БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
 
ОПРОСТИМО ДА БИ НАМ БИЛО ОПРОШТЕНО
 
Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мат. 6, 14-15).
Тако нас кроз све векове поучава Једини Безгрешни, али често Његове поуке не допиру до ума и срца оних које створи по лику и обличју Својему. Реч Божија није нашла одјека ни у души руског сељака Прокофјева из Вологодске губерније. Да ли се бар на самртном часу покајао, не знамо, али захваљујући његовом суседу Крутикову знамо да Господ немилостиве, оне који ближњем не опраштају, удаљује у крајњу таму. Тама крајња јесте вечност без љубави Божије; али своје љубави не лишава Господ људе већ се људи сами од ње удаљују својим избором, својом слободном вољом.
Суседи Крутиков и Прокофјев били су на сеоском скупу где се расправљало о разним пољопривредним проблемима. Различити људи, различита и мишљења. Тако је било и те, сад већ подалеке, 1909. године у њиховом селу. По природи темпераментни, ови горштаци нису остали само на вербалном дуелу него су се и потукли. Туча је била сасвим безазлена, али не и последице, поготову духовне. Крутиков је ненамерно јаким ударцем у општој гужви поломио руку своме суседу Прокофјеву. Ни он нити ико други нису то ни приметили. Сазнавши шта је учинио, Крутиков брзо оде да посети свога суседа и да га замоли за опроштај. Немислостиво срце Прокофјева беше оковано ледом и он не само да не хтеде опростити ближњем него га и суду тужи.
Узалуд се Крутиков месецима трудио да умилостиви свога суседа. Узалуд је молио опроштај, објашњавајући да је његов грех заиста ненамеран. Прокофјев је остао упоран. Узнемирен и тужан, Крутиков изгуби сан. Остала му је молитва – његова стална и једина утеха. Посебно је бринуо за своју породицу, у којој је он био једина радна снага. Сви остали били су или малени или стари и немоћни. Сам је обављао све пољске радове и на помисао да би могао отићи у затвор срце му се стезало. Знао је да би то за његову породицу значило гладну годину. А адвокати су му рекли да ће му се највероватније то и догодити јер, по закону, он јесте крив.
Неретко, једно искушење прати друго, и то обично још снажније и теже. Тако беше и у случају благочестивог Крутикова. Ненадано, а да ни сам није схватио како, запали му се и до темеља изгоре кућа и газдинство. Тако он, обузет бригом за своју породицу, заборави на претходну невољу и поче зидати нову кућу. Месецима је вредно радио и, уз Божију помоћ, сазидао нови дом. Но са усељењем пристиже и позив за судско рочиште. Веома узнемирен, Крутиков поново није могао да спава. По сву ноћ је бдио на молитви верујући да је Господ близу свих који Га призивају истином (Пс. 145, 18).
Када се пак дан суђења сасвим приближи, Крутиков од бриге за породицу сасвим занеме. Адвокати му рекоше да ће га највероватније казнити са шест месеци затвора. Скоро на ивици очаја, Крутиков једне вечери пође к пријатељима да мало поприча са њима. Тамо затече и њихову рођаку која беше тек пристигла из Петрограда. Попричаше и о Крутиковљевом проблему и она му с љубављу поклони књигу у којој су записани примери молитвене помоћи блажене Ксеније Петроградске. Дошавши кући, он поче да чита и до зоре је пробдио, често се осењујући крсним знаком и дивећи се љубави и свемоћи Божијој.
Знао је овај честити човек како је завет Богу и Његовим светима нешто велико и озбиљно. Знао је и то да једном дат завет треба поштовати. Чуо је, такође, да свети Оци саветују да је боље не давати Богу завет ако га не мислимо испуњавати и поштовати. Па ипак, он се заветова да ће сваке године молитвено прослављати помен блажене Ксеније ако Господ на њене молитве спасе њега и његову породицу. Обећао је, но негде у најскривенијем кутку његове душе беше трачак маловерја. Али на дан суђења, по Божијем Промислу, присети се богомудрих речи Псалмопојца Давида: Онима који ме траже наћи ћу се, и ономе који куца у двери моје милости, отворићу; и оне који ме призивају истином послушаћу, и сатворићу вољу оних који се боје и који ме љубе, и молитву њихову услишићу.
Са тим молитвеним мислима у срцу, и са сведоцима око себе, оде у судницу. Тога дана беше много судских расправа. У паузи за ручак он упита писара да ли ће још дуго чекати. Знајући из свог дугогодишњег искуства како су тешке последице људске немилости и судских тужакања, писар пожеле да се ови људи измире. Зато им рече да је њихова парница планирана за сам крај радног дана и да имају сасвим довољно времена да попију чај. На то и тужени и тужитељ, заједно са сведоцима, одоше у оближњу чајџиницу. Но тек што пристигоше самовари, дотрча судски стражар позивајући их у судницу. Крутиков поверова и одмах крену са стражарем, а Прокофјев остаде у чајџиници, јер не поверова ни човеку, а камоли Богу и Његовој свемоћи. Тек што Крутиков пристиже у судницу, а судија га прозва и упита жели ли можда да се помири са тужитељем.
– Баш тако, ваше благородство. То силно желим.
– А ви, Прокофјев? – упита судија.
На то судски писар рече да Прокофјев није ту него да пије чај у чајџиници. Судија се расрди на овакво непоштовање суда и одмах изрече пресуду:
– Не усваја се тужба Прокофјева против Крутикова.
Баш у том тренутку уђе Прокофјев у судницу, али на његов покушај да протестује судија га грубо удаљи из суднице.
Све се то одиграло брзо и као у неком магновењу. Крутиков беше занемео пред милошћу Божијом. Није имао речи да заблагодари Богу. Његова молитва је тако брзо и тако лако доспела до Господа, захваљујући молитвеном заступништву блажене Ксеније Петроградске.
Заиста, диван је Бог у светима Својим, помисли Крутиков и пожури да радост подели са својом породицом. Заједно заблагодарише Господу и захвалише светој Ксенији. Она им постаде заштитница и молитвена заступница, а у њиховом дому најчешћа молитва беше:
 
Света Ксенијо, моли Бога за нас грешне!