БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ЉУДИ ПОСЛЕ ПОТОПА И ПОСТАНАК НАРОДА
 
6. Нојева жртва после потопа. Хамово непоштовање према оцу.
Нојево пророштво о судбини његових синова.
Пост. 8, 20-22. 9.
 
По изласку из ковчега, Ноје начини жртвеник и принесе жртву паљеницу Господу од свију чистих животиња и птица. Овом жртвом Ноје се није само захвалио за спасење, него и одобровољио, умилостивио Бога, и тиме показао веру у обећанога Спаситеља света. Господ прими жртву праведникову и учини завет ( тј. уговор) с људима. Он благослови Ноја и његове синове да се множе, даде им да владају свом земљом, допусти да употребљавају за исхрану и животиње, забранивши им само да једу крв њихову и нареди да се смрћу казни онај, који се усуди да убије човека; осим тога Он обећа људима да више неће бити свеопштег потопа, и за знак да ће обећање испунити показа на дугу[1] која се у то време појави у облаку.
Ускоро после потопа зло се опет појави међу људима. Ноје посади виноград, и кад грожђе сазри, обере га и исцеди пиће. Ноје није знао, да се из сока од грожђа прави вино, којим се човек може опити. Једном, да утоли жеђ, он се напи вина, опи се и лежаше го под својим шатором. Хам виде голотињу свога оца, и злобно се подсмехнувши, каза браћи о томе. Али Сим и Јафет одмах уђоше под очев шатор и покрише га хаљином, старајући се да не виде оца непокривена.
Кад се Ноје пробуди и сазна шта је било, дозва своје синове. Он прокуне Хама у сину његову Ханану, и по Божју надахнућу предсказа, да ће потомци Хананови бити најпрезреније слуге потомака Симових и Јафетових, кад се људи разиђу по свој земљи и забораве на своје сродство. У исто време Ноје благослови Сима и Јафета. Симу предсказа, да ће се у његову потомству сачувати поштовање Бога и јавити Господ Бог; а Јафету – да ће од њега постати многи народи, да ће његови потомци владати насељима Ситовим и уживати милост Божју, која ће се јавити у овим насељима. [2]
 
7. Вавилонска кула и расељење људи.
Пост. 11, 1-9.
 
Од три сина Нојева род људски опет се намножи. С онога места, на коме се зауставио ковчег, Нојеви потомци кренуше на запад и населише се у долини земље Сенарске. Овде су сви људи живели заједно, сачињавали су један народ и говорили једним језиком. Али доцније рђава се дела и раздори увећаваше из дана у дан и људи видеше, да ће се морати раселити. Тада потомци Хамови, – синови човечји, којима је претило пророштво Нојево о расељењу и ропству намислише да помету расељење људи. Они се договорише с неким племенима Симовим и Јафетовим и одлучише: “хајде да сазидамо град, и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. ” Бољи људи из племена Симова не хтедоше суделовати у овоме незаконитоме раду. С почетка је рђаво дело ишло успешно. Али га Бог разруши. Он помете језик зидара тако, да престадоше разумевати један другога. Тада они напустише зидање и разиђоше се на разне стране. Град који почеше зидати и не дозидаше, би назван Вавилон, а то значи пометња. У то време патријарх побожнога племена беше Евер.
Јафетови потомци кренуше се на север од Вавилона и населише Европу; Хамови потомци населише Африку и део Азије; потомци Симови остадоше у Азији. Вавилон освоји Нимрод, унук Хамов, који се прочу као ловац звериња.
Разишавши се на разне стране, племена људска стадоше заборављати на своје сродство. Мало-помало измени се и сам језик, на коме су говорили, и тада се поступно отуђише. На тај начин постадоше разни народи, који говоре разним језицима.
 
8. Појава идолопоклонства.
 
Док су сви људи живели заједно, чували су правилне појмове о Богу, невидљивоме Духу, Творцу света. Такве појмове Бог је улио побожним патријарсима, који су добијали откривење од самога Бога. А кад се људи расејаше по земљи, они мало-помало заборављаху оно што им предадоше патријарси, и не беху способни да добијају од Бога нова откривења, и код њих се, место истинске вере, појавише неправилни појмови, празноверице.
Људи су видели око себе много дивотнога, несхватљивога. [3] Све им се то учини да је Бог. И стадоше се једни од њих молити сунцу, звездама, месецу, а други обожавати биљну снагу земљину, море, огањ, разне животиње; нека су племена сматрала човека Богом. Тако, уместо једнога невидљивога Бога јави се код људи много видљивих богова. Људи су двојили ове богове на добре и зле, с погледом на корист или штету коју имађаху од њих. Желећи да им богови буду близу, људи су почели градити ликове њихове од камена, дрвета или метала. Такви ликови зову се идоли, кумири. У почетку су људи гледали у идолима само слике, ликове својих богова, после стадоше веровати да у идолима живи божанска сила, и шта више почеше идоле сматрати за богове и молити им се. Тако је постало идолопоклонство. Идолопоклонике обично називају незнабошцима.
Незнабошци су осећали, да су увредили Бога својим гресима, и зато су се скупим жртвама и дугим молитвама старали да умилостиве своје богове. Њима се чинило, да је мало да приносе боговима на жртву боље животиње; они им стадоше приносити и људе, с почетка своје заробљене непријатеље, а затим и своју децу. Људи који су приносили жртве, звали су се жреци, а зграде у којима су стајали идоли, храмови и олтари. Идолопоклоници су веровали да богови живе у својим храмовима, а на жречеве су гледали као на људе без чије помоћи не би могли добити милости од Бога.
Идолопоклонство се све више ширило међу људима, и напослетку је дошло дотле, да су се сви људи почели молити идолима. Веран правом Богу био је само Аврам, син Тарин, из племена Еверова. Аврам је живео у земљи Халдејској.
 

1. И поста дуга знак, да ће се уништити подвојеност измећу неба и земље, да ће се Господ измирити с човеком и да ће на земљу доћи Богочовек.
2. Ноје је умро у 950 години. После потопа дуг живот патријараха стаде се знатно скраћивати. Сим је живео 600 г. , а ара, отац Аврамов 205 г.
3. Њих је чудило сунце; они се замишљаху над звездама; дивљаше их моћ земљина која производи растиње и животиње; са страхом гледаху на бурно море, на огањ који море избацује; дрхтали су слушајући одјек, грмљавину, хуку водопада; ужасаваху се видевши змију, крокодила.