Бол у души

Питање:
Драги моји свештеници, када бих могла написати свој живот у пар реченица било би ми лакше али то је немогуће па ћу покушати отворити душу вама јер сматрам и осећам да сте вољни помоћи и дати савет. Рано сам се удала и имам дивне двоје деце и мужа овде у даљини и живот није лак то знате и сами али се уз помоћ Божију борим са свим проблемима и до сада сам имала и успоне и падове али сам настојала да не изгубим веру у Драгог Господа. Стресове сам имала многе и после сваке ситуације обично нисам упадала у депресију који сам искусила у младости. Одакле ми снаге сам се одговор пружао: не од мене саме него што ми је Господ дао и даје уливајући ми сваки дан љубав и помисао на спасење. Имала сам и ја грехова, имам их и данас али сам се кајала и кајем за све што рече или уради да нисам требала. Не желим кривицу пребацити на никога, али једно знам да сам увек кривила себе и била окривљена. Да ли сам заиста била крива не знам и није ни битно, ја знам да волим и праштам до граница које други људи можда не би могли. Кажем можда! Губивши свога оца писала сам вам о томе прије, ја сам изгубила свој идентитет и дуго, дуго нисам знала да постојим уопште плашећи се живота, осецајуци се као мало дете изгубљено жељно родитељске љубави. Пошто живим у даљини и нисам била у могућности отићи оцу на сахрану када се то десило исповедила сам се пред свештеником за све што згреших према своме оцу. Мајка ми је сама и болесна у нашој земљи и не жели доћи овде јер каже, нећу ту да умрем. Нема дана да не мислим на њу и често је зовем, али ми је јако тешко јер немам никакве родбине близу ње, па ме све то јако и дубоко боли. Имам далеко полу-брата али он већ 2 године није у контакту самном и не жели јер има другачије мишљење о оцу кога више нема и тешке сам увреде доживела од њега. Тешке речи ми је рекао у вези оца и читаве фамилије са очеве стране којих више нема и ја сам остала при свом поносном убеђењу јер сам волела неизмерно мога тату. И ако смо у младости долазили у несугласице и проблеме, ја нисам никад а престала да га волим. Све ме то што ми је мајка сама јако боли и видевши је 6 месеци после очеве смрти нисам пропустила прилику да је изљубим и загрлим и не верујем драги моји свештеници да ћу је икада више видети због мога стања клаустофобије и многих других фобија. Она се вероватно нада али јој ја не желим уливати лажну наду него кријем што ме боли на срцу јер сем мене овде далеко и моје деце нема никога. Да поделим све на души могу са вама јер не знам ко би ме боље могао разумети сме Ваш и Драгог Бога. Он све зна и види! Мужа лече са антидепресантима и стање се не поправља већ годинама тако да сам доста утучена због свега тога. Долази у сукоб самном и узима у уста моју фамилију са очеве стране који су већином сви помрли говорећи ми да да смо ми – такви и такви идући до граница где ме душа јако заболи. Ја на то остајем запањена и размишљам да ли он тек сада увида да је направио грешку оженивши ме после скоро 19 година или ја увиђам његово право лице. Ја га и даље правдам у мојој души сматрајући да су му то таблете направиле али драги мој свештеници боли ме душа. Тешке речи ми је рекао и не знам како да заборавим, опростила сам али боли јер је мој отац за мене био највећи пријатељ у животу који ме и кудио и волио. Извините али вам ја отворих душу јер је лакше срцу моме и будите поносни јер нама у туђини дајете прилику да Вам се обратимо и јер ваше речи Богом просвећене значе много.Да ли тражим пуно од живота да будем вољена и да ме неко разуме, не дирајући моју рањену душу која пати? Са великим поштовањем поздрављам вас и желим сву срећу овога света
Александра


Одговор:
Драга сестро Александра, Христос посредје нас! Отварање Твоје душе поставило је доста питања, на које у овом кратком обаћању није могуће детаљно одговорити. Јер, Твоје тешкоће су вишеструке: живот у туђини, далеко од родитељског дома и немогућност приснијег комуницирања са родитељима, што је резултирало да ниси могла отићи оцу на сахрану (не знам да ли Твој привремени боравак у Европи или у некој од прекоморских земаља) ; душевни бол и жалост што Ти је мајка сама, а Ти не можеш да се нађеш поред ње; сазнање да Те муж, после 19 година брака не разуме, да ли због своје болести или Твога понашања. Из Твога писма произилази да се Ти искрено кајеш за пропусте према оцу (који Те је највише разумевао) и мајци (која Те сигурно највише воли и која и сада извирује на прозор, очекујући да ће Те угледати) , као и према мужу, иако вређа и Тебе и Твоју фамилију. Међутим, из целог писма може се извести закључак да, иако се кајеш и исповедаш пред свештеником за огрешења према оцу, ипак се назире извесна доза несамокритичности. И објективне тешкоће (удаљеност од родног краја, брига о деце, вероватно и посао) и понашање других су већи узрок невоља, него ли Твој удео у њима. Ти си вероватно добровољно отишла у туђи свет, добровољно и из љубави си се венчала са садашњим супругом, са родитељском љубаљу си рађала децу и у свему томе сада треба да осећаш задовољство и душевни мир. Међути, сећање на Четврту Божју заповест: “Поштуј оца свога и матер своју да срећан будеш и дуго поживиш на земљи”, код Тебе изазива стрепњу да Твоја деца, која одрастају поред Тебе, као што си Ти одрастала поред Твојих родитеља, не схвате да си се, свакако ненамерно, огрешила о своје родитеље, па да ти то, у једном тренутку, не замере и, не дај Боже, врате. Ти мајку зовеш често телефоном, сигурно да и плаћаш некога да се брине за њу, али то мајци не може надокнадити што Те не може видети и пригрлити на своје груди. Можда ипак постоји могућност да је посетиш, док је жива, а да ли ћеш моћи да јој одеш на сахрану или не, то ће бити само Твој бол, али не и њен, као у случају са оцем. А ако и не успеш да је посетиш, мајка Ти неће замерити. Њено срце је пуно кад си Ти срећна са својим мужем и својом децом. Мајка си и знаш шта мајчино срце може да поднесе за децу своју. За утеху, да Ти испричам једну причу: После једне временске непогоде настала ја велика поплава. И дрвеће је до крошњи било под водом. Једна птица је у гнезду има три птића која је требало спасти од поплаве. Птица-мајка није могла да их одједном понесе, па је узела једно птиче и кад је са њим била изнад набујале воде, упита га: “Ја тебе носим сада, а кад ћеш ти мене носити”. Птиче одговори: “Кад ојачам и добијем крила, онда ћу те носити”. Птица-мајка баци птиче у воду и пође по друго. На средини воде постави му исто питање и кад је добила исти одговор и њега баци у воду. Носећи треће птиче постави му исто питање и доби одговор: “Никад! Ја нећу носити тебе, већ своју птичад! ” Мајка-птица се обрадује и однесе га на суво и сигурно место.
Моли се Богу да Ти подари душевни мир, да будеш добра мајка и супруга, да помогнеш мужу у његовој болести и духовним недоумицама, одржавај са мајком што је могуће приснију везу и настој да је посетиш, са њеним унуцима.
Да Ти Васкрсли Господ буде у помоћи. Мир Теби и Твојој породици, домаћој Цркви. Срдачан поздрав од о. Душана

Comments are closed.