БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА ПАТРИЈАРАХА
 
6. Позив Аврамов. Селидба његова у Ханан и растанак с Лотом.
Пост. 12, 1-10. 13.
 
Господ је изабрао Аврама, да буде чувар праве вере у једнога Бога и обећанога Спаситеља. Једанпут јави се Бог Авраму и рече: “иди из земље своје у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велики народ, име твоје прославићу и у теби ће бити благословена сва племена на земљи. [1] Ово је било прво јављање Божје Авраму. Аврам учини по Божјој заповести. Он узе жену своју Сару, синовца Лота, који после смрти свога оца оста сироче, све своје имање, и пресели се из земље Халдејске у земљу Хананску, коју му Бог показа и где живљаху најбезбожнији идолопоклоници. Авраму беше тада 75 година. С њим пође и његов отац Тара, али умре на путу (у Месопотамији, у граду Харану).
Побожноме Авраму беше тешко да живи мећу неверним Хананцима. Он није овде могао наћи себи пријатеља и живљаше одвојен од свију, ширећи шаторе на туђој земљи. Само се тешио вером у Бога и надом на Спаситеља.
Аврам се прво насели близу Сихема. Овде му се Господ по други пут јави и рече: “ову земљу даћу твоме потомству”. Од Сихема Аврам крену к Ветиљу и затим се пресељаваше измећу Ветиља и јужних крајева земље Хананске. Због глади он је био и у самоме Мисиру.
У самоме почетку живота у Ханану велику тугу зададе му Лот. Аврам га је волео, као рођенога сина. У туђем свету Лот му беше једини рођак. Али међу њима изродише се несугласице. Аврам и Лот беху сточари; и један и други имађаху огромна стада. Њихови пастири свађаху се око паше, а Лот не беше увек правичан, бранећи своје пастире. Тада му Аврам рече: “немој да се свађамо ја и ти; јер смо рођаци. Није ли ти отворена цела земља? Одели се од мене. Ако ћеш ти на лево, ја ћу на десно; ако ли ћеш ти на десно, ја ћу на лево”, У то доба они су живели близу Ветиља. Лот изабра дивну долину Сидимску, кроз коју је протицала река Јордан, и где беху градови Содом и Гомор. У тој долини било је много смоних јама. Бирајући је Лот је гледао само на лепоту и плодност места и помисли, да су становници те земље рђави и велики грешници пред Господом; Аврам остаде близу Ветиља. Овде се Господ јави Авраму (трећи пут) и рече: “погледај с места где си на север и на југ, и на исток и на запад; сву земљу што видиш (с горе) теби ћу дати и потомству твоме до века и учинићу да потомства твога буде као праха на земљи”. Аврам с вером прими Божје обећање. Он разгледа обећану му земљу, затим се премести јужно од Ветиља и рашири своје шаторе у равници Мамриској, која је код Хеврона.
 
7. Лотово ослобођење из ропства. Мелхиседек.
Агара и Исмаило.
Пост. 14. , 15. и 16. глава.
 
Убрзо пошто се рођаци оделише, с Лотом се догоди велика несрећа. Исте године кад се насели у Содому, цареви из равнице Сидимске не платише данка суседноме цару (Еламскоме), коме су плаћали данак дванаест година. Цар тај нападе на њих, опљачка њихове градове и пороби људе и имање. Мећу заробљеницима био је и Лот. Дознавши за то, Аврам одмах скупи своје слуге (318 људи), позва у помоћ суседе, стиже непријатеља (близу Дана), изненада га нападне и поврати сав плен. Кад се Аврам враћаше кући, цареви га свечано дочекаше. Мелхиседек, свештеник Бога Превишњега и цар Салимски, [2] изнесе му на дар хлеб и вино, и благослови га. О Мелхиседеку, о његову пореклу и смрти, није ништа познато. Аврам смерно прими благослов од њега и поклони му десети део плена. Цар Содомски понуди Авраму на дар све своје имање које је повраћено од непријатеља, а Аврам одрече да прими тај дар. “Дижем своју руку ка Господу Богу вишњему (тј. кунем се Богом), рече он, да ни конца, ни ремена од обуће нећу узети, да не речеш: ја сам обогатио Аврама”.
После ове победе становници Ханана почеше завидети Авраму и бојаги га се. Тада му се Господ јави ноћу (четврто јављање) и рече му: “не бој се Авраме, Ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика”. Аврам одговори: “Господе! шта ћеш ми дати, кад живим без деце, а на ком ће остати моја кућа, то је Елијезер овај Дамаштанин”. Господ му рече: “неће тај бити наследник твој; наследник твој биће твој син. Погледај на небо и преброј звезде; толико ће бити потомство твоје”. Аврам верова Господу и Господ му прими то у правду и рече: “потомству твоме дадох земљу ову од реке Мисирске до велике реке Еуфрата”. При томе Господ му предсказа, шта ће бити с његовим потомством пре него наследи обећану земљу: “знај зацело да ће потомство твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, а она ће их мучити четири стотине година; али ћу судити и народу којему ће служити, а после ће они изаћи с великим благом. А они ће се у четвртом колену вратити овамо, а ти ћеш отићи к оцима својим у миру и бићеш погребен у доброј старости”.
Али Сара, жена Аврамова, беше нероткиња. Једном она предложи своме мужу да узме себи за жену њену робињу Мисирку Агару с тим, да његова деца коју му роди Агара буду њена деца. Аврам послуша жену. Али Агара поставши Аврамова жена, стаде се немарљиво понашати према својој госпођи. Због тога је Сара стаде злостављати, те она побеже из куће. На путу у Мисир анђео Господњи срете Агару, заповеди јој да се врати својој госпођи и да јој се покори, и у исто време предсказа јој од имена Господњег: “умножиће веома потомство твоје: ето родићеш сина, и надени му име Исмаило”. Агара се врати кући и ускоро роди сина (Авраму је тада било 86 година).
 
8. Завет Божји с Аврамом.
Пост. 17.
 
Кад Аврам наврши деведесет и девет година, а Сара деведесет, Господ се јави Авраму (пето јављање) и рече му: “буди поштен, и учинићу вечни завет Мој с тобом, да ћеш бити отац многим народима. И постављам завет Свој измећу себе и тебе и потомака твојих, – завет вечни, да сам Бог теби и потомству твоме, и даћу вам сву земљу Хананску у државину вечну. А за знак тога, нека буде да се обрезује свако мушко дете у осми дан од рођења. А необрезани да не припадају Моме народу. Ја ћу благословити и Сару жену твоју, и она ће ти родити сина; народи и цареви изаћи ће од ње”. Тада паде Аврам ничице, насмеја се и помисли: “еда ће се човеку од сто година и Сари, жени од деведесет година родити син? ” Али Господ потврди Своје обећање и рече: “заиста Сара, жена твоја, родиће ти сина, и наденућеш му име Исак (то значи смех), и поставићу завет Свој с њим, да буде завет вечан у ПОТОМСТВУ његову након њега. А и за Исмаила УСЛИШИО сам те: ево благословио сам га и умножићу га веома, и учинићу од њега велики народ. А завет Свој учинићу с Исаком, кад ти га роди Сара догодине у ово доба”. Одмах после овога јављања Аврам изврши заповест Божју и прими сам обрезање и обреза Исмаила сина свога, све домаће своје, рођене у дому његову и купљене за новце од странаца.
 
9. Бог се јавља Авраму код храста Мамрискога.
Казна Содома и Гомора.
Пост. 18. и 19. глава.
 
Ускоро после закљученога завета с Аврамом, Господ му се опет јави (шесто јављање). Једанпут Аврам сеђаше пред шатором својим (у равници Мамриској) и угледа где три човека стајаху подаље према њему. Гостољубиви Аврам притрча им одмах у сусрет, поклони им се до земље и рече: Господе! ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога. Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овим дрветом, а ја ћу изнети мало хлеба, те се поткрепите, па онда пођите”. Путници примише овај позив. Кад седоше и јеђаху хлеба, масла, млека и телета које беше зготовио, Аврам стајаше пред њима под дрветом и нуђаше их. И један од њих рече: догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. Чувши то, Сара се насмеја у себи, говорећи: “пошто сам остарила сад ли ће ми доћи радост”. Путник рече Авраму: “што се смеје Сара и говори: истина ли је да ћу родити кад сам остарила? Има ли што тешко Господу? ” Аврам је видео да пред њим не стоје обични путници, већ гласници Божји. Па зато, кад путници устадоше од трпезе и пођоше на пут, он их побожно испрати.
Путници се упутише Содому. Путем један између њих рече: “како бих тајио од Аврама, слуге Свога шта ћу учинити? ” И затим му нагласи, да ће смрћу казнити становнике Содома и Гомора за њихове тешке грехе. У то време два путника отидоше право у Содом. Аврам виде да с њим говори Сам Господ БОГ, И обрати Му се молећи Га да поштеди безбожне градове. “Хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним? ” – рече Господу. “Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и не ћеш опростити месту ради оних праведника? ” Господ одговори: “ако нађем у Содому педесет праведника, опростићу целоме месту ради њих”. Аврам тада рече: “гле сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли ради ових пет затрти сав град? ” Господ одговори: “нећу ако нађем четрдесет и пет”. Аврам настави: “може бити да ће се наћи четрдесет? ” Господ одговори: нећу ради оних четрдесет”. Опет Аврам рече: “немој се гневити Господе, што ћу рећи: може бити да ће се наћи тридесет? ” Господ обећа поштедети град и ради тридесет, па и ради двадесет праведника. Аврам рече: “немој се гневити Господе, што ћу још једном проговорити: може бити да ће се наћи десет? ” Господ обећа да неће уништити ово место ни ради десеторице праведника. И отиде Господ, свршивши разговор с Аврамом; а Аврам се врати у своје место.
Истог дана увече приближише се Содому два путника. Лот сеђаше тада на вратима Содомским. Он позва путнике да код њега преноће. Кад путници уђоше у његов дом, становници Содома потражише од Лота да им изда ове дошљаке. Али Лот затвори врата за собом и рече: немојте браћо, чинити зла. Ја ћу радије пристати да ми кћери увредите, него ли госте”. Овај је и сам дошљак, па још хоће да нам суди: сад ћемо теби учинити горе, него њима”, повикаше содомљани и стадоше истављати врата. Тада их путници све ослепише. То беху анђели које посла Бог. А кад освану, они изведоше Лота, жену његову и две кћери иза града, и један између њих рече Лоту: “бежи на оно брдо. и не обзири се натраг, и у целој овој равни да ниси стао да не погинеш”. Лот се обрати с молитвом: “Господе, ја не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем. Ево град близу; онамо се може утећи, а мали је он (показа на Сигор); да бежимо онамо, те ћу остати жив”. Путник рече: “брже бежи онамо: јер не могу учинити ништа док не стигнеш онамо”. И кад сунце ограну по земљи, Лот стиже у Сигор. Тада пусти Господ на Содом и на Гомор с неба дажд од сумпора и огња и затре оне градове и сву ону околину, и све становнике, и сав род земаљски. Али се жена Лотова не могаше спасти. Она не послуша анђела, обазре се кад је бежала из Содома и поста слан камен. Содомска равница провали се, и образова се на њеноме месту слано језеро. Пошто риба која из Јордана залута у језеро одмах угине, то су га и прозвали Мртвим морем. Лот се бојао да живи у Сигору и насели се у горама на истоку од овога мора с двема својим кћерима. (Од њега су постала два народа: Моавци и Амонићани.)
 
10. Исаково рођење. Аврамова жртва.
Пост. 21, 22, 1-10.
 
Смрад који је долазио из Сидимске равнице, принуди Аврама да се пресели из дубраве Мамре у земљу Филистимску, где је проживео много година. Аврам ископа овде студенац, и назва га Вирсавија, што значи студенац од заклетве. Тако се назва овај студенац зато, што је око њега Аврам под заклетвом закључио савез с једним од филистимских царева. Овде се испуни и предсказање Божје. Стогодишњи Аврам доби сина Исака.
Кад је Исак поодрастао, Сара запази да му се Исмаило руга, сматраше то за увреду и рече мужу своме: “отерај ову робињу са сином њеним, јер син ове робиње неће бити наследник с мојим сином”. Авраму тешко би да послуша овај захтев женин; али му се Господ јави (седмо јављање) и заповеди му да пусти из куће Агару с Исмаилом, и утеши га обећавши му, да ће и од њега постати велики народ. Порасте Исмаило, . ожени се Мисирком и живљаше у пустињи Фарану, на југу од Вирсавије. Од њега су постали Исмаиловци.
Ускоро Господ стави веру Аврамову на велико искушење. Кад је Исаку било већ око двадесет година, Господ се јави Авраму (осмо јављање) и рече му: “Авраме, узми сина свога јединца, свога милога Исака, па иди у земљу Морију и спали га на жртву тамо на брду, где ћу ти казати”. Тешко би Авраму да изврши ову заповест Божју, али се одлучи да је изврши. Сутрадан рано он нацепа дрва за жртву, осамари магарца, узе са собом два момка и Исака, и отиде у земљу Морија. Настаде и трећи дан, од како се кренуше на пут, а Господ им још не казиваше места за жртву. Страшне је муке подносило срце Аврамово. Три дана је он у души својој приносио Исака на жртву, три дана Исак као да беше мртав за њега. Напослетку Аврам угледа брдо, одређено за жртву. [3] Под брдом остави момке и магарца, дрва даде Исаку, а сам узе у руке огањ и нож, па отидоше обојица на гору. Путем Исак запита: “оче! ето огња и дрва, а где је јагње за жртву? ” – “Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву”, одговори Аврам. Кад дођоше на место, које му Бог показа, Аврам каза сину вољу Божју, начини жртвеник, потпали дрва, и везавши Исака, положи га на жртвеник. Исак се не противљаше. Аврам узе нож и подиже руку да закоље сина, и у том чу глас с неба: “Авраме, не дижи руке на своје дете, јер познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио Сина свога, јединца свога, Мене ради”. Аврам стаде. Он испуни вољу Божју, и у исто доба Исак остаде жив. Он се осврну и угледа овна, који се роговима заплео у честару. Аврам га ухвати и принесе на жртву уместо сина свога Исака. Тада опет чу глас анђела, који му говораше у име Божје: “кад ниси пожалио сина свога јединца Мене ради, Ја ћу те благословити и потомство твоје умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском, и благословиће се у потомству твоме сви народи на земљи”. После тога Аврам се са сином врати у Вирсавију (Он је заслужио име оца верних, јер је видео будући дан Христа-Спаситеља).
 
11. Исакова женидба.
Пост. 23. 24.
 
Сара је умрла у дубокој старости (у 127. г.) у Хеврону, и Аврам је сахранио у пећини Макпелској (према Мамри, коју је купио од Хананаца заједно с њивом око ње. И сам он осети да је слаба здравља и стаде мислити о томе, да ожени сина, само не Хананејком. Исак је већ навршио четрдесет година. Аврам дозва свога старијега слугу и рече му: “да те закунем Господом да нећеш довести жене сину моме између кћери Хананеја, него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину моме Исаку”. Слуга се закле и одмах пође на пут. Тада је био обичај, да женик да дарове родитељима за невесту; што је невеста била богатија, утолико су и дарови били скупљи. Слуга Аврамов понесе богате дарове и десет камила” и отиде у град Харан, где живљаше Нахор, брат Аврамов. Приближивши се граду, стари слуга заустави се код студенца и обрати се Богу молитвом, да му покаже невесту за Исака. Слуга Аврамов мољаше се: , , Боже господара мога Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару моме. Ево, ја ћу стајати код онога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воду. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она ми рече: на, пиј, и камиле ћу ти напојити, дај да то буде она коју си наменио Исаку”. Тек што се помоли Богу, на студенац дође с крчагом на рамену дивна девојка, напуни крчаг и пође. Слуга Аврамов рече јој: “дај ми да се напијем мало воде из крчага твога” “На, пиј, господару”, одговори она, и спусти крчаг с рамена на руку. А кад се напи, девојка рече: “и камилама ћу твојим налити, нека се напију”, и стаде сипати воде у појило за камиле. Камиле се напојише; тада слуга Аврамов поклони девојци златну гривну и две наруквице на руке и упита је: “чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твога места за нас да преноћимо? ” Девојка одговори: “ја сам кћи Ватуила, сина Нахорова; има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште”. Слуга Аврамов паде на колена и захвали се Богу што је услишио његову молитву. Ревека, тако се звала девојка, отрча кући и рече о томе домаћима. Брат њен Лаван одмах отрча на студенац и рече слузи Аврамову: “ходи, који си благословен од Господа: што би стајао напољу? Спремио сам кућу, има места и за камиле”. Слуга уђе у кућу. Тамо оседлаше камиле, дадоше им сламе и пиће, донеше воде да оперу ноге њему и људима његовим и поставише им да једу. Али слуга Аврамов рече: “нећу јести докле не кажем ствар своју”. Затим опширно исприча, зашто је дошао и како му је Господ на молитву његову показао у Ревеци невесту Исакову, и заврши речима: “Ако ћете, дакле, учинити љубав и веру господару моме, кажите ми или нећете, кажите ми? ” Лаван и Ватуило одговорише: “од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни добро ни зло. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је и иди и нека буде жена сину твога господара, као што каза Господ”. Слуга извади златне и сребрне ствари и дарова невесту, њенога брата и матер. Сутрадан слуга замоли, да их пусте да иду. Брат и мати Ревекина стадоше га наговарати да остане бар десет дана, али он одговори: “немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу моме путу”. Онда родитељи дозваше Ревеку и запиташе је, је ли вољна да иде с овим човеком, и кад је Ревека пристала, благословише је и пустише на пут. Кад се путници приближаваху на камилама шаторима Аврамовим, Исак их дочека. И Ревека постаде жена Исакова.
 
17. Деца Исакова – Исав и Јаков.
Пост. 25, 7-11 и 20-34. 27. 28. 1-5.
 
Кад је Авраму било сто седамдесет и пет година, умре и погребоше га где и Сару, у Макпели. После његове смрти Исак доби у наслеђе велико богатство, славно име и обећање да ће од њега произићи велики Потомак, који ће донети благослов Божји свима људима. Као и Аврам, и Исак је био веран и послушан Богу, с тога је Бог Аврамов био и Бог Исаков. Али је и у животу његову, као и у животу Аврамову, било невоље. Двадесет година прође од његове женидбе и он не имађаше деце. Па, ипак, он је веровао, да ће се Божје обећање о његову потомству неизоставно испунити, и трпељиво је подносио своју несрећу. Заиста, Божја се реч испуни, он доби два сина близанца Исава и Јакова. Исав постаде изврстан ловац звериња и ратар, а Јаков – кротак, и бављаше се у шаторима. Исак вољаше свога првенца Исава, а Јаков беше љубимац матере и свију укућана.
У оно време првенци имађаху нарочитих права, која се зваху права прворођења. Отац је на самрти предавао старијем сину власт над млађом браћом, већи део имања и Божје обећање, да ће од њега постати велики Потомак Спаситељ. Таква предаја права називала се благослов прворођења. Као првенац, Исав је имао права на овај благослов. Али он по својој лакомислености уступи под заклетвом своје право Јакову за чанак скуханога црвенога лећа. Зато Исава назваше Едом, што значи црвени. Дознавши за то, Ревека се веома обрадова: жене Исавове, Харенејке, којима се оженио мимо вољу родитељску вређаху Ревеку, и зато је она и могла мислити, да неће моћи у кући опстати, ако Исав после смрти Исакове буде старешина у кући. А Исак ништа не знађаше о овој продаји првенаштва.
Кад Исак остари и вид му ослаби, осети да ће скоро умрети. Зато позва свога старијег сина Исава и рече му: “ево, остарио сам, не знам кад ћу умрети; изиди у планину, те ми улови лова, и зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нисам умро”. Исак не рече оцу, да је брату продао своје право првенаштва, и отиде у лов, као да је имао права на пун благослов. Чувши што је Исак говорио Исаву, Ревека се уплаши да Јаков не изгуби благослов, на који му је брат продао право. Она зготови јела од јаради, које је муж волео, и наговори Јакова да уђе у шатор очев, да каже да је Исав и да добије благослов од њега; кривицу за ову превару она узе на себе. Како је Исав био космат, да би Јаков више личио на брата Ревека му обуче хаљине Исакове, а руке његове и глатки врат обложи јарећим кожицама. Исак загрли и пољуби Јакова, и мислећи да је Исав, рече му, “Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и вина изобиља! Народи ти служили и племена ти се клањала: проклет био који тебе успроклиње и благословен који тебе узблагосиља! Чим доби благослов, Јаков изађе од Исака, а уђе Исав с јелом од дивљачи и замоли оца да га благослови. Исак се препаде: он је видео да су га преварили. Али како је дао свој благослов не у име своје, него по надахнућу Божјем, виде да је тако била воља Божја да Јаков добије благослов првенаштва, и даде Исаву благослов мањи: “ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго; али ћеш живети од мача свога, и брату ћеш своме служити; али ће доћи време кад ћеш скршити са себе јарам његов”.
Од тога доба Исав омрзе љуто на брата свога, заборавивши да му је сам продао првенаштво, и једном пред слугама рече: “близу су жалосни дани оца мога, тада ћу убити Јакова брата свога”. Ревека дозна шта каза Исав и рече Јакову: “Исав брат твој теши се тим, што хоће да те убије. Него сине, послушај шта ћу ти казати, бежи к Лавану, брату моме у Харан. И остани код њега неко време, докле прође срдња брата твога, и онда ћу ја послати по тебе”. Јаков послуша савет материн. На молбу Ревекину Исак дозва Јакова, допусти му да иде у Месопотамију и завешта му да се ожени једном од Лаванових кћери. Опраштајући се са сином, он потврди свој благослов: “Бог свемогући да те благослови, и да ти да благослов Аврамов, да наследиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде потомству Аврамову”.
 
18. Јаковљев одлазак у Месопотамију. Виђење тајанствене лествице. Његов живот у дому Лаванову.
Пост. 28, 10-22 29, 1-28 3, 1.
 
Бојећи се Исава, Јаков отиде из Вирсавије у Месопотамију сам са нешто ствари на пут. Кад је зашло сунце, Јаков метну под главу камен и леже да спава (недалеко од града Луза). Велику је тугу носио на срцу; њему се чинило да њему у свему свету нема помоћника. С овим мислима он заспа и виде у сну: на земљи стоји лествица и врхом својим допире до неба; анђели Божји силазе и пењу се по њој, а на врху стоји Господ и говори: “Ја сам Господ Бог Аврама оца твога и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и потомству твоме. И потомства ће твога бити као праха на земљи, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у потомству твоме.
И ја ћу те чувати куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу”. Пробудивши се Јаков, рече: “зацело је Господ на овом месту; овде је заиста кућа Божја, и ово су врата небеска”, и назва ово место Ветиљ, што значи дом Божји.
Јаков дође у град Харан, где живљаше Лаван, његов ујак. Лаван га прими радо. Јаков се настани код њега и бављаше се сточарством. Видевши рад Јаковљев, Лаван му понуди плату. Али Јаков заволи Рахилу, кћер Лаванову, и одговори: “служићу ти седам година за Рахилу, млађу кћер твоју”. Лаван пристаде и даде Јакову реч, да ће му дати за жену своју млађу кћер. Прође седам година. Дође време свадби. Невесту су тада доводили под покривалом. Кад Јаков скиде покривало са своје жене, виде да су га преварили. Лаван му место Рахиле даде старију кћер Лију. “Шта си ми то учинио? ” тужно запита Јаков. “Зашто си ме преварио? ” Лаван се правдаше, да у њихову месту не бива да се млађа удаје пре старије, и даде реч да ће за Јакова удати и Рахилу после седам дана, ако он да реч да ће у њега служити нових седам година за њу. Јаков пристаде, и ожени се Рахилом. Прође седам година које Јаков одради за Рахилу, и он стаде молити таста да га пусти у Ханан. Лаван се стараше да га задржи, јер му је Јаков својим радом био од велике користи. А кад Јаков рече да има своју породицу и да им треба радити и за своју кућу, Лаван га наговори да остане бар за време и да пасе његова стада за одређену плату. Јаков служаше Лавана још шест година и Господ благослови труде његове; Јаков стече себи велика стада. Овај напредак пробуди завист у Лавану и његовим синовима. Тада Јаков са свом породицом и имањем отиде у Ханан своме оцу Исаку. И тако, далеко од своје куће, он поживе двадесет година. У његовој породици у то време беше једанаест синова његових (Рувим, Симеун, Левије, Јуда, Исахар, Завулон, Дан, Нефталим, Гад, Асир, Јосиф) и једна кћи (Дина); од ових синова Рахилин беше само један – Јосиф.
 
19. Јаковљев повратак у Ханан.
Пост. 32. 33. 35.
 
Приближавајући се Ханану, Јаков виде анђеле Божје у околу. (Он назва то место Манахаим, тј. око). Без обзира на ово утешно виђење, он се јако уплаши кад дознаде да му Исав иде у сусрет и с њим четири стотине момака. Он посла у сусрет брату своме богате дарове, затим пусти своја стада, поделивши их у две чете, рачунајући, ако Исав нападне на једну чету, да ће се друга спасти, и поче се срдачно молити Богу да га спасе из руку Исавових. Паде мрак. Јаков посла своју породицу с имањем преко реке Јавока, а сам остаде и мољаше се Богу. Одједанпут, у ноћној тами, неко му се приближи и стаде се с њим рвати; борба се продужавала до зоре. Јаков осећаше, да се с њим не рве обичан човек, него неко, ко је јачи, зато се рвао смерно и молећи се. Рвач не победи Јакова, само му ишчаши стегно из зглавка, а кад освану, рече: “пусти ме”. – Нећу те пустити, докле ме не благословиш”, одговори Јаков. Рвач га запита: “како ти је име? ” и доби одговор “Јаков”. Тада он рече: “одсада се нећеш звати Јаков, него Израиљ (тј. Богоборац), јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолео си, и благослови га (Јаков назва ово место Фануил, што значи лице Божје). Знак борбе беше што Јаков храмаше на стегно своје. Сутрадан браћа се сретоше и растадоше братски. Исак отиде у своју земљу Сир, јужно од Мртвога мора; ова земља доби име Идумеја, по Едому, како беху прозвали Исава. А Јаков пређе преко Јордана и прво разапе своје шаторе око Сихема, где купи њиву, а затим се премести у правцу Ветиља. Овде се Господ јави Јакову и понови своје обећање, , да ће земљу Хананску дати њему и његову потомству.
Од Ветиља Јаков пође на југ. И још не стиже до шатора Исакових, а с њим се догоди велика несрећа. Око Витлејема, Рахила, мила жена његова, роди му сина, разболи се после тога, и умре. Тешко беше Јакову да поднесе ову несрећу. Али је он веровао, да преблаги Бог све чини, шта више и невоље шаље за добро човеково и зато свога најмлађега сина кога му роди Рахила, назва Венијамин, што значи сан среће. Сахранивши Рахилу на путу у Витлејем, Јаков пође на југ и насели се заједно с Исаком у Хеврону. Кад Исак умре, његови синови Исав и Јаков погребоше га у пећини Маквелској, Исаково имање пређе у наслеђе Јакову.
 
20. Јаковљева деца. Браћа продају Јосифа.
Пост. 37.
 
Хананци, на чијој је земљи Јаков разапео своје шаторе, поштоваху га као и Исака. Бог Аврамов и Исаков био је и Богом Јаковљевим. Од свих својих синова Јаков је највише волео Јосифа, старијега сина Рахилина, за његову смерност и простосрдачност и истицао га пред другим синовима, који су га понекад вређали својом самовољом. Јаков је Јосифу начинио шарену хаљину. То се није допадало старијој браћи; браћа су завидела своме млађему брату. Њихова завист претвори се у мржњу према Јосифу, кад им је испричао свој сан: “да чујете сан што сам снио. Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу моме”. Браћа се расрдише и рекоше му: , , да нећеш још бити цар над нама? ” После неколико дана Јосиф исприча оцу и браћи други сан: “усних опет сан, а то сунце, месец и једанаест звезда клањаху се мени”. Отац га покара и рече му: “еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја, да се клањамо теби до земље? ” Браћа су се љутила на Јосифа, а отац запамти његов сан.
Напослетку мржња према Јосифу доведе браћу дотле, да се одлучише да га убију и само су чекали згодну прилику. Једанпут Јосифова браћа пођоше са стадима к Сихему, тражећи паше. Не добивши гласа о њима, Јаков се узнемири и рече Јосифу: “иди, види како су браћа твоја и како је стока”. Јосиф отиде. Кад се приближио Дотану (на северу од Сихема), где су тада била браћа његова са стадима, они угледавши та ИЗдалека, рекоше један другоме: “гле, ево онога што сне сања. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: љута га је зверка изела; онда ћемо видети, шта ће бити од његових снова”. Али Рувим, старији брат, не пристаде на то и рече: “немојте крви проливати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ”. Рувим је био намеран да ноћу извуче Јосифа и да га кришом испрати оцу. Браћа послушаше. Кад Јосиф дође, они скинуше с њега хаљину шарену, бацише га у празну јаму, а сами седоше да једу.
У то време они видеше, где иде караван Исмаиловаца. Тада један од браће, Јуда, рече: “каква ће бити корист што ћемо убити брата свога и затајити крв његову? Хајде да га продамо овим Исмаиловцима, па да не дижемо своје руке на њ, јер наш је брат” Јудин савет послушаше. Кад се трговци приближише, браћа извукоше Јосифа из јаме и продаше им брата свога за двадесет сребреника.
Рувим у то време не беше с њима. Кад се он врати и не нађе брата у јами, врло се ожалости. “Нема детета; а ја куда ћу” Браћа покушаваху да га умире. Сви се договорише и заклаше јаре, намазаше крвљу његову шарену хаљину н послаше је оцу с поруком да су је нашли и да мисле да је то хаљина Јосифова. Јаков ЈЕ одмах позна и рече: “сина је мога хаљина; љута га је зверка изела; Јосиф је доиста раскинут”. И горко, неутешно оплакиваше Јаков сина мезимца.
 
21. Живот Јосифов у Мисиру и слава његова у двору Фараонову.
Пост. 39. 40. 41, 1-46.
 
Исмаиловци доведоше Јосифа у Мисир и продадоше га дворанину мисирскога цара, Петефрију (Потифару), заповеднику царских стражара, који га узе за слугу у почетку у своме дому, а доцније му препоручи да буде настојник свега његовога имања. На несрећу, жена Потифарова разгневи се на Јосифа зато, што он не пристајаше да вара с њоме њенога мужа, и опаде га. Петефрије баци Јосифа у тамницу, као злочинца.
Али Господ Бог и тамо не остави Јосифа без своје помоћи. Тамничар га заволи, јер беше поштен и повероваше му; он му предаде све сужње и постави га за настојника над њиховим радовима. Догоди се једном, да два човека, који имађаху велику власт у цареву двору, старешина над пехарницима који је управљао царевим пићем, и старешина над хлебарима, који је надзиравао над царском трпезом, нешто скривише цару Мисирскоме. Сви цареви мисирски зваху се Фараони. Фараон се разгневи на ове дворане и баци их у исту тамницу, у којој беше и Јосиф. Јосиф их служаше. Једном он уђе к дворанима и опази да су се оневеселили. Желећи да утеши сужње, Јосиф их упита: “што сте данас лица невесела? ” Они му одговорише: “сан уснисмо обојица, и нема ко да нам каже шта значе”. А Јосиф им рече: “шта значе, није ли у Бога? Али приповедите ми”. Тада му старешина над пехарницима исприча свој сан: “сних, а предамном чокот; и на чокоту беху три лозе, и напупи, и процвате, и грожђе на њему узри. А у руци ми беше чаша фараонова, те побрах зрело грожђе, и исцедих га у чашу фараонову”. По надахнућу Божју, Јосиф му рече, да три лозе значе три дана, да ће он кроз три дана бити ослобођен тамнице и да ће добити раније место. Јосиф беше уверен да ће се његово предсказање одиста испунити, и зато замоли пехарника, рекавши му: “немој заборавити мене кад будеш у добру, учини милост, и помени за ме фараону, и извади ме из ове куће. Јер су ме украли из земље Јеврејске, а овде нисам ништа учинио да ме баце у ову тамницу”. – “И ја сних”, исприча му старешина над хлебарима, “а мени на глави три котарице беле. И у најгорњој котарици беше свакојаких колача за фараона, и птице јеђаху из котарице на мојој глави”. А Јосиф му одговори: “три котарице три су дана. Још три дана и фараон ће те обесити на вешала, а птице ће јести с тебе месо”. И догоди се све онако, како је предсказао Јосиф. А старешина над пехарницима добивши раније место, заборави на Јосифа и не поможе му. Прођоше још две године, а Јосиф остаде још у тамници.
Једанпут усни фараон као да стоји на обали реке Нила. И гле, изиђоше из реке седам лепих и угојених крава, те стадоше пасти по обали. Иза њих изађе из реке седам крава тако ружних и мршавих, какве он не виде у целој земљи Мисирској, и стадоше поред оних на речној обали. И ове краве мршаве поједоше оних седам дебелих, али се од тога не угојише. Фараон се пробуди. Потом опет заспи и усни, као да из једнога стабла израсте седам класова једрих, а иза њих исклија седам мањих, штурих, осушених ветром, и ови штури класови поједоше оних седам једрих. Фараону се учини да његови снови имају неки нарочити значај; али шта значе, није знао. Он сазва све мудраце Мисирске; али му мудраци нису могли протумачити снове. Тада настојник над пехарницима, који је био с Јосифом у тамници, исприча цару, како је некакав млад Јеврејин у тамници тачно протумачио снове и њему и његову другу. Фараон заповеди да му одмах доведу Јосифа, и чим дође рече му: “усних сан па ми, нико не уме да каже шта значи; а за тебе чујем да умеш казивати снове”. Јосиф рече: “то није у мојој власти. Бог ће јавити добро фараону”. Онда му цар исприча, шта је снио. “Оба су сна фараонова једнака”, одговори Јосиф. , , Бог јавља фараону, шта је наумио. Седам лепих крава и седам једрих класова јесу седам година, а седам крава мршавих и седам штурих јесу опет седам година. Ево доћи ће седам година врло родних по свој земљи Мисирској. А иза њих настаће седам гладних година, где ће се заборавити све обиље, јер ће глад сатрти земљу”. Протумачивши сан, Јосиф овако посаветова: “нека сада потражи фараон да постави старешину у земљи, и покупи петину по земљи Мисирској за седам родних година, да се нађе хране земљи за седам година гладних”. Тумачење снова и мудар савет Јосифов допадоше се не само цару, него и свима дворанима његовим. “Можемо ли наћи човека какав је овај, у коме би био дух божји? ” рече цар и постави Јосифа за главнога старешину над свом земљом Мисирском, првим до себе, и препоручи му, да у време родних година припреми хране за све гладне године. Цар поклони Јосифу прстен са своје руке, скупоцене хаљине од танкога ткива, златну верижицу о врату и друга царска кола. Јосиф се ожени Асенетом, кћерју свештеника Илиопољскога. Њему тада беше тридесет година.
 
22. Прво Јосифово виђење с браћом.
Пост. 41, 47-57, 42.
 
Све што је Јосиф предсказао, испунило се. Дођоше године необично родне, и у то време Јосиф сабра врло много хране тако да је преста мерити. После седам родних година наступише године глади. Тада Јосиф отвори житнице своје и стаде продавати Мисирцима. Глад захвати и земљу Хананску. Дознавши да у Мисиру има врло много хране и да је тамо и продају странцима, Јаков посла своје синове да купе хране. С њим остаде само Венијамин, кога не хтеде пустити, бојећи се да му се штогод не деси. Сви људи који долажаху у Мисир из туђих крајева да купе хране, морали су се јавити Јосифу. Стога браћу Јосифову доведоше к њему, и они му се поклонише до земље. Јосиф их позна и обрадова се, што може да сазна што год о своме оцу. Међутим браћа не познаше Јосифа. Јосиф опази, да га браћа нису познала и хтеде да их испита, јесу ли се поправили. Он их упита, као људе савршено непознате: одакле су дошли? Они одговорише: “из земље Хананске да купимо хране”. – , , Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба”. “Не”, одговорише они, “него слуге твоје дођоше да купе хране. Сви смо синови једнога човека, поштени људи; нигда нису слуге твоје биле уходе”. Тада се Јосиф стаде распитивати о њихову сродству. Они му рекоше: “нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човека у земљи Хананској: и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више”. “Кажем ја, да сте ви уходе”, рече им Јосиф, “него хоћу да се уверим овако: ако сте поштени, један брат измећу вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим. Па онда доведите к мени најмлађега брата свога да се посведоче речи ваше и да не изгинете”. Јосиф је с њима говорио преко тумача. Браћа су мислила да он не зна њихов језик, и стадоше говорити мећу собом, “доиста се огрешисмо о брата свога, јер видесмо муку душе његове, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука”. Рувим рече на то: “нисам ли вам говорио: немојте се грешити о дете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова”. Јосиф се окрете од њих, и заплака се, затим се врати и кушаше их, кају ли се одиста. Он узе измећу њих Симеона и веза га пред њима, а остале пусти кући с купљеном храном. При том он заповеди да кришом метну у њихове вреће оне новце, које су платили за храну. Вративши се кући, браћа Јосифова испричаше оцу све што се догоди с њима; рекоше му и то да старешина Мисирски тражи да му доведу Венијамина. Јаков се уплаши, кад виде у врећама новце у завежљају; уплашише се и његови синови. Јаков рече: “потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеона нема, па хоћете и Венијамина да узмете!” На то Рувим одговори: “два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести”. Али Јаков рече “неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро, а он оста сам”.
 
23. Друго виђење Јосифово с браћом.
Пост. 43. 44. 45, 1-24.
 
Прође година дана. Глад у земљи Хананској не престаде, а храна, довезена из Мисира, потроши се. Требало је опет путовати у Мисир по храну, али Јаковљеви синови не пристајаху да путују без Венијамина. Израиља је очекивала нова жалост, да се растане са својим љубимцем, али се он на то није могао одлучити. Тада му Јуда рече: “пусти дете са мном; ја ти јамчим за њега, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг, да сам ти крив до века” Напослетку Јаков пристаде. “Узмите собом родове земље наше на дар и новаца да платите храну”, рече он, “и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг; може бити да је погрешка. И узмите брата свога. А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човека. А мени ако је суђено да останем без деце , нека останем”. Синови кренуше на пут. Кад дођоше у Мисир и изађоше пред Јосифа, Јосиф угледа мећу њима Венијамина и заповеди управнику куће његове да их одведе у кућу. Браћа се уплашише; они помислише да ће их узети у ропство, и рекоше управнику куће да враћају оне новце, које су раније платили за храну и нашли их у својим врећама, а сад доносе други новац да купе хране. Управник им одговори: “будите мирни, не бојте се; Бог ваш метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене”. И изведе им управник Симеона. Уђе Јосиф; они му поднесоше дарове и поклонише му се до земље. Јосиф их ласкаво упита: “како је отац ваш стари? ” Браћа одговорише: “добро је слуга твој, отац наш”, и опет му се поклонише до земље. Јосиф погледа на Венијамина и рече: “је ли вам то најмлађи брат ваш, за кога ми говористе? Бог да ти буде милостив, синко”. И брзо отиде у другу собу, и тамо плакаше. А кад се врати у собу где беху браћа, рече да донесу јело. За време ручка браћа буду намештена да седе по старешинству и нарочита пажња би указана Венијамину. Браћа се дивљаху свему, што се с њима учини. Јосиф им се и тада не каза.
Међутим, Јосиф заповеди да се вреће браћине напупе храном и у њих метне новац донесен за храну, а у врећу најмлађега да се крадом спусти заједно с новцем и његова сребрна чаша. Сутрадан рано браћа отпутоваше. Али чим изиђоше изван града, управник дома стиже их и рече, да су украли сребрну чашу његова господара. Јосиф употреби ово лукавство да би видео, како ће се браћа држати у невољи. Јаковљеви синови знали су да нису криви за крађу, и зато одговорише: “зашто говориш, господару, такве речи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што! Ено смо ти донели натраг и новце које нађосмо озго у врећама својим. У кога се измећу слуга твојих нађе чаша, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару твоме”. Претресоше вреће и чаша се нађе у врећи Венијаминовој. Синови Јаковљеви ужаснуше се. Они нису разумели, како се с њима деси оваква несрећа, и вратише се Јосифу. “Шта сте то учинили? ” грозно их запита Јосиф. “Шта да ти речемо, господару? Како ли да се оправдамо? ” одговори Јуда. “Бог је открио злочинство твојих слугу. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај, у кога се нашла чаша”. Али им Јосиф рече: “Боже сачувај! Нећу ја то; у кога се нашла чаша, он нека буде роб, а ви идите с миром оцу своме”. Тада му приступи Јуда и рече: “ако отидем кући без детета, отац ће умрети од туге. Ја сам се подјемчио за дете. Зато да ја останем робом место детета, а дете нека иде с браћом својом”. Јосиф виде да су се браћа поправила; да су готова да сами све поднесу, само да не ожалосте оца. Он уклони из собе све туђинце, остаде насамо с браћом, па бризну плакати и рече: “ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? ” Браћа се страшно збунише. Јосиф им рече: “приступите ближе мени; ја сам Јосиф брат ваш, кога продадосте у Мисир. Али сада немојте жалити што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега. Кажите оцу моме сву славу моју у Мисиру и доведите га овамо; јер ће још пет година бити глад”. Потом он у сузама загрли Венијамина, изљуби сву своју браћу и плакаше, грлећи их. И тако Јосиф, кога браћа невина продадоше, по савету Јудину, за сребрнике, и који невино страдаше у Мисиру, постаде спаситељ читавог поколења људи од гладне смрти.
Дође глас и до фараона да су дошла Јосифова браћа. То је било мило и цару, и дворанима, јер су Јосифа сви волели. Фараон му заповеди да позове и оца и браћу у Мисир и обећа да им да боље место у земљи Мисирској. По царевој заповести, Јосиф даде браћи поклоне за оца, кола за селидбу и хране за пут. Браћу своју такође обдари. Пуштајући их у Ханан, он им рече: “немојте се корети путем”.
 

1. То јест, из тебе ће произићи Онај, који ће дати благослов Божји свима народима.
2. То јест, од тебе ће произићи Онај, који ће дати благослов Божји свима народима.
3. Ова је гора доцније названа Морија.