БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ЈЕВРЕЈИ У МИСИРУ
 
18. Јаковљева селидба у Мисир.
Пост. 45, 25-28. 46. 47, 1-12.
 
Јаковљеви синови приспеше из Мисира у Ханан и испричаше оцу све што им се догодило. С почетка Јаков није веровао, али кад угледа царска кола, од радости јако закуца срце његово, н он рече: “доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нисам умро”. И пође Јаков на пут са свим што је имао.
Желећи да сазна вољу Божју, он дође у Вирсавију и принесе жртву Богу. Господ му се јави ноћу и рече му: “не бој се отићи у Мисир; јер ћу онде начинити од тебе народ велики и ја ћу те одвести онамо, и Јосиф ће метнути руку своју на очи твоје”. Из Вирсавије синови повезоше оца и сву породицу, у којој беше, осим жена, око седамдесет људи, на колима фараоновим у Мисир; они узеше собом сву стоку и све имање. У земљи Гесемској Јосиф срете оца; потом извести фараона да му је допутовала родбина са свим имањем и представи му пет браће. На питање Фараоново “какву радњу радите? ” Синови Јаковљеви одговорише: “ми смо пастири, дођосмо да живимо у овој земљи, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемској слуге твоје”. Фараон рече Јосифу: “нека живе у земљи Гесемској; и ако које знаш измећу њих да су вредни људи, постави их над мојом стоком”. Јосиф доведе пред фараона и оца свога.
“Колико ти има година? ” упита га фараон. Јаков одговори: “мени има сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мога и зли су били, нити стижу века отаца мојих”. Полазећи од цара, Јаков га благослови. И насели се породица Јеврејска у бољем делу Мисира, у земљи Гесемској. Јосиф снабдеваше храном сву задругу Јаковљеву према потребама сваке породице.
 
19. Јаковљево пророштво о судбини његових синова и његова смрт. Јосифова смрт, Стање Јевреја у Мисиру после Јосифове смрти.
Пост. 47, 27-31. 48. 49. 50. Изл. 1.
 
Јаков поживе у Мисиру седамнаест година. Видевши да му се смрт ближи, он дозва Јосифа с децом и благослови их. Јосифове синове Јефрема и Манасију он изравна са својом децом, предсказавши да ће млађи, Јефрем, бити већи од старијега брата, а самоме Јосифу намени парче земље, које је купио у Ханану, и закле га да га не погребе у Мисиру, него у гробу отаца његових. Потом Јаков дозва све своје синове и благослови их, и предсказа свакоме судбину његова потомства. Благосиљајући их, он предаде права првенаштва четвртоме сину Јуди. Јаков предсказа Јуди да ће његово потомство давати цареве и вође, док не дође Спаситељ. Затим им заповеди да га погребу у пећини Макпелској, поред Аврама и Исака, и умре у сто четрдесет седмој години. Јосиф и браћа његова испунише завештање очево. Пошто су, по мисирскоме обичају, балсамовали тело очево они га погребоше у земљи Хананској, у Макпели.
Ево пророштва Јаковљева о судбини његових синова: “Рувиме, ти си првенац мој! Навро си као вода; нећеш бити први. Симеон и Левије, браћа, мачеви су им оруђе неправде. Разделићу их по Јакову и расућу их по Израиљу. Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твога. Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон докле не дође Измирилац. Завулон ће живети покрај мора и где пристају лађе, и међа ће му бити до Сидона. Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору. И видев да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да коси, и плаћаће данак. Дан ће судити своме народу; и биће змија на путу и гуја на стази која уједа коња за кичицу. Гад, њега ће војска савладати; али ће најпосле он надвладати. У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске. Нефталим је кошута пуштена, и говориће лепе речи. Јосиф је родна грана, којој се огранци раширише сврх зида. Али га и уцвелише љуто и стрељаше на њ, опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његових; одакле поста пастир камен Израиљу, од Бога оца твога, који ће ти помагати и који ће те благословити. Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дели плен”.
Бојећи се, да им се Јосиф после очеве смрти не освети за зло, које му учинише, Јосифова браћа одлучише, да га моле за опроштај; они дођоше к њему, падоше пред њим и рекоше: “ми смо слуге твоје”. Јосиф им одговори: “не бојте се, зар сам ја уместо Бога. Ви сте мислили зло мени, али је Бог мислио добро”. И умири браћу своју од свега срца. После Јаковљеве смрти Јосиф поживе шесет година и за време живота снабдеваше браћу свиме што им беше потребно за живот. Умирући закле синове Израиљеве, да понесу собом кости његове, кад их Бог изведе из Мисира. Јосиф умре кад му беше сто и десет година. Тело његово било је балсамовано и сахрањено у Мисиру.
После Јосифове смрти Јаковљева породица веома се намножила и образовала читав народ, који се звао Израиљци, по имену патријарха Израиља и Јевреји, по имену патријарха Евера. Према броју дванаест синова Јаковљевих, овај се народ поделио на дванаест племена, колена. Свако колено бирало је себи старешину.
У почетку се Израиљци нису дружили с Мисирцима. Они су живели у земљи Гесемској у шаторима, и бавили се сточарством, које су Мисирци презирали. Они су имали своје обичаје, своје празнике, своју веру. Али што је даље протицало време, они су се све више дружили с Мисирцима и ПОСТУПНО примали њихове обичаје. Многи су напустили веру у Бога невидљивога и заједно с Мисирцима приносили жртве бику, крокодилу и мачки. С поштовањем мисирских богова они примили и сва зла мисирска. Многи Израиљци стадоше живети беспутно, свађаху се међу собом и сваки гледаше само своју корист. Зато их Господ казни преко истих Мисираца, од којих су се и научили безбожништву. Нови фараон[1] видећи да се Израиљци намножише, бојао се да се они у време рата не удруже с непријатељима и да не отиду из Мисира, и стаде их тлачити. Њима поставише из Мисира старешине над радовима, да би их изнурили тешким радовима. Ови надзорници тераху их да ваде огромно камење из мајдана, да праве опеке, да праве блато и креч, доносе воду из реке; и на сваки рад их тераху свирепо. Јевреји им у то време саградише читаве градове. Али Господ сачува свој народ. Израиљци се и даље множаху. Тада фараон заповеди да се сва мушка јеврејска деца бацају у реку. Несрећа примора Јевреје да се опомену Бога и да му се са сузама обрате за помоћ.
 
20. Праведни Јов.
 
У оно време кад су се Јевреји патили у Мисиру, у северноме крају Арабије живео је честит, правичан и богобојажљив човек Јов, који се није клањао идолима и који је веровао у Бога невидљивога. По свој Арабији он се прочуо са свога богатства и доброчинства. Он је био најзнатнији син Истока. Кад је излазио на градска врата, старци су устајали и стајали, кнежеви се уздржавали од говора, глас велможа није се чуо; сви су пажљиво слушали његове савете и после његових речи нико није говорио. Он је био на челу свију, и живео је као цар међу војницима, као утешилац оних који плачу. Срећан је био Јов и у породици. Он је имао седам синова и три кћери. Деца су му живела у љубави и свакога дана скупљала се да се веселе једно код другога. Кад се свршавала забава, Јов је скупљао децу око себе и приносио жртву паљеницу, молећи се да им Бог опрости, ако су штогод сагрешили.
Али гле, Јова снађоше страшне невоље. Ђаво употреби све сплетке да га наведе на зло, на непоштовање Бога, али не успеваше у томе. Тада он изиђе пред престо Божји и опадаше праведника. Јов је, вели ђаво, побожан само зато, што ужива земаљска блага. Да би осрамотио клеветника и кушањем укрепио веру праведникову, Бог допусти ђаволу да пошаље Јову земаљске несреће. Једном, кад се синови и кћери његови весељаху у кући најстаријега брата, дотрча к Јову гласник и рече му: “волови ораху и магарице пасаху поред њих; а Савеји ударише и отеше их, и побише момке оштрим мачем, и само ја један утекох да ти јавим”. Док он говораше стиже Јову и други гласник и исприча, како је огањ Божји пао с неба и спалио овце и момке. Док овај још говораше дотрча и трећи гласник и рече, да су Халдејци, у три чете ударили на камиле и отели их, а момке побили. Одмах после трећег гласника дотрча још један и рече: “ветар велики дође преко пустиње и удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим”. Тако Јов од богаташа постаде просјак, од срећнога оца породице – самац. Али он не рече ни речи против Бога; он паде на колена и рече: “го сам се родио, го ћу се вратити у утробу матере моје – земљу. Господ даде, Господ и узе; да је благословено име Господње”.
Убрзо нова несрећа постиже мученика. Све тело његово покри се злим приштем од пете до темена. Он још беше жив, али му је тело трулило. Губави нису могли живети у градовима и селима; они су морали становати изван града, да не би заразили друге. Несрећни Јов сеђаше на гомили пепела изван града и парчетом од црепа стругаше гној са себе. Ране његове јако заудараху, да му се нико не могаше приближити. Свима је изгледало да је боље да Јов умре, него да живи и подноси тако ужасне муке. Тада жена стаде саветовати мужу: “ти си још једнако јак у доброти својој? Одреци се од Бога, па умри”. Али јој Јов одговори: “говориш као луда жена. Добро смо примали од Бога, а зла зар не ћемо примати? ” Уза све то не сагреши Јов уснама својим.
Јова снађе још нова несрећа. За његову несрећу чуше три пријатеља и дођоше да га пожале и утеше. Видевши Јова, ови стадоше плакати, раздераше сваки свој плашт и посуше се пепелом по глави. Седам дана и селам ноћи сеђаху код њега, и ни један му не проговори речи. Напослетку Јов стаде говорити; он горко јадиковаше, што се и родио, кад су му намењене биле овакве муке. Проговорише и пријатељи, али својим речима увећаше његове муке. Они су мислили да је Јов велики грешник, кад тако јако пати, и стадоше га саветовати, да се покаје за своје грехе. Јов се бранио, говорећи да не зна је ли крив, и при том исказа веру у Искупитеља и у васкрсење мртвих. [2] Пријатељи га наговараху да се остави гордости и да призна своје грехе. Њихово подозрење дубоко увреди несрећнога Јова. Јов мољаше Бога да се Сам покаже и посведочи да је он невин. И Господ се заиста показа. Посред севања муња и грмљавине Он показа Свој гнев према друговима Јовљевим за то, што су неправично судили; и обећа да ће им опростити, ако се само Јов помоли за њих. И тако им Бог дарова опроштај на молитву невинога мученика.
После тога Господ награди Јова за његово стрпљење. Јов оздрави. Рођаци и познаници, дознавши о томе, обрадоваше се, дођоше му у походе и сваки му донесе дар. И благослови Господ последње дане Јовљеве више, него раније: стада сад имаше двапут више, него раније, и доби опет седам синова и две кћери. Јов поживе после још сто четрдесет година и умре у дубокој старости. Све што се догоди Јову, описано је у књизи Светога Писма, која се зове књига о Јову.
 

1. Угњетач Јевреја био је Рамзес II (Сезостис), који је дуго ратовао с Палестинским народима (Хетима). У уговору о миру с Хетима вели се: , , ако поданици цара Рамзеса дођу к цару Хета, он је дужан да их не прими, него да их намора да се врате Рамзесу”. (Уговор је написан на зидовима Карнакскога храма).
2. Јов је рекао: “3нам да је жив мој Искупитељ и да ће у последњи дан васпоставити из праха ову моју кожу која се распала и ја ћу у телу своме видети Бога. Ја исти видећу Га, и моје очи гледаће Га, а не очи другога”. (ЈОВ. 25 – 27) .