Питање:
Ја се извињавам ако досађујем, не знам да ли су до вас стигла ова додатна питања на која бих молио одговор па их зато шаљем поново. Драги оче Љубо, хвала вам на одговору на моје, како кажете конфузно писмо, што и сигурно јесте јер је у мојој глави конфузија. Плашио сам се да нико неће хтети да на њега одговори због тона, али ипак јесте на чему се опет захваљујем. Сад морам да напишем још ово, и мислим да нећу више да досађујем. Хоћу само нешто да покушам да разјасним.
Није мој проблем у томе да ли ја хоћу да исправим себе јер сигурно да хоћу себе да исправим. Тако исто није мој проблем да ли ја хоћу да поправим свој однос са другима или нећу-наравно да хоћу. Мој проблем је – шта све треба радити у том процесу самоисправљања.
Да пробам да објасним: читао сам доста наше православне литературе и ту је настала конфузија. Највише због тога што, како ми се чини, неки цитати и реченице имају буквалан смисао, а неке фигуративан. Колико ми се чини различити људи дају им различито значење. И сад се ја питам “шта и како онда? ” Ја нити сам најпаметнији нити све знам зато морам да тражим одговоре код других. У духовној области то су свештеници и монаси. Старац Пајсије са Свете Горе у књизи “Сузе за свет” и “Чувајте душе” каже да човек треба да престане да верује својим помислима и да у свему треба да слуша свог духовника и да кад му “нешто треба” или “није јасно” треба да пита духовника и слуша га у свему. Мој проблем је у томе што се дешава да различити људи дају различита решења и ја се питам које је право или да ли су оба исправна или није ни једно. Поред тога, наилазим читајуци о савременим старцима на честе тврдње како данас има јако мало добрих духовника и да се због тога цркве празне, (да не спомињем оно раширено у народу – попови лопови и олош – због чега се често сукобљавам са некима који тако генерализују јер не верујем да су сви такви) па се често питам има ли смисла питати било шта, што је опет само по себи бесмислено размишљање јер нису сви лоши, само ја незнам који добар, а који лош ако га не познајем, а нисам ни сигуран да ја могу да добро проценим некога свештеника да ли је он добар или лош. А ако имам поверења у некога питам се да ли ми је “добро рекао”.
Ето, чуо сам за пример од једног свештеника коме се јавила нека уплакана девојка јер јој је неки свештеник, који је, мислим, био поштен, али је рекао бесмислицу (по мом мишљењу и мишљењу других свештеника) – “како треба да се крсти кад улази у јавни превоз”. Поента је следећа – ја волим тачно да знам шта, кад, како, где, зашто, јесте, није итд”. Савет старца Пајсија у том смислу би ми одговарао (питај духовника и њему веруј, а не себи, и њега слушај у свему) да нема малопре наведених разлога (могуће лош свештеник, погрешни и различити одговори итд.) који код мене стварају дилему и параноју “да ли је његов одговор и савет исправан”.
Старац Пајсије у књизи “Чувајте душу” каже да макар и свештеник погрешио треба га послушати јер ће се за то послушање добити велика благодат. Такође сам чуо да ако свештеник погреши то је његов грех, а не мој, али ја не желим да неко има на души грех због мене. Имам и следећи проблем – могу да добијем такво “упутство” које говори “шта и како”, а да оно мени буде неприхватљиво зато што га једноставно “не желим да извршим” или “хоћу, али немогу да извршим” или “не желим јер немогу” (зависно већ од мог духовног стања и расположења) . Онда се ствар своди да ја слушам шта ми одговара, а не слушам шта ми неодговара (питам се да ли онда у таквом случају ми се “узима у правду” и оно што би послушао јер сам “селективно и неискрено послушан”) .
Отац Тадеј је чак спомињао “неразумну послушност” у свом стослову у тачки 68.: “У једном манастиру у бранићевској епархији био један искушеник и био је послушан као нико. Једном, кад је стигла вест да му је мајка умрла, он дође код духовника и упита га: “Шта да радим? “: “Иди и обеси се”, рече (из ко зна ког разлога) старешина. Искушеник (неразумно послуша) и оде на звонару и обеси се. После тога његов духовник паде у секирацију и страсно очајање. Кажу да је много смршао и променио се. А искушеника су закопали без опела у суми.” Када онда треба бити послушан, а када не? Надам се да сте схватили мој проблем око тога “шта и и како да се ради”. Још и то да споменем, чини ми се да су данас мање строже ствари него некада што су биле (нпр. између два канона се примењује новији и блази ако сам добро то схватио) . Сада да се вратим на почетак свега: није мој проблем да нећу да опростим некоме или да хоћу да чиним зло. Не, него је “мој проблем” што мој однос са Богом зависи од туђег расположења. Ви сте рекли да нигде хришћанство не условљава мој духовни живот туђим расположењем према мени него да је обрнуто, да се тиче мог односа према свему што ме окружује. Ја се са тм бас не слажем. Ево да то појасним: у књизи “Добротољубље 2. том” из едиције хиландарски преводи бр. 29 у делу о учењу преподобног Јована Касијана Римљанина, у поглављу о борби са гневом каже се следеће: “Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар једну минуту држимо гнев, уколико се зна да недозвољава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на другога него и кад други има нешто против нас: Ако дакле принесеш дар свој жртвенику и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе остави онде дар свој пред жртвеником и иди те се најпре помири са братом својим па онда дођи и принеси дар свој (Матеј, 5, 23-24) ? И како можемо мислити да нам се дозвољава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца уколико нам се не дозовољава да молитве своје приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када нам Апостол заповеда: Непрестано се молите (1.Сол.5, 17) , и хоћу да се мужеви моле на сваком месту, подизући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2, 8) ? Према томе, уколико будемо задржавали такав отров у срцима својим преостаје нам или да се никада не молимо (те да смо криви пред апостолском и јеванђелском заповешцу, којом нам се заповеда да се непрестано молимо) , или да смо свесни да, изливајући своју молитву без обзира на забрану у ствари пројављујемо своју горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.” Ето, у том пасусу ја видим условљавање свог духовног живота туђим расположењем – ако се и не гневим ни на кога, а неко има нешто против мене ја не смем да се молим Богу.
Не могу да гарантујем, али сам 99% сигуран да је и старац Клепоа у књизи “Велики је Бог” рекао да ако неко има нешто против нас да ми треба да одемо пред њега и паднемо на колена и седам пута клањајући се молимо за опрост. Ја тако нешто нисам спреман да радим. Ево још примера: књига “Чувајте душе” о старцу Пајсију Светогорцу, глава која се зове “моћ свете Тајне исповести”, поглавље “како се треба правилно исповедати” каже се: “А онда, када се неко својим понашањем огреши према другом човеку или га повреди, треба прво да иде да од њега смирено тражи опроштај, да се помири са њим, а потом треба да свој пад исповеди духовнику, да би добио разрешење. Тако силази благодат Божија. Ако тај човек каже свој грех духовнику, а да претходно није затражио опроштај од човека којег је повредио, његова душа не може да се умири, не може да се смирава. Осим ако човек кога је повредио није умро или не може да га нађе јер је променио место боравка и нема његову адресу да би од њега затражио, макар, писмено опроштај, али има вољу да то учини, онда му Бог опрашта јер види његову намеру.”
У кјнизици “О цему говорити на исповести свештенику” издавачко књижарске задруге “Добротољубље”, у поглављу”како се спремати за исповест” пише: “Пре исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио ка Тајни са неоптерећеном савешћу”.
У књизици Томаса Хопка “Ако исповедамо грехе своје”, поглавље “припрема за исповест” такође се каже: ” Последњи корак у припреми за исповест јесте исправка својих промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедити крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили. Да је то услов покајања, јасно је постављено у причи самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да, принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се сњим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5, 23) .”
И за крај цитирања књига да наведем и у првом писму споменуту тврдњу светог Јована Лествичника из “Лествице”- поука 26 расуђивање о помислима, страстима, врлинама, поглавље о превасходном расуђивању: “Знао сам једног човека који је своју рђаву навику пренео на другога. Потом је дошао к себи, почео се кајати и одвикнуо од зла. Но, ако је његов ђак у злу настављао да греши, покајање његово остало је без икакве вредности.” Ето, навео сам вам примере који, како сматрам, говоре о томе да мој духовни живот зависи од туђег располозења. Како ја схватам све то, није довољно да се ја кајем за своје грехе, нити да опростим свима, нити да се потпуно променим, него, морам да идем да молим друге да ми опросте за моја сагрешења и да се не љуте на мене. Ја сам спреман све да циним осим овог задњег. Шта сад, ако је већ прошло неко време од мог сукоба са неким, или већ пар година, и више ту особу не виђам, ја сада треба да идем да је молим за опрост и помирење? Шта ако нисам сигуран да сам уопште ја ту нешто скривио, а други се љути на мене? Или смо обоје криви, а само ја треба да идем да молим за опрост и помирење? А поготово ако се ради о некоме ко ми никада и није био близак? Или смо се растали у мучној атмосфери, али без тога да желимо једно другоме да се никад висе не видимо и не чујемо? Опет кажем као и прошли пут што сам рекао, ја се огрешим повремено о родитеље па се скоро никада не извињавам због тога, иако, наравно, ако видим да сам погрешио кајем се због тога, и имам увек нормалан однос према њима, а сад да идем около да молим друге за опрост, то нећу да радим (и даље нисам сигуран да ли је то моје “нећу” плод немоћи духовне или једноставно не жељење) . Тако и са другима, могу да се кајем за своје грехе у односу на друге, и могу да, ако их сутра сретнем, трудим се да имам нормалан одонос према њима, али да идем да их молим за опрост и помирење то нећу. Нисам ја за то да никада никоме не кажем “извини”, него једноставно нећу сад да идем редом около и идем свима да се извињавам. Ако хоћу да кажем “извини” и молим за помирење – хоћу, а ако нећу-нећу. То не значи да ја у себи не признајем да сам погрешио и да се не кајем због тога. Поготово ако нисам ни сигуран да сам се огрешио, нити да ли неко, можда, има нешто против мене, па ја за сваки случај идем да се извињавам. А поготово ако се и друга страна огрешила о мене као и ја о њу. Ја би онда, како ми се чини, нон стоп требао да идем около да се извињавам некоме, као, и у осталом, скоро сви остали. Не верујем да је неко спреман на тако нешто. Не примећујем да се људи около једни другима извињавају иако примећујем да се огрешују нон стоп мало или пуно. На крају крајева, и о мене су се други огрешивали, па се скоро нико никад није извињавао због тога. Али, ја колико примећујем на себи, не условљавам никога са извињавањем него ако и има неки проблем хоћу само да се промени однос који је проблематичан без обавезног извињавања. Не кажем да ми неби пријало извињење, али не верујем да било кога условљавам са тим да би поново било све ок међу нама. И ја се понекад некоме извиним, али то зависи коме и када.
Друга ствар поред помирења и извињења је и оно из “Лествице”- не видим каква је правда да ако се неко не покаје за своје грехе тиме не вреди ни покајање оног ко га је на тај грех навукао иако се после покајао? И треће, читао сам у књизи “Православље као правоживље”, хиландарски преводи, књига 8 следеће: “Злопамтљиви је – говори преподобни Атанасије Синаит – туђ благодати Божијој, и неће стећи опроштај грехова. Њему неће помоћи ни пост, ни сузе, ни исповедање вере, ни молитва, ни милостиња, ни девственост. Све је то немоћно ако постоји злопамћење.” Питам се и како је праведно да због једне негативне не вреди гомила позитивних ствари? Није ли то негативна једностраност? Зашто није позитивно једнострано – да због позитивних не вреди негативно? Ако смо према некоме злопамтиви онда не вреди што смо према другом милостиви – зашто милост не вреди због злопамћења – зашто није обрнуто, да злопамћење не вреди због милости? Ја разумем да не ваља злопамтити, али злопамћење није нимало лако савладати, и кад се човек труди да опрости и не злопамти, злопамћење га притиска мимо његове воље (надам се да разумете о чему говорим – слично као када човек не жели да се гневи, али мимо тога гнев напада, није човек машина па да на дугме искљуци злопамћење или гнев) .
Мој закључак је да, колико ми се цини, човек треба да буде на изузетно високом духовном нивоу да би могао да се моли, исповеда и причешћује (да иде около да моли све за опрост и помирење, да буде тотално без злопамћења и да има среће да никога није у животу навео на зло и да тај неко у њему није остао) . Не знам баш, колико је таквих људи на овом свету који све ово испуњавају и спремни су то да чине. Чини ми се да ћемо скоро сви у пакао са таквим критеријумима па онда не видим сврху стварања људи јер су нон стоп исти великом већином. Човек и ако се покаје, изгледа да му то ништа не вреди ако не испуњава толико високе услове – поготово онај о томе да иде около и моли за опрост и помирење свакога о кога се огрешио или само сумња да се огрешио. Ја у томе видим претеривање. То су ствари за које ја од вас молим објашњење. Надам се да сам сада био јаснији и надам се додатном објашњењу. Све најбоље.
Горан
Одговор:
Драги Горане, првим писмом ти си ми се обратио са изражавањем мржње према Богу, да би ми сада говорио да то није твој проблем, и да немаш проблем да исправиш себе и поправиш свој однос према ближњем. У њему си био изразито љут и немирног духа! Једно је разумети или не разумети појмове и начине опраштања а друго је изражавти мржњу према Богу, и називати Га “лицемером” и чим не још? То твоје писмо је изискивало онакав мој одговор. Покушаћу да ти одговорим редом онако како си постављао ова питања. Било је и раније покушаја раздвајања идеала христових да је св. Иларион Тројицки због тога нашао потребу да напише књигу “Јединство Идеала Христовог”. Идеал је један а методе су различите спасавања, мислећи на монашку и мирску заједницу. Тако и овде, ти већином наводиш свете оце који су били испосници и игумани манастира, који су својим саветима водили братију добрим путем сапсења. Читање књига подвижничког богословља јесте корисно али је оно већином усмерено на људе живота великих одрицања – монашког, чији позив и савршенство изазивају очај или немоћ пред идеалима који су изнесени, које ти нажалост називаш “претеривањима”. Све-руски старац, св. Теофан Зарворник је живео изразито строгим подвижничким животом али није био њиме оптерећен па да га предлаже духовној деци која је већином живела у свету, и он је правио ту разлику методике спасавања у манастиру и у свету, и његова чувена писма то потврђују. Данас је велика грешка што се развија нека “монашка романтика” у тврдокорним условима овосветског живота, где многи понесени подвижничким изазовом и поетиком Житија Светих заносе се умишљањем да је овде у свету лако испунити монашке идеале, а посебно живот “анђелског живота” којег монаси својом службом носе. “Ако хоћеш савршен да будеш” (Мт. 19, 21) , продај све и пођи замном, јесте управо тај монашки избор новог живота који је за нас узвишен и претежак, а не “претеривање”! . Тако нешто и Његови ученици рекоше, да ти је Бог кроз њих да одговор на ову твоју жалбу: Људима што је немогуће Богу је све могуће (ср. Мт 19, 26) ? “Богатом” је тешко ући у Царство небеско због своје првржености овом свету, и у теби проговара она људска приземна природа: “да ћемо сви у пакао” и да је ово “претеривање”. Колико ова смрт коју свакодневно носиш није “претеривање” толико и ови идели јесу “претеривање”! Размисли мало о томе. Помињући старца Пајсија мени кажеш да различити људи дају различита решења што је вероватно доста тачно. Али та решења су такође упућена различитим људима са различитим духовним и менталним склопом, исто тако као што разни доктори преписују различите лекове различитим људима и њиховим метаболизмима. И питање духовника је комплексно! Ако њих има мало онда треба изабрати једног и понудити му искрено послушање, што је углавном потчињавање своје воље његовој. Само то! То је сва мудрост односа према свом духовнику. Другим речима: то је самоукроћавање са поверењем у духовно руководство свом духовнику. Ми се тако више учимо оном што он (духовник) можда сам не учи: смирењу, послушању и укроћавању своје воље. То је ваш побожан избор да имате неког пред киме себе обавезујете да се стално вежбате овим основним и најјачим подвизима, а не због тога да он над вама стално држи неки наџорни бич. Помињете осенивање крсним знамењем пред трамвајем? То ми мало звучи ружичасто али уреду, прихватам за истину. Смисао је у томе да би свако пред неки пут требао да се помоли Господу, полако и без помпезности (најбоље у својој клијети до поласка) , а не само при одређеним превозним средствима јер општепознато је да постоје и друга. Увек се пред пут, или чак излазак из куће, треба осенити крстним знамењем. Ако је та прича истинита да је искушеник неразумно послушао старца па се обесио нама је јасно да га је обузео ђаво који га је натерао на самоубиство. Ваљда је био толиког духовног узраста да је знао да је то и духовна смрт? ! Дакле, нажалост, видимо да није био од духовног узраста! Како може монах који се постригом одрекао мајке да буде оптерећен њеном смрћу, када је он давно умро за њу? Прелест је могућа на обе стране: и на том старцу као и на том његовом несрећном духовном чеду. Нема ни најмање сумње да тада није требао да буде послушан, у оном еванђелском духу: да ако му је и “анђео са небеса” тако нешто предлагао требао је да НЕ послуша. Ти ми као неки главни аргумент наводиш једна два врсна и изразито строгa монаха подвижничког живота, оснивача и уређивача манастира, св. Јована Лествичника и св. Јована касијана. Кажеш да и они претерују. Да ли, стварно? Оба ова преподобна старца су писци духовне дисциплине која је била директно усмеравана на подвижнички живот многољудне братије у општежићу (тадашњи манастири бројали су на хиљаде монаха) . Они су били настојатељи или игумани, и те поверене људе својим опитним монашким искуством водили су путем спасења. Преп. Јован Касијан учи своју братију, да се не гњеве један на другог, и предлже нешто што је у моншкој заједници итекако изводљиво: да се скокне до брата свог и затражи опроштај, или ако он нешто “има против нас” да се опет скокне и поразговара. Шта је овде за тебе проблем? Није ли то да ти мислиш да два разумна људска бића која се познају немају потребу да уклоне нечим искрснути проблем? Никаквог ту условљавања нема, осим практиковања узвишене науке Христове. Ако у таквим условима друга страна игнорише нашу искрену жељу ми смо ослобођени од било којег условљавања нашег покајања (ср. св. Теофилакт, Тумачења на евађеља, ст. 37. Пероград 1902) . Ако ми знамо да брат нешто има “против нас”, цивилизовано је а не само хришћански, да се оде и погледа у чему је ствар. На то нас тера наша искрена и чиста савест, а ако је спаљена, онда и ми сами условљавамо то наше покајање у очекивању неког покрета са друге стране, нашта ти често напомињеш. То већ није опраштање “као што и ми опраштамо дужницима својим”, него твоја свакодневна молитва на смртну осуду јер обмањујеш Оца Небеског! Већ сам ти рекао да код духовних људи постоји та насушна потреба да се оде и затражи опроштај, јер у протвином сав тај духовни (монашки) живот је узалудно улагање и бесмислено замајавање и гладовање. Сва ова списа су била писана за монашку заједницу, али идеја може да се пренесе и на живот у свету. А то што ти не желиш да “јурцаш” твоје пријатеље које си повредио (а не људе које ниси никада срео) , то је твоја ствар која је усмерена квалитетом савести коју имаш, и неко твоје приватно разумевање хришћанских идеала, али убеђен сам да тако нећеш да зарадиш мир у души твојој. Пре свега следећи стих ове развијене теме каже: “Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу са њим…” (Мт. 18, 25) . Дакле, ради се о човеку којег занш, и који је негде ту поред тебе. Мир у души је главна поента свег овог разговора. Ти не можеш да задобијеш опроштај због недостатка жеље за правим жаљењем (покајањем) , које ослобађа душу од оног чувеног немира и “неугасивог црва”. Ако се тај немир овде не уклони он по природи свог постојања остаје да вечно живи, јер и ми по Божијем обећању вечно живимо, и та негативна осећања која нису елиминисана од комплетног човека, састављеног од душе и тела, не могу бити елиминисана од крњег – само живе душе; јер у томе не учествује комплетна личност која се са њима заразила. То је због тога што је један део и даље остаје заражен, и проблем је што ће са општим васкрсењем да васкрсне и та зараза. Опроштај има свој смисао само тада када смо сигурни да друга страна зна за наше покајничке покрете и “уничиженије” – смирено унижавање пред братом, и ако је само он крив то наше служење Божијем промислу спасења човека је велики подвиг, и зато је у томе сав смисао хришћанске науке у “окретању другог образа”. Без тог нашег покушаја спасавања брата нашег поменути идеал је само бесплодна и бесмислена форма. Дакле, НИЈЕ битно да ли је наш брат крив, или није, битно је колико ти испуњаваш идеал Благе вести који је Богочовек донео овде у овај наш “осињак” – на нашу земљу. Ако си хришаћанин не треба да се бринеш да ли си крив или ниси! ? Саблазан је једна од најгорих грехова којом се у грех уводи брат наш. Св. Јован овде се руководи Евнађељем, том Богочовечанском строгошћу, да је боље да саблазниоц обеси воденички камен и скочи у дубине морске (Мт. 18, 6) . Наравно да овде Бог не може да буде контрадикторан Сам Себи, и да проповеда “Јудино очајање” које је завршено самоубиством, јер свети оци кажу да је он могао да се покаје. Он овде као и на многим другим местима реторички подвлачи тежину греха саблазни, који је заиста страшан. Ни св. Јован Лествичник не мисли буквално да је немогуће да се покаје после саблазни, него поучава своју монашку братију колико је тај грех страшан, да чак њиме плаши. Ипак он каже: “Но ако је његов ђак у злу настављао…”, јер не каже знам да је овај настављао, “његово покајање остало је без икакве вредности”. То је ипак реторички довод или претпоставка, “ако је”. Овим се не подвлачи као апсолутни “услов”. Овде се тражи оно што Теофилакт и Златоусти уче, “потруди се да га примириш са сбом”; потруди се да га иправиш (исто) . “Потруди се” није условаљавање него позив на савршенство. У томе се огледа Богочовечанска мисао, “ако твој брати има нето против тебе”, т.ј. ако има иди и помози му! Е, па не може а да се не каже “живо” и “опипљиво” извини иако то на свој начин у срцу свом потајно чиниш. Ако се тако понашаш према својим родитељима, не само што је то егоцентрични болестан однос према њима, него се и смртно грешиш о јасну и директу заповест Божију, и то о ону оног несваршеног Старог завта да треба да поштујеш своје родитеље. Света исповест је једна од Тајни, која је уређена раном Црквом, и човек на њу иде управо због тога да преломи језик и каже извини, и то пред свештеником. Ево какав сам и молим те опрости ми -мени звероподобном и неваљалом човеку. Тамо је све уређено са смислом; да дођеш и да се постидиш за учињено, и да то неко други зна. Да неко други то зна – пази, ово је врло важно! Свештеник НЕ опршта грехове него је само сведок твојих гнусних и неваљалих дела где својим присутством изазива (измољава) твој стид и срам, и “сведочи” пред Богом да то није пука формалност. Злопамћење је духовно стање, које не оставља места љубави, а све без љубави је велика лаж у хришћанству. Богопознање је могуће само кроз човека, који ту негде поред нас (1 Јн. 4, 20) , и на томе се заснива Литургија и све остало богословље Хришћанства о судбини људској у њему. Злопамћење није нека ситница која своје зло место “покрива” другим добродјетељима, него је опаки отров који ће свако друго добро дело да учини несмисленим (неплодним) . Оно је леукемија која убија крв таман ми њу мењали трнасфузијом капацитета једне реке (друга доброчинства) , јер ако се некако она не санира као узрок болести све покушаји остајања у животу биће бесмислени. Ако ти свесно знаш да чекаш да на зло одговориш злом; или памтиш учињено зло, а посебно после опроштаја (јер је све ово “злопамћење”) , ти су духовно мртав човек, упркос томе што постиш и идеш на Литургију и причешћујеш се. У таквом стању ти уопште неразумеш наук Христов и налазиш се у прелести! Самоуверено ми помену шта ти желиш од знаш (ваљда од хришћанства) , и то речима: “Поента је следећа – ја волим тачно да знам шта, кад, како, где, зашто, јесте, није и тд”. Истим изливом осећања ти одговарам: “шта” -Христос; “кад” – васкрсење при Другом Доласку; “како” – имитирањем Њега и Његовог еванћеља “да би нас познао да смо његови” (Јн 13, 35) ; “где” – при Заједници и сваком кораку овог твог живота; “зашто” – зато што носиш то смрдљиво и умрло тело; “јесте” – јесте умрло а васкрсло ти још “није”. То је овде једино “јесте” и “није” које треба да знаш. Ако немаш Христа умрећеш, а ови дани заиста брзо пролазе! То ти је и моја “поента” одговора. А да ли је један отац рекао овако а други онако зависи од околности и средине у којима су живели, учили, и подвизавали се. Увек треба имати на уму да су се ова оба поменута преподобна подвижника својим писањима старали о духовним проблемима живота у манастиру, и моралном односу братије, где неке ствари не можемо успешно да применимо у световном животу. Одговор је исти као и онај први: Нема условљавања нашег спасења туђим расположењем према нама. Исто тако као што Еванђеље каже да ни хула на Духа Светог неће бити опроштена ни у оном веку, то не значи да нема греха који се покајањем не може опростити. Хула на Духа Светог јесте непокајано стање, или оно фарисејско богоборство када Силу исцелења Богочовека приписују нечистим духовима. То је та неопростива хула, а да су се јудаисти одазвали Благој Вести, сигурно је да би им се та хула на Духа Светог опростила. Не можемо све буквлано да схватамо, јер је очигледно да је Господ учио да се “извади око и отсече неки уд”, или да се “разбију младенци (бебе) о камен”. Зашто? Зато што је Господ учио како најпростијим рибарским језиком исто тако најбогатијим филизофским тог доба. То “математичко” тумачење Светог Писма први је тражио латински распоп Мартин Лутер, и погледајте докле је дошао, да се нека његова “исчадија” (породи) и Богочовека одричу. Разумевање без те онтолошке везе са Богом, која је вера и благодат, поткрепљена добрим делима само је “прапорац који звечи”. Зато је потребно да се “дух благ обнови у утроби нашој”. Са најискренијим поздравом Ваш оЉубо
