Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Г. К. Честертон
НЕПРИРОДНОСТ ПРИРОДНИХ РЕЛИГИЈА[1]

Празноверје се јавља у сваком добу, а посебно у доба рационализма. Једном сам бранио религијску традицију против читавог стола истакнутих агностика; и пре краја нашег разговора сваки од њих је из џепа извукао, или показао на ланчићу за сат, некакав талисман или амајлију, за које је признао да се никад не раздваја од њих. Једини сам ја био без икаквог фетиша. Празноверје се јавља у рационализму јер почива на нечему што, ако није идентично са рационализмом, није невезано са скептицизмом. Оно је у најмању руку врло блиско повезано са агностицизмом. Оно почива на нечему што је врло људско и разумљиво осећање, као призивање божанства у паганизму. Али то је агностичко осећање јер почива на два осећања: прво да ми стварно не познајемо законе универзума, и друго да они могу бити врло различити од свега онога што називамо разумом. Такви људи схватају да функционисање огромних ствари често зависи од малих ствари. Када се однекуд чује, из традиције или било откуда, да једва одређена мала ствар представља кључ, нешто дубоко унутар људске природе, и не сасвим без мисла, говори нам да је такво нешто могуће. Овакво осећање постоји у оба облика паганизма о којима ће овде бити речи. Али када будемо дошли до другог облика, видећемо да је ово осећање преображено и испуњено другачијим и страшнијим духом.

Паганизам и практичност зла
Било због тога што је Пад довео човека у мање пожељно суседство у духовном свету, или само зато што човекова знатижеља и похлепа лакше проналазе пут до зла, верујем да је црна магија вештичарења много практичнија и мање поетична од беле магије митологије. Верујем да се вештичин врт много боље одржава од нимфиног гаја. Верујем да је зла њива много плоднија од добре. За почетак, неки импулс, можда нека врста очајања, привуче човека мрачним моћима када се суочи са практичним проблемима. У човеку се јави неки тајанствен и перверзан осећај да мрачне силе могу да послуже; да оне нису без смисла. И заиста, та омиљена фраза погађа суштину. Богови чисте митологије не делују стварно. Они у себи носе доброћудни бесмисао, као кад причамо о Цабервокију и земљи Џамблија. Али човек који се обраћа за помоћ демону осећа се као човек који се обраћа приватном детективу; треба да обави прљав посао, али посао који мора да се обави.
Из историје многих дивљих и примитивних народа видимо да култ демона често долази након култа божанстава, па чак и након култа јединственог и врховног божанства. Изгледа да где год су божанства далеко за људе, они се обраћају духовима које сматрају блиским. Али, ангажовањем демона ради обављања неких ствари, јавља се идеја – да треба бити достојан демона и њиховог пробраног и строго захтевног друштва. Безазленије предрасуде обухватају играње идејом да некакав ситан гест као што је бацање соли, може покренути тајанствену машинерију света. Коначно, то је нешто као ” Сезаме, отвори се”. Али уз обраћање нижим духовима иде и страшно сазнање да гест не треба да буде само ситан већ и врло низак; крајње ружан и недостојан. Пре или касније човек почиње да ради најодвратније ствари које се могу замислити. Сматра се да ће екстремно зло привући некакву пажњу и одговор од злих сила са наличја света. У томе је значај највећег дела канибализма у свету. Он је вештачки и чак артистички и нека врста уметности ради уметности. Људи то не чине зато што канибализам не сматрају страшним. Напротив, они то чине јер га сматрају страшним. Они желе, буквално, да се хране ужасом. Због тога често примитивни народи, попут Абориџина, нису канибали, док су много развијеније и интелигентније расе, попут новозеландских Маора, често упражњавале канибализам. Они су толико напредни и интелигентни да се понекад забављају самосвесним ђаволством. Али ако бисмо успели да схватимо њихово размишљање, или бар стварно схватимо њихов језик, вероватно би смо увидели да то не раде у незнању, као неки недужни канибали. Они то не раде јер не сматрају да је то лоше, већ управо зато што мисле да је то лоше. Они поступају као париски декадент на црној миси.
Такође примећујемо тај елемент супротног или насиља против инстинкта о чему је писао Данте; он се среће свуда у демонској религији. Не примећује се само у етици већ и у естетици. Јужноамерички идол начињен је да изгледа што ружније, док су Грци тежили да своје ликове учине што лепшим. Јужноамериканци су тражили тајну моћи, делајући против своје природе и природе ствари. Постојала је стално некаква тежња да се исклеше, у злату или граниту или тамноцрвеном стаблу, лице због кога ће прснути само небо као разбијено огледало.
Ова изврнута имагинација производи ствари о којима је боље не говорити. Неких од њих чак нисмо скоро ни свесни и јер припадају оном крајњем злу које недужнима делује недужно. Али без неког већег обитавања у овим мрачним областима, приметимо да се одређени антиљудски антагонизми изгледа враћају у традицији црне магије. Нпр. мистична мржња према деци. Људи би боље разумели бес против вештица, када би се сетили да је највеће зло које им је било приписивано било спречавање рађања деце. Јеврејски пророци стално дижу глас против враћања Јевреја у идолатрију која је укључивала такав рат против деце.
Цивилизација која је своје средиште имала у Тиру и Сидону била је пре свега практична. Иза себе је оставила мало уметничких дела и ништа од поезије. Али се поносила својом ефикасношћу; а у филозофији и религији следила је тај чудни и понекад тајни ток мисли кога смо већ уочили код оних који траже тренутне резултате. Код таквог менталитета увек се јавља идеја да постоји пречица до тајне успеха, нешто што ће шокирати свет својом бестидном изравношћу. Они су веровали, да кажемо модерним речником, у људе који су испоручивали робу. У свом споразуму са њиховим богом Молохом, они су се увек старали да испоруче робу.
Била је то занимљива трансакција, које ћемо морати да се дотакнемо још који пут у остатку текста; довољно је рећи да је она укључивала теорију о којој сам говорио, о одређеном односу према деци. То је оно против чега су дигли глас у истовременом гневу слуга Божји у Палестини и чувари својих кућних божанстава у Риму. То је оно што је удружило ове ствари природно неспојиве, одељене свим могућим даљинама и разликама, а чији ће савез спасти свет. (Рим је разорио Картагину, чијем су богу Молоху Картагињани жртвовали сопствену децу, нап. прир.).

Паганизам и пад Рима

Оптерећен као и све смртне ствари смртним греховима и слабостима, успон Рима је заиста био успон нормалног и омиљеног; а пре свега одбојности према изопачености. А међу Грцима изопаченост се била сасвим одомаћила. Суштина је у томе, да подвучемо још једном, да је најбоље у паганизму поразило оно најгоре у паганизму. Најбољи паганизам је освојио злато Картагине. Најбољи паганизам је носио ловорике у Риму… Оно најбоље је однело превагу; оно најбоље је владало; и оно најбоље је почело да пропада.
Уколико ово не схватимо, читава прича остаје недовршена. Песимизам није уморити се од зла него уморити се од добра. Очај не лежи у томе да човек више не може да трпи, већ да не може да се радује. Друштво почиње да пропада онда када из неког разлога добре ствари у друштву престану да функционишу; када храна више не засићује, када лекови не лече, када благослови више не благосиљају.
Паганизам је живео кроз поезију; такву поезију већ смо разматрали под именом митологије. Али свуда, а посебно у Италији, митологија и поезија имали су своје корене на селу; и та рустична религија била је умногоме одговорна за рустичну срећу. Тек када је читаво друштво сазрело и стекло искуства, почеле су да се јављају слабости у митологији које смо већ забележили у истоименом поглављу. Ова религија није била баш сасвим религија. Другим речима, ова религија није била баш стварна. Било је то лудовање младог света уз ликове и идеје баш као лудовање младог човека уз вино и жене… Све то припада артистичној страни човека, али иако се то знало, све је постало претрпано и запетљано… Али, не треба ни рећи да је за све већу анархију у овим стварима био крив само артистички дух. Све се јасније видео тај цвет зла својствен обожавању природе, ма колико природно дно изгледало. Већ сам рекао да не верујем да обожавање природе почиње обавезно неком одређеном страшћу… Не верујем да митологија мора да почне еротицизмом. Али верујем да митологија мора да се оконча њим. И сигуран сам да се митологија тако и завршила. Штавише, не само да је поезија постајала све неморалнија, већ је неморалу постајало све теже стати на крај. Грчки пороци, оријентални пороци, наговештаји старих ужаса семитских демона, почели су да испуњавају машту Рима у пропадању, као муве које појуре на стајско ђубриво. Све је то сасвим људско, што може да увиди свако ко се бави историјом. Поподне дође тренутак када је детету доста “претварања”; доста му је да буде лопов или Индијанац. Тада оно почиње да мучи мачку. Тако долази и време када у уређеној цивилизацији човеку буде доста да се игра митологије и претвара да је дрво девојка или да месец води љубав са човеком. Ефекат ове засићености свуда је исти; среће се код узимања дрога и испијања шпиритуса или сваког облика тежње да се повећа доза. Људи трагају за необичнијим греховима или шокантнијим опсценостима као стимулансима за њихова отупела чула. Из истог разлога они теже лудим оријенталним религијама. Они желе да оживе своје нерве, ако треба ножевима Ваалових жречева. Они ходају у сну и покушавају да се пробуде кошмаром.
Царство је на крају било организовано све више и више на том ропском систему који обично иде са хвалисањем организације; заиста он је био скоро толико ропски као и модерне шеме организовања индустрије. Beh је ушло у пословицу да су некадашњи сељаци постали становници градова зависни од хлеба и игара; то личи на данашње беспосличаре зависне од социјале и биоскопа. На овај и многе друге начине, савремено друштво враћа се паганизму и то не његовим почецима већ његовом крају.
Важно је знати да се Римско Царство сматрало за највиши домет људске расе; такође и најшири. Страшна тајна као да је записана тајанственим хијероглифима на тим моћним делима од мермера и камена, тим колосалним амфитеатрима и аквадуктима. Човек није могао постићи више.
Јер то није била порука утиснута на зид Вавилона, да је неки краљ подбацио или да је своје краљевство препустио странцу. Није било тако добрих вести као што су вести о освајању и покоравању. Рим више ништа није могло да освоји; али више ништа није могло ни да га побољша. Најјача ствар почела је да слаби. Најбоља ствар почела је да се квари. Треба стално наглашавати да су се многе цивилизације среле у једној медитеранској цивилизацији; она је већ сама у себи била универзална са учмалом и стерилном универзалношћу. Народи су удружили своје ресурсе али то још није било довољно. Царства су се удруживала а ипак су пропадала. Ниједан прави филозоф не може закључити другачије него да се, у том централном мору, талас света уздигао до врхунца, наизглед дотичући звезде. Али талас је већ почео да пада; јер био је то само талас овог света.

Из “Вечитог човека”
Г. К. Честертона (1925.)

са енглеског: Предраг Урошевић


НАПОМЕНЕ:

[1] Британац Г. К. Честертон (1874-1936) био је познати новинар, новелиста и стручњак за хришћанску веру. Одлично се сналазио у све три улоге и стекао позамашну репутацију у свакој од њих. У фикционалном “Човеку који је био четвртак”, биографском “Томи Аквинском” и “Светом Фрањи Асишком”, и још увек популарним “Мистеријама оца Брауна”, Честертон је писао јасно, мудро и проницљиво што је његовим делима обезбедило, у деценијама које ће доћи, да буду једнако читљива и релевантна. Ч. С. Луис је био дубоко надахнут Честертоном, и са разлогом се можемо надати да ће Честертонов утицај и даље живети.
Изводи које објављујемо су из Честертоновог “Вечитог човека” полемичког дела усмереног против компаративних религиолога из његовог времена који су тврдили да су све религије мање више једнаке, и да се не разликују значајно. Како сам Честертон каже књига је “посвећена сваковрсним паганима… и њена теза је да сви који тврде да је Христос упоредив са сличним митовима, а његова религија са сличним религијама, само понављају отрцану формулу коју сама чињеница демантује”. А та сама чињеница је, наравно, ваплоћење Бога у Христу.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++