БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
ВОЈНИЧКИ КОРАЦИ
Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века у деведесет трећем пешадијском пуку службовао је потпуковник Владимир Иванович Николски. Проходећи горостасне планине у љутим руским зимама, а посебно док је штитио планину Светог Николе од Турака, Владимир Иванович тешко се разболео. Хладноћа му се у саме кости увукла и лека више није било. Бар тако су мислили и говорили лекари. Али што је Божијем створењу немогуће, Богу Творцу је могуће. То је знао и Владимир Иванович, па је сву своју наду положио на Господа.
Најгоре му је било што није могао да иде својим ногама. Потпуковник, навикао на оштре војничке кораке, једва да је, уз страшне болове, могао да направи по који корак. Знао је да на Смоленско гробље не може отпешачити, а ипак није желео да га тамо одвезу. Искати молитвену помоћ без личног труда чинило му се недостојним човека. Зато је одлучио да почетак и крај пута пређе пешице, наравно уз једва издрживе болове и брзином пужа, а да се средишњи, већи део пута превезе фијакером. Иако је, за појмове о раздаљини у опсегу огромних руских пространстава, живео близу Смоленског гробља, ипак је на тај подвиг утрошио читав дан. Кренуо је рано ујутро, а у капелицу блажене Ксеније стигао је тек увече када се свештеник, одслуживши и последњи помен за тај дан, спремао да пође кући. Владимир Иванович га замоли да одслужи још један помен за Блажену и, једва се спустивши на гроб, поче са умилењем да се моли.
Када се парастос заврши, он пожури да целива гроб Божије угоднице, па, видећи да су већ почели да затварају капелицу, пожури са свештеником ка излазу, распитујући се о
блаженој Ксенији. Тако стигоше и на раскрсницу од које је он у доласку пешачио, боље рећи пузио, до капелице. Ту се Владимир Иванович опрости са свештеником и крену даље.
Тек тада схвати да је то исто растојање сада прешао не само без бола већ и брзо као да је младић. Прекрсти се и молитвено заблагодари Господу и светој Ксенији, па похита дому да обрадује своје укућане. Била је то за све њих заиста велика радост. Јер, сада је био не само здрав него и сасвим способан да материјално обезбеди своју породицу. Без чудесног исцељења, сви његови постали би тешки сиромаси.
Гроб свете Ксеније Петроградске постаде место сталних похода потпуковника Владимира Ивановича Никољског, а у његово срце уреза се молитва:
Света Ксенијо, моли Бога за нас грешне!
Sveta Ksenija, pomeni pred Gospodom mog muža Aleksandra, sinove Dimitrija i Olega, i mene grešnu Anu, da poda svima, pa i nama, ono što je korisno dušama i telima nasim.
Sveta Ksenija, moli se za mene gresnu Mariju, moju decu Zorana i Lanu i mog muta Aleksandra. Moli se za nase zdravlje i nas napredak. Amin.
Sveta blazena ksenija moli gospoda za moju sestru ljubinku da ozdravi amin
Blazena Ksenija, moli Boga za menu gresnu, znas sta je najbolje za mene. Amin
Presveta blažena mati Ksenija, isprosi od Boga čedo za mene. Molim ti se.
Sveta Blažena Ksenija pomozi nam da prodamo kuću i preselimo se ja i moja porodica i da moja deca nadju dobre blagočestive devojke moli se za nas pred Svevišnjim Gospodom majčice naša Prepodobna Ksenija!!!
Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora
Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu
SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.
Света Ксенија Петроградска моли Бога за помоћ Далибору, Ивану, Милошу, Дејану, Гаљи, Стефану.
Света Ксенија Петроградска помози и мени грешној.