Питање:
Поштовани оци, имам пар питања да вам поставим која ме дуго времена муче и која изазивају у мени презир и мржњу према Богу. Знам да то звучи гадно што сам написао, ни мени се то не допада, али покушаћу да објасним зашто. Питања су следећа: 1) забрана исповести и молитве ако неко има нешто против мене и ако се ја тој особи не извиним и не помирим са њом било да сам се ја огресио о њу или нисам. Искрено речено, ја да идем и да молим неког за опрост и помирење не желим да радим било да сам се ја огрешио о ту особу или не. Сад да будем мало прецизнији. У животу има разних ситуација и тешко је сад овде описати сваку јер је живот ипак ствар тренутка. Ја нежелим да будем зао и да другима чиним зло. Ако се огрешим о некога могу да се извиним, није ми то нешто немогуће и увек одбојно, али нећу да ме моје извињење и помирење условљава за било шта. Кад се огрешим о неког из своје свакодневне околине извињење и није тешко, иако је и то некад тешко и скоро немогуће, али са странцима и неким кога ређе виђам и мање блиским је већ друга ствар. Поготово ако се ради сад о неком са ким сам имао проблем пре пар година и више га не виђам -такву особу не намеравам да јурим и тражим опрост и помирење. А поготово ако се нисам огрешио или нисам сигуран да сам се огрешио, или да сам се само ја огрешио, сад у том случају ја неког да јурим, а поготово после пар година невиђања, стварно не желим. Да ли нежелим јер једноставно немогу или немогу јер нежелим, то ни сам нисам сигуран. Ја сам као човек несавршен и нон стоп грешим – то је чињеница. Али немогу сад увек да идем да молим неког за опрост и помирење. Поготово ако нисам ја крив, а неко има нешто против мене. Спреман сам да признам своју грешку, да се покајем, да се не гневим и не злопамтим, да опростим са моје стране ако имам шта, ако сретнем особу са којим немам добре односе спреман сам и да покушам поново да изградим добре односе и да се понашам нормално према њој, али да идем обавезно да молим за опрост и помирење – то нисам спреман и не видим шта има моја исповест и моја молитва да се условљавају туђим расположењем према мени. Ако сам ја крив и покајем се у срцу због тога зашто то онда није доста? Ја се огрешим и о своје родитеље који су ми најмилији на свету па се не извињавам (јесте да то нису неке крупне ствари, али дешава се) , а сад да идем да се извињавам неком другоме, тако несто нећу да радим. Опет кажем, није да нећу никад да се извињавам и да зелим зло него једноставно не сматрам потребним сад са тиме уцењивати покајника. Могу да се трудим да исправљам себе у односу на другог, ЧАК ТО И ЖЕЛИМ, И жЕЛИМ ДА ПОПРАВИМ СВЕ ЛОШЕ ОДНОСЕ СА ДРУГИМА АКО ИХ ИМА, али да ИДЕМ И МОЛИМ ОБАВЕЗНО то не желим. А поготво ако је и тај други лош. 2) чини ми се да сам прочитао код светог Јована Лествичника у Лествици да ако човек неког уведе у неко зло, а касније се покаје, али његова жртва остане у злу онда и покајниково покајање не вреди ништа и он иде у пакао. Не видим како је то праведно? Зашто се опет нечија судбина веже за другога? Нико тог другог није терао у зло као што га и не тера да остане у њему (осим јаког греха која дејствује у њему) . Али ако се наводилац покаје што се не покаје и следбеник? Да ли сам ја учинио тако нешто некоме другоме – незнам, али шта ако јесам и хоћу жарко да се покајем за све и живим по Богу, али моја “жртва” то не жели па онда и ја са својим покајањем не вредим ништа и морам у пакао. Како то? Кажу да би Бог и ђаволу опростио да се овај покаје, али ако су такви услови спасења не видим да би онда и његово кајање нешто вредило с обзиром на последице његових дела. 3) гнев, злопамћење, роптање, трпљење других, извињавање другима итд. све су тешке ствари за постизање, али колико ми се чини по православним текстовима човек који није савладао све то у себи не сме да се моли, исповеда, прицесцује итд., чак ако нпр. има злопамћење све друго добро што ради му се не прима у правду. Ето нпр. човек даје милостињу, али ако нешто некоме злопамти онда та милостиња не вреди ништа пред Богом. То је по мени неправедно и једнострано, чак штавише, ако све треба гледати са позитивне стране, и треба бити једностран, и ако је Бог милостив зашто онда кад има милостиње она није вредна, а злопамћење безвредно? Човек своје мане не може да савлада одмах, и још сама Црква учи да се цео живот греши, али по тим православним текстовима човек треба да одмах буде свети Сава да би му се било шта примило у правду и да би било шта духовно смео да чини. 4) цовек неминовно улази у конфликте са другима хтео или не хтео и због својих и због туђих мана и грешака. Нисам савршен да све истрпим и нинашта не одговорим. У својој несавршености сигурно сам и ја за много што шта крив. Али, криви су и други. Једноставно, моја и туђа несавршеност ме неминовно кад тад одведе у по неки кофликт са другима. Ја хтео или не хтео, гневим се на друге и злопамтим им иако то и нежелим. Исто тако и други према мени. И шта сад? Зар зато не треба да се молим Богу и не исповедам јер нисам у стању одмах да савладам своје мане или се неко љути на мене? Не желим никога да обавезно молим за опрост. Извињавао сам се људима много пута, али нећу никоме обавезно да се извињавам био крив или не. Хоћу да се покајем. Чак може да буде таква ситуација да је неко намерно или ненамерно безобразан према мени и ја сад треба да га мољакам – нећу! Читао сам и у књизи “Православље као правоживље” да све треба жртвовати за љубав, и другима кошуљу дати са леђе ако треба кад ти неправедно тражи, али ја такав нисам. Укратко мој резиме гласи – ја желим да се покајем и да зивим по Богу, али нећу да моје покајање, молитва, исповест итд. зависи од другог. Могу да мењам свој лош однос према другоме и изграђујем добре односе без обзира што су претходно били можда лоши и то и зелим да чиним, али да идем некога да молим за опрост и помирење то не желим да радим. Исто тако нећу да се мирим са неким ко је лош да би после имао само штете са његове стране иако сам спреман да се трудим да будем праведан и према таквоме. Поготово што су понекад и други криви због нашег лошег односа. Условљавање мог духовног живота туђим расположењем према мени и туђим опростом ја доживљавам као моралистичко претеривање, малтретирање и уцењивање и као непотребну ствар. Ако је то све тако онда ми се и Бог чини као лицемер (како не желим да размишљам) који као даје спасење, али под претераним и можда неиспуњивим условима. Незнам баш да су данашњи људи спремни на тако нешто кад се узме у обзир какви су људи генерално данас. Ја кад читам моралне захтеве у православним текстовима и видим какви су људи генерално чини ми се да ће углавном онда сви по томе у пакао што ми је крајње невероватно. А ако јесте ипак тако онда се питам зашто је Бог уопште створио толике људе и зашто их даље ствара да би на крају сви они завршили у паклу. Какав је свет такви су, углавном, и људи. То ја знам и то Бог зна јер је то нешто очигледно. И какви су данас биће и даље такви, онда је боље не стварати их више јер не испуњавају своју сврху него их створити и да после оду на вечне муке. Боље их је убити него их пустити да се вечно муче ако су већ бескорисни штеточински олоши и нису низашта. Чак и ако хоће да се поправе не могу то брзо да учине, а судећи по текстовима “не можеш ово и не можеш оно док си такав и такав” (грех) . А то “такав и такав” се споро лечи и то, како кажу, једино уз помоћ Божију, а помоћ Божија се стиче кроз молитву и Свете Тајне које пак не можеш да упражњаваш због својих грехова што опет враћа на почетак – како да се излечим без лека и лекара који неће да ме лечи јер неваљам, а кад се излечим шта ће ми онда? Читајуци текстове то тако испада иако то све звучи крајње идиотски. Чуо сам и тезу “није то тако буквално како пише него то треба правилно схватити”. А ја на то питам зашто се онда пише једно, а друго мисли? И коме ја да верујем у тумачењу кад се зна да се често дешава да један свештеник каже једно, а други друго, а за грех се иде у пакао на вечне муке? Макар да ме Бог на Страшном Суду убије него да ме пусти у вечне муке у пакао. Ја у Цркву више не идем и немолим се Богу јер, изгледа, нисам сигуран, али тако испада, не смем то да чиним јер сам онакав какав не треба да будем и не чиним оно што се тражи од мене и не идем около и не извињавам се свакоме на кога би могао да сумњам да сам се нешто огрешио и да има нешто против мене. Чак сам на неко време и престао да верујем у Бога – поготово оваквог каквог Га видим у Хришћанству с обзиром на моралне захтеве где ми Бог излгеда као обичан лицемер кад све логички узмем у обзир (није увек такав доживљај, али понекад јесте) . Чини ми се да и Бог и ђаво малтретирају човека сваки на свој начин с тим што се за ђавола зна да је покварењак, а за Бога се говори да је добар, какав би Бог и требао да буде. Али цитрајуци православну литературу Бог ми се чини као лицемер који се прави добар, а у ствари малтретира човека својим претераним моралисањем на сваком месту. Тако на крају извлачим закључак да човек у ствари бива малтретиран у животу са три стране – Бозије, демонске и људске. А ја нећу да се покоравам никаквом силеџији ко год он био. Пошто ми то све звучи бесмислено ипак сам најсклонији закључку да је цела религија стварно обична глупост као што мисле атеисти. Ипак, немогу да игноришем објективне цињенице због којих верујем да има Бога и жарко се надам да ме је ђаво прелестио, да нисам добро схватио ствари и да је мој став о Богу само моје богохуљење, а не истина. Ето, написао сам ста ме мучи и ако има неко воље да ми одговори нека ми одговори, али конкретно на сва питања без уопштених фразирања. Ако ћете уопштено да фразирате боље и не одговарајте. Само ми дајте до знања да је неко ово прочитао. Рекао сам шта имам отворено без много увијања, надам се да то никоме не смета.
Надам се да никога нисам увредио.
Унапред хвала
Горан
Одговор:
Поштовани Горане, овакво дуго и конфузно питање не памтим када сам добио. Једва сам га прочитао и повезао да би вам понудио искрени одговор. Осврнућу се на главни његов смисао који је, ако се не варам, изражен у вашем проблему опраштања богообразном “човеку поред вас” (брату) , као и у сумњи у правичност Божију, и опште у потребу за било којом делатношћу која нас одваја од ове прашине и распадања и онтолошки спаја са Богом.
Је ли је човек распадњив и смрдљив и за време овог живота? Дакле, то је реалан и опиљив проблем који увек ту поред нас, којег ми хтели или не хтели морамо да приметимо и са њим да се суочимо. Или је “гупост”? То сакривање од голе истине када се кукавички кријемо иза наше атеистичке елоквентне арогантности (нажалост, још чешће не елокветне него простачке) .
Вера хришћанска се потврћује реалношћу и опипљивим стварима у животу. Ако си хришћанин, ти ћеш у буквалном смислу и без апстрахованих “парафразирања” да пре него што принесеш жртву (било које врсте) , да се прво измириш са братом поред тебе који је једини “осигурач”, те опипљиве (делатне) љубави према Богу. Друге нема у вери хришћанској! Схватање Бога и човека ван еванђелских речи (Мт. 5, 3) ) је немогуће јер се тиче основних онтолошких и предвечних принципа стварања човека. Нигде хришћанство не условаљава ваш духовни живот “туђим расположењем” према вама, него је увек обртуно, јер се тиче само вас и вашег здравог или болесног односа према свему овоме што вас окружује. Ваше покајање не зависи од “туђег расположења”, и та тврдња је ваше лично умишљање (дато ослањање на св. Јована Лествичника је ваше препричавање а у недостаку правилног цитирања нисам у могућности да проверим шта наводите) , него оно зависи само од вас, јер ако хоћете да будете савршени, молићу лепо, такође без “парафразирања”: “иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде замном” (Мт 19, 21) . Под продајом свега (сваршеношћу) , мисли се на потпуно и без изуетка оваплоћавање сваке идеје изнесене у Еванђељу, коју, нажалост, ви прекрајате и бирате, и шкартирате. А то је у тој кукавичкој слабости упрошћавање и сакаћење “савршеног”. Овим питањем ви постајете мера и крој Христовом учењу. Кажете: “Ја хтео или не хтео, гневим се на друге и злопамтим им иако то не желим… И шта сад”? Шта, “и шта сад? ” Ви овим објављујете конфузију вашег поимања Христових идеала и чак падате у апсурд. Тог момента када схватите “да не желите”, ви ћете отићи и затражити опроштај, што увек не занчи директно питање за њега, јер је он у већини случајева покрет душе који објављује престанак таквог осећања према богобразном човеку (брату) који је ту негде поред нас. Ако вам смета (“не желите”) вашим поступком повређен однос, он ће да вам буквално СМЕТА, па ћете због тога отићи и уклонити ту “сметњу”, т.ј. тај црв гриже савести неутралисати. За бол се траже начини да се он отстрани, а ако постоје тврдње да је ту жеља да се он уклони а и даље се у крајњој пасивности трпи, намеће се закључак да је тај бол лажан (исфабрикован, умишљен) , или је пак у питању нека врста менталне болести – неспособност читања својих осећања – трећег нема! Толико је то једноставно да чистом духовном виду једноставније не може да буде! Бог ти каже: престани то да радиш јер ће те та делатност задржати у ђавоиманости према другом богообразном бићу. Нећеш имати никаквог удела Самном. Престани да будеш проводник и оваплоћивач зла, т.ј. престани да радиш ТУЂИ прљави посао са којим контаминираш овај свет којег нисам овако замислио (ко је овде “силеџија” пријатељу мој? ) , него сарађуј МОЈОЈ замисли. Бог на Страшном суду “не убија”, него само обеладањује то ваше самоубиство којег већ сада овде својим проћерданим животом плетете и на крају реализујете. Реалност овог разговора је та, да је Бог створио више људи од једног човека, и да је Он по логици здравог разума морао да уреди норму која је у послушању препрека за хаос. Ако признајете основно богословље о човеку сложићемо се да је он створена личност а не робот, и зато га Бог не програмира, него поштујући његов највећи квалитет и дар, Он му предлаже норму – послушање. Најинтелегнтнији излаз у границама човековог разума! Дакле, поменути хаос стварају Љуба и Гога, и њима слични а не Бог! “Морализам” је схоластички апстрахована мисао. Доводим прмиер: ако ван те норме брачни друг реши да превари свог друга, том егоистично-погрешном одлуком уводи се хаос, најчешће у облику бола и зла. Том одлуком се убија љубав супруга и деце, т.ј. такве болесне везе повлaче за собом: крађу, отимање, лаж, обмањивање, лажно заклињање и на крају убиство. Оно може да буде у љубомори или у нежељеној трудноћи а историја памти и страшне ратове (масовна убиства) који су проузроковани повредом те љубави. Пријатељу мој, овде Бог ништа не “морализује”, него ти просто каже да оваква твоја делатност убија, и ако не престанеш то да радиш (“покајеш” – за многе је значење по огуглалој навици а не по изворном смислу) , по закону Моје и твоје природе умрећеш. Нећу да “притиснем дугме” да то не радиш, јер тог момента када то учиним престаћеш да будеш слободан, и ја више нисам Бог јер сам контрадикторан Сам Себи. Дакле, имаш разум и слободну вољу – те Моје дарове које никада до сада Поднебесије није забележило, и на теби је шта ћеш да урадиш јер си ничим притешњена и неповређена личност. Где је овде неправичност или “Божије матретирање” човека? Ко кога овде малтретира? Ко је овде “лицемер”? ! У крајњој суштини сваког земаљског покрета јавља се та реалност да је човек створен да вечно живи, и тај његов живот је то суштинско остваривање Божијег дара живота. Да је живот пасиван (нешто створено и остављено) он не би био живот! Живот је покретни процес држања веза са његовим Извором. Прекидањем тог светог животворног “односа” или “religio”, у тој нашој “нерелигиозности” умиремо. Изграђена зла личност за време овог живота није дело Божије него наше сарадништво палом принцу у оваплоћењу и спровођењу зла у овај материјални свет. Грех није нешто апстрактно и мисаоно, него је ралност наших поступака у животу које нас по природи погрешних или богоборачких покрета одводе од Живота. Ако у “цркву” не идете онда се ви налазите ван ње, јер је црква “сабрање Божије”, или сабор људи који верују у Христове идеале, за које је св. Павле рекао да су за јевреје и јелине “саблазан и лудост” (1 Кор. 1, 23) . Видите, нисте први који изражавате такву сумњу! Да ли ћете наћи своје животне одговоре у таквом изабраном друштву? То је нешто што морате без одлагања да што пре решите.
Много поштујем вашу бригу да вас није онај непоменик опрелестио? Нема никакве сумње да јесте и то нa велико. Уствари, ви овде изностите шта ви хоћете или нећете; мислите, желите и не желите; вашим ауторитетом одрећујете шта је глупост и није, лицемерије и малтретирање, смислено и бесмислено; нажалост, на изразито сиромашним тврдњама којима недостају озбиљне чињенице теме о којој говоримо. Такође сам слабо нашо да сте нешто “логички узимали” осим писања под бујицим мисли љутње и негодовања.
Нађите неког доброг и провереног духовника па му нелицемерно отворите ваше срце. Ваш искрени доброжелатељ оЉубо
