Чедоморство

Питање:
Поштовани, оци дуго времена се борим са кајањем, које ми сад у овим годинама (42) предстваља искушење које ме доводи до очајања. Ради се о томе да сам пре десет година учинила абортус, а пре тога сам се заклела код наше познате светиње да то неħу више никад урадити, јер сам као некрштена то урадила у својој 20 години и то је била велика траума за мене. На жалост опет сам молила пре шесет година богородицу да ми услиши ту молбу, и она је била услишена али ја сам опет учинила тај најстрашнији грех. Знам, нисам била довољна јака да се одупрем ни у првом ни у другом случају великим искушењима која су ме пратила од стране мушкараца са којима сам била у вези, и који ме нису подржали у томе веħ напротив све је учињено да се обесхрабрим и да пристнем на тај гнусни чин.
Напомињем да су то били слободни мушкарци а не ожењени. Наравно, овим не покушавам да са себе скинем кривицу јер је ипак требала бити јака вера, али ја сам била без посла, у иностранству и без родитеља које сам давно изгубила а, који би можда били права подршка. Ја сам се покајала, и доживотно ħу се кајати, Отишла сам код једног нашег духовника који ми је преписао мере између осталога да се не смем причестити две године и да три дана доживотно постим на води. Моје питање гласи, да ли треба и у ствари да ли има смисла молити и даље Бога за потомство и породицу (обзиром да сам такве смртне грехе урадила или да свој живот посветим Богу наравно ако будем достојна. Молим вас да ми одговорите, јер са, често очајна због свега тога. З Богом
Н.Н


Одговор:
Драга у Христу сестро! ! ! Веома ме дирнула ова твоја исповијест. Абортус без даљњег јесте страшна ствар. Али, колико видим, то већ и сама знаш. Нећу да те жалостим и да ти стајем на муку. Не желим
да те још више повређујем предавањима о погубности абортуса. Желим да ти кажем да се не смијеш препуштати очајању, јер нема тог гријеха који је Богу у Његовој неизмјерној милости и љубави немогуће опростити. Најважније је то да си се ти покајала, али то покајање мора да буде истрајно, тј. да се ПРЕУМИШ (промијениш онај ум који ти је дозволио да изврсиш абортус) и да останеш у љубави са Христом Свеживотом и Свемилосцу. Зар мислиш да оне блуднице из Јеванђеља, које су од самога Господа Исуса Христа добиле опроштај, нису имале за собом оваква дјела? Али су се истински покајале и предале се у потпуности љубави Христовој. Када говорим о потпуном предавању, не мислим искључиво на монаштво – које ти у свом писму помињеш, јер није монаштво једини пут ка спасењу. Мораш сама да схватиш на који пут те Господ позива и када схватиш да Му кажеш НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА. У монаштву је један пут који је, да кажем тако, “утврђенији”, али и брачни пут води ка спасењу, као и монаштво, и он није ништа лакши нити је мање одрицање. Ако се одлучиш на брацни пут, наравно да није грешка да тражис од Господа пород као благослов. Тиме ћеш показати (првенствено самој себи) да су уродили плодови покајања и имаћеш прилику да љубав коју си ускратила два пута, овај пут у пуноћи излијеш на живот
који се уз Божији благослов од тебе рађа.
Што се тиче епитимије коју ти је свештеник одредио, слажем се с њим донекле. Али, на једну ствар не могу да пристанем, јер одлучити некога од Причешћа на три године је ужасно. Ја те епитимије не могу разријешити, то је у надлезности свештеника који је епитимију и
одредио. Предлажем да поразговараш с њим и да га замолиш да ти дозволи причешћивање макар на Васкрс. Најважније је да запамтиш да не смијеш дати мјеста очајању и да ти никада не силази с ума да је ХРИСТОС ВАСКРСАО, смрт побиједио и РАДОСТ нам даровао.
Очај је ђавоље оружје, које глуми покајање, а с покајањем нема ништа. Човјек који се каје може бити тужан, али ни у ком случају не смије бити очајан. Велики је океан Божије милости, а ова твоја сагрјешења, иако за наша људска мјерила велика – само су кап која се, твојим трудом, може окупати у том океану Божије милости. Зато не очајавај због својих
гријехова, него се истински покај (преуми) и пусти те капи свога очаја да се преобразе у радост у бескрајном океану Божије милости.
Са молитвом Господу да те у вјери и покајању утврди
срдачно о Страхиња

One Comment

  1. Poštovani oci, već neko vreme se borim sa teškim grehom, a danas mi je još teže s obzirom da sam na liturgiji prvi put pristupili ispovedaonici i od osećaja straha i stida nisam rekla svoj najveći – čedomorstvo. Imam 23 godine, i jako se kajem,toliko da već prelazi u očajanje. Da li imate neki savet, kako da se izlečim duhovno i izađem na pravi put?

    S Bogom,
    Lenka