БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
РОД ЉУДСКИ ДО ПОТОПА
 
5. Кајин и Авељ.
Пост. 4. 1-16, 25, 5, 8.
 
Адам и Ева настанише се источно од раја. И одмах их стадоше сустизати патње и несреће. Тешким радом они су добијали храну. Земља им је често давала трње уместо хлеба; многе животиње, које им се раније покораваху, сад им постадоше од штете; ваздух им је доносио болести. У исто време грех је притискао душе њихове. Једно су само поуздање имали – наду на Спаситеља. С нестрпљењем су очекивали Спаситеља, и с вером у Њега молили су се Богу и приносили Му жртве за грехе своје.
По изгнању из раја Адам и Ева почеше добијати децу, синове и кћери. Кад им се роди први син, Ева рече: “добих човека од Господа” и назва га Кајин, што значи добитак. По свој прилици она је помислила да овај син и јесте обећани Избавилац. Али убрзо увиде да се преварила у нади, и свога другога сина назва Авељ, што значи таштина (или плач, привиђење).
Деца Адама и Еве порастоше и стадоше радити. Сваки предузе посао према својим наклоностима: Авељ, је пасао овце, а Кајин обделавао земљу. Једном Кајин и Авељ принеше жртву Богу. Кајин принесе жртву од рода земаљскога, а Авељ – првенца овна из свога стада. Обојица принесоше што беше најбоље од трудова својих. Али је Авељ принео жртву с вером у обећанога Спаситеља, с молитвом о помиловању, а Кајин је принео без вере и гледао на жртву, као на своју заслугу пред Богом. Стога Господ жртву Авељову прими, а Кајинову не. Од тога доба Кајин стаде завидети своме брату и омрзну га.
Милостиви Бог хтеде да се Кајин поправи и чуваше га од зла дела. Он рече Кајину: “што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Пази, грех је на вратима; а воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији”. Кајин не уништи у себи тежње ка злу и завист га доведе до страшнога греха: он одведе брата свога Авеља у поље и тамо га уби. Тада Господ запита Кајина: “где ти је брат Авељ? ” Кајин дрско одговори: “не знам; зар сам ја чувар брата свога? ” Господ рече Кајину: “шта учини? Глас крви брата твога виче са земље к Мени. И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје. Бићеш потукач и бегунац на земљи”. Кајин задрхта, али не зато што се кајаше за свој злочин, већ од страха да му се не освете за смрт братовљеву. “Кривица је моја велика да ми се не може опростити”, рече Господу. “Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити, ко ме удеси”. Али Господ одговори: “за то ко убије Кајина, седам ће се пута то покајати”[1]. И начини Господ знак на Кајину да га не убије, ко га задеси. После тога Кајин није могао остати у оној земљи у којој се Бог јављао људима; он отиде са својом женом и насели се на истоку према Едему, где је доцније сазидао град.
Рђаво дело Кајиново јако ожалости Адама и Еву. Тада им Бог дарова уместо Авеља другога сина, кога Ева назва Сит, што значи темељ. Сит је био стуб и темељ побожнога рода. [2]
 
6. Кајинови и Ситови потомци. Смеша племена.
Пост. 4, 17-24. 5. 6, 1–2.
 
Кајин, родоначелник племена, које се одвојило од дома Адамова, предаде овоме племену и своју несрећу. Његови потомци брзо заборавише на Бога и бринуше се само о земаљској добити. Много кориснога они учинише да би се угодније живело. Они пронађоше да кују челик и гвожђе, измислише музичке справе, ручне радове и наките. Изгледало је да им је живот пролазио врло весело; али среће не беше у том животу. У потомству Кајинову сваки се бринуо само о себи и није мислио о другима. Како Кајинови потомци нису живели по слици Божјој, то су и названи синови човечји.
Друкчије беше у потомству побожнога Сита. Тамо се очувала вера у Бога, нада на Спаситеља, љубав према добру и истини. Ситови потомци живљаху међу собом у љубави и сагласности, помагаху један другоме и стараху се да живе по вољи Божјој, због чега се и зваху синови Божји. Руковођа њихов у животу био је најстарији у роду, – патријарх. Он је решавао породична дела, ислеђивао распре, кажњавао кривце. Од њега су сви домаћи добијали појам о Богу и вољи Божјој; он је и жртве приносио. Бог је указивао Своју милост побожним људима, олакшавао им њихове несреће и давао им дуг живог. Патријарси су живели готово до хиљаду година[3]. Од патријараха тога доба особито је знатан Енох, који је живео по вољи Божјој, тј. увек је памтио, да Бог види сва дела његова, мисли и осећања, и старао се да угоди Богу, за што је био пренесен са земље, да не види смрти (Јевр. 11, 5).
Потомци Кајинови и Ситови, синови човечји и синови Божји, у почетку живљаху оделито, далеко једни од других. А кад се људи намножише, онда и племена, раније одвојена, стадоше живети ближе једно другоме и ступати у заједницу. Весео и безбрижан живот Кајинових потомака допаде се неким Ситовим потомцима. Они почеше често похађати друштва безбожнога племена, стадоше се женити из тог племена и мало-помало навикнуше на све што је рђаво, што су видели међу својим новим рођацима. На тај начин безбожништво, које отпоче у потомству Кајинову, у току времена све се више ширило и у потомству Ситову. Напослетку дође дотле, да се сва земља напуни злочинима. Али међу општим безбожништвом, вера у Бога и нада на будућега Избавиоца очува се у породици патријарха Ноја, у племену Ситову. Ноје беше човек праведан и непорочан.
 
7. Свеопшти потоп.
Пост. 6, 3-22. 7. 8. 1-19.
 
Милостиви Бог желео је да се људи покају и објавио је, да ће им оставити ради кајања сто двадесет година. Године Божјега милосрђа пролажаху, а људи се нису покајали. Тада Господ понови Споју вољу да уништи све живо на земљи. А кад безбожници не обратише пажње и на ову Божју намеру, Господ објави праведноме Ноју, да је време уништења свега што живи на земљи настало, и нареди му да начини ковчег (лађу) у који би се могла сместити његова породица и све животиње на земљи. Кад је ковчег био готов, Бог заповеди Ноју да уђе у њега с породицом и да узме са собом од животиња и птица, које су принашане на жртву и сматране за чисте, по седморо, све мужјака и женку његову, а од осталих, нечистих, по двоје, мужјака и женку његову и хране за годину дана за све, и објави му, да ће до седам дана пустити дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи. Ноје изврши заповест Божју. У ковчег уђе свега осморо: Ноје, његова жена и три сина, Сим, Хам и Јафет, с њиховим женама.
У јесен удари велики дажд и падаше четрдесет дана и четрдесет ноћи. Вода је изишла изнад обала, расла је у продужењу сто педесет дана, покрила је сву земљу и највише брегове и потопила све живо на земљи; само је ковчег пловио површином воде. Овај потоп, који је покрио сву земљу, сав свет, зове се свеопшти потоп.
По Божијој заповести, после сто педесет дана дуну јак ветар, који је растерао кишне облаке, и вода стаде опадати. У то време ковчег се заустави на планини Арарату. У лето показаше се врхови планине. После тога Ноје почека четрдесет дана и испусти из ковчега гаврана. Гавран одлеташе и долеташе на кров од ковчега. Тада Ноје испусти голубицу; голубица не нађе где да стане, јер је било још много воде на површини земљиној, и врати се. Ноје почека још седам дана и испусти голубицу по други пут. Голубица се врати са зеленим листом маслиновим у кљуну. Маслина је била знак милости и измирења. Ноје је с радошћу пустио голубицу у ковчег, као гласника милости Божје. После седам дана голубица опет би пуштена из ковчега, и више се не врати. Почекавши још неко време, кад се земља потпуно осушила и покрила зеленилом, Ноје по заповести Божјој изиђе из ковчега. Он опет угледа диван свет Божји. Земља као да је сахранила своје безбожништво у води, опрала у њој своју нечистоту. То је било на годину дана од почетка потопа.
 

1. Тиме је Бог показао, да човек нема права да се свети за себе, и да право одмазде припада правосудноме Богу.
2. Адам и Ева претрпели су велику жалост после изгнанства из раја; они су се свесрдно кајали што нису слушали вољу Божју и тврдо су веровали у обећанога Спаситеља. Вера њихова спасе их. Они се сад налазе међу светим праоцима нашим.
3. Тако је Адам живео 930 година, Сит – 912, његов син Енос – 905, а највише Матусал – 969 година.