Bol u duši

Pitanje:
Dragi moji sveštenici, kada bih mogla napisati svoj život u par rečenica bilo bi mi lakše ali to je nemoguće pa ću pokušati otvoriti dušu vama jer smatram i osećam da ste voljni pomoći i dati savet. Rano sam se udala i imam divne dvoje dece i muža ovde u daljini i život nije lak to znate i sami ali se uz pomoć Božiju borim sa svim problemima i do sada sam imala i uspone i padove ali sam nastojala da ne izgubim veru u Dragog Gospoda. Stresove sam imala mnoge i posle svake situacije obično nisam upadala u depresiju koji sam iskusila u mladosti. Odakle mi snage sam se odgovor pružao: ne od mene same nego što mi je Gospod dao i daje ulivajući mi svaki dan ljubav i pomisao na spasenje. Imala sam i ja grehova, imam ih i danas ali sam se kajala i kajem za sve što reče ili uradi da nisam trebala. Ne želim krivicu prebaciti na nikoga, ali jedno znam da sam uvek krivila sebe i bila okrivljena. Da li sam zaista bila kriva ne znam i nije ni bitno, ja znam da volim i praštam do granica koje drugi ljudi možda ne bi mogli. Kažem možda! Gubivši svoga oca pisala sam vam o tome prije, ja sam izgubila svoj identitet i dugo, dugo nisam znala da postojim uopšte plašeći se života, osecajuci se kao malo dete izgubljeno željno roditeljske ljubavi. Pošto živim u daljini i nisam bila u mogućnosti otići ocu na sahranu kada se to desilo ispovedila sam se pred sveštenikom za sve što zgreših prema svome ocu. Majka mi je sama i bolesna u našoj zemlji i ne želi doći ovde jer kaže, neću tu da umrem. Nema dana da ne mislim na nju i često je zovem, ali mi je jako teško jer nemam nikakve rodbine blizu nje, pa me sve to jako i duboko boli. Imam daleko polu-brata ali on već 2 godine nije u kontaktu samnom i ne želi jer ima drugačije mišljenje o ocu koga više nema i teške sam uvrede doživela od njega. Teške reči mi je rekao u vezi oca i čitave familije sa očeve strane kojih više nema i ja sam ostala pri svom ponosnom ubeđenju jer sam volela neizmerno moga tatu. I ako smo u mladosti dolazili u nesuglasice i probleme, ja nisam nikad a prestala da ga volim. Sve me to što mi je majka sama jako boli i videvši je 6 meseci posle očeve smrti nisam propustila priliku da je izljubim i zagrlim i ne verujem dragi moji sveštenici da ću je ikada više videti zbog moga stanja klaustofobije i mnogih drugih fobija. Ona se verovatno nada ali joj ja ne želim ulivati lažnu nadu nego krijem što me boli na srcu jer sem mene ovde daleko i moje dece nema nikoga. Da podelim sve na duši mogu sa vama jer ne znam ko bi me bolje mogao razumeti sme Vaš i Dragog Boga. On sve zna i vidi! Muža leče sa antidepresantima i stanje se ne popravlja već godinama tako da sam dosta utučena zbog svega toga. Dolazi u sukob samnom i uzima u usta moju familiju sa očeve strane koji su većinom svi pomrli govoreći mi da da smo mi – takvi i takvi idući do granica gde me duša jako zaboli. Ja na to ostajem zapanjena i razmišljam da li on tek sada uvida da je napravio grešku oženivši me posle skoro 19 godina ili ja uviđam njegovo pravo lice. Ja ga i dalje pravdam u mojoj duši smatrajući da su mu to tablete napravile ali dragi moj sveštenici boli me duša. Teške reči mi je rekao i ne znam kako da zaboravim, oprostila sam ali boli jer je moj otac za mene bio najveći prijatelj u životu koji me i kudio i volio. Izvinite ali vam ja otvorih dušu jer je lakše srcu mome i budite ponosni jer nama u tuđini dajete priliku da Vam se obratimo i jer vaše reči Bogom prosvećene znače mnogo.Da li tražim puno od života da budem voljena i da me neko razume, ne dirajući moju ranjenu dušu koja pati? Sa velikim poštovanjem pozdravljam vas i želim svu sreću ovoga sveta
Aleksandra


Odgovor:
Draga sestro Aleksandra, Hristos posredje nas! Otvaranje Tvoje duše postavilo je dosta pitanja, na koje u ovom kratkom obaćanju nije moguće detaljno odgovoriti. Jer, Tvoje teškoće su višestruke: život u tuđini, daleko od roditeljskog doma i nemogućnost prisnijeg komuniciranja sa roditeljima, što je rezultiralo da nisi mogla otići ocu na sahranu (ne znam da li Tvoj privremeni boravak u Evropi ili u nekoj od prekomorskih zemalja) ; duševni bol i žalost što Ti je majka sama, a Ti ne možeš da se nađeš pored nje; saznanje da Te muž, posle 19 godina braka ne razume, da li zbog svoje bolesti ili Tvoga ponašanja. Iz Tvoga pisma proizilazi da se Ti iskreno kaješ za propuste prema ocu (koji Te je najviše razumevao) i majci (koja Te sigurno najviše voli i koja i sada izviruje na prozor, očekujući da će Te ugledati) , kao i prema mužu, iako vređa i Tebe i Tvoju familiju. Međutim, iz celog pisma može se izvesti zaključak da, iako se kaješ i ispovedaš pred sveštenikom za ogrešenja prema ocu, ipak se nazire izvesna doza nesamokritičnosti. I objektivne teškoće (udaljenost od rodnog kraja, briga o dece, verovatno i posao) i ponašanje drugih su veći uzrok nevolja, nego li Tvoj udeo u njima. Ti si verovatno dobrovoljno otišla u tuđi svet, dobrovoljno i iz ljubavi si se venčala sa sadašnjim suprugom, sa roditeljskom ljubalju si rađala decu i u svemu tome sada treba da osećaš zadovoljstvo i duševni mir. Međuti, sećanje na Četvrtu Božju zapovest: „Poštuj oca svoga i mater svoju da srećan budeš i dugo poživiš na zemlji“, kod Tebe izaziva strepnju da Tvoja deca, koja odrastaju pored Tebe, kao što si Ti odrastala pored Tvojih roditelja, ne shvate da si se, svakako nenamerno, ogrešila o svoje roditelje, pa da ti to, u jednom trenutku, ne zamere i, ne daj Bože, vrate. Ti majku zoveš često telefonom, sigurno da i plaćaš nekoga da se brine za nju, ali to majci ne može nadoknaditi što Te ne može videti i prigrliti na svoje grudi. Možda ipak postoji mogućnost da je posetiš, dok je živa, a da li ćeš moći da joj odeš na sahranu ili ne, to će biti samo Tvoj bol, ali ne i njen, kao u slučaju sa ocem. A ako i ne uspeš da je posetiš, majka Ti neće zameriti. Njeno srce je puno kad si Ti srećna sa svojim mužem i svojom decom. Majka si i znaš šta majčino srce može da podnese za decu svoju. Za utehu, da Ti ispričam jednu priču: Posle jedne vremenske nepogode nastala ja velika poplava. I drveće je do krošnji bilo pod vodom. Jedna ptica je u gnezdu ima tri ptića koja je trebalo spasti od poplave. Ptica-majka nije mogla da ih odjednom ponese, pa je uzela jedno ptiče i kad je sa njim bila iznad nabujale vode, upita ga: „Ja tebe nosim sada, a kad ćeš ti mene nositi“. Ptiče odgovori: „Kad ojačam i dobijem krila, onda ću te nositi“. Ptica-majka baci ptiče u vodu i pođe po drugo. Na sredini vode postavi mu isto pitanje i kad je dobila isti odgovor i njega baci u vodu. Noseći treće ptiče postavi mu isto pitanje i dobi odgovor: „Nikad! Ja neću nositi tebe, već svoju ptičad! “ Majka-ptica se obraduje i odnese ga na suvo i sigurno mesto.
Moli se Bogu da Ti podari duševni mir, da budeš dobra majka i supruga, da pomogneš mužu u njegovoj bolesti i duhovnim nedoumicama, održavaj sa majkom što je moguće prisniju vezu i nastoj da je posetiš, sa njenim unucima.
Da Ti Vaskrsli Gospod bude u pomoći. Mir Tebi i Tvojoj porodici, domaćoj Crkvi. Srdačan pozdrav od o. Dušana

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *