NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » crnina i žalost

crnina i žalost

Pitanje:
Mojoj snahi je umro otac pre tri godine i ona nosi crninu još uvek brinem zbog njezinog zdravlja molim vas za vaše mišljenje.
nada kordić


Odgovor:
Draga sestro, crnina u oblačenju žena (muškarci nisu oblačili u žalosti crne košulje) je vidljivi znak žalosti za upokojenim bližim članom porodice. U Starom zavetu su ti znakovi bili mnogo izraženiji, pa i kod muškaraca: posipanje po glavi pepelom, razdiranje svoje odeće, pokrivanje glave i hodanje bosi, brijanje glave i brade… U Novom zavetu žalost za upokojenim zamenjuje se radošću susreta i prebivanja upokojenih u blizini Božjoj i verom u vaskrsenje tela i život večni. Zato Sveti apostol Pavle savetuje Solunjane: „Nećemo pak, braćo, da vam bude nepoznato šta je onima koji su usnuli, da ne biste tugovali kao oni koji nemaju nade. Jer ako vjerujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim“ (1. Solunjanima 4, 13-14) . A na drugom mestu Apostol je još konkretniji: „Jer je meni život Hristos i smrt dobitak“ (Filipljanima 1, 21) . Znači, za prave hrišćane nema mesta žalosti pri upokojenju bliskih srodnika i prijatelja, jer su svesni da je fizička smrt samo privremeni rastanak od upokojenih, da ćemo se sretati i po našem upokojenju, a svi ćemo, ako Bog da, biti zajedno po opštem vaskrsenju. Nošenje crnine kod žena i crnog flora kod muškaraca je ne samo izraz njihove žalosti za pokojnikom, već pre svega znak ostalim ljudima, sa kojima ožalošćeni dolaze u dodir, da se okolina prema njima ponaša pažljivije, da ne vređa njihovu žalost. Crnina se, prema narodnim običajima, a ne crkvenim pravilima, obično nosi do četrdesetodnevnog parastosa, a za najbližim srodnicima (roditelji, brat, sestra, suprug) i godinu dana. Majke na selu su često nosile crninu za decom (stradalom u ratu ili prerano umrlom) i mužem doživotno. U gradovima se taj običaj gotovo izgubio, obzirom da i žene rade u raznim ustanovama, gde se crnina ne može nositi ili nije rado viđena (zdravstvo, prosveta) . To što tvoja snaha nosi crninu za ocem već tri godine nije samo po sebi loše, ali ako ona ima decu, koja to još ne mogu shvatiti i ako im je majka uvek žalosna i u duši i tu žalost prenosi na porodicu, onda to zaista nije hrišćanski, onda se ona ponaša „kao oni koji nemaju nade“, a što se ne slaže sa hrišćanskom verom u vaskrsenje i život večni. Nju treba savetovati, da će daleko više učiniti za dušu svoga oca, ako bude češće odlazila u crkvu, ako mu bude palila sveće, ako bude davala svešteniku njegovo ime da ga pominje na proskomidiji, ako ocu bude davala redovne parastose, ako bude u ime očevo učinila neko dobro delo (prilog Crkvi ili nekoj humanitarnoj organizaciji, za neko bolesno dete i slično) , nego što će nositi crninu i time dovoditi u nezgodnu situaciju svoju porodicu i prijatelje. Pokušaj, u razgovoru sa njom, da joj predočiš hrišćansko shvatanje smrti. Citiraću ti tekst pod tim naslovom iz moje Čitulje: Po hrišćanskom učenju “smrt je kazna za greh”, kazna za Adamov greh prema Bogu. Prema prvobitnom Božjem planu, čovekov prelazak iz zemaljskog života u večnost, trebao je biti bezbolan, jedan preobražaj duše i tela, slično leptiru koji iz ličinke, koja je puzala po zemlji, pretvorivši se u leptira, na krilima se uzdiže uvis, prelivajući se u jarkim bojama na sunčevim zracima. Bog je Adamu odmah po učinjenom grehu rekao: “Sa znojem lica svoga ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si i uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti” (1. Mojsijeva 3, 19) . Padom u greh smrt je za ljude postala zastrašujuća. No Hristos, Koji je došao da iskupi greh čovečanstva, stupio je u borbu i sa smrću, tom posledicom greha i On ju je pobedio. Dokaz te pobede je Njegovo vaskrsenje. I saznanje da vladavina smrti nije večna i konačna, čime je ljudima, posle Hristovog dolaska, ponovo data velika nada. Hrišćani ne smeju pred smrću da padaju u očajanje, kao oni “koji nemaju nade” (Solunjanima 4, 13) . Oni znaju da je smrt zora novog dana, to je tunel koji vodi ka beskrajnim svetlim daljinama, to je prag, preko koga se ulazi u zajednicu sa svima svetima. Smrt je – magla koja se razišla, noć koja se približila kraju. Smrću se ne završava sve, naprotiv, tek sada počinje ono najvažnije: život u zajednici sa Bogom. Time se i objašnjava ponašanje mučenika, koji su u smrt išli sa radošću, koja je sijala na njihovom licu: za njih je smrt značila – novi život. Tako je i govorio Sveti apostol Pavle: “Hristos je za mene život, a smrt dobitak” (Filipljanima 1, 21) . Crkva u svojim pogrebnim pesmama obećava spasenim dušama uselenje u “mesto svetlo, u mesto mirno, gde više nema žalosti ni uzdisanja, već samo život večni”. Sveti apostol Pavle piše prvim hrišća-nima: “Ako se Hristos poropovjeda da je ustao iz mrtvih, kako neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? A ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovjed naša, pa prazna i vjera vaša… No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac onih koji su umrli. Jer pošto je kroz čovjeka smrt, kroz čovjeka je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživjeti” (1. Korinćanima 15, 12-22) . I sam Hristos govori: “Ja sam vaskrsenje i život, koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u mene neće umrijeti vavijek” (Jovan 11, 25-26) . Na taj način, mučna ljudska uznemirenost pred zagonetkom smrti, postaje kod hrišćana uverenost u večnu zajednicu sa Hristom. Hristovi sledbenici su uvereni da će doći dan, kada će se njihove duše ponovo sjediniti sa svojim telima, ma da su se tela, tokom vremena, pretvorila u prah. Iz tog uverenja potiču i divni nadgrobni zapisi kod drevnih hrišćana: “Znam da ću u telu svome ugledati Boga”… “Petar i Sofija čekaju Boga”… Ili kako je to još davno u Starom zavetu izgovorio stradalni Jov: “I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u tijelu svome vidjeti Boga” (Knjiga o Jovu 19, 26) . Ja verujem, draga sestro, da ćeš ti uspeti da svojim hrišćanskim stavom i verom u vaskrsenje, utešiš svoju snahu, da joj predočiš Bog nije Bog mrtvih, već živih (Luka 20, 38) i da je rastanak nje sa ocem samo privremen. Ako ona ne može sama, ti pođi sa njom u crkvu, razgovarajte zajedno sa sveštenikom i verujem da će ona prihvatiti tvoje dobre savete. Blagoslov Božji i milost Njegovu priziva na vašu porodicu o. Dušan

3 komentar(a)

  1. Ja nosim crno za mojom mamom (treća god.)jer jednostavno nisam bila spremna da je skinem posle 1god.Učinilo mi se da je prerano, da još nisam spremna, ali to je moje lično osećanje i način da izađem na kraj sa gubitkom. Što mene interesuje je dali ima određeni ritual skidanja crnine posle 3god.?Unapred hvala!

  2. Umro mi je suprug pre 6 meseci! Htela sam da skinem crninu kad smo mu davali 6to mesecni pomen medjutim u mestu gde je suprug sahranjen rekli su mi da se crnine ne skida tad nego il nakon 40 ili nakon godinu dana! Imam 2 male dece kojima vidim da smeta sto sam stalno u crnini! Kako i da li mogu sad da je skinem ili da cekam do godisnjice? Unapred hvala

  3. Molim Vas da mi kažete sledeće: Moj otac je umro pre 33 dana a mog muža i mene su prijatelji pozvali na slavu za Svetog Nikolu. Molim Vas da mi kažete da li bi ja trebalo da idem na slavu kod prijatelja ili to nije poželjno i ako nije, onda do kada ?
    Unapred hvala !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *