ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
У КОЛОСЕУМУ
 
Претходни цареви, попут Нерона, били су занети играма и гладијаторским борбама у Колосеуму. Друге цареве је више занимало да са свих крајева царства доводе најбоље коње и возаче двоколица, него да бране своје границе. Ту су биле и борбе, и то не само између два вешта гладијатора, већ и епски прикази битака између Тројанаца и Македонаца или Спaртанаца и Персијанаца. Хиљаде ратника је носило компликоване костиме и страно наоружање. Један нарочито расипан цар је Колосеум напунио водом само да би поново приказао историјску поморску битку. Будући да су то биле борбе до смрти, само је цена изгубљених живота на терену превазилазила вредност новца који се због њих одливао из државне благајне.
Као храброг, дисциплинованог војника и достојанственог гувернера, Аурелијана никад нису занимале игре или гладијаторске борбе. Но овај пут је пажљиво размотрио распоред предстојећих игара и закључио да гладијаторска надметања и трке двоколица свакако треба да се одрже, али и да заробљени хришћани треба да буду посечени мачевима гладијатора.
Два сата пре игара Колосеум је био препун. Гледаоци су се бучно свађали, кладили и препирали се који ће гладијатор победити. Током поподнева расположење у арени је подсећало на карневал, а не на губилиште. Улични пиљари су продавали месо и вино, плесачи су развратним покретима забављали светину, а деца су узела штапове играјући се гладијатора.
Баш кад се чинило да чекају читаву вечност и да спектакл никад неће почети, изненада сви у гледалишту занемеше. Главна капија се отворила и ушли су официри Преторијанске гарде. Заузели су своје положаје са обе стране улаза, подигли трубе и одсвирали знак за пажњу. Гласни, мелодични звук одјекивао је читавом ареном и сви су одмах устали са седишта. Стигао је цар Аурелијан. У пратњи најугледнијих генерала изгледао је величанствено. Одмах иза њега је ишао Мнестеј са једанаесторицом младих царских перјаника. Цар је заузео место у царској ложи, а у ложе поред његове сместише се генерали, сенатори и Зевсови првосвештеници. Након тога појави се и управник игара. У гледалишту настаде тајац. Једини звук који се могао чути било је шкрипање његових сандала док је свечано корачао према средишту арене држећи црвено платно. Подигао је поглед ка цару и чекао на знак. Аурелијан је потврдно климнуо главом и управник је бацио црвено платно на земљу, означивши почетак трка двоколица.
Капије Колосеума се одмах отворише и десет лепих снажних коња са двоколицама бесно угалопираше, дижући такву прашину да се понекад до самог краја трке није могло видети ко води. Руља је подивљала хистерично вичући и урлајући. Још веће узбуђење гледалаца изазва пуцање точкова на једној двоколици, која се након тога, захваљујући вештини возача, и сама спектакуларно поломила. По завршетку трке двоколица, победник је био овенчан ловоровим венцем и одведен на честитање уз гозбу и славље. А онда је управник најавио да је дошло време за борбу гладијатора.
Већ загрејана драматичном трком двоколица, руља је дивље поздравила улазак гладијатора. Борци су се кретали ареном а мишићава тела су им се пресијавала од уља нанетог само неколико минута раније. Оклопи су им заслепљујуће блистали под зрацима залазећег сунца. Са дисциплинованом прецизношћу, крећући се заједно у строју као да су једно, сви стигоше пред цара са оружјем у рукама и зауставише се у ставу мирно. Обраћајући се цару громким гласом, али и у жељи да их чује весела руља, једногласно запеваше гладијаторску песму смрти:
– Слава нек је теби, царе, господару наш! Ми који ћемо умрети, поздрављамо те сад!
Прво надметање је почело уз бучно навијање и клађење гледалаца. Но сви су помало суздржавали емоције очекујући спектакл два највећа и најпознатија гладијатора, који су те вечери требали да се боре један против другог. Ускоро два ратника уђоше у арену потпуно спремни да се суоче. Чим су се појавили, одјекнуше гласни покличи узбуђене руље, сад већ подивљале од одушевљења. Били су то Ликсен и Негир, два гладијатора које је Брут упознао дан раније у крчми. Обојица су били веома снажно и добро грађени и то је било први пут да су се требали борити један против другог. Имали су једнак број оданих поклоника и због напетости на трибинама чинило се да је претила опасност да се предстојећа битка прошири и у само гледалиште.
Борба је почела. Обојица су били врло вешти ратници и, будући да су тактику и технику оног другог знали готово као своју сопствену, приредили су величанствен спектакл за разуларену масу. Гледајући више од пола сата како се двојица мушкараца јуначки боре један против другог у задивљујућој борби, раздражена светина је била у све већој неизвесности. Но баш кад су сви већ почели да мисле да су два гладијатора полубогови, који не осећају страх или које је немогуће повредити, Негир је Ликсену задао такав снажан ударац мачем да је овај пао смртно рањен. Руља је скочила кличући победнику, који је стајао са подигнутом окрвављеном руком, клањао се на све стране и поносно поздрављао цара. Ни на тренутак није помислио на свог друга с којим се само дан раније смејао и пио вино и који је сада лежао мртав само неколико стопа даље од њега.
Негир је био овенчан ловоровим венцем и поздрављен усклицима мноштва његових навијача. Неколико војника га је на раменима однело да прослави своју победу. Руља је готово помахнитала.
Било је време! Аурелијан је климнуо главом и на средини арене појави се најављивач. Попео се на малу бину која је била постављена после надметања гладијатора, и подигавши руке према гледаоцима и осврћући се у различитим правцима, почео да говори громким гласом. Но маса је била буквално подивљала тако да је неколико пута понављао најаву пре него што су гледаоци приметили да нешто покушава да каже и почели да се смирују.
Као вешт говорник који се обраћа публици, драматичним гласом је објаснио да је цар открио мрску хришћанску јерес управо овде, у њиховом вољеном граду. Описао је како су у протекла три дана војници, ти храбри браниоци и заштитници римског мира, ухапсили више од стотину издајника који су се били упутили на њихово тајно сабрање. А онда је чврсто и неопозиво објавио да су због својих злочина осуђени на смрт! Њихов злочин је то што као хришћани представљају опасност за државу. Нагласио је како презиру римске богове и како уместо њих обожавају неког човека који је разапет због својих злочина, те да су ковали заверу против цара. Упозоравајућим тоном је истакао како цар жели овим примером да свима стави на знање да неће имати милости према онима који одбијају да се повинују његовим заповестима и по својој непослушности следе ову изопачену јерес. Трудећи се да то упозорење буде што драматичније, на тренутак је застао и прешао погледом преко трибина, па чак и преко ложа у којима су се налазили генерали и сенатори и претећим тоном додао да се то односи на све, без обзира на новчани и друштвени положај!
Кад је завршио с најавом, сишао је са бине и службена лица арене су одмах ослободила простор за следећи догађај. У наредном тренутку војници су уз дивљачко бичевање извели на средину арене мноштво људи и жена. Посетиоци су очекивали да ће ти људи устукнути под војниччким бичевима, да ће плакати или псовати, падати на колена и молити цара да им у последњем тренутку подари помиловање. Но уместо тога на њиховим лицима су били мир и спокојство. То је оставило такав утисак да су ускоро сви занемели и згрануто зурили у задивљујући мир који је владао међу тим невероватно храбрим људима осуђеним на смрт. Док су се грлили и целивали, опраштајући се тако један другог, на њиховим озареним лицима блистала је нека нарочита радост. А онда су, држећи се за руке ради утехе и подршке, почели да певају мелодичне и небозвучне песме, које су се тако узнеле да су све у арени испуниле необјашњивом тугом због онога што ће се десити.
Светина је и даље гледала згрануто и задивљено, ћутке чекајући исход. У предњем реду, близу центра арене, седела је група младића, која је велики вечерњи спектакл такође посматрала са тихом слутњом.
– Изгледа да се уопште не плаше! – дошапну Стримб осталима.
– Они су обични лицемери! – дрско одбруси Руф.
Аурелијан је био збуњен понашањем руље. Очекивао је да ће чути повике и аплауз после овог догађаја, али то се није десило. Све више га је бринула нема и узнемирена реакција гледалаца. Уплашивши се да ће га руља исмејати, нагло даде знак војницима. Истог трена се отворише бочне капије и мишићави гладијатори утрчаше у арену и почеше да нападају ненаоружане хришћане, жестоко и дивљачки их ударајући и пробадајући мачевима и копљима.
Док су крвава и беживотна тела закланих жртава падала на пешчано тло, прелепа песма је полако замирала. Што су више видели мртвих хришћана на земљи, то су их гладијатори све окрутније убијали. Чинило се као да су махнити и као да их покреће нека невидљива сила пуна мржње. Најзад је на средини арене остао да стоји само један човек. Безгласно се молио с подигнутим рукама. И пошто више није било других жртава које би могле да утоле незаситу јарост гладијатора, чинило се да је сваки преостали мач и копље пао на њега. Тако ce и последња жртва срушила на земљу. Спектакл је био завршен. Службена лица арене су изашла и почела да скупљају лешеве. Језива тишина је и даље трајала.
Цар прелете погледом по пренераженим гледаоцима и у тренутку га обузе страшна помисао да руља није уживала у спектаклу. Брзо покуша сам себе да убеди да је светина ћутањем само показивали изненађеност што види да толико људи умире без и најмањег знака супротстављања или страха, без викања или псовки. Чак се и он којег су звали божанственим питао како је могуће да су се ти људи, који само неколико дана пре тога нису могли ни да замисле какав их крај чека у арени, могли тако спокојно суочити са смрћу.
Изненада се најављивач поново појави на привременој бини у средишту арене и гласно упозори да следећи призор треба да послужи за пример онима који царев указ не схватају озбиљно. Истакао је да цар неће подносити ничију непослушност и да чак и деца морају да буду послушна његовим указима.,
– Управо ће овде пред вашим очима – драматично продужи најављивач – умрети млади слуга који припада једној од најугледнијих римских породица! Господар овог младог анархисте је један од царевих најприснијих пријатеља и саветника. Но цар се и поред тога не колеба нити оклева да га казни по пропису. Чак ће и цареви пријатељи постати његови непријатељи, ако се нађе да су непријатељи царства! – нагласи најављивач.
Чим су то чули, дечаци су знали да је реч о Бруту, па зато устадоше да га боље виде. Службена лица арене су још једном ушла, овај пут носећи дрвени крст средње висине. Следећи дата им упутства, донели су га у само средиште арене, како би сви могли да га виде, а потом су почели да копају рупу у коју ће га забости. И млади Стримб је ћутке посматрао ову језиву припрему, но изненада му поглед паде на капију на западној страни арене. Дрхтећи од страха, заграбио је Криспову руку и дубоко уздахнувши показао прстом на Брута:
– Ох погледај! Тамо је!
Истог трена дечаци се окренуше на ту страну и угледаше свог школског друга како стоји готово наг. Био је само некаквим танким платном обмотан око струка. Ишао је између двојице војника, са рукама везаним иза леђа. Док су се приближавали центру арене, два војника су била спремна да га бичују, али због неодобравајућег царевог погледа, вратише бичеве на своје широке кожне каишеве којима су били опасани. Цар је обећао Поплију да неће дозволити да његов слуга буде мучен пре страдалне смрти и сад је одржао дату реч.
Брут је ишао одмереним кораком и подигнуте главе. Погледом је прелетео преко руље и чинило се као да је покушавао да неког препозна. Кад су пришли крсту, џелат је грубо одвезао његове нежне дечије руке. Најављивач је поново устао, али је овај пут из даљине, са стране на којој је седео, повикао:
– Цар је спреман да те помилује само ако порекнеш оно што си јуче рекао. Поричеш ли?
При све слабијој златастој светлости дана, који се ближио крају, зачу се Брутов благ, али јасан глас који је надјачао жамор руље:
– Ја сам хришћанин и као хришћанин ћу уз Христову помоћ и умрети!
Без и најмањег оклевања, праћен само дубоким уздахом најављивача, један од два џелата зграби дете за мршаво раме и насилно га подиже на крст. Хитрим покретом тргнуо је руку уназад, а онда замахнуо напред. Ужасан звук запара тишину кад је први клин пробио Брутову нежну шаку, смрскавши кости и забивши се дубоко у дрво иза ње. Звук је тако прострујао да се чинило као да је клин прошао кроз срца свих присутних. У злокобној тишини могли су се чути само ужасни звуци удараца чекића у клинове којима су кидани дечакови удови. Два џелата су грозничаво радила журећи да што пре заврше свој срамни посао. Клинове су закуцавали брзо и чинило се као да их је испунила бескрајна срамота због тога што су наносили бол једном детету.
Те вечери је стотину хиљада Римљана, широм отворених очију и усана размакнутих у срамотно муцање, посматрало како то храбро дете умире на крсту. Крв му је у млазевима текла из дланова и стопала и обојила крст и песак под њим. Сви су немо зурили у лице младог мученика. Неподношљиви бол који је трпео и брзи губитак крви изменили су Брутово лице. Образи су му упали и пребледели док су му очи блистале чудесном унутрашњом светлошћу. Подигао је поглед к небу, показујући радост не од овога света, радост због тога што се удостојио да прими ову неизрециву жртву, и тражећи божанску снагу у овом пресудном трену. А онда му је глава полако клонула будући да је постао превише слаб да је држи усправно. С огромним напором је покушао да се окрене налево, а потом надесно, још увек погледом тражећи некога.
– Вероватно хоће да га цар помилује – рече нека жена гласом који је подрхтавао од емоција.
Но Брут није хтео да се сусретне са царевим очима. Неког другог је желео да види. Одједном су му очи јако заблистале. Најзад је у гомили јасно могао да види оне које је тражио. Његови школски другови су били близу и посматрали су га с неописивом тугом. Преко Брутовог бледог лица пређе и последњи осмех. Подигао је главу и благо климнуо Руфу, а усне су му се мало покренуле.
– Погледај! Опрашта се са нама – кроз јецаје узвикну Стримб.
– Показује нам да је остао чврст до краја – додаде Крисп са сузама у очима.
– Обећао нам је да ће остати непоколебив до краја и успео је! – рече један од дечака.
Само је Руф, мрштећи се и са чврсто стегнутим песницама, стајао не рекавши ни речи. Онда је видео да је Брут склопио очи и да му је глава клонула на раме. На тренутак ју је поново подигао, а потом му је нагло пала на груди. Тело му је беживотно висило на крсту. Млади Брут, који је некад био слаб и плашљив, нашао је своју Снагу, своју Храброст и своју Љубав. И дао је свој живот за Христа.
Цар нагло напустио своју ложу а за њим пожурише перјаници и гарда. Ушао је у кочију и брзо нестао у правцу дворца.
И народ је почео да излази. Посвуда је владао мрак. Буктиње су се угасиле и читав Колосеум је убрзо опустео. Само је мало Брутово тело остало на средини арене, још увек висећи на крсту. Али Колосеум није био баш сасвим празан. Идући опрезно и у страху да ће их неко видети и ухапсити, група младића је кренула ка средишту арене. Тихо су пришли свом одредишту и стали на песак. Били су свесни важности и озбиљности онога што су се спремали да ураде. Најстарији од њих се окрену према осталима и озбиљно рече:
– Ко год не жели да учествује у овоме може да оде. Настављамо с оним што смо се договорили. Јесте ли сви за то?
Сви су се погледали са неизвесношћу, чекајући да неко одустане. Али, док су гледали једни другима у очи, тражећи знаке сумње, наишли су само на погледе озбиљне сагласности и непоколебиве храбрости. Крепећи један другог немим погледима, кренули су за Руфом ка крсту.
Очију пуних суза, с дубоким уважавањем и поштовањем, приђоше Брутовом беживотном телу. Полако и невешто су почели да ваде клинове из његових стопала. А онда се Крисп попео на Руфова рамена и стрпљиво почео да вади ексере из Брутових тешко изранављених руку. Напокон су заједно скинули мајушно тело свог друга и положили га нежно на земљу.
Мали Стримб, који читаво време није могао да престане да плаче, клече покрај пријатељевих рањених руку и прекрсти их на његовим непомичним грудима. Руф је затим скинуо своју скупоцену спољашњу тунику и рекао Криспу:
– Дај ми твоју тунику, Криспе. Завезаћемо их да бисмо направили носила за Брута.
Кад су направили носила, пажљиво су на њих положили Брута, а Руф је полако рекао:
– Сви знамо шта се дешава са телима оних који су разапети. Треба да висе на крсту до следећег дана и кога нађу да га је украо, тај је у опасности. Ако се било ко од вас плаши да ће га ухватити и казнити, нека сад иде. Нисте дужни да идете за мном.
На то сви једногласно одговорише:
– Не, Руфе, идемо за тобом.
Сат времена касније Поплије Клем је у својој радној соби примио Брутове школске другове, који су са љубављу и страхопоштовањем положили тело младог мученика на поплочани мермерни под. Говорећи у име свих, Руф је благо и понизно рекао:
– Сенаторе, молимо Вас, примите тело Вашег доброг слуге који је умро за свог Бога. А сад нам реците шта треба да радимо да бисмо живели и умрли као он!
 
* * * * *
 
Мнестеј је седео на другој страни господареве радне собе и указе о прогонима хришћана стављао у царске поштанске торбе. Аурелијан их је један по један потписивао уз наређење да се хитно разнесу у разне земље и провинције царства. Но Мнестеја је нешто мучило те није могао да се сконцентрише, што се дало закључити по изразу његовог лица. Сваких неколико секунди кришом је бацао поглед на цара и кад је приметио да је Аурелијан најзад потписао и последњи указ, промрмљао је са много устезања и страха:
– Царе…
– Шта је, Мнестеју?
– Царе, опростите, али знате да сам Вам увек био одан и веран – усплахирено ће слуга. – Знате и то да Вас никад нисам молио за услугу.
– Тачно! Али то је зато што ти никад ништа није требало! Увек сам ти давао све што си желео и никад ни у чему ниси оскудевао. Сад си ми десна рука, мој човек. Пре си био само роб, а сад си срећан, самосталан и богат.
– Али, царе! – излете му из груди пуних осећања.
– Желиш ли више него што имаш? – изненађено и уз благи презир упита цар.
– Царе, не ради се о мени, већ о мом брату. Ако би Ваше величанство било тако љубазно – поче Мнестеј да преклиње, али га цар једним потезом руке заустави.
– Покушаваш ли да ми говориш о случају оног твог брата? Тај издајник се усудио да се побуни против војске свога господара и покушао да присвоји моје право на престо?
– Ваше Височанство, сасвим сте у праву – кротко ће Мнестеј, док су уста почела да му се суше а грло да га пече. – То је, нажалост, тачно. Али већ је сурово кажњен и довољно се напатио.
– Довољно? Како ти то знаш? – сумњичаво ће Аурелијан.
– Ништа је не знам, Ваше Височанство. Знам само да сам сигуран да је после пораза пао у руке генерала против кога сте се тада борили. Ваш непријатељ га држи у заробљеништву, али не знам где је и у каквом је стању. Желим само да од Вашег Височанства сазнам где је!
Аурелијан није одмах одговорио па је Мнестеј искористио тај тренутак ћутања да настави:
– Царе, веома сам узнемирен. Мој брат и ја смо били драги један другом од нашег несрећног детињства. Један другоме смо били једини ослонац и зато бих сада кад страда волео да будем поред њега као прави брат.
– Ха! фркну Аурелијан. – Покушаваш да злоупоребиш свој положај и да утичеш на мене. То нису врлине које очекујем од Римљанина као што си ти!
– Ваше Височанство, само ми реците где је, молим Вас! Само то? – преклињао је Мнестеј очију пуних суза.
Преко Аурелијанових усана прелете злобан осмех.
– Е па добро – уздахну. – Жао ми те је, па ћу ти ускоро одговорити и тако ти помоћи да преболиш ту своју узнемиреност!
– Царе! – поново поче Мнестеј.
– За сад је доста! – љутито одбруси Аурелијан. – Ко хоће да ме види? – упита стражара који се у том тренутку појавио на вратима.
– Царе, Ваш млади перјаник Маркел тражи да га примите. Каже да је хитно! – одговори војник.
– Пусти га да уђе! – нареди Аурелијан, питајући се шта је то тако хитно што је младића приморало да се усуди да затражи пријем.
 
* * * * *
 
Стражар је за тили час спровео Маркела до цареве одаје.
– Шта хоћеш, Маркеле? – строго ће цар.
– Царе, реч је о врло озбиљној околности – поверљиво ће Маркел, гледајући подозриво Мнестеја и наговештавајући да му је потребно да буде насамо са царем.
– Можеш да говориш пред Мнестејем! – осорно ће Аурелијан. – Да чујем о чему се ради?
Маркел је за тренутак оклевао, размишљајући о ономе што се спремао да учини. Али одједном је одлучио и почео да говори полако и одважно, наглашавајући сваку реч:
– Царе, бојим се да је овде на двору скована страшна завера против Вас, и то од стране људи које сматрате најдостојнијима Вашег поверења.
Аурелијан је био пренеражен. Напето је посматрао младића и мирнио и прорачунато упитао:
– Шта си сазнао? Јеси ли открио нешто ново?
– Ето – поче бираним речима – није ли истина да сте наредили да се у читавом царству разоткрију Ваши непријатељи хришћани?
– Тачно тако! Управо сам потписао писмене указе о прогонима који ће бити разаслати широм царства.
– О, значи тако, божански царе! Знајте да се Ваши непријатељи налазе не само на границама царства, већ и у самом дворцу, међу Вашим перјаницима и најбољим пријатељима и саветницима!
На тренутак је изгледало да је Аурелијан изгубио своју уобичајену прибраност.
– Јеси ли сигуран у то? – грубо прекиде младића.
– Сигуран сам, Ваше Височанство – уображено ће Маркел. – Јуче сам био на дужности кад је сенатор Поплије Клем дошао да Вас замоли да помилујете његовог малог роба. Усуђујем се да кажем да ме сенаторов потез уопште није изненадио јер сам већ неко време сумњао да његов син Алексамен припада тој грозној хришћанској јереси.
– Шта си рекао? Син Поплија, једног од мојих најбољих пријатеља? То је немогуће!
– Истина је, Ваше Височанство! Мислио сам да је моја дужност као Вашег царског перјаника да Вас обавестим – с нескривеним поносом ће Маркел.
Цар се мрачног лица завали у столицу држећи се за чело. Изгледало је као да се изгубио у својим мислима.
– У реду, хвала ти, Маркеле! – проговори најзад. Никад нећу заборавити како си служио свом цару. Што се Алексамена тиче, свакако ћу сазнати да ли је заиста хришћанин. И тачно знам на који начин ћу то открити. Сад можеш да идеш!
Маркел га је поздравио и сместа напустио царску одају. Али упркос осећаја гордости и самозадовољства, чим се нашао изван цареве радне собе постидео се и осетио одвратност због издаје. Изненада је осетио талас мучнине који је почео да га ломи. Облио га је леден зној па је, као да га неко гони, потрчао низ мермерне степенице и одјурио у башту на свеж ваздух. Ходао је унезверено, љуљајући се као пијан, а онда се саплео и пао поред једне од мермерних клупа. Неко време је остао да лежи на земљи, задихан и згађен над самим собом, и безуспешно покушао да прибере мисли. Покушавао је да докучи шта га је подстакло да на такво понашање. Да је Алексамен хришћанин схватио је још од оног догађаја са зидним записом. Но и даље му се дивио због храбрости и непоколебивости. Силно је желео да буде налик на њега. Тај хришћанин није био као други перјаници. Не, био је потпуно другачији, изузетна и врлинска личност. Размишљајући о томе, Маркел је почео да прекорева сам себе због одласка код цара и издаје Алексамена. Није му било јасно како је могао тако нешто језиво да уради. По стоти пут се питао зашто је то учинио. Сам себи то није могао да објасни. Зна само да је изненада осетио нагон да повреди Алексамена што је могао више, нагон који је био снажан колико и жеља да буде пријатељ са њим. Али зашто се онда осећао тако лоше? Па зар није синоћ са задовољством посматрао како је Алексаменов млади роб умирао на крсту? И није ли баш јуче, под утицајем ужасне тишине која је владала читавом ареном, почео да осећа чудан срам који га је тако силно притискао у грудима? Тада се и запитао да ли ће он икада моћи да скупи такву храброст и снагу као тај млади Мученик? Дубоко у себи је сумњао у то. Добро се сећа да је тада помислио да би Алексамен, за разлику од њега, имао храбрости да умре баш као и његов млади слуга. Био је сигуран да он сам не би имао одважности да умре тако храбро и тако достојанствено. Све је то изазвало силну љубомору која се распламсала у његовом срцу. Те ноћи ни ока није склопио jep му je црв зависти тихо и упорно гризао утробу и није га остављао на миру. А кад је ујутро устао, изненада је добио идеју да оптужи Алексамена пред царем. Значи, то је било то – љубомора! О, богови! Сетио се да је размишљао, како ће се много радовати док буде гледао како војници крећу да ухвате Алексамена! Али шта ако његов дух дође по њега ноћу и никад га више не остави на миру?
Једно је било сигурно – Аурелијан неће оклевати да казни Алексамена да би тако дао пример осталим хришћанима. И све ће се то догодити зато што га је он издао! Док је постиђено разматрао своје поступке, заједљиво је помислио како је за царског перјаника одличан спој то што је у исто време тако љубоморан и тако подмукао.
Маркел је изненада осетио како му нешто хладно и глатко гамиже по нози и одмах се тргао из мисли. У тренутку се скаменио и најежио, од чега му се крв згуснула у венама. Била је то мала шарка, попут оних које су живеле у царској башти све док их нису систематски истребили, или се бар тако мислило. Њен угриз је био смртоносан. Посматрао је мрског гмизавца како полако подиже главу и спрема се да ra нападне. Од страха није смео да се помери. Знао је да је сваки покрет опасан и да значи смрт. Мисли су поново почеле да се роје и да га узнемиравају попут каквог отрова. Осећао је да су богови послали шарку да га убије и да је то казна коју су му одредили зато што је малочас издао Алексамена. У делићу секунде је помислио да се његова сјајна будућност, коју је тек започео ступивши у дружину царских перјаника, његови снови и тежње никада неће остварити. Умреће пре но што се попне на врх. Зажмурио је и чекао. Изненада је зачуо тихо сиктање. Несумњиво ће га сад ујести!
У исто време Маркел зачу хитре кораке и шушкаве брзе покрете, а потом осети да му је змија спала са ноге! Срце му је снажно лупало. Напола је отворио очи, још увек уплашен од онога што би могао да види, и погледао наниже. Страшни гмизавац је лежао на земљи, слупчан и обезглављен, а поред њега је стајао Алексамен још увек држећи мали нож којим је убио змију. Брзо је загрлио Маркела. Очи су му блистале од радости.
– Слава Богу, жив си! Изгледа да сам стигао на време! О, драги брате, тако ми је драго да си жив! Стварно ми је драго! – ускликну радосно.
Маркел је полако устао. Био је блед и дрхтао је. Бесциљно се загледао негде у даљину. Подсећао је на некакав кип. Очигледно је био у стању шока.
– Не треба да се задржаваш овде – озбиљно ће Алексамен узевши га за руку. – Хајде, немој тако да стојиш. Бринеш ме. Ево, држи се за мене. Чим почнеш да ходаш, крв ће ти прострујати и одмах ћеш се опоравити. За тили час ће ти бити боље, видећеш, а поподне се више нећеш ни сећати шта се десило! Хајде, друже, буди храбар!
Тренутак касније чинило се да је Маркел дошао к себи. Алексамен је покушао да га држи за руку и да га натера да хода, но он се отргао од њега и изненада повикао:
– Кад би само знао, Алексамене! О, богови, кад би само знао!
А онда, не осврћући се, потрча колико га ноге носе, баш као да га је неко јурио.

Comments are closed.