БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

 

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
 
ДАДИЉИНЕ СУЗЕ
 
У руском народу дадиља је не само она која чува него и она која воли и која се безмерно воли. Од даде се уче прве молитве и њој се поверавају прве тајне. Почетком двадесетог века дадиљина вера спасла је и трогодишњу Ољу, кћерку угледног руског племића. Желећи да оснажи веру својих пријатеља и познаника, Ољина благочестива бака често је причала о чудесном исцељењу своје унуке на молитве блажене Ксеније Петроградске. О овој милости Господњој и молитвеној слободи свете Ксеније пред самим Господом причала је не само у Русији већ и у иностранству, куда је ова знаменита и честита породица емигрирала у доба руске револуције.
Представљајући госпођи Григорјевној своје унуке, једанаестогодишњу Ољу и седмогодишњу Сашу, стара госпођа напомену да је Ољица не само лепа и здрава већ и да је славна музичарка захваљујући молитвеној помоћи свете Ксеније Петроградске.
“Ољица се родила сасвим здрава,” – поче своје казивање њена бака. “Али када је имала три године, прехладила се и добила тако јаку упалу десног уха да смо били изгубили сваку наду на исцељење.”
“Па зар упала уха може бити тако опасна?”
“Ни нама се у почетку није чинило да је то тако опасно. Пожалила се да је боли глава. Имала је мало повишену температуру, па смо је одмах напојили чајем са слатким од малина, дали јој неколико капи тинктуре јодића и ставили је у кревет, мислећи да ће до јутра све проћи. Но те ноћи Ољица је лоше спавала. Главобоља се наставила и следећег дана. Након прегледа доктор је рекао да је то само лакши облик грипа, прописао јој лек и отишао. Лечили смо је тако два дана, али не само да јој није било ништа боље него је температура порасла на тридесет девет степени, а уз то је Ољица почела да се жали да је боли десно ухо. Поново смо позвали доктора. Констатовао је да се прехлада искомпликовала и да га брине гнојни чир у десном уху. Прописао је нове лекове и обећао да ће навратити следећег дана. Те ноћи Ољица није спавала. Температура је порасла на четрдесет степени, а бол у уху постао је неподношљив. Наредног јутра четворица специјалиста за ушне болести прегледали су Ољицу. Преглед је био веома болан, те је болесница тако плакала и вриштала да сам се и сама од бола онесвестила. После већања доктори нам рекоше да се гнојни чир налази иза бубне опне и да за три до четири дана, када гној потпуно сазри, треба пробушити бубну опну како би гној могао да изађе. И још нам рекоше да ако операција успе, у што нису сигурни, тада има наде да девојчица остане жива; али ће бити глува на десно ухо. Без тог оперативног захвата чир би проузроковао тровање крви, пгго неминовно узрокује смрт. Благи мој Боже, како је свима нама била страшна и помисао на тако нешто! Њени родитељи и ја скоро да смо полудели од бола. Колико ли смо само топлих молитава узнели ка Господу, колико горких суза пролили за то време, само драги Бог зна. Но, мора бити, нечију је молитву Господ чуо и услишио.
Посећујући болесницу по неколико пута на дан, лекари су два дана говорили да болест тече нормално, а трећег дана заказали за ујутро операцију. Тога дана Ољино и наше стање било је страшно. Она је јечала од бола, отац је чупао себи косу, а мајка само што није полудела. Загледани у нашу девојчицу, немо смо седели поред њене постеље. Навирала ми је само једна мисао: сутра је операција; Ољица ће или умрети или читавог живота бити глува. Господе, па зар нема начина да нас све спасеш ове страшне патње? Где је Твоја милост? Где ли Твоја љубав безмерна? Када смо већ били на прагу очајања, Господ одговори на ова питања.
Изненада у собу уђе дадиља Агафја Никитинишна и тихо рече:
– Драги мој господине, допустите ми да одем на Смоленско гробље, на гроб блажене Ксеније. Чула сам да њена молитва помаже у невољи многима који верују.
– Дадо, голубице, – одговори мој син, – ради шта хоћеш, само нам помози. Видиш да ми ништа не разумемо. Иди куд хоћеш; само нам помози, Христа ради!
Дада оде, а ми, видећи да се болесница сасвим примирила, помислисмо да је преминула. Тишина без њених јецаја и вапаја постаде неподношљива. Зато брзо утрчасмо у њену собу. Кад тамо, видимо како поред Ољиног кревета стоје дадиља и болничарка, а наша Ољица мирно лежи на десном боку и спокојно спава.
– Слава Богу! – тихо нам шапну дадиља. – Била сам на Смоленском гробљу код блажене Ксеније, помолила се и донела уља из кандила и земље са њенога гроба. Брзо ће Ољици бити лакше.
Стајали смо као ошамућени код Ољиног креветића, слушали дадине речи ништа не схватајући… Али осећали смо да се са болесницом заиста догодила невероватна промена и да је опасност минула. Тада се изненада проломи хистеричан вапај мога сина. Дуго суздржавани бол и неочекивана нада и радост потекоше у јецајима Ољиних родитеља. Благодарност Господу заиста се најбоље и најтоплије излива кроз сузе.
Шта се са нама даље догађало и како и где смо нас троје након тродневног бдења заспали, ни сама не знам; тек ујутро ме буди дада јер су дошли лекари да изврше операцију.
– Но, шта би, скочих ја, како је Ољица?
– Слава Богу, одмара се и целе ноћи спавала је на десном боку, – рече ми дада.
Одем к лекарима и кажем им да Ољица мирно спава.
– Ако, ако, сачекаћемо да се мало окрепи пред операцију, – рекоше ми.
– Па зар је операција била неминовна? – упита госпођа Григорјевна.
– Тога смо се и ми плашили, – рече Ољина бака.
Присуство лекара подсетило нас је на тешку ситуацију и на то да Ољици треба спасти живот. Лекари се узнемирише јер су тако дуго чекали да се Оља пробуди. Зато уђосмо сви у њену собу и почесмо је будити. Али узалуд; на сва наша настојања Ољица би се само промешкољила и настављала да слатко спава.
Тада је мајка подиже у наручје. И гле чуда: цео јастук, десно ухо, образ, врат, спаваћица, чаршав – све је било прекривено гнојем. Гнојни чир је пукао, а девојчица је и у мајчином наручју и даље мирно спавала. И лекари су били веома изненађени. Показаше нам како да испирамо уво и одоше. Пресрећни, пресвукосмо Ољицу и положисмо је у чисту постељу, па, још увек не поимајући како је Богу могуће оно што људима изгледа немогуће, окуписмо се око дадиље молећи је да нам исприча шта је то урадила, те је наша Ољица оздравила.
– Ма ништа ја нисам урадила, – рече дада, – само сам отишла на Смоленско гробље до мајчице Ксеније, замолила да одслуже парастос Блаженој и да у молитвама помену нашу Ољицу. Потом сам, уз свештеников благослов, узела уља из кандила и земље са гроба, па се брзо вратила кући. Бочицу са уљем сакрила сам у џеп, плашећи се да се медицинска сестра не наљути ако види да у болесно уво сипам уље. Слава Богу, тек што сам ушла у Ољину собу, а болничарка изађе. Тада брзо насух уља у уво. Натеклина је била тако велика и болна да ни сама не знам да ли је која кап продрла у уво. Али, ослоних се на вољу Божију и молитве мајчице Ксеније. Ољица мало застења, окрете се на десни бок и утону у сан. Тако је мирно и тихо спавала да је медицинска сестра мислила да се упокојила. Онда сте и ви сви ушли у собу. Ја ништа више нисам урадила, – рече дада.
– А ко те је научио да одеш на гроб блажене Ксеније и како си уопште знала за њу?
– О, много пута сам ја била на гробу блажене Ксеније. Али потребе за целебним уљем и земљом нисам имала. Хтела сам ја одмах да вас питам да ме пустите мајчици Ксенији, али сам се бојала да ћете ми се смејати и да ме нећете пустити. А да ме нисте пустили, ја бих кријући отишла. Када је Ољица била на самрти, нисам више издржала, па сам вас и питала за допуштење да одем мајчици Ксенији. Слава Богу, ви сте ми одмах допустили, па сам похитала кочијом на Смоленско гробље, све молећи Господа да помогне нашој мрвици.
Знам ја да је Господ наш Свевидећи добар, да све чује и све види и да дечицу највише воли. Воли их јер су незлобива и греха немају, као што их ни Господ наш Исус Христос нема, нити их је имао док је земљом ходио. Једини Безгрешни рекао је и Својим апостолима и нама да децу к Њему пуштамо. Када сам била мала, запамтила сам да је свештеник у цркви беседио о томе како је око Господа било много света који се тискао да Му што ближе приђе и да су зато апостоли, хотећи да Га зашгите, а као да Њему заштита треба, и деци бранили да Му приђу близу. Тада је Господ и рекао, и не само тада, да деци не бране да Му прилазе.
Свега тога сетила сам се док сам била у кочији и нешто топло разлило се у моме срцу. Е, да су ми тада сви људи на свету рекли да ће се нашој Ољици нешто лоше догодити, не бих поверовала. Срцем сам својим знала и осећала да је Господ Предобар и да ће нам нашу Ољицу оставити и избавити је муке и ружне болештине. Све тако пребирући по својој души и глави, стигох у црквицу и видех како мноштво народа стоји и моли се, а свеће и кандила упаљени око гроба. Притрчах свештенику молећи га да одслужи парастос Блаженој и да се помоли за болесну девојчицу Олгу која тешко страда.
– Добро, добро, – вели ми баћушка.
– Одслужићу парастос и поменути болесну девојчицу Олгу, а ти се што усрдније моли раби Божијој Ксенији да помогне болесници. По мери твоје вере и молитве, помоћ ће од Господа и пристићи.
Брзо купих две свеће; једну упалих на самом гробу, а другу сам држала у руци. Баћушка отпоче парастос, а ја све време плачем на гробу Блажене и молим се: Господе, спаси! Ксенијо, помози! Ништа више нисам смислила да кажем, јер, неука, не умем ни да се молим.
– Али умеш да верујеш и да бескрајно волиш, – рече мој син.
– Бог је Љубав, па је на твоју љубав и узвратио љубављу, поклањајући нашој Ољици живот.
– Хвала Господу и блаженој Ксенији, али и теби, дадо моја. Сад и ја знам да сву наду увек треба положити само на Господа Бога.
– А зашто си, поред уља, узела и земљу са гроба блажене Ксеније? – упита моја снаха.
– Земљу сам увила у крпицу и ставила Ољици под јастук. Још увек је тамо.
– Од кога си сазнала за блажену Ксенију? Ко ти је о њој причао? – питала сам упорно дадиљу.
– Ни сама не знам од кога јер за њу сви знају. Многи у разним невољама траже помоћ од мајчице Ксеније, а она, добра и неуморна, хита и свима помаже. Свима који верују и који се моле.
Задивисмо се тако једноставној и чврстој вери наше дадиље. Њеним молитвама блаженој Ксенији спасена је наша Ољица. Таква вера, по речи Господњој, и горе може да премешта.
Од тога дана па до данас ми редовно посећујемо гроб свете Ксеније и благодаримо јој за помоћ у невољи,” – заврши своје казивање Ољина бака.
Њена топла љубав према блаженој Ксенији Петроградској косну се и мога срца, па се помолих у себи:
Света Ксенијо, моли Бога за нас грешне!

11 Comments

  1. Sveta Ksenija, pomeni pred Gospodom mog muža Aleksandra, sinove Dimitrija i Olega, i mene grešnu Anu, da poda svima, pa i nama, ono što je korisno dušama i telima nasim.

  2. Sveta Ksenija, moli se za mene gresnu Mariju, moju decu Zorana i Lanu i mog muta Aleksandra. Moli se za nase zdravlje i nas napredak. Amin.

  3. Presveta blažena mati Ksenija, isprosi od Boga čedo za mene. Molim ti se.

  4. Sveta Blažena Ksenija pomozi nam da prodamo kuću i preselimo se ja i moja porodica i da moja deca nadju dobre blagočestive devojke moli se za nas pred Svevišnjim Gospodom majčice naša Prepodobna Ksenija!!!

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

  6. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  7. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  8. Света Ксенија Петроградска моли Бога за помоћ Далибору, Ивану, Милошу, Дејану, Гаљи, Стефану.

  9. Света Ксенија Петроградска помози и мени грешној.