Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

Учити се љубави никада није касно

Многи сматрају да родитељску љубав не треба учити, да она постоји по себи. Сви родитељи свакако сматрају да умеју да воле и питање да ли правилно или неправилно воле своје дете они чак и не постављају.

Шта то значи волети? То значи да моја љубав мора бити на радост, пре свега човеку кога волим, а не мени; моја љубав не сме да доводи до сукоба и проблема, не сме да оптерећује живот онога којег ја волим. Напротив, она мора доносити вољеном човеку радост, помоћ, сигурност, светлост и добро. У том смислу увек и у свакој ситуацији треба ослушкивати себе: да ли заиста волимо тог човека или пак волимо своја осећања према њему? У већини случајева ми називамо љубављу властита осећања према љубљеном. Многи и не слуте да та осећања могу изазивати несклад у животу другог човека. Свако ко хоће да доноси својом љубављу радост, не устручава се да се учи волети.

Главни задатак родитеља је стварање сложне и срећне породице. У таквој породици на првом месту морају бити односи љубави међу супружницима, па тек затим, у светлости те љубави, љубав родитеља према детету. Успех у успостакљању контакта и душевне блискости с адолесцентом умногоме зависи од односа међу родитељима. Зато супрузи морају да схвате да само срдачност и поверење у њиховим међусобним односима могу постати темељ за истинску блискост и топле односе са својим дететом.

О супружанским односима и апсолутној родитељској љубави царица Александра Фјодоровна је говорила овако:

"Велика је вештина живети заједно, волећи једно друго нежно. То треба да почне од самих родитеља.

Не може бити дубоке и искрене љубави тамо где влада егоизам. Савршена љубав је савршено самоодрицање.

Родитељи морају бити онакви каквима хоће да виде своју децу - не на речима, већ на делу. Они морају учити своју децу примером свог живота". [1]

Родитељу (оцу или мајци) који сами, у одсуству другог супружника, васпитавају децу, потребна је огромна мудрост да се не би појавила амбициозна и пристрасна приврженост према сопственом сину или сопственој кћерци. Само топлина коју зрачи љубав између тате и маме може, не спаљујући, загревати дечије срце. Љубав само једног од родитеља у непотпуној породици или љубав у потпуној породици, али у којој је из процеса васпитања одстрањен један од родитеља, често постаје љубав која спаљује.

НАПОМЕНА:

1. Господарица Царица Александра Фјдоровна Романова, Дневници, Москва, 1998, стр. 286-287