva se na predanju koje potiče od samoga početka crkve kao što Vasilije veliki kaže u spisu svome blaženome Amfilohiju o sv.Duhu (prav.91.) .Ista nare dba opravdana praktikom crkve sviju vekova.Na mjesto pognjurenja pri krštenju upotrebiti oblijevanje (adspersio) strogo se zabranjuje osim slučaja bolesti (vidi u zadarskom bogosl.časopisu Istina (2, 365-366) odgovor na pitanje: da li je dopušteno krštenje oblivanjem) . U ostalom pravoslavna crkva ne odbacuje krštenje koje je obavljeno oblijevanjem jer time još nije uništena sila tajne nego samo ga dopušta u vanrednim prilikama.
U tumačenju 47. ap.pravila mi smo videli da je uslijed nekih istorijskih prilika naređeno bilo u 17. i 18. vijeku u grčkoj i ruskoj crkvi da treba krstiti rimokatolike koji prelaze u pravoslavnu crkvu.Ove naredbe motivirane su bile između ostaloga tijem što su rimokatolici kršteni oblijevanjem a ne gnjurenjem u vodu te se takovo njihovo krštenje smatralo jeretičkim i dakle ništavnim. Zamislite ovaj slučaj: neko je kršten na nepravilan način i oženio se i posle izvesnog vremena razveo.Onda je spoznao svoje greške pokajao se uzrastao u veri do te mere da želi da bude sveštenik.Ali ne nemože zato što kanon kaže da „ko se poslije krštenja dva puta ženio ne može biti episkop ni đakon niti opće u svešteničkom imeniku“. Zašto ovde gledamo kanone.Iako znamo da je krštenje nepravilno ne snishodimo i možda gubimo dobrog sveštenika. Zar ovo nije licemerno.Kanoni trebaju da se poštuju i po pitanju godina sveštenika (4 vas. 15; trul.14; neokes.11; kartag.16) i po pitanju pashalija i mnogo drugih pitanja.Ili ako se to ne poštuje zar onda ne treba da se sni shodi i za neka druga posebna pitanja kao ovo gore navedeno.
Veoma uvažavam vaše mišljenje i molim vas za odgovor.
Miloš


Odgovor:
Poštovani Miloše, Razumeo sam da je ovo pitanje iznošenje protiv argumenata u vezi odgovora koji sam ranije poslao? Argumentacija ako neko za vreme krštenja ne upražnjava trikratno pogruženje da nije nije kršten ovde je jasno opredeljena. Tu suštinu je nosio onaj moj prvi odgovor! Drugim rečima, 95 pravilo kaže ako pogruzite jedan put nema blagodatnog krštenja i udela u Hristovom podvigu. Jedan put a ne triput! Nosioc problema je broj pogruženja, a ne samo pogruženje naspram oblivanja. To drugačije ne savetuje ni vaše pomenuto 91 pravilo sv. Vasilija, jer kako on kaže: «iz predanja o krštenju formulišem ispovedanje vere», a znamo da Didahi dozvoljavaju oblivanje. Što bi se on našao protiv Predanja, da nije mislio o trikratnom pogruženju u kontekstu Trojice a ne forme? Vidite, on nije sporio o pogruženju ili oblivanju nego o ispovedanju u čije se to ime radilo. Vi tu «formu» ovde logički dovodite jer kanon o njoj ne govori, i zato nam on ostavnja prostor za ovu argumentaciju i uošteno gledanje na izneseni problem.
Ako sporimo o krštenju koje se vrši oblivanjem naći ćemo da se ono tumačenjem 50 ap. kanona koji sasvim nešto drugo govori, proklamuje kao «jeretičko i ništavno». Dakle uzgredni komentar kanoničara a ne samo pravilo to savetuje. Ovde «jeretičko» i ništavno» jasno ne pravi argument kojeg se vi prdržavate, da ako je jeretičko da je tako i automatski ništavno, jer postoji drugi kanoni koji vas jasno pobijaju. Sv. Vasilije u prvom kanonu uči da su neka krštenja od jeretika primana, i podvukao nešto najvažnije, a to je da: «ako niučemu nisu otstupili od vere». Kako neko može da bude u tom «izdvojenom mišljenju» ili jeresi a da niučemu ne odstupi od vere? Krštenjem putem oblivanja je prekršaj te kanonske discipline a ne i vere, jer vera je «u Ime Oca, i Sina, i Svetog Duha», sa dogmatski utvrđenim trikratnim pogruženjem a ne jednokratnim, a ako situacija nalaže da možemo da krstimo i dostojnom čvrstom materijom pod tim vidom prisustva vlage ili vode, i ono se vrši «posipanjem» što je opet «oblivanje». Dakle, sama forma krštenja koja se ne tiče ispovedanja ona nije dogma, jer očigledno je da se ona ovde menja prema ikonomiji situacije. Ovde je uzrok pisanja ovom kanonu trikratno pogruženje u odnosu na «jednokratno» jer su neki pogrešno razumevali ap. Pavla pa su pogružavali samo jedan put. Samu fizičku radnju pogruženja ili oblivanja vodom kanoni nisu obrađivali nego samo njihovi tumači, i to kroz razne vekove ta misao stvarana da je pogruženje neophodno, jer mi pognjurenjem simvolički umiremo kao stari čovek i iz vode izlazimo novi, sa mogućnošću primanja učešća u delu Novog Adama. Dakl e, ikonomijom posebnih situacija krštenje se vrši i «oblivanjem», što kako već rekoh nije dogma, jer je dogma jasna i opredeljena, i bez fleksibilnosti strogo nepromennjiva. U ovom slučaju kanoni sami po sebi, bez intervencije žive Crkve nisu jasno opredeljenje, nego pokazuju potrebu za njihovo tumačenje, koji se u razumljivim okolnostima dispenzuju prema određenoj potrebi. Ovim vi mene stavljate kao zaštitnika prakse oblivanja što uopšte nije tačno da sam to ja jer na svakom mestu učim da je pogruženje neophodno ali ne i dogmatski presudno. To svedoče i «Didahi», ili Učenje dvanaestorice, kada dozvoljavaju i oblivanje: « Ako nemaš tekuće vode, krštvaj u drugoj. Ako ne možeš u hladnoj onda u toploj; a ako ni jednu ni drugu nemaš onda izlij vodu na glavu” (Glava 7) . Dopustimo da je krštenje i jeretičko ako se ono praktikuje «oblivanjem», po nekim kanonima i njihovim tumačenjima ne traži se da ono bude ponovljeno nego samo potvrđeno tajnom miropomazanja. Kanonska postavka da ako je neko bio sumnjivo kršten, zatim venčan i razveo se, i posle toga izrazio želju da se ponovo krsti, sa novim pravom na venčanje, sa tim i na sveštenstvo neopravdana je iz nekoliko razloga. Da, nejasno krštenje se smatra kao smetnja za svetu Tajnu sveštestva, ništa manje ni novokršteni – neofiti, sa poštovanjem one apostolske da se «ruke ni na koga brzo ne polažu». Čak i dalje se od toga išlo da su neki sveti oci još strožije tražili uslov za sveštenstvo, da je i ta necrkvena forma braka koja se javljala do krštenja važila kao smetnja za sveštenički čin (mislim sv. Vasilije) . Mi ovde «ne gledamo kanone» nego na moral i etiku kojeg su sveti Oci propisali u vezi sveštenstva, i kavi mi možemo da budemo njegovi sasudi. Ništa nije «licemerno», jer kanoni ne mogu sve sami od sebe da pokriju, i ovim demantujete to što ste rekli ranije, i potvrđujete to šta ja govorim, da oni nisu dovoljni bez intervencije žive Crkve (tumačenja) . Nisu dogma ali se traži poslušanje kao da jesu, i u tom duhu ih Crkva tumači i predaje na poslušanje. Zato se poštuje odluka Crkve koja je te iste kanone donela da služe kao pomagalo očuvavanja poretka u Crkvi. Oni nisu neki izvor istina koja ona poseduje niti autoritet nad njom. Mi se iskustvom Crkve danas selektivno upravljamo njima, i recimo da ih sve bukvalno primenjujemo danas bi imali oženjen episkopat, t.j. izbor episkopa ne samo i iz monaških redova, ili žene prislužnice svetom oltaru. I to bi bilo savršeno «kanonski» ali totalno grubo neposlušanje prema iskustvu i Predanju današnje Saborne Crkve. Kanoni bez «sabornosti» – poslušanja i discipline našem crkvenom načaliju jesu opasni, i vode ka nekom «pravoslavnom samostilništvu» tipa ruskih «staroobrednika bezpopovaca», gde ih mi proizvoljno i po našem nahođenju usmeravamo. Recimo i vi, kojim autoritetom govorite da su neki kanoni licemerni? Odakle ta smelost? Ko sluša koga, vi Crkvu ili ona vas, i ko kome uređuje normu istinitog hristopoznanja? Samo zato što ste rešili da budete «crkveni advokat» pokrenuti možda dobrim znanjem istih, ne znači da ste prepoznati u tom sistemu u kojem se kanoni donose ili preinačuju. Čak ni u državnom sudstvu vi ne možete da budete javni advokat ako vas ono zvanično ne prepozna kao takvog. Zašto bi to radila Božanska ustanova koja ima svoj Biblijski svešteni legigtimitet (apostoslsko prejemstvo) , koje je nosioc obećanog Duha Utešitelja i Njegovog učenja? Duhovni podvig je sposobnost smirenja pred Crkvom posebno u onim momnetima kda se ona SABORNO ne saglašava sa pravilima i propisima, kako i sam sv. Vasilije u ovom navedenu pravilu reče: «jedno je dogmat a drugo je propovedanje». Ako ona danas u svojim nenoramlnim uslovima života (ili postepenog izlaska iz istih) , priznaje krštenje i oblivanjem, deca i gospodin koji je postavio pitanje kršteni su i kao takvi prilaze sv. čaši. Sv čaša je suštinski završetak tog novog rođenja, i krštenje bez prilaska njoj nije spasonosno, niti je ono to opipljivo stvaranje «novog čoveka». Kanoni nisu Crkva nego joj samo služe, i putokaz su idividualnim ljudima koji su u njoj i podčinjavaju se svetoj Sabornosti Vaseljenske Crkve. Sa poštovanjem i ljubavlju u Hristu Isusu vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *