Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ ИЛИ ПСЕВДОДЕМОКРАТСКА ТОЛЕРАНЦИЈА

Најопакија несрећа која нас је задесила од Другог светског рата наовамо је мржња; мржња је ваздух који дишемо, хлеб којим се хранимо, вода коју пијемо, крв у нашим жилама. Од мржње се гушимо, а без ње не можемо: друштву које су створили комунисти увек је било потребно да неког мрзи, да тражи “спољашњег и унутрашњег непријатеља”, да жигоше оне који другачије мисле, да интелигенцију дели на “поштену” и ону другу… До дана данашњег је тако: референдумска грозница око Косова у којој смо били навођени да опет мрзимо Америку и Запад (иако је организатор референдума Америци и Западу учинио толико “добрих услуга” да је питање постоји ли још нешто што није издано у Србији) прави је пример за оно што кажемо.
Једна од области у којој се такође распирује мржња може бити и област религиозности, област духовног живота. Рецимо, ако неко, у оквиру својих антизападних медијских кампања, у оквиру фарсичне антизападне хистерије прича о сектама које су дошле са Запада да би разарале национално биће Срба, а зна се да је тај неко имао духовне претке који су чим су дошли на власт у Србији, убили око три стотине православних свештеника, да тај нико није вратио имовину отету Цркви, да је Цркву удаљио од медија и просвете – јасно је да његове намере нису чисте, и да је опет реч о покретању још једног “лова на вештице”, који ће трајати онолико дуго колико је потребно да се телу народа на издисају убризга још једна инјекција мржње довољна да организаторе антисекташке кампање још извесно време одржи на власти. (То не значи да опасност, и то стварна, велика, опасност по појединца и друштво, не постоји кад су у питању секте; то само значи да је тренутна медијска кампања која се води у званичним медијима пуко бацање прашине у очи народу, а не озбиљно суочавање са проблемом тоталитарних и деструктивних верских секти).
Једно од питања која се постављају је и ово – да ли у Православној Цркви може бити мржње? Црква је, по свом одређењу, Богочовечански организам, и небоземна установа; у оном што је земно и људско постоји, наравно, извесна инертност зла, склоност ка падању у понор егоцентризма и самодовољности, која је онда спремна да се излије као мржња. Србску Православну Цркву на небу чине свеци – од Светог Саве до Новомученика јасеновачких; они у Христу, Богу Љубави, који се за своје распинатеље молио: “Оче, опрости им јер не знају штораде”, не могу да мрзе – способни су једино за љубав. Небеска Србија нема непријатеља. Србску Православну Цркву на земљи чине људи који се још увек боре са својим страстима између којих је мржња једна од најопаснијих. Дакле, не искључује се да мржње има и међу онима који верују по православном “Символу вере”.
Па ипак, неке ствари морамо разграничити. То јест, морамо разликовати појединце са њиховим немоћима и страстима од саме Цркве. То, у неколико теза, значи следеће:
1. Православна Црква нити је имала, нити има, нити може имати инквизицију. По природи ствари позвана да сведочи Истину, Христа, она се мора борити против зла, неправде и лажи у овом свету, али увек еванђелским, Богом благословеним средствима, јер, како су говорили Оци православља, “добро које није учињено на добар начин није добро”. Јеретичка учења (секташка, нап. прир.) треба разобличавати”, говорио је Свети Јован Златоусти, и против њих се борити, али ЉУДЕ ПОТПУНО ШТЕДЕТИ И МОЛИТИ СЕ ЗА ЊИХОВО СПАСЕЊЕ”. Дакле, у наше дане, Црква је дужна да обавештава своју паству о искушењима доба у коме живимо и техникама верске безбедности, али у духу љубави и са молитвом да Господ обрати све који су заблудели и одступили са пута истине.
2. Православље је вера слободе. Оно се не може наметати силом, нити постати идеологија (свака идеологија је у опасности да буде тоталитарна). Дакле, у нашем друштву, таквом какво је, Православље не искључује постојање тзв. “малих верских заједница” (секти), атеизма, агностицизма, религиозно моралног индиферентизма, итд. Па ипак, не треба заборавити да се почетком деведесетих највећи део Срба у попису изјаснио да су православне вере. Степен њихове верске свести је различит (од осећања духовног порекла до редовног учешћа у богослужбеном животу Цркве), али се не може губити из вида да се не смеју вређати осећања конфесионалне већине једног народа.
3. А то значи, конкретно: у Србији не треба да буде концерата и забава на Велики Петак и Велику Суботу, када православни славе спомен на страдања Христова; не треба да буде порнографских бласфемија на рачун највећих светиња православне вере (филмова какав је “Последње Христово искушење” Скорсезеа); не смеју се вређати осећања верника изложбама “Нова икона” Цетињског бијенала (јесен 1997.), где су са сатанистичким цинизмом поругане иконе које хришћани овог народа поштују. Као што је тим поводом напоменуо Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије – не могу ја псовати нечију мајку, под изговором да је то “моја слобода”. Они који су бранили “уметничке слободе” (а знамо да је у нашем слуђеном веку Манцони као “уметничка дела” продавао и конзерве са својим изметом), заборавили су да постоји и одговорност, да постоји граница доброг укуса, најосновнија пристојност која се МОРА поштовати у цивилизованом друштву. Својевремено су “борци за права и слободе” вриштали кад су млади православни Хришћани успели да протестима спрече извођење Ковачевићевог “Светог Саве”. Нико се није сетио да се упита шта би се десило, рецимо, у једној католичкој Италији ако би се неко усудио да јавно вређа Фрању Асишког или да у исламским земљама блати Мухамеда.
4. Православни верници имају право да изразе своје негодовање (наравно, без насиља) кад год се пређа мера пристојности, кад год се вређа све што је свето и честито у историји и култури нашег народа. Лажна логика “бораца за права и слободе” би најрадије да им запуши уста. Али то је немогуће (и непотребно). Руски теолог Андреј Курајев наводи пример из савремене Русије: комунисти су својевремено одузели један храм Цркви Храм је претворен у техничку школу. Нове власти су, у доба “перестројке”, храм вратиле верницима. Управа школе је одуговлачила са исељавањем. Верници су упали у богомољу и заузели је. При том су изломили клозетске шоље. Квазидемократска штампа је одмах сутрадан, под насловом “Православни вандали уништили тоалет у техничкој школи”, објавила своје коментаре о ” нетолерантним православним фундаменталистима”. Једино што су заборавили да кажу јесте то да су шоље техничке школе смештене У ОЛТАРУ негдашњег храма…
Треба избегавати лажну логику; мржња коју је у нама развио тоталитарни поредак не може се победити лажном логиком “сведозвољеног”. Треба се учити одговорној слободи.
Говори се о “отвореном друштву”. Та отвореност може бити отвореност ума и срца, али не дај Боже да постане отвореност контејнера.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++