ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
У ДРУШТВУ ЦАРСКИХ ПЕРЈАНИКА
 
Јутарње сунце је јарко сијало и светлошћу преплавило дворану царских перјаника.
– Добро јутро! – зацвркута Гет ушавши у одају и видећи Гаја и Фабија, који су се тамо већ играли коцкицама. – Шта има ново?
– Ништа занимљиво! – одговори Фабије. – Ноћас је била још једна гозба. Гај је замало појео читавог печеног вепра – шаљиво ће Фабије, на што крупни Гај поцрвене и нехотице подригну. – Око поноћи сам заспао на столици, и то усред говора старог брбљивца, сенатора Јуста.
– Где су остали?
– Ускоро ће се пробудити. Већина их није навикла на вино које се служи за царевим столом. Али гле, ево их долазе сви заједно, баш као да су се договорили за састанак.
Утом дечаци уђоше у велику дворану и сада је ту било десет перјаника. Одавали су снажан утисак. Сви су били обучени у отмене грчке тунике најфиније љубичасте царске боје. Са њихових кожних појасева висили су мали златни ножеви, са скупоценим дршкама од слонове кости, као видљиви доказ њиховог положаја на двору.
– Ево и нас! – рече Терције. – Треба само да сачекамо Мнестеја да нам да данашњи распоред дужности.
– Хеј, двојица недостају! – примети Лукије.
– Ко? – зачудише се остали, гледајући око себе.
– Маркел и Алексамен. Где ли су? Зар је могуће да још нису устали? Они су свако јутро обично овде први.
– Ох, сетио сам се! – пожури Гај. – Алексамен је синоћ остао код куће јер су имали неки породични скуп. Што се тиче Маркела, не знам. Вероватно стиже.
– Ево га Мнестеј, он ће знати.
Од како се његов брат, иначе генерал, побунио против цара, Мнестеј је улазио у дворану забринутог и неспокојног погледа. Као и сваког јутра и сад је носио велику таблу, премазану дебелим слојем воска, и поставио је на њено постоље на мермерном столу у средини одаје. Дечаци су се окупили око ње да провере свој распоред, који је био насписан финим, правим линијама по навоштеној дасци.
– Одлично, имамо још два сата пре поласка на дужност! – с олакшањем ће један од дечака, док су други само нешто промрмљали. – Дакле, Мнестеју, шта се дешава?
– Цар неће никога примати следећа два сата. У Митрином је храму још од раног јутра и хоће да се одмори.
– Митрином?
– Да – потврди Мнестеј. – Он је бог светлости и добре вере. Његово обожавање нам је донето из Грчке и далекоисточне Азије. Кажу да су његово обожавање у Рим пренели војници Помпеја, који се борио против киликијских гусара. Аурелијан хоће да обнови заборављену религију и верује да ће то бити корисно.
– А како? – упита неко од дечака.
– Узда се у Митру да ће спречити ову нову религију која долази са Истока и која је врло опасна за царство.
Говориш ли о хришћанима? Да.
– Многи цареви су их прогонили – рече један од дечака.
– Да, то је тачно. Али, међу нама говорећи, чинили су то без значајнијих резултата – поверљиво ће Мнестеј. – Побили су мноштво хришћана, али хришћанство и даље постоји.
– Мнестеју, верујеш ли да су ти хришћани опасни?
– Ја мислим само онако како цар мисли – опрезно им одговори и брзо промени тему. – А где је Маркел? Данас је његова чреда. Због чега ли се задржао?
У том тренутку дебелу завесу, која је раздвајала одају од главног ходника, неко нагло повуче у страну.
– О, богови! – завапи Фабије пребледевши од страха и ухвативши се за мермерни сто како се не би онесвестио.
Дечаци угледаше како на вратима стоји неко обливен крвљу. Изгледао је ужасно. Маркел се ухвати за тешку завесу да би одржао равнотежу. Крви је било посвуда, а не само на његовој скупоценој туници. Прекривала је читаво његово тело од главе до пете. На његовој обично лепо дотераној коси били су трагови усирене и згрушане крви. Једино су могли да га препознају по лицу, иако је чак и оно било улепљено сувом крвљу, због чега је попримило застрашујући и језив изглед.
Најпре је Мнестеј притрчао и зграбио дечака да не падне. Али, будући окретнији од старијег човека, Маркел му је изврдао и побегао, чудно се смејући.
Испрва су помислили да је од многих рана полудео. Но Маркел је нагло престао да трчи и окренувши се према свима, гласно се засмејао. Уз широк и дубок наклон драматично рече:
– Мом царском височанству је веома жао што сам у овом гнусном стању. Дозволите ми да се окупам па ћу вам све испричати.
Увидевши да је читав призор нека врста вешто смишљене шале, остали дечаци су почели да гунђају, а згрожени Мнестеј је напустио одају.
– Пожури! – довикну један од дечака Маркелу.
– Не брини, он никад не би пропустио прилику да говори о себи – заједљиво промрља Гај који је презирао Маркела.
Маркел је нестао у унутрашњој одаји и поново се појавио само неколико минута касније. Опрао се и пресвукао, обраћајући пажњу и на најситније детаље у свом изгледу.
Они дечаци које је то занимало, засули су га питањима:
– Шта се десило? Да ли си некога убио?
– Дакле, саслушајте шта се десило. Док сам јуче био на дужности, чуо сам да цар издаје наређења о жртви која је јутрос требало да се принесе. Наређење је било дато тако детаљно да сам схватио да мора да је то цару веома важно те сам одлучио да будем са њим током обреда. Легионари царске гарде су видели да сам један од његових перјаника и, захваљујући својој дрскости, успео сам да уђем у исту кочију са царем! – хвалисаво ће Маркел, на што су остали дечаци љубоморно нешто промрмљали. – Кад смо стигли на форум, видео сам да су све припреме извршене до танчина. Читав Сенат је био тамо. Свештенице и Преторијанска гарда су се окупили по чину и, наравно, било је велико мноштво посматрача. У средини форума била је подигнута чудна бина. Замислите четири висока и широка стуба, већа од стаситог човека, који држе широку и снажну платформу као под, са неколико отвора исте ширине као и стубовима у њима. То је било постоље. Имали су мале мердевине помоћу којих се могло попети на платформу. Око те чудне грађевине стајали су људи који ће извршити жртвоприношење. Носили су неке необичне капе, попут оних које носе људи у Фригији, и певали неку једноличну, тужну мелодију. Цар је стајао са пажњом и страхопоштовањем. Потом је махнуо служитељима и они су положили на постоље великог белог бика рогова прекривених златом! Везали су му ноге, а потом је један од њих подигао велики мач и он је севнуо при првим сунчевим зрацима који су се преливали преко врха форума. Онда је Аурелијан говорио људима о благонаклоности бога Митре и о његовом утицају на источњаке. Рекао је да је том богу могуће да му обезбеди и зајемчи моћ и да на тај начин благослови царство. А онда је цар упитао ко ће да се сложи да у његово име буде очишћен крвљу бика. Добровољац је требало само да стане испод избушеног пода платформе да би се такозвана бикова крв спасења и очишћења излила на њега.
– Да ли се неко јавио? – запиткивали су дечаци занесени причом.
– Па, – поче Маркел славољубиво, оклевајући и покушавајући да причу развуче и тако повећа неизвесност код својих слушалаца – то је био тренутак кад је цела ствар постала прилично смешна. Иако се цар окретао на све стране не би ли видео ко ће да покаже послушност и спремност, нико се није померио нити иступио напред.
– И најзад си посмислио да је време да се нешто предузме, је л’ тако? – заједљиво ће Гај, очито не могавши више да се уздржи.
– Смири се! – настави Маркел, желећи да управља брзином којом се прича одвијала. – Увидео сам да је право време. Окренуо сам се према цару и гласно и озбиљно рекао: Ако нико други није сагласан да понуди себе за добробит Рима, ја, Ваш понизни перјаник, сам спреман!’ Аурелијан је ставио руку на моју главу, помиловао ме и рекао: ‘Иди!’ И тако сам отишао. Ох, пријатељи моји, могу вам рећи да није било баш забавно кад ме је врела густа крв полила од главе до пете. Али нисам се померао све док ми нису рекли да сиђем са постоља. Одмах су ме ставили у кочију и довезли назад у дворац. Видите, ја, Маркел, сам спасао Римско царство! И што је још важније, цар је гледао само у мене!
Тренутак ћутања је завладао међу младим перјаницима, који су покушавали да сакрију своју љубомору. Напокон је Лелије проговорио:
– Закључак је да је важно донети исправну одлуку у право време. Дао си нам добар пример и ми смо ти захвални на томе, јер смо нешто веома важно научили.
– Видим да ћете покушати да имате користи од мог примера – гордо ће Маркел. – Добро, али запамтите да сам први који се усудио да тако нешто уради, што значи да је тешко бити паметнији од мене?
У том тренутку у дворану уђе слуга и предаде Маркелу скупоцену кутију.
– Од цара! – рекао је.
Сви пожурише да виде шта је у кутији, но такав сјај нису могли ни да замисле. Била је то прелепа огрлица израђена од злата и дијаманата, прави царски поклон. Цар је тим знамењем хтео да покаже своју захвалност оданом перјанику. Маркел је одмах стави око врата и заштитнички рече:
– Не будите љубоморни због благонаклоности коју ми је цар указао! Ми смо сви добри пријатељи и од сада па надаље примаћу све повластице, будући да сам царев миљеник, и преносићу их на вас!
– Штета што Алексамен није ту да чује шта говориш – примети Лукије.
На те речи Маркелово лице се нагло промени.
– Зашто си то рекао? – праснуо је.
– Зато што…
– Дакле, и ти нешто претпостављаш! – прекиде га Маркел уз чудан подсмех.
– О чему говориш?
– Ето, питање те је одало на шта мислиш. И ти си приметио да се Алексамен разликује од свих нас. Сваки пут кад говоримо о нечему, као пре неки дан о ноћној забави на двору, он поцрвени и промени тему. А кад год помене цара, никад га не назове божанственим, као што би то требало. Рекао бих да је он на положају перјаника, али да га то у ствари не занима. То просто није природно. Он сигурно нешто крије и ја ћу открити шта је то!
– Шта мислиш да крије?
– Ето, да си ти јутрос био на мом месту, да ли би поступио исто као и ја? Да ли би учествовао у жртвоприношењу Митри?
– Па наравно да би, јер би свако имао користи од поштовања Митре и других богова – једногласно одговори неколико дечака. Само су Тулије и Гет поцрвенели и нису ништа рекли. Маркел је то приметио и гневно упитао:
– А зашто вас двојица ништа не говорите? Шта бисте учинили на мом месту? Хоћу одмах одговор!
Оба дечака су још више поцрвенела и узнемирила се, али су на крају постиђено рекли:
– А, зашто да не.
Маркел је неко време зурио у њих, а потом се намрштио не рекавши ништа. Изненада прекину тишину и повика:
– Хоћете ли да знате шта ја мислим? Мислим да је Алексамен хришћанин! Више сам него сигуран у то.
Чим су чули шта је Маркел рекао, дечаци почеше да негодујући шапућу.
– Али он је тако великодушан и љубазан према нама – успротиви се Лелије.
– Можда – одговори Маркел. – Слажем се да је довољно пријатно дете. Но чим помислим да је уплетен у ту бедну религију…
– Али, не можеш бити сигуран. Ти само сумњаш!
– А не, сигуран сам и врло брзо ћу то и доказати. Само чекајте да видите шта ће наћи кад стигне!
Извадивши из корица на каишу мали нож са златном оштрицом, Маркел на зиду уреза подругљиву слику разапетог човека са магарећом главом. Остали дечаци нису могли да се уздрже од смеха.
– А да би било још очигледније за кога ово урезујем, нацртаћу још нешто – додаде Маркел па мало даље уреза лик дечака са рукама испруженим на молитву, а потом испод цртежа написа на грчком: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ, што значи Алексамен се клања Богу.
У том тренутку све се орило од смеха дечака, али су се, исто тако нагло, сви скаменили. Завеса на вратима се помери у страну и Алексамен уђе у дворану с ведрим осмехом на лицу, весело поздрављајући свакога понаособ, као што је то обично чинио. Најпре није приметио да су се због његове појаве остали перјаници осећали неугодно, али кад је угледао цртеж на зиду, на лицу му се појави дубока туга. Не рекавши ни речи, приђе зиду и, извадивши мали нож из корица, испод првог записа уреза: Алексамен је веран.
Маркел је пребледео. Осетио је Алексаменов продоран поглед, али на своје изненађење увидео је да то није поглед мржње. Сви су осетили да се у Маркелу одвија велика борба. Изненада је пришао Алексамену и ставио руку на његово раме.
– Свиђаш ми се! – рече с пуно осећаја, па смело погледа Тулија и Гета. – Што се вас тиче, презирем вас!
Окренувши се љутито према вратима, Маркел напусти одају.

Comments are closed.