БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
СТВАРАЊЕ СВЕТА, ЖИВОТ ПРВИХ ЉУДИ У РАЈУ
 
1. Стварање света.
Пост. 1, 1-27; 2, 1-3.
 
У почетку, кад још не беше дана ни времена, створи Бог небо и земљу. Под небом се разуме свет невидљиви духовни, – бестелесни духови, обдарени разумом и слободном вољом, који се зову анђели, и њихово место живљења; а под земљом – свет видљиви, вештаствени.
Земља беше без обличја и пуста. То је вештаство, које није имало одређена облика, особине и граница, није било утврђено на одређеном темељу. Над овим невидљивим вештаством дизаше се животворни Дух Божји и уливаше у њега творачку и живоносну силу.
И рече Бог: “нека буде светлост”, и би светлост. Бог растави светлост од таме; светлост назва дан, а таму – ноћ. Отпоче рачунање времена: би вече и би јутро, – дан први.
Потом рече Бог: “нека буде свод посред воде. ” И би тако: створено прво вештаство света растави се на многа тела небеска, и међу овим телима образоваше се отворене просторије неба ваздушастога и звезданога, у којима се она тврдо држе: са чега се небеске просторије и називају свод. И би вече, и би јутро, – дан други.
У трећи дан рече Бог: “нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже сухо”. Тако, дакле и би. И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва море. Опет Бог рече: “нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе и дрво родно”. И појави се на земљи трава, биље, што носи семе, и дрвета родна.
У четврти дан Бог рече: “нека буду видела на своду небеском да обасјавају земљу”. И гле, светлост, створена у први дан, усредсредила се у одређеним местима, и на своду небеском појавише се сунце, месец и звезде.
У пети дан, на реч Божју, земља произведе све живе душе што се мичу и рибе, и птице полетеше над земљом. И благослови их Бог, говорећи: “рађајте се и множите се и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи”.
У шести дан, на реч Божју, земља произведе стоку и ситне животиње и звери земаљске. Кад се на земљи појавише жива бића, Бог створи човека, – мужа и жену. И виде Бог све што створи, и нађе да је све врло добро. И би вече, и би јутро, дан шести.
У седми дан Бог почину од дела стварања, то јест није стварао ништа ново: зато је дан тај назван субота, што значи одмор. Господ благослови тај дан и освети га, и поста субота празник људима, свештени дан у спомен створења света.
Створивши свет, Господ Бог га не остави без Свога старања и не престаде радити у њему. Он је творац Света и Сведржитељ свега; Он држи свет у Својој власти, управља њиме и стара се о њему, једном речи: Он чува живот и снагу свега што је створио, све у свету упућује на добро и помаже свако добро.
Бог је створио све по својој доброти зато, да свако од створених бића добија од Њега толико добра, колико може примити, и да се радује колико му силе допуштају. По својој природи човек је већи од свију земаљских створења; стога му је Бог и наменио већи део блаженства у томе, да познаје Бога и да живи у славу Божју.
 
2. Стварање света, Блажени живот прародитеља у рају.
5508. г. пре Христа.
Пост. 2. 7-25; 1, 27-29; 5, 1-2
 
Бог је створио човека од праха земаљскога и дунуо у њега душу, саздану по слици и прилици Божјој, тј. обдарену разумом чистим, непомућеним и вољом светом. [1] Овом душом човек се у главном и разликује од осталих животиња. Први човек назван је био Адам, што значи црвени, начињен од црвене земље. Бог га насели у рају, дивноме врту, у Едему, на истоку, где ПРотицаху реке Тигар и Еуфрат, и одреди му да се храни семеном од биља и родовима са дрвета, а животиње на земљи – травом. Осим обичних дрвета у рају је расло дрво живота, чији је род имао моћ да чува човека од болести и смрти, и дрво од знања добра и зла. Уводећи Адама у рај, Господ му даде закон да га чува и обрађује[2] и доведе му све животиње. Адам свакој животињи даде име и опази да се међу живим бићима не нађе друг према њему. Тада Господ пусти на Адама тврд сан, и док спаваше узе од њега једно ребро и од тога ребра створи му жену. Он је доведе к Адаму, благослови их, као мужа и жену, и рече им: “множите се и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од свију животиња, и над свом земљом. [3] И ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна”.
Да се људи не би понели својом величином и да не би заборавили да је над њима Бог, Који их је створио по својој слици, Господ им даде заповест. Уводећи Адама у рај, Он му рече: “не једи с дрвета од знања добра и зла, јер у који дан окусиш с нега, умрећеш”. Адам рече жени својој о овој заповести Божјој.
Први људи благовали су у рају. Нису ни боловали, нити се мучили телесно; у души њиховој не беше ни лажи, ни непријатељства и они као потпуно невина деца не знађаху за срамоту. Савест је чувала душу њихову од свакога зла.
Живећи у рају, људи су изучавали створења Божја, по створењима су познавали великога Творца и учили су се да Га љубе и прослављају, научили су се и да живе тако, да буду изнад земаљских створења и ближи к Богу. Поврх тога, Сам Бог јављао им се у рају и говорио с њима, као са Својом децом, откривао им је оно што им је било потребно да знају и што сами нису могли знати – давао им је Своје божанско откривење.
 
3. Први грех.
Пост. 3, 1-7.
 
Блаженство првих људи није дуго трајало. Ђаво им позавиди и превари их да погазе Божју заповест. Једном се жена заустави код забрањенога дрвета и угледа на њему змију, животињу, лукавију од свију пољских зверова. Ђаво уђе у ову змију и упита жену: “је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у рају? ” Жена одговори: “ми једемо рода са свакога дрвета у рају; само рода с онога дрвета усред раја, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ да не умрете”. На то јој ђаво рече: “нећете ви умрети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро, што ли зло”.
Речи ђаволове пробудише у жени радозналост и неповерење према ономе што јој каза Адам о дрвету од знања добра и зла; у њој се породи жеља да окуси од забрањена рода, и она се не уздржа од ове жеље. Забрањено дрво показа јој се особито лепо; она помисли, како мора бити сладак род његов, и како је лепо знати све, добро и зло. Она узабра рода с њега и окуси; затим даде и Адаму, те и он окуси.
Тако први људи сагрешише и својим грехом заразише не само своје душе, него и душе свију људи, који су произишли од њих.
 
4. Последице греха. Казна за грех и обећање о Спаситељу.
Пост. 3, 7 21.
 
Кад су први људи погрешили, у њиховој души све се променило. Они су изгубили душевни мир. Савест их је мучила; осећали су стид и страх. Збуњени, стидећи се једно од другога, они сплетоше лишће смоквино и начинише себи прегаче. А кад захлади (пред вече), они зачуше глас Господа Бога, Који иђаше по рају. Пре се радоваху појави Господовој; сад их она уплаши, и они се сакрише мећу дрвета у рају. Они и не помишљаху да се од Бога, Који је свуда присутан, човек не може сакрити; толико им је грех помрачио разум. Бог је желео да људи сами признају своју кривицу и зато упита Адама: “где си? ” Адам одговори: “чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих”. – “А ко ти каза да си го? Да ниси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? “, запита га Господ. Али је грех искварио и срце људи. Уместо да призна свој грех, Адам стаде бацати своју кривицу на жену, а с тим и на Самога Бога, Који му је дао жену: “жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета те једох”. Тада Господ упита жену: “зашто си то учинила? ” Угледавши се на мужа, жена одговори: “змија ме превари, те једох”. Тако су први људи сагрешили и тиме се удаљили од Господа. Они су сами себе јако казнили и били су на ивици пропасти.
Али преблаги Бог није хтео да људи пропадну. Он је хтео да их спасе. Стога пре свега прокле ђавола, који је говорио устима змије, и рече: “мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твога и њена; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати”. [4]
Изрекавши казну ђаволу, Господ изрече казну и људима. Оп рече жени: “с муком ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар”. Затим се окрену Адаму и рече му: “земља да је проклета теби; с муком ћеш се од ње хранити до свога века; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити”.
Људи су с вером примили од Господа обећање о Спаситељу, Који ће победити смрт. Ову је веру Адам одмах и показао, назвавши своју жену Ева, што значи живот. А да људи не забораве на ово Божје обећање, милостиви Господ заповеди им, да Му на жртву кољу телад, овнове и јарце и да их спаљују, молећи се да им опрости грехе и верујући у долазак Спаситељев. [5] V рају је била принесена прва жртва за грех људи. Од коже животињске Господ начини хаљине Адаму и Еви и истера их из раја. По заповести Божјој херувим. са пламеним мачем стаде на улазу у рај и не допушташе људима да дођу до дрвета од живота.
 

1. У Библији је речено: , , и рече Бог: да начинимо човека по Своме обличју, као што смо ми” и даље: , , и створи Бог човека по обличју Своме, по обличју Божјем створи га” (Пост. 1, 26-27). У чему је разлика између слике и прилике Божје? Слика Божја налази се у моћима и способностима душе. Бог је дух невидљиви, Који се свуда у свету налази, свему даје живот, и у исто време Он је биће засебно од света: душа је човекова такође дух невидљиви, који се налази у свему телу и даје му живота, али који може постојати и без тела. Бог је вечан, душа је бесмртна. Бог је премудар и све зна; душа човекова има моћи да познаје садашњост, да памти прошлост, да предвиђа будућност. Бог је благ; душа је човекова способна да љуби другога и да се жртвује. Бог је свемоћан; душа човекова влада вољом да избира шта јој се чини бољим. Али ова душа није делић Бога. Постоји неизмерна разлика између њених моћи и моћи Божје. Моћ Божја је неограничена; моћи душе човекове ограничене су – Саздана по слици Божјој, душа човекова може бити, може и не бити по прилици Божјој. Прилика Божја садржи се у правду душевних способности ако човек тежи к истини, к добру, к правди, он постаје прилика Божја; а ако воли само себе, лаже, чини непријатељства, зло, и брине се само о своме телу и земаљскоме добру, он престаје бити прилика Божја и својим животом личи на ђаволе или на животиње.
2. Пре видљивога света били су створени анђели. Бог је све анђеле створио добрима; али један од виших анђела понесе се својом величином, намисли да буде као и Бог и стаде се противити вољи Божјој. Он успе да наведе на зло и многе друге анђеле. Као непријатељ Божји, он је назван сотона; као саблазњивач других – ђаво, тј. опадач; а анђели које је он преварио, названи су беси и зли духови. За гордост и непослушност Бог је прогнао с неба и ђавола и његове анђеле.
3. Тако је Господ Бог благословио први брак и дао људима закон да љубе један другога, да живе међу собом лепо, као једна душа, и да буду господари, а не слуге земљине.
4. Ове речи наговештавале су ђаволу казну, а људима давале наду на спасење. Ђаво је мислио, да су сад људи занавек у његовој власти; а Бог му рече, да ће се они с Њим борити, и да ће доћи време, кад ће га победити – да ће од жене постати такав Потомак, Који ће уједен од стране змије у пету стати змији на главу, тј. претрпеће од ње страдања и с тим страдањима уништиће њену власт над људима.
5. Приношење жртава имало је да напомиње људима, да су они својим гресима увредили пресветога Бога, да морају искупити ове грехе и крвљу опрати нечистоту с душе своје. Сама жртва показивала им је да ће доћи време, кад ће крв Праведника опрати душе њихове од греха и учинити их чистима, светима. Свака жртва била је праслика Спаситељева.