ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
ДАН У ЛОВУ
– Кад стигнемо у шуму, завежи Хенситата за дрво. Не морамо да се плашимо да ће га неко украсти јер је име мога оца урезано на оглав.
– Да, господару. Господару, да ли да…
– Шта је сад, Бруте? – раздражено одбруси Алексамен.
– Да ли да идем за Вама пешке?
– Па не мислиш ваљда да ћеш седети поред мене или да ћеш можда јахати уместо мене?
– О не, господару! Хтео сам само да Вам кажем да на овој неподношљивој врућини не бих могао да Вас пратим у стопу и да увек будем уз Вас. Бојим се да нећу издржати.
– Добро, не брини нећу ићи галопом. Јахаћу Хенситата полако. Да видимо шта ћеш још да ме молиш?
– Господару имам много да носим на леђима.
– Зар покушаваш да ми кажеш да ти је мој лук претежак? – љутито га прекиде Алексамен.
– Не, господару, али тоболац са стрелама је мало тежи. Тражили сте да данас понесем много стрела.
– Аха, је л’ тако? Е па, шта је ту је! Ово ће ти помоћи да трчиш! – набусито ће Алексамен, двапут ошинувши Брута бичем по ногама, а затим се окренуо, љутито узјахао коња и отишао.
Десет минута касније млади господар и слуга су стигли до краја шуме. Иако је Брут претходне ноћи спавао само неколико сати и био веома уморан после свеноћне пустоловине са својим господарем, ипак се трудио да не поклекне под теретом који је носио.
Размишљао је о томе како је његов млади господар сав срећан и с таквом енергијом галопирао кроз шуму, будући да се претходне ноћи добро одморио и управо се окупао у хладној води. Но Брут више није могао да трчи за коњем, поготово зато што је био натоварен опремом за лов и тек убијеним зецом, којег је упртио на исцрпљена леђа.
Брут је одједном крикнуо од ужаса. Хенситат се нагло пропео на задње ноге и подивљао. Вероватно га је убола оса. Кад је коњ осетио да га јахач не може зауздати, појурио је галопирајући из све снаге.
Видевши у каквој је опасности млади господар, Брут је сместа бацио лук, стреле и мртвог зеца па и не мислећи о томе колико је и сам исцрпљен, отрчао у вилу по помоћ. Јурио је што је брже могао.
Алексамен је за трен ока схватио да ће погинути. Управо му је тада севнуо читав живот пред очима, као што се често дешава људима који су на самрти. У мислима је већ могао да види натпис који би му родитељи поставили на њиховој лепој породичној гробници. Вероватно би писало: “Поплије Алексамен, љубљени син и наследник, умро као четрнаестогодишњак.” Са њим се гаси и Поплијева породична лоза. Будући да није имао браће и сестара, читаво богатство његове чувене породице би по смрти његових родитеља припало Римском царству. Тако би Поплијево име умрло.
Његов помахнитали коњ је био тек неколико корака од ивице стрме стене. За тили час и коњ и јахач би се стрмоглавили и жестоко ударили у стеновиту литицу, а потом се утопили у узбурканом мору. Немоћан да се храбро суочи са својом трагичном смрћу, Алексамен је затворио очи. Чинило се да и јунаци посустају у оваквим тренуцима.
Изненадни трзај га је готово збацио с коња. Одједном је схватио да се његов коњ нагло зауставио. Полако је отворио очи и угледао групицу људи који су га нетремице посматрали. Међу њима је био и дечак који се брзо одвојио од своје дружине и стао испред галопирајућег коња, машући крпом јарке боје. Изненадна појава овог дечака одмах је зауставила Хенситата.
Иако је прилика, која му се пружила, била потпуно неочекивана, Алескамен није оклевао да је искористи. Брзим и спретним покретом млади јахач је скочио са коња. Дечак је у исто време зграбио Хенситатове лабаве узде и чврсто их држао. Мишићи заустављеног коња су снажно подрхтавали. Мокар од зноја, као да је изронио из морске дубине, коњ је тешко дисао и бацао пену на уста.
– Спасао си ми живот! – рече Алексамен покушавајући да ухвати дах.
Видевши да његов млади спасилац носи само плашт без рукава са обичним кожним каишем око струка, тихо га упита:
– Ко си ти?
– Зовем се Милвије, роб сам и син робова.
Рекао је то једноставно. Док је изговарао те понижавајуће речи, на лицу му се видело тихо достојанство и Алексамен је због тога осетио благу узнемиреност.
– Ко су ови људи?
– Ово је трговац који води да прода мене и моје пријатеље робове на аркагашкој тржници – сталожено ће дечак.
Сенаторов син је обишао групу робова пажљиво их одмеравајући.
– Који је од вас трговац? – упита заповедничким тоном.
Један од њих, дебео, проћелав, са лицем пуним ожиљака, одговорио му је гордо и без уважавања:
– Ја сам, младићу!
Алексамен га презриво погледа па рече:
– Ја сам син Поплија Клема.
Чим је трговац чуо име Алексаменовог оца, пао је пред њим на колена и ласкаво почео:
– Ох, Ваша Екселенцијо, опростите молим Вас! Опростите човеку који не види добро, јер да видим боље, сместа бих препознао Вашу благородну личност, која је тако високо цењена у Риму. Сад сам се сетио да Ваш славни отац има величанствену резиденцију са друге стране шуме. Биће ми драго да Вам будем на располагању. Само заповедите!
– Добро, ако је тако, хоћу да ми продаш овог дечака који је зауставио мог коња. Можеш да ми се придружиш до виле – одлучно ће Алексамен.
Трговац се задовољно поклони. Кад су се окренули да пођу, угледаше облак прашине иза неколико кочија које су им се муњевито приближавале. У првој кочији је био сенатор са супругом, а у осталима слуге и кућни лекар, иначе Грк.
– Алексамене, чедо моје, шта се десило? – узнемирено ће Корнелија чим је искочила из кочије. У гласу јој се осећало неспокојство, али и олакшање што га види живог и без повреда. – Брут је дошао изненада, вапећи за помоћ. Шта ти се десило?
– Смири се, мајко, добро сам – одговори дечак покушавајући да покаже храброст која га је била напустила само неколико тренутака раније.
– Лекар ће те одмах прегледати!
– Ако тако желиш, али прегледаће ме кад се вратимо кући. Уверавам те да сам добро. Видиш да могу да ходам, а ако хоћеш, могу и да потрчим. Све је у реду.
– Забога, шта се десило? – строго ће сенатор.
– Кад смо излазили из шуме, Хенситат је нагло појурио. Галопирао је право према литици и збацио би ме да…
– О, богињо! – ужаснуто ће Корнелија стегнувши образе длановима.
– …да овај дечак Милвије није имао храбрости да ме спаси. Изложио је свој живот опасности. Коњ је лако могао да га убије!
– Желео бих да га наградим – рече сенатор.
– Оче, он је роб и трговац би узео за себе новац који би ти дао дечаку. Желео бих да га купиш за мене да ми буде лични слуга.
– Па наравно, сине. Самоодрицање које је показао, иако те није ни познавао, сигуран је залог да ће ти бити одан док ти буде служио. Трговче, хајде за нама. Надзорник мог имања ће се договорити с тобом око цене.
– Обећавам Вам, велики сенаторе, да ћу Вам продати Милвија за исту цену за коју сам га и купио, без икакве зараде. Ваш понизни слуга има велику част да служи Вашој племенитој породици. Можда би Ваша Висост желела да погледа и остале робове?
Поплије га није удостојио одговора, већ је климнуо главом дајући слугама знак да се читава поворка кочија врати у вилу.
У мучном ишчекивању оног најгорег, Брут се скрио у одајама за слуге. Шћућурио се и у ужасу размишљао о томе како ће се данашња пустоловина, без обзира на њен исход, засигурно лоше завршити по њега. Ако Алексамен погине, он ће морати да пређе на други посао и тако ће изгубити све повластице које је уживао у служби свог младог господара, а ако би Алексамен некако успео да умакне страшним канџама смрти, још увек би њега могли да окриве за оно што се догодило. Оптужили би га да није прегледао оглав са ђемом и уздама, и тако се уверио да су добро причвршћени, или да се није постарао да отера инсекте од Хенситата.
Седео је тако задубљен у очајничке мисли, кад се Нервин, надзорник имања, изненада појави пред њим.
– Хеј Бруте, зашто се кријеш? Млади господар је добро и тражи те! Трчи к њему!
– Нервине, да ли можда знаш, да ли је… – бојажљиво почео мали роб.
– Да ли је у добром или лошем расположењу? – прекиде га надзорник. – Убрзо ћеш сазнати, пријатељу мој! Иди право у његову спаваћу собу. Још си ту? Хајде, трчи!
Кад је Брут ушао у собу, лекар је смиривао Поплија и Корнелију. Са кревета на којем је Алексамен лежао, допирао је ироничан смех:
– Богови? Ма немојте ми рећи! Да Милвије није био тамо да ме спаси, сигуран сам да би читаву гору Олимп било баш брига за мене. Ах, ево и Брута. Дођи, Бруте! Приђи ближе!
Млади роб је пришао кревету, обамро од страха.
– Без обзира да ли се то десило твојом кривицом или не, више ми нећеш служити – растројено ће сенаторов син. – Само, за сада хоћу да мом новом слузи покажеш све што треба. Мајко, нека лекар изађе, добро сам. Хвала за све што сте учинили за мене.
Загрливши Алексамена, Корнелија га упита:
– Реци ми, драго моје чедо, о чему си размишљао у том страшном часу?
– У тренутку кад сам мислио да ћу умрети, видео сам тебе и оца како плачете над мојим гробом.
– Стани, не говори више! – заплака Корнелија, испуњена страхом.
– Размишљао сам и о јучерашњем разговору. Ми смо ништа! Убод мале осе је довољан да из историје избрише име једне од највећих римских породица. Мајко, зашто уопште живимо ако смо ништа?
– Не мисли сад о томе. Буди срећан, Алексамене. Уживај у данашњој срећи и нека те такве мисли више не брину.
После неког времена Поплије је са супругом напустио Алексаменову спаваћу собу, спустивши тешку завесу испред синовљевих врата.
Алексамен је посматрао двојицу слугу и у себи их поредио. Били су готово исте висине и грађе, али су се по нечему веома разликовали. Брутове очи су непрестано одавале утисак унутрашњег немира и изгледао је попут уплашеног човека који се увек суочава са тешкоћама. Деловао је понизно читавом својом појавом. Глава и рамена су му увек били погнути. Насупрот томе Милвије је одавао утисак самоуверене особе, но није показивао гордост или себичност. Читаво његово присуство је зрачило простотом, али и величанственошћу. По нечему је био надмоћнији не само од Брута, већ и од младог господара. Преимућство је било тако очигледно да је оставило снажан утисак на Алексамена. Но ма колико да је био задовољан избором новог слуге, у исто време је био и љут на њега.
– Коме си пре служио? – упитао га је.
– Био сам у кући трговца уљем у Сиракузи.
– Колико дуго си био тамо?
– Шест месеци.
– А где си служио пре тога?
– Нигде.
– Како то?
– Моји родитељи су били слободни. Отац ми је био трговац, али му је посао пропао. Дуговао је трговцу уљем велики износ који му није могао вратити због свог финансијског краха. Тако је трговац продао и моје родитеље и мене.
– Да ли сте сви служили у истој кући?
– Јесмо у почетку, а пре три дана трговац уљем ме је продао човеку кога сте јуче видели. Што се мојих родитеља тиче…
Не примећујући како је Милвије пребледео док му је причао о себи, Алексамен му даде знак да стане, ставивши му до знања да га не занима остатак приче, а онда се окрену Бруту и рече:
– Видиш, и Милвије је раздвојен од родитеља, а погледај како је смирен. Угледај се на њега и покажи му његове дужности, и то што је могуће пре – нареди Алексамен и напусти собу.
Бруту је лакнуло кад је његов господар изашао. Желео је да први започне разговор, али је и даље стајао погнуте главе и с изразом страха на лицу. Милвије први прекиде ћутање:
– Дакле, хоћеш ли ми рећи које су ми дужности?
– Да, боље да почнемо. За неколико дана ћеш све сам обављати. Довде ми је дошло – узвикну Брут, ставивши ивицу длана на грло. – Више му се не свиђам.
Јеси ли тужан што прелазиш на другу дужност? Брут је очајно слегао раменима.
– Не знам где ће ме ставити – рекао је утучено. Треба да знаш да овде није толико тешко радити као у пољу или руднику. Кад се млади господар одмара, могу да радим у тишини. С друге стране, бич лако ради за сваку ситницу. Можда ће према теби бити другачији јер ти дугује живот. Желим ти више среће.
– Да ли би ти се допало да га замолим да те задржи? – озбиљно ће Милвије.
Брут је био толико изненађен овим питањем да није одмах одговорио.
– Кад би се то десило, нас двојица бисмо делили неке повољне околности, тако да би ти био на губитку.
– Нема везе – безбрижно ће Милвије. – Важно је да ти будеш срећан.
Брут га изненађено погледа. Но Милвије му није дао времена да одговори.
– Видиш, и тебе и мене исто боли. Обојица смо раздвојени од родитеља и ако хоћеш, можемо да тешимо један другог. Постаћемо добри пријатељи.
– Ох, никад нисам чуо некога да тако говори! – изненађено ће Брут. Надам се да ће млади господар прихватити ту идеју.
Кад се те ноћи Алексамен вратио у спаваћу собу, Милвије му је изнео свој предлог. Алексамен га је погрешно схватио. Мислио је да Милвије то предлаже зато што хоће да има мање посла.
– У реду, схватио сам – рекао је. – Очигледно је да сам твој дужник, те не би требало да радиш као сви остали. Нека ти буде како тражиш.
Све је било спремно за вечерње купање, потом кревет и коначно послужавник са освежењем.
– Исцрпљен сам од данашњег дана – рече Алексамен након краћег времена. – Не свиђа ми се да обигравате око мене. Вољно!
Под тим је сенаторов син подразумевао да обојица треба да легну пред његова врата и да у сваком трену буду спремни да му се нађу при руци. Брут је био расположен за разговор са својим новим другом, како је мислио о њему, још увек се не усуђујући да га назове својим пријатељем. Но Милвије је клечао у мрачном ходнику и држао главу у рукама. “Вероватно размишља о родитељима”, мислио је Брут. Кад је Милвије устао после неколико минута, видео је да је Брут заспао. Иза завесе је могао да чује како Алексамен, који је такође спавао, тихо дише. Тада Милвије подиже руке, дубоко уздахну и тихо се помоли:
– Господе, помози ми!
* * * * *
– Не заустављају се бесни коњи сваког дана! – злобно ће Арминије Милвију. У последње време је све чешће говорио таквим тоном.
Прошло је већ неколико месеци од Милвијевог доласка у сенаторову вилу. По наређењу младога господара, у почетку је помагао Бруту, но његово опхођење и беспрекорно извршавање дужности је код Алексамена све чешће изазивало гнев. Осетио је да је Милвије достојнији од њега и, премда то никад никоме не би открио, све више му је завидео кад би видео да се његов слуга понаша смирено и благо и с необјашњивим достојанством. Једног дана је, потпуно неочекивано, рекао својим родитељима:
– Милвије ми се више не свиђа, а и не требају ми двојица слугу. Сумњам да ће бити љубоморни један на другог. Зато ћу да задржим Брута, јер је искуснији.
Изненађени таквом променом осећања, његови родитељи су се само погледали, али нису ништа рекли. Обузет све већом мржњом према свом новом слузи, Алексамен је наредио надзорнику да Милвија пошаље у рудник.
Нервин је био веома изненађен и усудио се да примети:
– Али, господару, у рудницима су најтежи послови. За рудник узимамо само снажне и добро грађене робове. Овај дечак је тако мршав да ће за само неколико недеља тамо оставити своје кости.
– Чуо си шта сам ти рекао! Хоћу да видим како ће да реагује – хладно је рекао Алексамен.
И тако се Милвије нашао у руднику радећи поред Арминија.
– Овај дечак је тако мршав – подсмевао се Арминије новопридошлом шегрту кад су га једне ноћи ставили да ради поред њега.
Знам да се бесни коњи не заустављају сваког дана. Али који год посао будем овде обављао, чинићу то што год боље могу и можда тако и теби олакшати твој задатак. – спокојно одговори Милвије.
– Гујо мала! – засикта високи Герман. – Боље би ти било да си на самом почетку признао да су те овамо послали да би ме уходио!
При треперећој светлости бакље, која је осветљавалa угао пећине у којој су радили, Милвијево лице је мало тако тужан и болан израз да је Арминије стајао непомично и неко време чудно зурио у њега. Његово тврдо лице је за тренутак омекшало:
Добро онда, видећемо да ли ћеш моћи да ми помогнеш! Дани су пролазили. Док су се мучили радећи до исцрпљености, Арминије би се често осврнуо и погледао Милвија. Видећи га како мирно и тихо ради, уопште се не жалећи, очи би му се испуниле сузама. Док су једног дана за време паузе седели у близини малог пристаништа, које је Арминије тако волео, упитао је дечака:
– Милвије, како успеваш да све време будеш тако радостан? Увек си тако добар према мени. Откриј ми своју тајну?
Док је говорио, Милвије је у песку кажипрстом нацртао рибу. Био је то символ који су први хришћани користили кад су хтели да открију један другоме свој идентитет. Старогрчка реч за рибу ΙΧΘΥΣ такође означава почетна слова речи Ίησους Χριστός Θεου Υίος Σωτήρ што значи Исус Христос, Божји Син, Спаситељ. Герман је зурио широко отворених очију.
– Шта то радиш? Врачаш? – збуњено је запитао. – Ја ево овде имам бољу магију – рекао је и из скровишта у стенама извукао лук и стреле. – Видиш, Милвије, ово служи за одапињање стрела, како то само ја умем да радим. Можда ће управо ово оружје које држим значити слободу за тебе, мене и сву нашу несрећну браћу.
Арминије му је тако наговестио да припрема освету, но Милвије на то није одговорио. Те исте вечери, док су остали робови спавали, успео је да се приближи Арминију и тада му је рекао да је разумео шта смера. Причао је тихо и дуго. Ти тајни касни ноћни разговори су трајали данима.
Милвије се ускоро прилагодио својој новој дужности. Увек је радио са радошћу и унутрашњим миром. Изгледало је као да је Алексамен заборавио на свог спасиоца. Учио је и похађао часове код свог личног учитеља, али без интересовања. Често је налазио разлоге за бег на стадион или у лов.
Корнелија је време проводила у својим одајама забављајући пријатеље. Сенатор је и даље примао царске гласнике и, поред вођења свог посла, управљао пословима провинције из релативне осаме своје летње виле. И док су тако летњи дани полако пролазили, у овој огромној кући, пуној раскоши и удобности, и господари и слуге су се дан за даном бавили истим редовним задацима и дужностима. Међу њима је само један био истински срећан.
* * * * *
Једног лепог јутра Алексамен се досађивао у предивно уређеним вртовима виле, који су се протезали до мора. У последње време све му је сметало, све је изгледало глупо и незанимљиво. Нису му се више допадали ни стадион ни лов јер ни у њима није могао пронаћи ништа ново и узбудљиво. Исте активности, исте ствари сваког дана! Размишљао је о томе како ће тако бити и кад одрасте. “Дешаваће се исте ствари. Мораћу да говорим о истим питањима у Сенату са римским или сицилијанским патрицијама, да увек слушам иста предавања и препирке на састанцима, да гледам исте представе у амфитеатру.” И док је тако размишљао, стегнувши песнице због узнемирености, изненада се појави Нервин.
– Господару, Ваши благородни родитељи су ме замолили да Вас обавестим да је генерал Акила, чије се има,е граничи са Вашим, позвао Вашу породицу да сутра дођете у његову палату.
– О, мислио сам да је још увек у походу против Парћана. Зар се већ вратио?
– Заправо, вратио се после многих победа и Ваш отац би волео да га посети сутра ујутро око девет сати. Кочије ће бити спремне у…
– О не, опет посета!
– Али свакако ћете чути неке узбудљиве ратне приче.
– Проблем и јесте у томе што ти војници немају о чему другом да разговарају до о славним подвизима и победама.
Уследило је ћутање. После неког времена Алексамен упита раздражљивим тоном:
– Да ли је Милвије још увек у руднику?
– Да, господару, као што сте наредили. Али ако хоћете мој савет, немојте га више тамо држати. Он је достојан да Вам служи.
Алексамен је размишљао неколико минута, па рече:
– Па да, можда си у праву. Нека се Милвије после ручка врати да ми служи. Што се Брута тиче, видећу шта ћу с њим.
– Богови су просветили младог господара! – радосно ће Нервин.
– Богови? – заједљиво промрмља Алексамен. – Који богови? Нисам још видео ни једног.
