Питање:
Драги оче, себе не видим као ортодоксног верника нити било које религије или њеног правца мада се сматрам верником. Једно питање ме мучи већ неколико дана уназад: Ако је Бог наш отац свемоћан, да ли може створити планину коју ни он сам не може померити? Хипотетицки, да је то његова воља. – дакле, ако је помери онда није створио планину коју не може померити а ако је створио планину коју не може померити, није свемоћан, зар не? Како било, испада да није свемоцан што противуречи проповедање свете књиге. Надам се да нећете схватити моје питање погрешно, немам ништа против хришћанске религије нити било које друге. Свету књигу сам прочитао и држим да је веома интересантна и поучна и поштујем све написано у њој у смислу моралног кодекса и мудрости које садржи. Надам се да ћете ми одговорити. Унапред захвалан,
Душко
Одговор:
Драги Душко, Апсурд тог примера се састоји у томе, што би Господ Бог требао да буде „савршен у немоћи” исто колико и у моћи. Јер, питање је слично оном: да ли Бог може да превазиђе сам себе? Ако не може – није свемогућ! Ако може – није савршен! Стога, оваква питања показују немоћ, ограниченост, конфузију и апсурд нашег разума, а не недостатак и немоћ Божију. Јер, како би неко могао да буде „савршен у немоћи”? Или, какво би то „савршенство” било, које би се могло превазићи и још више „усавршити”? Али, то се не види на први поглед. Јер, проблем је у томе што ми ни из далека, ни приближно, не схватамо значај, дубину, ширину, висину и тежину појмова, као што су „свемогућ” или „савршен”.
Осим тога, овде је употребљен пример из Светог Писма, али у једном апсурдном контексту. Шта више, овим примером се жели да тестира сам Творац и Господ, који га је и употребио. Пример, који је служио у друге сврхе, сада нелогично и неуспешно жели да постане тест „моћи или немоћи” самога Творца. Јер, најпре, пример се односио на веру „која може и горе да премешта”. Овај пример није употребљен да би показао како је мерило вере „премештање гора”, и да људи треба да испитују своју веру тако, што ће покушавати да преместе горе и планине. Уколико не успеју – њихова вера није довољно јака. Мислим да таквом примеру неби био потребан никакав коментар, јер би његова бесмисао била сувише очигледна. А како то да није очигледан апсурд у односу на Творца? Због тога што нама није тако очигледно да наш ум не може да обухвати сву величину ових појмова, као што су „свемогућ” и „савршен”, итд. Оно што се не види, чега у нашем уму нема – то и није очигледно. Ми сви знамо да се слично „вешто баратање” и извртање појмова дешава код млађих. На пример, када младић савлада мисаоне појмове свог матерњег језика, а нема зрелости и животног искуства, потребних да би се бар мало назрео њихов прави смисао, дубина и значај. Зато, када младом човеку заигра срце због неке девојке, или му крв „узавре” због неке страсти, дроге, алкохола или славе, богатства и варљивих обмана овога света, ништа му није лакше и „природније” него да употреби „велике” речи, попут: љубав, смрт, живот, бол, патња, срећа, радост, мир, рат, васиона, историја, светови, богови… Такав мисли да за њега нема више непознатих речи, да је већ досегао крајње границе егзистенцијалних питања и појмова. А уствари, такав има име да је жив, а мртав је (Откр. 3, 1.) ; умртвљен је страстима и обманама помраченог света који у злу лежи. Такав није свестан да још није окусио од правог и истинитог живота и искуства, јер „говори да је богат и ништа више не потребује; а не зна да је несрећан и невољан и сиромах и слеп и го.” Њему Христос и Дух Свети говоре: „Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш, и беле хаљине (врлина живота, добрих дела љубави и смирења пред другима) да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје да видиш…” (Откр. 3, 18.) Поздравља те, о. Срба
