ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
СТРАШНА ВЕСТ
 
У царском дворцу су владали неописив немир и осећање несреће. Вест се муњевито пронела и читавим градом. Капетан који је те кобне ноћи био на дужности у царевим одајама навео је у извештају да је чуо чудну буку. Чинило му се као да се два човека рву и да један од њих пригушеним гласом покушава да дозове помоћ. Најзад је чуо страшан крик и самртни ропац.
Брзо је ушао у цареву спаваћу собу и, на свој ужас, угледао цара Аурелијана како непомично лежи на кревету а Мнестеј га разјарено и даље боде ножем. Притрчао је Мнестеју, бацио копље на њега и пробо га право кроз срце. Али цара више није могао да спаси. Два мртва тела су се заједно скотрљала на под обливена крвљу један другог. Заједно у смрти, као што су били и у животу.
Капетан је стајао скамењено и зурио у онога који је само минут пре тога био господар читавог познатог света, а сада само беживотно тело, мртво тело које се ни по чему не разликује од тела сиротог слуге који је лежао поред њега. Изненадни повици су покренули читаву гарду Преторијанаца који су хитно позвали своје сараднике у царске одаје. Од њих су се вести брзо прочуле по огромном дворцу.
У одајама Преторијанаца уследио је озбиљан разговор. То није било први пут да је та одабрана и повлашћена група царских стражара на своју руку бирала новог цара. Одмах су прионули на посао јер је Аурелијан, који је до јуче био жив и поштован више од свих осталих људи, сада за њих био само успомена.
 
* * * * *
 
У мрачном подземном затвору стражар је био потпуно збуњен. Кад је чуо вест о царевој смрти, просто није знао шта му је чинити. Навикнут да наређења извршава са апсолутном тачношћу, није умео ни да размишља ни да одлучује. Но ипак је дубоко у себи осећао да затворенике не може вечно чувати.
У ходнику је владала пометња. Војници су долазили и одлазили као мрави чије су гнездо и краљица уништени. Затвореник из друге ћелије већ је успео да побегне. Када је стражар, који се није усуђивао да Алексамена и остале затворенике испусти из вида, замолио другог војника да оде за бегунцем, овај му је одговорио:
– Зашто? Нема разлога за то! Цар је дао наређење, али сада више нема цара.
Утешен тим одговором, и осећајући да му је то дало потребно оправдање, стражар је рекао:
– Е, ако је тако, онда одох и ја!
Чим се стражар окренуо да пође, Маркел је брзо зграбио Алексамена за руку и рекао:
– Хајде, брзо! Идемо твојој кући!
Но Алексаменов поглед је био прикован за земљу и није се ни померио.
Милвије прекиде Маркела и, гледајући у Алексамена, саосећајно рече:
– Разумем те. Био си спреман да свој живот жртвујеш за Христа, радовао се томе и био спокојан. Сад си вероватно помало разочаран, или се можда осећаш кривим што као хришћанин ниси мученичком смрћу посведочио нашу веру. Али, веруј ми, Христос то од тебе више не тражи. Можда те Он припрема за нешто друго, мој добри брате, нешто подједнако важно. Хајдемо кући.
Милвије је с љубављу загрлио пријатеља и Алексамен је допустио да га изведе из затвора. Остали дечаци су кренули за њима, збуњени сопственим осећањима.
– Сад разумем зашто нас је шеф полиције тако лако пустио и у таквој журби се вратио у Рим – рече Руф.
Дечаци су ишли полако, заобилазећи гужву на улицама, где су се гомиле људи окупљале на сваком углу и тргу и живо и жустро разговарали о новостима. Коначно су стигли у палату Поплија Клема. Као и обично у сенаторовом дому се вредно радило. Но чим се Алексамен појавио на вратима, усклици пуни радости су нагло зауставили све послове. Мајка га је чврсто загрлила са сузама у очима и он је одмах почео да јој прича о догађајима претходне ноћи.
– Уверавам те, драга мајко, да сам много размишљао о теби и оцу. Али био сам сигуран да не би желела да чујеш да ти је син био кукавица, нарочито сада кад сам постао хришћанин. Такође сам имао на уму пример нашег Брута, према којем сам некад био груб и зао, који је сада изнад свих нас, горе на висини. Где је отац? Надам се да је добро?
– О да, све је у реду – рече Корнелија бришући сузе. Провео је читаву ноћ код епископа Дионисија. Владика је хтео да дође овамо да ме утеши. Чуо је шта ти се десило од Милвија који је отишао да га замоли за Свете Тајне. Али твој отац ипак није хтео да му дозволи да дође овамо јер се боји да то није безбедно. Целе ноћи смо бдели и молили се за тебе. Били смо тужни, али у исто време и поносни на тебе. Знаш, сине, Христос вероватно очекује нешто друго од тебе, нешто што је важно колико и мучеништво.
– Управо ми је то и Милвије рекао – замишљено ће Алексамен. – О, осећам се тако благословено и срећно што смо сви причасници исте вере! Али, Милвије је толико испред нас. Толико пута је био спреман да да свој живот за Христа. Како нас је само својим примером на диван начин поучио и Господу привео! То је силније од било које проповеди!
– Да својим примером – сложи се мајка. – Замисли само, спасао ти је живот кад те још није ни познавао, а онда је спасао живот твоме оцу не злоупотребивши Арминијеву тајну.
– А, с друге стране, Мнестеј је убио свог господара јер се Аурелијан на стравичан начин његовом брату осветио за издајство – додао је Алексамен.
– О, како људи не могу да виде Истину? – уздахну са жалошћу Корнелија.
– Вероватно зато што се ми недовољно трудимо да је пренесемо другима. То је моје мишљење – озбиљно ће Алексамен.
Поплије се вратио кући касно те вечери. Дуги и тешки састанци које је држао са градоначелником Рима су довели до тога да се, због његовог утицаја у Сенату, умири жестоки темперамент и беседништво неких екстремнијих политичких странака у граду. Царев указ о прогону хришћана је био поништен. И Преторијанци су се одобровољили. Нису журили са избором новог цара, јер су се ствари смириле Поплијевим трудом.
– Оче, шта мислиш, колико дуго ће трајати ово мирно раздобље? – упита га Алексамен док су стајали на балкону.
– Само Бог то зна, дечаче мој. Али шта год да се деси, увек се сећај шта је предодређено за вечност, а то није Римско царство, већ Црква Христова. Па чак и кад је прогоњена, она ће победоносно стајати – искрено одговори Поплије замишљено прелазећи погледом преко града. – Једног дана, кад се овај град претвори у рушевине и кад Римљани више не буду владали светом, једина ствар која ће превазићи и надвладати све и свакога биће Крст. Часни Крст нашег Господа ће заувек остати, а све остало ће проћи. Никад то не заборави, сине.

Comments are closed.