БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
НАДНАЦИОНАЛНО УЗДИЗАЊЕ
 
Патријарх Павле родитељски стоји уз свој народ, али са бригом и за све друге људе.
То се посебно могло видети за време грађанских ратова у бившој Југославији. Његова Светост се моли, апелује за помоћ и бори за решења која ће бити у интересу свих, на свим зараћеним странама. На тај начин трасирао је правац мира[1] и за Цркву на чијем је челу, што се може видети и из бројних саопштења, писама, порука, меморандума и разних других писаних извора из тог времена.
“Било какво неправедно решење није решење ни за кога: ни за нас, ни за наше суседе, ни за Балкан, ни за Европу”[2], каже се у Меморандуму Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, донетом на његовом редовном мајском заседању 1992. године.
Наднационално уздизање[3] српски архијереји, под председништвом патријарха Павла, показују и у осуди злочина. Тако, у Саопштењу поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини, издатог са ванредног заседања Светог архијерејског сабора, у децембру 1992. године, напомињу: “Осећамо несрећу сваког људског бића као своју несрећу. Јер, свака суза, свака рана, физичка или духовна, и свака кап људске крви братска је суза, братска рана и братска кап крви. Знамо да нам свима ваља изаћи пред Лице Бога Живога, као вечног Судије, где никакав злочин и неистина неће бити оправдани.”[4]
А једном другом приликом патријарх Павле саопштава: “Није ни људски ни хришћански бранити злочин, а неопростив грех био би правдати нечији злочин зато што његов починилац потиче из народа коме припадамо. Као људи и хришћани, али и као одговорни представници Цркве Православне, увек смо именовали и осуђивали сваки злочин, а злочине и злочинце никад нисмо мерили различитим мерилима, у зависности од тога из које су верске и етничке заједнице поникли.”[5] Као национална помесна црква, Српска православна црква, са патријархом Павлом на челу, стоји уз свој народ. Свети архијерејски сабор, са свог ванредног заседања у јесен 1993. године, упућује Апел за човечност “Савету безбедности Уједињених нација и свим одговорним личностима, установама и организацијама међународне заједнице, да се без одлагања укину економске санкције и ембарго, и изолација српског народа у СР Југославији (Србија и Црна Гора), изолација којој нема преседана у досадашњој историји”. Јер: “Овако како су примењене, санкције и ембарго на све, укључујући и сировине за производњу лекова, претвориле су читаву једну земљу у огромни концентрациони логор или гето, а читав један народ од још нерођеног детета до старца на самрти, у колективног кажњеника и сужња”.
Српски архијереји апел завршавају речима: “У име вере у Бога и у неуништиво људско достојанство, позивамо на човечност према свима и свакоме!”[6]
Том приликом, највише црквено тело упућује и Поруку српском народу и међународној заједници, у којој износи свој став о тадашњим ратним и другим збивањима, узроцима и путевима разрешења кризе и насталог хаоса. Па, тако, Свети архијерејски сабор СПЦ саопштава: “За нас и наш народ ово су библијска времена и час голготског распећа. Сведоци смо и учесници страдања читавог једног хришћанског народа, кажњеног од домаћих и страних моћника овога свега…”
Затим захтева: “Сабор православних епископа упућује зато молбени призив Богу и људима и тражи заштиту елементарних људских и националних права страдалнога српског народа у свим крајевима у којима он вековима живи и хришћански сведочи својом духовношћу, правдољубивошћу, слободарским опредељењем и хуманошћу. Тражимо да се у истој мери поштују лична и народна права и свих наших суседа, искрено саосећајући са њиховим страдањем и свим њиховим жртвама”.
А од свог, српског православног народа тражи: “Молимо га да истраје у стрпљењу и христоликом праштању, у великодушности према свима људима, али и да буде критичан најпре према себи, а онда и према својим вођама и према светским властодршцима.”[7]
Патријарх често и сам лично интервенише, шаље опомене и поруке. Тако, рецимо, у јесен 1992. године, Његова Светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, са друге стране фронта, јер и они су људи.
Пише Његова Светост:
 
Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски + ПАВЛЕ
 
Молба патријархова је услишена.
Српски патријарх бори се да помоћ стигне до свих унесрећених, али и да се чује глас свих. Зато се противи онима који оспоравају право српском народу у Босни и Херцеговини да се и он на референдуму, слободно, изјасни у каквој држави жели да живи. Његова Светост отворено подржава такав њихов захтев. Поред осталог, у разговору са овим аутором, 1993. године, поручује:
– Ми људи од вере и представници вере и свештенства нисмо, дабоме, политичари, али иза онога што је општи принцип слободе човекове – јер, човек је слободно биће – Црква стоји и увек је стајала. Тако је и кад је реч о питању слободе да се народ на демократски начин изјасни о својој судбини. А кад је у питању бити или не бити, Црква се не може поставити другачије, него по том принципу да народ слободно каже своју вољу. Зато је и наш Свети архијерејски сабор упутио један такав апел за српски народ у Босни и Херцеговини да они слободно, као разумни људи, изнесу оно што мисле о својој судбини. Наша црква на томе стоји, а верујем да и сви људи добре воље у свету, који кажу да имају демократски став, не могу имати ништа против тога.
Нажалост, они који су рат изазвали, били су глуви и слепи на многа упозорења и на многе народне патње. Зато, у августу 1995. године, после егзодуса Срба из Хрватске и отпочињања ваздушне агресије НАТО-а на Србе у Босни и Херцеговини, српски патријарх, с очигледним болом у души, излази у јавност са саопштењем[8], којим предочава каква је судбина задесила српски народ, какав став је имала и има Црква, и како се треба држати у тако тешкој ситуацији.
Саопштава патријарх Павле: “Силници овога света сада журе: пошто су наоружали и обучили хрватску армију, која је искористила прилику да искорени српски народ из највећег дела Српске Крајине, познати центри моћи сада започињу сурову одмазду над Србима Босне и Херцеговине, и то у часу кад и њихови најодговорнији представници прихватају америчку мировну иницијативу. Зла коб насилника из оба светска рата враћа се на вековну постојбину српског народа, а ‘правда’ се дели сурово и цинично; тај народ треба свим средствима присилити да пристане на оно што му је досуђено унапред, без његовог учешћа и насупрот његовом самоопредељењу. Узгред, самоопредељење се признаје свима осим Србима, чак и кад је остваривано нелегалним и неморалним методама са врхунцем у насиљу.”
Не осуђује, али, истине ради, констатује: “Уместо прокламованог мира и помирења, светски моћници су за протекле четири године постигли да продуже и интензивирају један ионако свирепи међуетнички рат – рат који су и јавно подстицали и праву истину о њему привидима сакривали”.
Потом, речима сведочења, сумира: “Нема адресе на коју бисмо сада могли да упутимо протест. Речи су потрошене. Демонске силе се све чешће појављују без камуфлаже, без изгледа анђела светлости”.
И позива: “Време је за молитву, превасходно за молитву. Наша молитва није упућена ситним и лажним боговима, скројеним по мери огреховљеног и самољубивог човека, него Богу Јединоме, Богу Живоме и Истинитоме, Богу Творцу и Спаситељу свих људи, Богу љубави. Наша молитва се не односи само на наш род, за наше паћенике, на наше невине жртве, на стотине хиљада наших прогнаника и избеглица. Она обухвата све страдалнике, све жртве, све изгнанике, све људе, пријатеље и непријатеље, знане и незнане”.
Патријарх се моли “и за духовно отрежњење и покајање и самих силника Европе и Америке, доносилаца одлуке о ‘подршци мировном процесу’ у крвљу и сузама обливеној српској земљи, помоћу смртоносних товара НАТО-а”.
Подсећајући на речи Христа Спаситеља – “Ко претрпи до краја, биће спасен”, и на неоспорну чињеницу да никада гола сила није до краја тријумфовала, Његова Светост поменуто саопштење завршава речима утехе, охрабрења и молитве:
“Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама, Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у срцима и на уснама свих нас:
Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо: Господе сила, помилуј нас! Амин.”[9]
У складу са својим јеванђељским начелима, на темељу вере хришћанске да после страдања долази до васкрсења, патријарх се обраћа посебно прогнаницима. Тог августа 1995. године, готово сав српски народ у Хрватској нашао се у избегличким колонама. Биле су то највеће избегличке колоне виђене у Европи после Другог светског рата. Страдалном народу Његова Светост упућује речи најдубљег саучешћа са њиховим патњама, речи пуне родитељске топлине, али прожете духовним поукама, да се и у тако трагичној ситуацији према свима, па и према непријатељима својим односе човечно.
Порука патријарха Павла прогнанима из Српске Крајине[10] пример је чојства и хришћанског витештва, на које се Његова Светост често позива, зато вреди у целини је ишчитати:
 
У овом часу велике несреће и искушења, страдална наша браћо, обраћамо вам се, са молитвом Богу и најдубљим саучешћем у вашим патњама, као и са речима утехе и охрабрења. Христова је реч: “Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско”. На правди Бога, ви сте покренути са ваших вековних огњишта бруталном и нечовечном силом и кренули у непознато. Помоћ која вам се указује од нашег народа и од људи добре воље из света, драгоцена је. Но, знамо да је то тек кап воде у односу на ваше страдање и понижење.
Позивајући овим својим апелом сву браћу православне Србе у земљи и расејању, да учине све што је у њиховој моћи да вам ублаже бол и олакшају тегобни крст изгнанства, молим и све вас, од малог до великог, да не клонете духом, да не малакшете и не паднете у очајање. Из историје знамо, па и из целокупне мукотрпне историје нашег светосавског народа, да Бог неће пустити никад већа искушења од оних која људи могу поднети (1. Кор. 10, 13). Наши преци, у време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690) и Арсенија IV Шакабенте (1737), као и многих других наших прогонстава и сеоба кроз векове, бивали су у још увек безизлазнијим приликама, па су издржали и опстали, и увек изнова васкрсавали и побеђивали све беде и сва искушења. Често им се догађало да није било брата у свету, да пожали а камоли да помогне. Данас, и поред све несреће, није тако. Цео српски народ, а и многи честити људи у свету, састрадавају заједно са вама и сви се труде да вам ублаже губитак и невољу. Дубоко смо уверени да ће и правда Божја коначно избити на видело и да ће Бог дати да се многи од вас врате на своја уништењу препуштена огњишта.
Молимо се Господу, да вам оснажи веру, укрепи наду у непобедивост добра и правде, да ојача у вама и свима нама узајамну љубав и пожртвовање да достојни потомака Светог Саве и Светог великомученика косовског Лазара и новомученика, глинских, јадовинских и јасеновачких изнесемо свој крст, уверени да ће доћи час васкрсења и победе. Држимо се и данас као и јуче, као и свагда оне свете народне изреке: у добру се не понеси, а у злу се не поништи. Жив је Господ Бог, Његова правда је спора, али достижна, жива ће бити и душа наша, само да буде са Богом и са правдом Његовом.
Обраћајући се вама, подстичемо и све наше епископе, свештенство, и монаштво и сав народ, да вам буду у свему на помоћи, свуда и на сваком месту. Обраћамо се епархијама, црквеним општинама, свештеницима, Колима српских сестара и другим хуманитарним организацијама, верујемо помоћ неће изостати.
Осећамо, такође, за своју хришћанску и моралну дужност, да у овој трагедији која је задесила све нас падом Републике Српске Крајине и протеривањем српског народа са вековних огњишта, замолимо све православне Србе, нарочито изгнанике, да се уздрже од нетрпељивости према било коме члану националних мањина у Србији, Републици Српској и другде, имајући увек у виду заповест Христову да се и према непријатељима опходимо човечно, а камоли према недужнима. Увек и у свим околностима живота, па и оним најтежим, треба имати на уму свету поруку Христову: “Што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7, 12).
Поред осталих срушених храмова у Српској Крајини и Славонији, у току Другог светског и овог рата, нестао је и храм у коме сам ја, као ваш патријарх крштен. Зато знам и осећам свим бићем да ће и мене и вас Бог спасти само онда ако будемо подизали храм достојанства и људске храбрости и издржљивости у добру. То је храм који никакве зле силе нису у стању да поруше. А где њега има, има и будућности, како за појединце, тако и за страдални народ. Распети Христос је својим Крстом победио свет и припремио своје и наше Васкрсење. Молимо се Распетом и Васкрслом Господу да и ово ваше и свију нас страдање, буде залог нашег васкрсења, као толико пута у мукотрпној и крстоваскрсној прошлости нашег народа.
 
Ваш молитвеник пред Господом,
Патријарх српски
+ Павле
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Др Атанасије Атанасиадис, Патријарх Павле и српска јерархија у развоју догађаја грађанског рата (1990-1995), “Хришћанска мисао”, бр. 1-6 / 2005, Београд – Ваљево – Србиње.
  2. Гласник СПЦ, бр. 6. јун 1992.
  3. Др Атанасије Атанасиадис, Патријарх Павле и српска јерархија у развоју догађаја грађанског рата (1990-1995), “Хришћанска мисао”, бр. 1-6 / 2005, Београд – Ваљево – Србиње.
  4. Саопштење са Ванредног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини, Гласник СПЦ, бр, 12. децембар 1992.
  5. Саопштење за јавност Његове Светости поводом најновијих ратних акција НАТО-а, “Православље”, 15. септембар 1995.
  6. Гласник СПЦ, бр. 11, новембар, 1993.
  7. Исто
  8. Саопштење за јавност Његове Светости поводом најновијих ратних акција НАТО-а, “Православље”, 15. септембар 1995.
  9. Исто
  10. “Православље”, 1. септембар, 1995.

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.