Болесни од булимије?

Питање:
Помаже Бог! Молила бих вас да ми нешто више кажете о греху сластољубља. Занима ме како Црква гледа на оне који су болесни од булимије (поремећај психичке природе када особа узима храну у нормалним или ненормалним количинама а затим то све поврати јер јој смета) ? Сматрам да је питање вредно пажње због тога што сам приметила да је овај поремећај присутан нарочито код младих особа. Унапред хвала и Бог вас благословио!
M.M


Одговор:
Бог вам помого! Драга сестро М.М
Бојим се да ми све нешто припиусјемо “психичком” у жељи да некако избегнемо одговорност за своје прохтеве и поступке који су производ вођења погрешног и безблагодатног живота. Не ретко чујемо да је и содомија постала психички поремећај, а ево саветује се да и стомакоугађање постаје психички поремећај. Изгледа да треба прво да се реши шта је све психички поремећај, а шта је свестан слободан избор који потхрањује одређену манију и психозу. Онај који више познаје психологију и психијатрију сложиће се са научним фактом да је ова област најмлађе медицинско поље, и да је оно још у повојима у односу на друге медицинске науке. Депресија са једне стране и бајополарна или клиничка депресија са друге, исто тако и степени схизофреније морају да постану интересантно поље које би данашња теологија морала да проучи и одреди своју пастирску улогу, док многа друга произвољна манична понашања не могу да се тек тако оправдавају пред обавезама здравог еванђелског живота. Чини ми се да је ваше питање обимније и компликованије. Постоје разна произвољна манична понашања (у потпуној свесности) , или понашања која су продукт малтретирања себе, што су у ствари последице нашег игнорантног живота који нас обезблагодаћује. У вези теме нама су позната три проблема: анорексија што је одбијање и минималне хране која је потребна за живот; а ви већ поменусте булимију које се открива у конзумирању веће количине хране и ослобађање од ње принудним повраћањем и компулисвно или принудно преједање. Из поменутог бих издвоио као озбиљно стање депресије компулсивно или принудно преједање, са чим се покушава да се депресија ублажи али у самој суштини још више се у њу пада. Људи који стадају од те врсте депресије склони су гојењу и затварању у себе, што каузално може да створи још озбиљније последице до суицидности. Булимија и анорексија су врло тесно повезане и оне су изражене код млађих људи, и то претежно девојака. Сваки психолог или психијатар рећи ће вам да су данашњи ментални проблеми већином продукти поимања и упражњавања савременог живота, који је по својој суштини просто речено антиеванђелски. Булимија и анорексија су повезане за тренд, популарност, идол …, повезане су са првим схватањима живота; са првим изграђеним његовим смислом, али лажним чак и илузорним (ван Цркве) . Колико су данашњих младих девојака, већином тинејџерки, у својој психи зацртале свој идеалан изглед којег су развиле још од раног детињиства на познатој лутки барбики, или касније на жељи као животном циљу да се постане супер модел? Та деца су израсла уз жељу да се њихова лепота огледа кроз мршавост и виткост те барбике. Утврђено је да дечаци и младићи неупоредиво много мање страдају од поменута два проблема што потврђују истраживања да су девојке стварно фиксно створиле норму лепе жене кроз медијску пропаганду која гради свој јак утицај још од раног детињтва. Сва ова поимања живота “овог века” везана су за генереције и историјске културне покрете и вратоломине. Француска ренесанса (јавно мњење тог времена) , кроз разне видове уметности сасвим другачије је представљала идеалну лепоту жене, у то облим линијама и здравом телу, или простије речено кроз дебељушкасти изглед жене. Дакле, женама тих генерација није било потребно да се излажу огромним менталним притисцима и да гладују за свој идеалан изглед док у овим новим наметнутим културним и медијским нормама оне јесу. Данас се просто врши терор над женом, и нажалост она највише помаже у његовом спровођењу.
Метаболизам код неких лако подноси гладовање док код других врло тешко, али када се то форсира јаком вољом она може под тим притиском да “пукне” и створи озбиљне менталне последице, а код малдих се посебно издваја самоубеђење у лош изглед и недостојност за овај живот. Нажалост, првоузрок овом проблему је погрешно узгајање деце, тј. погрешно одређивање животних циљева које она треба да достигну. Овде је све просто да се објасни. Ако децу од њихове ране малдости водимо у Цркву и учимо их да учествују у светим тајнама она имају много мање изгледа да идолизују свој изглед и врше “богослужења свом телу”; а ако ми сами идолизујемо наше дете тако што ће мо из неразумне њубави према њему за време формирања личности служити његовим егоистичким прохтевима, ми ћемо изградити личност која неће бити способна да се суочи са реалностима овог света, и она ће се засигурно сасвим узгубити у њему, или ће пак имати огромне тешкоће да се касније “доучи”, т.ј. да се суочи са реалностима овог живота и тако се изађе из његовог илузорног схватања.
Намерно повраћање само по себи јесте грех и знамо да је било посебно популарно код римљана. Само преједање је грех из два разлога: први, зато што вршимо стомакоугађање и други, зато што тако физички уништавамо себе и вршимо постепено самоубиство зарад овоземаљских идеала. Сако добровољно изживљавање над нашим телом озбиљан је грех и због тога Црква је одредила одређене правила која поред духовное користи такође води бригу и о нашем психофизичком здрављу. То Црква жели кроз постове; кроз каноне и правила; кроз послушање и смиривање своје јогунасте слободне воље која нас је некада довела до ове велике пропасти. Једном је речено. “Црква је учитељица живота” и нема сумње да је она то увек била и да је то њена садашња мисија.
Дакле, Црква са осудом гледа на погрешно васпитање своје деце а посебно на запостављање те духовне стране, где је дужност сваког родитеља да се потруди да деца изграде своју личност и идеале при Цркви. Са благословом
о. Љубо.

Comments are closed.