Питање:
Поштовани Оче, Надам се да и мени можете дати неки савјет ако имате времена, јер би ми јако помогао. Мени је 25 година. Живим са родитељима. Мајка је католкиња а тата православац. У Бога вјерују, знају се прекрстит и помолит у Цркву ријетко иду једном годишње, и то само тата и ја. Добро намјерни су људи и пожртвовани родитељи. Још док сам била дијете мамина фамилија ме је вукла да идем у католичку Цркву татина фамилија у православну и ако нико од њих није знао разлог и која је разлика. Мени је било само преостало да вјерујем у Бога да се молим и да одем у цркву коју год кад год имам прилику. Нажалост не знајући ништа о вјери згрешила сам доста, и сваки дан грешим. То су све смртни греси, прешло је у страсти, велики дио мог карактера. Пре годину дана, отац моје пријатељице, који је побожан човјек православац ми је објаснио много о вјери, почела сам да читам Житије Светих, Библију све што могу да нађем на вашој страници. Желим из свег срца да се поправим, међутим ту су многе препреке. Проблем један је кад год се молим, тешко ми је да се концетришем и да мислим на речи које изговарам. Док покушам да отјерам једну мисао дође друга, трећа и то ме нервира и жалости јер не желим да мислим ни на шта друго осим молитве. Тако да не знам да ли је моја молитва искрена и да ли је Бог чује. Други проблем је пост. Родитељи ме спречавају да постим. Већином мајка јер се плаши за моје здравље (јер ријетко једем месо) . Покушавала сам на све начине да објасним, да је молим, да ме пусти да постим. Све се заврши са свађом, она се јако изнервира, псује, каже кад не будем живјела под њиховим кровом онда да се храним како хоћу. И због тога не могу да се исповједим. Трећи проблем је не могу да идем редовно у цркву. И кад једном мјесечно одем, увјек се заврши са многим коментарима што идем, претњама да ће ми све књиге побацат, онда се и ја изнервирам и не знам да ли има икакве сврхе да идем, кад то ствара свађу и расправе.Нешто јој не да мира, не разумије и ако каже да неће се више мјешат, идући пут опет иста ствар. Криво ми је и жалости ме што не могу да испуњавам што је основно у православљу. Боли ме што не знам на који начин да убједим и објасним родитељима. Бојим се што сваки пут кад се расправљамо дође до увреде Бога и Библије од стране мојих родитеља. Бојим се да их тиме не наводим на грех. Они то чине из не знања. Поред тога трудим се да се ослободим својих страсти. Само ми то никако не иде. Нема дана кад се ја не разгневим, осудим или оклеватам или погордим мишљу речју или дјелом. Да је то не желим не би ми било криво. Али док ја и схватим да сам се разгневила ја сам се већ издерала. И после ми буде криво. Толико је заражена грехом душа моја да за боље не зна.С ве што ја кажем, помислим урадим је грех. Не знам боље. Шта да радим оче, како да се контролишем? Како да се ослободим ових гадних навика? Унапред пуно хвала Бојана
bojana
Одговор:
Драга сестро Бојана, Верујем да Ти није лако. По ономе како пишеш, Ти си јединица у родитеља који су у мешовитом браку. У већини случајева православна страна у мешовитом браку губи, ради мира у кући. Код вас је нешто друкчије. Ни један од родитеља не настоји да своје погледе и своју веру наметне детету, већ су обоје готово незаинтересовани за верски одгој, а сада и верски живот, свога детета. Ти си, дакле, препуштена сама себи и Ти си се, ако не грешим, определила за православну веру, настојиш да подржаваш њена правила и обичаје. Сада, кад си вероватно пунолетна и способна сама да одлучујеш, имаш тешкоће са родитељима. Сигурно да си прочитала у Јеванђељу од Матеја (10, 36) „И непријатељи човеку постаће његови домаћи“. Не желим да кажем, да Твоји родитељи не желе Теби добро, Боже сачувај. Зар Христос не каже: „Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да“ (Матеј 7, 9) . Они своју мезимицу воле и желе јој сигурно најбоље, али та њихова жеља се не поклапа са Твојим опредељењем, са оним шти Ти сматраш да Те чини срећном. И ту треба да будеш врло стрпљива. Труди се на свом верском и моралном назидавању, али гледај да ничим не озлоједиш своје родитеље. Ништа немој чинити из ината, да њима пркосиш, већ своју побожност негуј у души, моли се и тајно, опет по савету Христовом: „А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће ти јавно“ (Матеј 6, 6) . Помињеш „смртне грехе“ у које си упала, не познавајући веру. Погледај у џепни календар и тамо ћеш наћи које су хришћанске врлине, а који су смртни греси. Па, ако себе препознаш у неком од тих грехова, слободно иди у цркву и исповеди се свештенику. То не мора да буде у дану и времену кад је Света литургија. Можеш за исповест заказати свештенику у било који дан или доба дана. Жалиш се да Ти у току молитве мисли одлутају не знам куд и да нису у складу са оним што читаш у молитвама. То није никакво чудо. Ретко ко може контролисати мисли и усредсредити им само на једу идеју. Тиме су се мучили и највећи подвижници и пустињаци. Најбоље оружје против нежељених мисли је понављање молитве. Кад ухватиш себе да не мислиш интензивно на речи које изговараш, врати се на почетак молитве или на онај део код кога си још била концентрисана и понављај са већом пажњом. И тако понављај све док не стигнеш до краја молитве са мислима усредсређеним на речи молитве. Вежбај тако из вечери у вече, па ћеш приметити како полако доводиш мисли под контролу. Кажеш да се родитељи не слажу са постом, који хоћеш да практикујеш. Плаше се да, ако не једеш никад месо, да ће Ти организам ослабити. Ти знаш да је пост добровољно уздржавање од мрсних јела (меса, млека и јаја) , али да је суштина поста у уздржавању, како од јаке хране, тако и од рђавих помисли. Ако не можеш сама себи да спремаш јело, а мајка неће да кува посно, Ти онда смањи порцију, смањи количину калоричне хране, па ако не можеш потпуно да изоставиш месо, Ти узми мало, да не би изазивала гнев родитеља. Јер, каква је корист од поста, ако је у кући свађа, препирка и нетрпељивост. Реци то и на исповести код Твога свештеника. Он сигурно познаје Твоју породицу и имаће разумевања за Твоје тешкоће. Ниси у могућности, опет због мира у кући, да редовно идеш у цркву. Опет, да не би раздраживала родитеље, задовољи се, за сада, једном месечним одласком на недељну Литургију и о већим празницима. Кад будеш самосталнија, све ће то бити друкчије. Немој чинити ништа што би могло разгневити Твоје родитеље. Они сматрају да су Теби све дали, од одгоја, школовања до родитељске љубави. И ту њихову љубав треба да поштујеш. На то Те обавезује и четврта Божја заповест. А Ти можеш бити добра хришћанка ако и не постиш све постове (не Твојом вољом) и ако не идеш сваке недеље у цркву. Буди пажљива према родитељима, буди ведра и послушна (разуме се, искључујући огрешења о Бога, веру, Цркву) и Твој хришћански дух ће испуњавати ваш дом и породицу. Тако ћеш и њих омекшати за извесна Твоја тражења, у вези практиковања вере. Кажеш да си раздражљива, да често планеш и кажеш оно што не желиш. Један савет: изброји у себи до десет, пре но што нешто гласно и јавно кажеш, па ће набој спласнути. И ту се треба вежбати, некад и стварно угристи за језик. Јер реч сече горе и теже од мача. Кад Те неко удари, мислиш на то док траје физички бол, али ако Ти неко каже ружну реч, то боли знатно дуже. Језик је некад бржи од памети. Желећи Ти помоћ од Господа у Твојим настојањима да будеш добра хришћанка, моли се заједно с Тобом Твој о. Душан
