Питање:
Часни оче Љубо, прочитао сам Ваш одговор на питање: “Благословите! Јављам се из Битоља, и моје питање је следеће: да ли је наше крштење правилно? Моја деца су крштена пре 4 и 6 година обливањем, а за мене не знам пошто нико и не памти. Пронашао сам у канонима, конкретно тумачење 50 апостолског правила: „строго се забрањује ако се место погружења при крштењу употреби обливање осим у случају болести. Тако крштење се сматра за ништавно и јеретичко“. Такође и тумачење 95 правила 6 вас. Сабора: „Латини и остали су некрштени јер не обављају три погружења“, Мислим да је ситуација озбиљна, и да ли можемо опет, али да се овај пут правилно крсти”.
Ако канони цркве нису сама црква чему онда канони. Ако се они мењају и олако тумаче од случаја до случаја они онда немају сврху а добро знате шта пише на крају Апостолског канона: Ако их будете чували имаћете мир.Ако ли их не будете држали бићете кажњени као што треба због непослушности и непрестани ће немир међу вама бити. Зар вам не личи овај немир на немир данашњице а све то због кокетирања тј. ублажавању или снисхођењу без граница.Свештеници требају да буду пример и што су времена тежа они требају да бу ду бољи.А зар је тако.
Ви кажете и ово: Православна црква не одриче крштење које је извршено обливањем, зато што НИЈЕ уништена сила тајне, и оно се допушта у посебним случајевима� (С-Петербург, 1911) да али каже и ово: на место погњурења при крштењу употребити обливање (adspersio) строго се забрањује осим случаја болести (види у задарском богосл.часопису Истина (2, 365-366) одговор на питање: да ли је допуштено крштење обливањем) .У осталом православна црква не одбацује крштење које је обављено облијевањем јер тиме још није уништена сила т? ? јне него само га допушта у ванредним приликама.У ванредним и то се зна шта значи а све остало је хир а не снисхођење.
У 50. Апостолском правилу се помиње и још много тога ево шта каже епископ Никодим Милаш: у овоме се правилу наређује да се крштење има обавити погњурењем (βαπτισμα, immersio) дотичнога у воду и то три пута и свештено лице које тако не крсти има бити свргнуто са свог чина.Поводом к издању овог правила било је то што међу разним јеретичким сектама првога доба хришћанства била је и једна таква која се развила послије у аномејску (евномијанску) и у којој се крштење обавило не у име св.Тројице него само у смрт Христов? ? и дошљедно нијесу погњуравали дотичнога при крштењу три пута у воду него само један пут. Ап. ово правило установљује као закон да правилно крштење које даје право дотичноме да постане чланом цркве има бити поред осталога што још правила прописују обављено тако да лице које се крсти мора бити погњурено три пута у воду у име св Тројице. Наредба ова о погњуривању дотичнога лица у воду при крштењу оснива се на предању које потиче од самога почетка цркве као што Василије велики каже у спису своме блаженоме Амфилохију о св.Духу (прав.91.) .Иста наре дба оправдана практиком цркве свију векова.На мјесто погњурења при крштењу употребити облијевање (adspersio) строго се забрањује осим случаја болести (види у задарском богосл.часопису Истина (2, 365-366) одговор на питање: да ли је допуштено крштење обливањем) . У осталом православна црква не одбацује крштење које је обављено облијевањем јер тиме још није уништена сила тајне него само га допушта у ванредним приликама.
У тумачењу 47. ап.правила ми смо видели да је услијед неких историјских прилика наређено било у 17. и 18. вијеку у грчкој и руској цркви да треба крстити римокатолике који прелазе у православну цркву.Ове наредбе мотивиране су биле између осталога тијем што су римокатолици крштени облијевањем а не гњурењем у воду те се таково њихово крштење сматрало јеретичким и дакле ништавним. Замислите овај случај: неко је крштен на неправилан начин и оженио се и после извесног времена развео.Онда је спознао своје грешке покајао се узрастао у вери до те мере да жели да буде свештеник.Али не неможе зато што канон каже да “ко се послије крштења два пута женио не може бити епископ ни ђакон нити опће у свештеничком именику”. Зашто овде гледамо каноне.Иако знамо да је крштење неправилно не снисходимо и можда губимо доброг свештеника. Зар ово није лицемерно.Канони требају да се поштују и по питању година свештеника (4 вас. 15; трул.14; неокес.11; картаг.16) и по питању пасхалија и много других питања.Или ако се то не поштује зар онда не треба да се сни сходи и за нека друга посебна питања као ово горе наведено.
Веома уважавам ваше мишљење и молим вас за одговор.
Милош
Одговор:
Поштовани Милоше, Разумео сам да је ово питање изношење против аргумената у вези одговора који сам раније послао? Аргументација ако неко за време крштења не упражњава трикратно погружење да није није крштен овде је јасно опредељена. Ту суштину је носио онај мој први одговор! Другим речима, 95 правило каже ако погрузите један пут нема благодатног крштења и удела у Христовом подвигу. Један пут а не трипут! Носиоц проблема је број погружења, а не само погружење наспрам обливања. То другачије не саветује ни ваше поменуто 91 правило св. Василија, јер како он каже: «из предања о крштењу формулишем исповедање вере», а знамо да Дидахи дозвољавају обливање. Што би се он нашао против Предања, да није мислио о трикратном погружењу у контексту Тројице а не форме? Видите, он није спорио о погружењу или обливању него о исповедању у чије се то име радило. Ви ту «форму» овде логички доводите јер канон о њој не говори, и зато нам он оставња простор за ову аргументацију и уоштено гледање на изнесени проблем.
Ако споримо о крштењу које се врши обливањем наћи ћемо да се оно тумачењем 50 ап. канона који сасвим нешто друго говори, прокламује као «јеретичко и ништавно». Дакле узгредни коментар каноничара а не само правило то саветује. Овде «јеретичко» и ништавно» јасно не прави аргумент којег се ви прдржавате, да ако је јеретичко да је тако и аутоматски ништавно, јер постоји други канони који вас јасно побијају. Св. Василије у првом канону учи да су нека крштења од јеретика примана, и подвукао нешто најважније, а то је да: «ако ниучему нису отступили од вере». Како неко може да буде у том «издвојеном мишљењу» или јереси а да ниучему не одступи од вере? Крштењем путем обливања је прекршај те канонске дисциплине а не и вере, јер вера је «у Име Оца, и Сина, и Светог Духа», са догматски утврђеним трикратним погружењем а не једнократним, а ако ситуација налаже да можемо да крстимо и достојном чврстом материјом под тим видом присуства влаге или воде, и оно се врши «посипањем» што је опет «обливање». Дакле, сама форма крштења која се не тиче исповедања она није догма, јер очигледно је да се она овде мења према икономији ситуације. Овде је узрок писања овом канону трикратно погружење у односу на «једнократно» јер су неки погрешно разумевали ап. Павла па су погружавали само један пут. Саму физичку радњу погружења или обливања водом канони нису обрађивали него само њихови тумачи, и то кроз разне векове та мисао стварана да је погружење неопходно, јер ми погњурењем символички умиремо као стари човек и из воде излазимо нови, са могућношћу примања учешћа у делу Новог Адама. Дакл е, икономијом посебних ситуација крштење се врши и «обливањем», што како већ рекох није догма, јер је догма јасна и опредељена, и без флексибилности строго непроменњива. У овом случају канони сами по себи, без интервенције живе Цркве нису јасно опредељење, него показују потребу за њихово тумачење, који се у разумљивим околностима диспензују према одређеној потреби. Овим ви мене стављате као заштитника праксе обливања што уопште није тачно да сам то ја јер на сваком месту учим да је погружење неопходно али не и догматски пресудно. То сведоче и «Дидахи», или Учење дванаесторице, када дозвољавају и обливање: « Ако немаш текуће воде, крштвај у другој. Ако не можеш у хладној онда у топлој; а ако ни једну ни другу немаш онда излиј воду на главу” (Глава 7) . Допустимо да је крштење и јеретичко ако се оно практикује «обливањем», по неким канонима и њиховим тумачењима не тражи се да оно буде поновљено него само потврђено тајном миропомазања. Канонска поставка да ако је неко био сумњиво крштен, затим венчан и развео се, и после тога изразио жељу да се поново крсти, са новим правом на венчање, са тим и на свештенство неоправдана је из неколико разлога. Да, нејасно крштење се сматра као сметња за свету Тајну свештества, ништа мање ни новокрштени – неофити, са поштовањем оне апостолске да се «руке ни на кога брзо не полажу». Чак и даље се од тога ишло да су неки свети оци још строжије тражили услов за свештенство, да је и та нецрквена форма брака која се јављала до крштења важила као сметња за свештенички чин (мислим св. Василије) . Ми овде «не гледамо каноне» него на морал и етику којег су свети Оци прописали у вези свештенства, и кави ми можемо да будемо његови сасуди. Ништа није «лицемерно», јер канони не могу све сами од себе да покрију, и овим демантујете то што сте рекли раније, и потврђујете то шта ја говорим, да они нису довољни без интервенције живе Цркве (тумачења) . Нису догма али се тражи послушање као да јесу, и у том духу их Црква тумачи и предаје на послушање. Зато се поштује одлука Цркве која је те исте каноне донела да служе као помагало очувавања поретка у Цркви. Они нису неки извор истина која она поседује нити ауторитет над њом. Ми се искуством Цркве данас селективно управљамо њима, и рецимо да их све буквално примењујемо данас би имали ожењен епископат, т.ј. избор епископа не само и из монашких редова, или жене прислужнице светом олтару. И то би било савршено «канонски» али тотално грубо непослушање према искуству и Предању данашње Саборне Цркве. Канони без «саборности» – послушања и дисциплине нашем црквеном началију јесу опасни, и воде ка неком «православном самостилништву» типа руских «старообредника безпоповаца», где их ми произвољно и по нашем нахођењу усмеравамо. Рецимо и ви, којим ауторитетом говорите да су неки канони лицемерни? Одакле та смелост? Ко слуша кога, ви Цркву или она вас, и ко коме уређује норму истинитог христопознања? Само зато што сте решили да будете «црквени адвокат» покренути можда добрим знањем истих, не значи да сте препознати у том систему у којем се канони доносе или преиначују. Чак ни у државном судству ви не можете да будете јавни адвокат ако вас оно званично не препозна као таквог. Зашто би то радила Божанска установа која има свој Библијски свештени легигтимитет (апостослско прејемство) , које је носиоц обећаног Духа Утешитеља и Његовог учења? Духовни подвиг је способност смирења пред Црквом посебно у оним момнетима кда се она САБОРНО не саглашава са правилима и прописима, како и сам св. Василије у овом наведену правилу рече: «једно је догмат а друго је проповедање». Ако она данас у својим ненорамлним условима живота (или постепеног изласка из истих) , признаје крштење и обливањем, деца и господин који је поставио питање крштени су и као такви прилазе св. чаши. Св чаша је суштински завршетак тог новог рођења, и крштење без приласка њој није спасоносно, нити је оно то опипљиво стварање «новог човека». Канони нису Црква него јој само служе, и путоказ су идивидуалним људима који су у њој и подчињавају се светој Саборности Васељенске Цркве. Са поштовањем и љубављу у Христу Исусу ваш оЉубо
