“БОГОСЛОВЉЕ ЈЕ НАУЧНО, АКО СЕ ЊИМЕ СТРУЧНО ЗАНИМАШ” – ИНТЕРВЈУ

<p claМАТИ ВАССА ЛАРИНА
“БОГОСЛОВЉЕ ЈЕ НАУЧНО, АКО СЕ ЊИМЕ СТРУЧНО ЗАНИМАШ”
 
Богословље је предмет који традиционално саставља основу образовања на универзитетима Европе. У Русији се воде дискусије какво треба да буде богословско образовање и да ли постоје основе за укључивање теологије у списак научних специјалности. О европским традицијама предавања богословских дисциплина, доктор богословља и предавач на Институту за литургичка истраживања богословског факултета универзитета у Бечу, монахиња Васса (Ларина) говори у интервјуу за интернет часопис “Татјанин дан”.
 
* * * * *
 
Монахиња Васса (Ларина) родила се 1970. године у породици свештеника Георгија Ларина, старешине Покровске цркве у граду Најака. Од 1987 до 1989. године учила је на Bryn Mawr College. 1996. године архиепископ берлински, немачки и велико-британски Марко превео је у Минхен, где је носила послушање диригента у саборном храму. Од 1996. до 2004. године проучавала је архивске документе историје Руске Заграничне Цркве на скуповима у Њујорку, Минхену и Москви. Од 2003. до 2006. године учила је на Институту православног богословља на универзитету у Минхену. Од 2006. до 2008. године радила је као асистент професора Роберта Тафта у Папском источном институту у Риму. 2008. минхенском универзитету одбранила је докторску дисертацију на тему “Архијерејска Божанска литургија у Проскинитарију Арсенија Суханова”. Од јануара 2009. године предаје на Институту литургичких истраживања богословског факултета на универзитету у Бечу.
 
– Сестра Вассo, реците нам како сте пришли изучавању литургике и богословља. Да ли Вам је помогло то што сте одрасли у свештеничкој породици, од детињства познавали богослужење и учење Цркве искуством, а не из књига?
 
– Да, живот у Цркви је у мени пробудио интерес према литургици и богословљу. Када сам имала 13 година, на парохији мог оца у Њујорку није било диригента. Отац ми је заповедио да ја диригујем – просто зато што није било никог другог. Појала сам у парохијском хору од детињства, али ништа нисам знала о уставу, ни о томе како давати тон и руководити хором. Уз помоћ неколико парохијана ја сам некако научила да диригујем и заволела то дело. Када сам са 19 година ступила у манастир у Француској, дали су ми послушање диригента. Свакодневна манастирска богослужења су ме приморала да се темељно упознам са Типиком, који сам читала сваки дан. Типик ме је веома заинтересовао: желела сам да сазнам зашто управо он тако решава проблем хармоније празника, функционишу постови, зашто постоје мале противречности, итд.
Као одговор на моја питања, отац ми је из Америке послао “Типик са тумачењима” Скабалановича, која сам прочитала скоро са заносом. До тог тренутка у манастиру сам читала само мало из подвижничке литературе (Авву Доротеја, “Лествицу”), и Типик. Међутим, из Скабалановича сам схватила да је, ако желим да макар мало проникнем у наше богослужење, потребно знати и историју Цркве и грчки језик. Прочитала сам “Историју Васељенских Сабора” Болотова, затим “Историју васељенских Сабора” и “Огледи из историје Руске Цркве” Карташова и замолила да ми из Америке пошаљу уџбенике грчког језика.
Уопште, у нашем малом манастиру младе сестре су имале много послушања .- поред певнице, била сам одговорна за повртњак, пекла сам просфоре, радила у трпезарији и понекад неговала болесне. Зато сада не знам како сам успела да прочитам доста тога, али се сећам да сам у време слободно од послушања и молитвеног правила бубала грчки и много читала. Између осталог и свих пет томова Светог Јована Златоуста.
Много из прочитаног (оног што се чинило важним и што сам хтела да запамтим) записивала сам. Тако сам сакупила много исписаних свезака са схемама и цитатима из прочитаних књига, којима се до данас користим. На ово дело имала сам не више од сат или посла сата времена за цео дан (или ноћ). Али ако се чак нечим бавите макар један сат дневно (например, страним језиком) – само ако то чините постојано сваки дан – можеш брже него што очекујеш савладати предмет.
Тада сам се упознала са архиепископом берлинским и немачким Марком, који је постао мој духовник. Владика је заповедио да не читам више Златоуста, већ Житија Светих, сат времена дневно. Прекидајући сваких пола сата читање поклонима оном Светитељу о коме читам. Тако сам постепено два пута прочитала један за другим 12 томова Светог Димитрија Ростовског. Познато је да читање Житија буди усрдност према духовном животу и љубав према Светитељима. Међутим, сем тога Житија много тога објашњавају и у историји Цркве. Чини се да је немогуће изучити историју Цркве без изучавања Житија Светих из сваког раздобља. За време другог читања Светог Димитрија Ростовског укратко сам исписивала у две велике свеске дан празника, име и главне детаље житија сваког Светитеља да би запамтила те податке напамет. Желела сам да прочитам све и по трећи пут, али владика није благословио рекавши да ни Житија Светих “није могуће претварати у страст”.
У шестој години манастирског живота благословио је да пређем у Минхен где сам руководила хором у саборном храму. Под његовим руководством сам читала Свете Оце и учила немачки језик. У Минхену сам имала више времена за читање. Том за томом владика ми је из сопствене библиотеке постојеће преводе на руски сва дела Светог Василија Великог, Светог Атанасија Александријског и Светог Иринеја Лионског, затим сва дела – Светог Григорија Ниског, Светог Григорија Богослова, Преподобног Јована Касијана, Блаженог Теодорита (само тумачење Псалтира и Црквену историју), Преподобног Максима Исповедника, Светог Јована Дамаскина Преподобног Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Паламу.
Давао ми је да читам и неколико руских Отаца – Преподобног Нила Сорског (малу, али веома важну књигу, чини се Устав о духовном животу), Светог Игњатија Брјанчанинова у потпуности и нешто од Светог Теофана Затворника. И то читање је владика благословио да прекидам поклонима оном Светом Оцу кога читам. Не сећам се да ми је давао да читам “Добротољубље”, али ми је понешто давао о Исусовој молитви. Владика је увек наглашавао да је главно у сваком делу – молитва. Треба учити, како је он говорио, у молитви.
Поред тога проучила сам књиге Флоровског “Оци првих векова” “Источни оци четвртог века” и “Путеве руског богословља”, књигу професора Спаског о догматским споровима четвртог века; нешто о канонском праву – двотомно тумачење на Књигу правила епископа Никодима (Милаша), његов уџбеник из канонског права. Затим грчке средњевековне тумаче Зонару, Валсамона и Аристина. Уопште стекла сам пристрасност према канонском праву. Снимила сам целу Књигу правила на касете и учила каноне напамет. Владика ми је давао да читам још и књиге Димитријевског (О Светогробском Типику и дониконовском богослужењу Руске Цркве). И на крају, опширну Историју Руске Цркве митрополита Макарија. Њу сам читала целе три године. Полако, јер сам много записивала. Ово читање се редовно прекидало поклонима са Исусовом молитвом.
На тај начин, захваљујући владици, када ме је кроз неколико година послао да учим на Православном институту универзитета у Минхену, имала сам већ неку припрему за универзитетски програм.
 
Академска делатност у области богословља у Русији до данас се не доживљава озбиљно практично од стране свих у нашем световном систему образовања. На Западу, колико ми је познато – богословље је веома уважавана наука, са којом су почињали универзитети. Да ли можете објаснити зашто богословље нимало није ниже од других научних дисциплина и како се може научно бавити њиме?
 
– Не само на Западу, већ је и у Русији темељ образовању поставила управо Црква, верујући људи. Поред тога, познато је да пре него што су се појавиле школе у Русији деца су се учила писмености уз помоћ Свештених књига: читали су Псалтир, Часослов – богословске књиге.
Важније је међутим указати на то да ако је немогуће бавити се научно богословљем, исто тако је немогуће бавити се “научно” историјом уопште. Оне који сумњају у “научност” богословске науке узнемирује пре свега, “субјективност” богословља: кажу, оно је засновано на вери у Бога, а вера је недоказива. Зато и припада области субјективног људског доживљавања света. Али и историја философије, уметности и литературе, историја уопште бави се људским доживљавањем онога што се догађа.
Како је Ниче приметио – нема чињеница, постоје само доживљаји. Зато је историја увек субјективна, јер је пишу људи и пишу је бирајући. Бирајући оно што им се чини важним. То је очигледно свакоме ко се критички бави историјским изворима. А ако свака наука која се бави људском мишљу или стваралаштвом “није научна”, онда треба сматрати и историју философије, уметности и уопште целу историју “ненаучним”. Нека они који одричу “научност” бављењу богословљем буду доследни и иступе против сваког бављења историјом, јер је она субјективна.
Ако се под “ненаучношћу” има у виду недовољно познавање извора и њихово нестручно коришћење, недовољно знање допунске литературе и неспособност да се до неког степена ради интердисциплинарно, онда је “ненаучност” могућа и у свим горенаведеним областима и није својствена богословским наукама per se. Богословским наукама је могуће бавити се стручно, али и не. Постоји, наравно, виши смисао појма “богословље”, које су Оци назвали “науком над наукама”, тј. доступно само онима који су веома напредовали у богосагледавању. Међутим, напади на “ненаучност” богословља имају у виду сасвим другачију “научност”. Зато и говорим о тој, приземљенијој “науци”.
Приметила бих да су сви писци, уметници, философи и историчари прошлости примали оно што се догађа очима вере – или у Бога или у богове, или у одсуство било ког божанства. Чак и атеизам претпоставља неку “ненаучну” веру, јер је немогуће “доказати” непостојање Бога. Зато је немогуће одрицати да је наше културно наслеђе проникнуто вером и, делимично, мишљу о Богу, тј. богословљем. На тај начин је немогуће схватити то наслеђе (ако уопште желимо да разумемо његове корене) без макар неког познанства са богословљем. А за “познанство са богословљем” неопходни су специјалисти из те области. Наравно, стручни специјалисти.
 
– Да ли на истраживања у области богословља и литургике утиче вера? Да ли предавач или студент треба да буде верујући човек (православним, римокатоликом…) или то нема посебног значаја? Боље је да он зна грчки, грузински, сиријски, рукописну традицију извора, него да буде верујући и неспособан за, рецимо, језике.
 
– Догађа се да се неверујући из неког разлога баве богословљем или литургиком. Мени то није сасвим јасно, јер би ми било неинтересантно да се занимам они што нема практичне примене у животу. Како год било, постоје филолошка, историјска и друга истраживања, написана од стране неверних или јеретика која могу бити корисна верујућем истраживачу. У наше време, због многих околности, православна наука у неколико области (например у библистици) очигледно заостаје за неправославном. Међутим, закључци из нецрквених истраживања за Цркву могу да буду само од стране оних за које ти закључци имају значај у животу, тј. од верних који живе животом Цркве. Једна је ствар рећи да је црквено предање имало свој историјски развој и контекст, а друга ствар – изводити закључке из њега очима вере у Цркву.
Свети Оци “златног века” патристике умели су да оцрквене открића и терминологију најјачих нехришћанских мислилаца античког света. Тако и ми треба да се учимо да се користимо нецрквеним изворима, када нам недостаје сопствених знања. Самозадовољност и невиђење својих недостатак нису прилични хришћанину. Такође нису прилични ни за црквену науку.
 
– Какво је Ваше мишљење, да ли треба да се измени прилаз образовању у свету информационе презасићености, када се, кликнувши на тастер у Google-у, може наћи све? Како успевате у таквим условима да задржите студенте од утапања у интернет пространства. Да их научите да мисле, да се користе добијеном информацијом?
 
– Прилаз образовању се мења и треба да се мења непрестано, поимајући специфичност времена и људи који сада уче. Али сама лакоћа приступа информацијама на Интернету није препрека за добијање знања или за развој начне мисли. У стварности само “утапање” у некорисним интернет пространствима, претеривање у проверавању свог мејла и друга искушења Интернета представљају опасност за научни развој. Људи на тај начин губе своје драгоцено време.
Када сам писала докторски рад, мој научни руководилац, отац Роберт (Тафт) је рекао: “Ако желиш да будеш научник, треба пре свега бити дисциплинован. Треба лећи у једно и исто време – боље је раније, око девет сати. Дању буди у библиотеци, искључивши мобилни телефон. Проверава електронску пошту не чешће од једном дневно, а након шест сати увече немо радити. Одмарај.” Веома је важно помоћи студентима да се науче самодисциплини. Упознајем их са корисним за истраживање интернет сајтовима, који им откривају приступ рукописима или допунској литератури. На предавањима користим Power Point, који има олакшава усвајање материје која се предаје.
Само усвајање и осмишљавање материје и припрема за испите остаје задатак студенткиње или студента и траже рад – без обзира на лакоћу предаје информације. У дискусијама на предавањима и на семинарима треба формулисати питања онима који уче тако да их она натерају да мисле. Када је потребно треба указати студентима преупрошћавање или на неоснованост и друге грешке у њиховом размишљању. Да би их, да тако кажем, провоцирали на продубљивање мисли. Треба и сам човек да учи са њима, да не губи поштовање и, да тако кажем, одређено дивљење за свој предмет.
Веома је важно жио општење са студентима и живо учешће у процесу њиховог учења. Са њима делима моја истраживања, говорим о конференцијама на којима присуствујем и о недавним најважнијим издањима из области литургике. Да би најозбиљнији из студента улазили у оно што се догађа у нашој области.
Када предаје, треба да волиш оне којима редајеш и да им желиш оно што себи желиш – све остало ће ти рећи та љубав према њима.
 
– Пут који сте изабрали – православне монахиње научника – је редак пут. Заиста, не потпуно разумљив у нашем прагматичном и посветовњаченом свету. Да ли себе сматрате срећним човеком?
 
– Ја нисам монахиња, ја сам расофорна послушница, тј. нисам дала монашке завете, који укључују и врлину “stabilitas loci”, живот на једном месту, у једном манастиру. Уз то не могу рећи да сам “изабрала” свој пут. Он се откривао преда мном и рука Божија ме је често водила у потпуно другом смеру од планираног. Знам да мој пут није највиши, да није “сагледатељни” – сазерцавајући – (у смислу живота у обитељи, удаљеној од света). Али то је оно што ми је Бог послао и слава Му за све.
Што се тиче моје “среће” нисам се замишљала. Да би одговорила на Ваше питање, рећи ћу да сам давно, док сам још учила у гимназији у Њујорку, размишљала о Пушкиновој песми: “Време је друже мој, време…”. На крају Пушкин није баш тачно написао: “На свету нема среће, али постоје спокој и воља”. Чинило ми се би тачније било да је написао: “На свету среће нема, али постоји вршење воље Божије”. Колико је то разумљиво људима или не – бринути се о томе је и бесмислено и некорисно.
 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
Официальный сайт Московского Патриархата

Comments are closed.