ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ДВАНАЕСТА

У којој се описује свршетак Лазарев

После овога говора, весник небеса уздиже руку и изрече неку тајанствену реч. И одједном се затвори духовни вид Лазарев. Али Лазар не беше више стари човек, но препорођен и обновљен. Безучасно гледаше он и слушаше. Његова душа беше умирена и обасјана небесима, слично утишаној води, у којој се огледају само висине сунчане. Бој се још бијаше око њега, али се он више не везиваше за њ ниједним влакном душе своје. Срце његово стајаше узвишено изнад земаљске туге и радости, а ум његов високо и далеко изнад свих помисли о земаљском. Сав овај свет лежаше као пухор пред њим. Из тог пухора, душа се његова беше издвојила као варница и бескрајно удаљила временом и простором. И време и простор – као и сви светови у обручима њиховим – припадаху оном пухору. У души својој Лазар осећаше нов живот – безграничан, нов свет – безграничан, и нову радост – безграничну. Он дубоко уздахну и гласно узвикну: Амин!
*
Каква то граја допире до ушију кнежевих? Какво то победно клицање? Каква то гомила азијатских ратника хрли као запенушен талас ка чадору султановом? Чиме су то одушевљени храбри војници Муратови?
То је нови трофеј за некрштене, нови губитак за крштене. И стражари око Лазара клицаху од великог усхићења. Лазар подиже тешке капке од очију, и погледа и виде, а то крстасти барјак Бошка Југовића вије се изнад оне гомиле. Заплењен. Уграбљен. Значи, храбри брат Миличин је погинуо. Са њим свакако и нераздвојна му браћа, и витешки им родитељ, Југ Богдан. Тако Лазар помисли. Али не зажали.
Барјак би пободен у земљу, док улаци одоше некуда и саопштише некоме. По том се гомила поче размицати и правити пут. И гледаше Лазар и виде, а то наиђе син султанов, Бајазит, на коњу белом као млеко. Јунаци турски ухватише барјак и положише га на земљу пред наследника царског. Када коњ наступи на прострт барјак, Бајазит затеже златне узде, те белац ржући потаба копитама крстати стег хришћанске војске. А коњаник подиже главу к небу и викну:
– Алах акбар! (Бог победилац!).
У том тренутку сва војска унаоколо паде на земљу, удари челом о земљу и громко узвикну:
Алах акбар!
Све то Лазар виде и чу и – зажали.
*
Какав је то шапат око Лазара?
Какав то узбуђен шапат гмиже од уста до уста синова Азије?
Какви су то тајанствени збори, као шуштање лишћа од лица ветра?
То султан умире. Усред општег шапата чује се само један јасан глас испод чадора. То син умирућег султана издаје заповест. Какве ли заповести издаје у овом часу? То нису бојне заповести. То се не односи на битку. Битка се већ завршава. Синови Азије су је добили. Него то нови султан заповеда, да се пре смрти његовог оца погуби цар каурски.
– Посеците цара каурског пре него издахне цар Мурат Непобедиви!
Ту заповест гневно потвори јаросни Бајазит појавивши се на вратима чадора.
Лазар то чу и разумеде, али – не зажали.
*
Каква је то нова забуна?
Какво збуњено трчање и тражење?
То синови Азије траже дрвени пањ, на коме би одсекли главу цара хришћанскоме. Траже га на бездрвном пољу, и не налазе. Пламтећи гневом Бајазит опет виче као љути арслан и прети џелату смрћу.
Лазар појми, шта се тражи и шта се хоће. Па уздиже десну руку, знаменова се крстом, и гласно изрече:
Христе Господе, опрости све и слава Ти за све!
Рекавши ово Лазар се младићки хитро изви из руку турских перјаника, па докрочи до тела војводе Милоша. Лако и отмено простре се по земљи, и наслони своју главу на главу верног војводе свога. Смотривши то црвени џелат осети захвалност према великом робу, што му тако поможе да избегне своју смрт. И замахну џелат кривом сабљом. Као муња севну сабља кроз ваздух, шкрипну кроз врат Лазарев и прасну о Милошеву кост рамењачу.
А два небеска весника узлетоше у висину са душом свог новог друга, светога Лазара. Њима у сусрет тихо као месечина миљаше песма светих народа небеских:

“Земаљско је за малена царство,
А небеско увек и до вјека”.