crnina i žalost

Питање:
Mojoj snahi je umro otac pre tri godine i ona nosi crninu još uvek brinem zbog njezinog zdravlja molim vas za vaše mišljenje.
nada kordić


Одговор:
Драга сестро, црнина у облачењу жена (мушкарци нису облачили у жалости црне кошуље) је видљиви знак жалости за упокојеним ближим чланом породице. У Старом завету су ти знакови били много израженији, па и код мушкараца: посипање по глави пепелом, раздирање своје одеће, покривање главе и ходање боси, бријање главе и браде… У Новом завету жалост за упокојеним замењује се радошћу сусрета и пребивања упокојених у близини Божјој и вером у васкрсење тела и живот вечни. Зато Свети апостол Павле саветује Солуњане: “Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су уснули у Исусу довести с Њим” (1. Солуњанима 4, 13-14) . А на другом месту Апостол је још конкретнији: “Јер је мени живот Христос и смрт добитак” (Филипљанима 1, 21) . Значи, за праве хришћане нема места жалости при упокојењу блиских сродника и пријатеља, јер су свесни да је физичка смрт само привремени растанак од упокојених, да ћемо се сретати и по нашем упокојењу, а сви ћемо, ако Бог да, бити заједно по општем васкрсењу. Ношење црнине код жена и црног флора код мушкараца је не само израз њихове жалости за покојником, већ пре свега знак осталим људима, са којима ожалошћени долазе у додир, да се околина према њима понаша пажљивије, да не вређа њихову жалост. Црнина се, према народним обичајима, а не црквеним правилима, обично носи до четрдесетодневног парастоса, а за најближим сродницима (родитељи, брат, сестра, супруг) и годину дана. Мајке на селу су често носиле црнину за децом (страдалом у рату или прерано умрлом) и мужем доживотно. У градовима се тај обичај готово изгубио, обзиром да и жене раде у разним установама, где се црнина не може носити или није радо виђена (здравство, просвета) . То што твоја снаха носи црнину за оцем већ три године није само по себи лоше, али ако она има децу, која то још не могу схватити и ако им је мајка увек жалосна и у души и ту жалост преноси на породицу, онда то заиста није хришћански, онда се она понаша “као они који немају наде”, а што се не слаже са хришћанском вером у васкрсење и живот вечни. Њу треба саветовати, да ће далеко више учинити за душу свога оца, ако буде чешће одлазила у цркву, ако му буде палила свеће, ако буде давала свештенику његово име да га помиње на проскомидији, ако оцу буде давала редовне парастосе, ако буде у име очево учинила неко добро дело (прилог Цркви или некој хуманитарној организацији, за неко болесно дете и слично) , него што ће носити црнину и тиме доводити у незгодну ситуацију своју породицу и пријатеље. Покушај, у разговору са њом, да јој предочиш хришћанско схватање смрти. Цитираћу ти текст под тим насловом из моје Читуље: По хришћанском учењу “смрт је казна за грех”, казна за Адамов грех према Богу. Према првобитном Божјем плану, човеков прелазак из земаљског живота у вечност, требао је бити безболан, један преображај душе и тела, слично лептиру који из личинке, која је пузала по земљи, претворивши се у лептира, на крилима се уздиже увис, преливајући се у јарким бојама на сунчевим зрацима. Бог је Адаму одмах по учињеном греху рекао: “Са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си и узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1. Мојсијева 3, 19) . Падом у грех смрт је за људе постала застрашујућа. Но Христос, Који је дошао да искупи грех човечанства, ступио је у борбу и са смрћу, том последицом греха и Он ју је победио. Доказ те победе је Његово васкрсење. И сазнање да владавина смрти није вечна и коначна, чиме је људима, после Христовог доласка, поново дата велика нада. Хришћани не смеју пред смрћу да падају у очајање, као они “који немају наде” (Солуњанима 4, 13) . Они знају да је смрт зора новог дана, то је тунел који води ка бескрајним светлим даљинама, то је праг, преко кога се улази у заједницу са свима светима. Смрт је – магла која се разишла, ноћ која се приближила крају. Смрћу се не завршава све, напротив, тек сада почиње оно најважније: живот у заједници са Богом. Тиме се и објашњава понашање мученика, који су у смрт ишли са радошћу, која је сијала на њиховом лицу: за њих је смрт значила – нови живот. Тако је и говорио Свети апостол Павле: “Христос је за мене живот, а смрт добитак” (Филипљанима 1, 21) . Црква у својим погребним песмама обећава спасеним душама уселење у “место светло, у место мирно, где више нема жалости ни уздисања, већ само живот вечни”. Свети апостол Павле пише првим хришћа-нима: “Ако се Христос пороповједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповјед наша, па празна и вјера ваша… Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети” (1. Коринћанима 15, 12-22) . И сам Христос говори: “Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек” (Јован 11, 25-26) . На тај начин, мучна људска узнемиреност пред загонетком смрти, постаје код хришћана увереност у вечну заједницу са Христом. Христови следбеници су уверени да ће доћи дан, када ће се њихове душе поново сјединити са својим телима, ма да су се тела, током времена, претворила у прах. Из тог уверења потичу и дивни надгробни записи код древних хришћана: “Знам да ћу у телу своме угледати Бога”… “Петар и Софија чекају Бога”… Или како је то још давно у Старом завету изговорио страдални Јов: “И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу своме видјети Бога” (Књига о Јову 19, 26) . Ја верујем, драга сестро, да ћеш ти успети да својим хришћанским ставом и вером у васкрсење, утешиш своју снаху, да јој предочиш Бог није Бог мртвих, већ живих (Лука 20, 38) и да је растанак ње са оцем само привремен. Ако она не може сама, ти пођи са њом у цркву, разговарајте заједно са свештеником и верујем да ће она прихватити твоје добре савете. Благослов Божји и милост Његову призива на вашу породицу о. Душан

6 Comments

  1. Da li osoba koja je u crnini moze da ide na veselja? Naravno, da ne igra i ne peva.

  2. Koliko dugo se nosi brada u znak zalbe za upokojenim?
    Hvala.

  3. Pomaže Bog.
    Zanima me da li moze crnina da se skine i pre 40 dana?

  4. Molim Vas da mi kažete sledeće: Moj otac je umro pre 33 dana a mog muža i mene su prijatelji pozvali na slavu za Svetog Nikolu. Molim Vas da mi kažete da li bi ja trebalo da idem na slavu kod prijatelja ili to nije poželjno i ako nije, onda do kada ?
    Unapred hvala !

  5. Umro mi je suprug pre 6 meseci! Htela sam da skinem crninu kad smo mu davali 6to mesecni pomen medjutim u mestu gde je suprug sahranjen rekli su mi da se crnine ne skida tad nego il nakon 40 ili nakon godinu dana! Imam 2 male dece kojima vidim da smeta sto sam stalno u crnini! Kako i da li mogu sad da je skinem ili da cekam do godisnjice? Unapred hvala

  6. Ja nosim crno za mojom mamom (treća god.)jer jednostavno nisam bila spremna da je skinem posle 1god.Učinilo mi se da je prerano, da još nisam spremna, ali to je moje lično osećanje i način da izađem na kraj sa gubitkom. Što mene interesuje je dali ima određeni ritual skidanja crnine posle 3god.?Unapred hvala!