БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДЕЛА И НАУКА ХРИСТА ОД ТРЕЋЕ ПАСХЕ ДО СВЕЧАНОГА УЛАСКА ЊЕГОВА У ЈЕРУСАЛИМ
 
1) У Галилеји.
 
30. Разговор Исуса Христа о значају отачких обичаја.
Мар. 7, 1-23; Мат. 15, 1-20.
 
Господ Исус није пошао у Јерусалим на празник Пасхе, јер су тамо тражили да Га убију. Али Га непријатељи не оставише на миру ни у Галилеји. Овамо су дошли Јерусалимски фарисеји и књижевници и мотрили су на сваку Његову реч и дело. Једном су видели да су неки ученици Исусови сели да једу хлеба, не оправши руку, а то су забрањивали отачки обичаји, и рекоше Исусу: “зашто ученици Твоји преступају обичаје старијих? Јер не умивају руку својих кад хлеб једу. ” Јудејци су добро радили, што су строго чували отачке обичаје; али није ваљало, што су ове обичаје ставили у један ред с Божјим законом и понекад су нарушавали непосредну заповест Божју, само да би испунили обичај. Христос им је и то пребацио: “зашто и ви преступате заповест Божју за обичаје старих? Јер Бог заповеда: поштуј оца и матер, и који опсује оца или матер, смрћу да умре. А ви кажете: ако који рече оцу или матери (који га моле за помоћ) корван тј. прилог је (Богу) чим бих ти ја могао помоћи, томе ви не дате ништа да учини оцу своме или матери својој. [1] Тако сте дакле укинули заповест Божју својим обичајима. И овако много којешта чините. Лицемери! Добро је за вас пророковао Исаија, говорећи: “ови људи приближавају се к Мени устима својим и уснама поштују Ме, а срце њихово далеко стоји од Мене. Но залуд ме поштују, учећи заповестима људским”. Затим Христос позва к Себи народ и рече: “слушајте и разумите, не погани човека што улази у уста; него што излази из уста”. На молбу ученика Он им је овако објаснио ове речи: “изнутра, из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, убиства, крађе, лакомства, пакости, злобе, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље. И ово је што погани човека. ” Тада ученици Христови рекоше: “знаш ли да фарисеји чувши ту реч саблазнише се? ” А Исус им рече: “свако дрво које није усадио Отац Мој небески, искорениће се. Оставите их, они су слепи вођи слепцима; а слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти”.
 
31. Исцељење Хананејкине бесне кћери.
Мар. 7, 24-30; Мат. 15, 21-28.
 
Исус Христос (после разговора о обичајима старих) пође с ученицима на северо-запад Галилеје, у крајеве Тира и Сидона. Он је желео да остане овде непознат и уђе у Дом, али се не могаше сакрити; за Његов долазак дозна једна незнабошкиња Хананејанка, чија кћи имаше духа нечиста. Виђајући се често с Јеврејима, она је знала да ће скоро доћи Месија, који ће Своме народу донети све милости Божје. Чувши за чудна дела Галилејскога Учитеља, она је веровала да је Он Син Давидов, обећани цар Израиљев. Сад овај Чудотворац дође у крајеве њене отаџбине. Хананејка је била потпуно уверена, да Он може помоћи њеној невољи, надала се да ће Он, милосрдни, и њој грешној учинити милост, па зато, угледавши Исуса, стаде викати за Њим: “помилуј ме Господе, Сине Давидов! моју кћер врло мучи ђаво”. Али Исус не одговори ни речи. Тада Му ученици приступише молећи: “отпусти је, како виче за нама”. Господ им одговори: “Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева”. У то Он дође у кућу; уђе за њим и Хананејка, паде на колена пред Њим, и рече: “Господе! помози ми”. А Исус јој рече: “стани да се најпре деца нахране; јер није право узети хлеб од деце и бацити псима”. Хананејка није сматрала да је достојна тако велике милости од Бога, какве су удостојени Јудејци; али је у исто доба веровала, да у Бога милосрднога има милости и за последњега међу људима, и зато одговори: “Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара”. Кушање се сврши. Господ показа свима, како је велика вера ове жене, и рече јој: “о жено! велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. Изиђе ђаво из кћери твоје”. Дошавши кући, жена нађе да јој је кћи оздравила.
 
32. Како је Исус исцелио глувонемога, како је нахранио четири хиљаде људи
са седам хлебова и како је исцелио слепога у крајевима преко Јордана.
Мар. 7, 31-37; 8, 1-15 и 22-26;
Мат. 15, 29-39; 16, 1-4.
 
Из крајева Тира и Сидона Исус опет дође к мору Галилејском кроз пределе Десет градова, и попевши се на гору, седе онде.
Тада доведоше к Њему глувонемога и замолише Га да метне на њега руку. Исус га одведе из народа насамо, метну прсте Своје у уши његове, и пљунувши дохвати се језика његова. И погледавши на небо уздахну, и рече му “ефата”, тј. “отвори се”. И одмах му се отворише уши, и раздреши се свеза језика његова, и он стаде чисто говорити. Овде Исус исцели и многе друге болеснике. Исцељенима је забрањивао да причају о томе, али они не послушаше Његове забране и свуда разглашаваху о Његовим чудесним исцељењима.
Како се сабрало много народа, а није било ничега за јело, Исус дозва Своје ученике и рече им: “жао Ми је народа, јер већ три дана стоје код Мене и немају ништа јести; а нисам их рад отпустити гладне да не ослабе на путу”. Ученици Му одговорише: “откуда нам у пустињи толики хлеб да се насити толики народ? ” Исус их запита: “колико хлебова имате? ” Они му рекоше: “седам, и мало рибице. ” Тада он рече народу да поседа по земљи, узе седам хлебова и рибе, даде хвалу Богу и даде ученицима својим да раздаду народу. Сви једоше, и заситише се, и накупише комада што претече седам котарица пуних. А народа је било око четири хиљаде, осим жена и деце. Отпустивши народ, Исус седе у лађу с ученицима и дође у крајеве градова Магдале и Делмануте.
И овде Му опет приступише фарисеји, стадоше се с Њим препирати и тражаху од Њега знак с неба. Али им Христос одговори да им се знак неће дати, осим знака Јоне пророка. Рекавши то, Он опет седе у лађу и пређе на другу страну језера. Овде (у Витсаиди Јулији) Му доведоше слепца и замолише Га, да га се дотакне. Исус узе слепога за руку, изведе га на поље из села, и пљунувши му у очи, метну руку на њ и запита га, види ли он штогод? Овај погледа и одговори: “видим људе где иду, као дрва”. Христос му опет метну руке на очи, и рече му да погледа. Слепи се исцели, и стаде видети лепо. Господ га посла кући, рекавши му: “не улази у село, нити казуј коме у селу”.
 
33. Петрово исповедање и предсказање Господа Исуса о страдањима, смрти и васкрсењу у Јерусалиму.
Мар. 8, 27-38; Мат. 16, 13-25;
Лук. 9, 18-24.
 
Исус Христос дође с ученицима Својим у крајеве Цесарије Филипове, у град који је био недалеко од извора Јорданова, у подножју горе Ливанске. Путем запита ученике: “ко говоре људи да сам Ја? ” А они одговорише: “једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, а други Јеремија, или који од пророка. ” “А ви шта мислите, ко сам Ја? ” На то Петар одговори: “Ти си Христос, Син Бога живога. ” Господ му рече: “благо теби, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв (тј. људи) нису теби то јавили, него Отац Мој који је на небесима. А и Ја теби кажем: ти си Петар (камен), а на овоме камену сазидаћу цркву Своју, и врата паклена (тј. сила зла) неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи, биће свезано на небесима: и што раздрешиш на земљи, биће раздрешено на небесима. [2]
После тога Исус рече, да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина, првосвештеника и књижевника, и да ће Га убити, и трећи дан да ће васкрснути. “Буди милостив према Себи, Господе, да то не буде с Тобом!” рече му на то Петар. Из речи овога ученика види се, да је он имао јеврејске појмове о слави Месијиној и да није разумевао још учења о спасењу људи кроз страдања Христова. Стога му Христос и одговори: “иди од Мене сотоно; јер ти не мислиш што је Божје, него што је људско, ” и за тим дозвавши народ и ученике, рече: “ко хоће за Мном да иде, нека се одрече себе (не мисли о својој користи) и узме крст свој (беде и невоље које му Бог шаље) и за Мном иде. Јер ко хоће душу (живот) своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу (живот) своју Мене ради, онај ће је сачувати. ”
 
34. Преображење Господа Исуса Христа.
Мар. 9, 2-13; Лук. 9, 28-36; Мат. 1-13.
 
Ученици Исуса Христа уплашише се врло кад чуше да Га очекују страдања. Стога су они имали потребе да им Учитељ покаже такав знак Свога Божанства, који би их одржао у вери, кад Га виде да страда. Господ Исус им је и показао своју божанску славу.
Шест дана после разговора с ученицима о крсту који Га чека, Исус узе Петра, Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме. Старо предање говори, да је то била гора Тавор. Тамо се Он стаде молити, а Његови ученици седоше да се одморе и уморни заспаше. И кад се пробудише, они видеше Учитељ њихов беше окружен необичном светлошћу; лице Његово сија, као сунце; хаљине Му беху беле, као снег, сјајне као светлост. И они чуше да Мојсије и Илија говоре с Њим о смрти, која Га чека у Јерусалиму. Необична радост напуни срца њихова при овом виђењу. А кад видеше, да се Мојсије и Илија удаљавају од Исуса, Петар повика: “Господе! добро нам је онде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији”. Уједанпут их заклони сјајан облак, а они чуше глас с неба: “Ово је Син Мој љубазни, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте!” Ученици се уплашише и падоше ничице. Исус им приступи, дохвати их се, и рече: “устаните, и не бојте се”. Они подигоше очи и видеше, да пред њима стоји Учитељ у Своме обичном облику. Кад су силазили с горе, Исус им заповеди да не причају шта су видели, док Он не васкрсне из мртвих.
Ученици нису разумели шта им је Он говорио и питали су се међу собом: “шта значи васкрснути из мртвих”? И запиташе Исуса “зашто књижевници кажу да Илија најпре треба да дође? ” Исус им одговори: , Илија ће доћи најпре и уредити све. Али вам кажем, да је Илија већ дошао, и не познаше га; него учинише с њиме шта хтеше; тако и Син човечји треба да пострада од њих”. Ученици су тада мислили да говори о Јовану Крститељу.
 
35. Исцељење беснога глувонемога детета.
Мар. 9, 14-23; Лук. 9, 37-45; Мат. 17, 14-23.
 
У оно време, кад је Исус био на гори, у подножју горе, у долини, где су остали ученици и народ, догодило се нешто што је све збунило. Неки човек, чувши о чудотворној сили Исусовој, доведе к Њему свога беснога сина. Не нашавши Исуса, човек овај обрати се Његовим ученицима. Ученици хтедоше да исцеле болесника, али сви њихови напори беху узалудни. Тада између ученика Исусових и књижевника наста велика распра за време те распре Господ сиђе с горе. Сви се обратише Њему. Исус запита књижевнике: “шта се препирете с њима? ” Пред ноге Његове паде отац болеснога детета и рече: “Учитељу! доведох к Теби сина свога, у коме је дух нем. Молим ти се, погледај на њега, јер ми је јединац; Господе, помилуј сина мога; јер о мени бесни и мучи се врло; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. Зао дух га хвата, баца га на земљу и ломи га тако, да болесник пену баца и шкргуће зубима, и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше. ” Исус одговарајући, рече: , , о роде неверни! Докле ћу с вама бити! Докле ћу вас трпети? Доведите га к Мени. ” Кад су сина водили, он је ишао мирно, али чим угледа Исуса, стаде се бити и ваљати по земљи и бацати пену. Исус запита оца: “колико има времена кад му се то догодило? ” – “Из детињства”, одговори отац и стаде причати о болести, али муке сина који се ваљао око ногу његових, не дадоше му снаге да исприча све и он повика: “ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас!” Исус му рече да се његова вера колеба: “ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује”. Признајући слабост своје вере, несрећни отац рече плачући: “верујем Господе! (али знам да моја вера није таква, каква треба да буде), помози моме неверовању”. Христос се окрете болеснику и рече: “душе неми и глухи! Ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. ” И тога часа зао дух остави дете.
Ученици упиташе насамо Исуса: “зашто ми не могосмо изгнати ђавола? ” Он им одговори: “за неверство ваше; јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. [3] Овај род (тј. род злог ђавола изгони се само молитвом и постом”.
У време овога путовања по Галилеји, Исус је поновио ученицима предсказање о Својој смрти и васкрсењу. “Предаће се Син човечји у руке људске; и убиће Га, и трећи дан устаће”. Али они не разумеше Његових речи, а бојаху се да Га питају.
 
36. Чудесно добијање новца ради плаћања порезе на храм.
Мат. 17, 24-27.
 
После путовања по Галилеји, Исус се врати у Капернаум. Овде приступише Петру скупљачи свештене порезе на храм и запиташе: “зар ваш учитељ неће дати дидрахме? [4]. Петар одговори: “хоће”. Уђоше у кућу (по свој прилици Петрову). Тада Христос запита Петра: “шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче, или од својих синова или од туђих? ” Петар одговори: “од туђих”. – “Дакле не плаћају синови”, рече Исус. Петар је разумео, да Исус, Кога је он сам признао за Сина Божја, није дужан био платити порезе на храм Оца Свога. Но Христос додаде: “Али да их не саблазнимо, иди на море (тј. на Галилејско језеро) и баци удицу, и коју прву ухватиш рибу, узми је, и кад јој отвориш уста, наћи ћеш стагир; узми га, те им подај за Ме и за се”. [5]
 
37. Учење о смерности, о суду црквеноме и о праштању увреда.
Прича о милостивоме цару и немилостивоме зајмодавцу.
Мар. 9, 33-37; Мат. 18, Лук. 9, 46-48, 17, 1-4.
 
На путу у Капернаум међу Христовим ученицима заподела се распра о томе, ко је од њих већи. [6] А кад стигоше кући Исус их упита: шта се препирасте путем мећу собом? ” Ученици ћутаху. Тада Исус рече дванаесторици ученика Својих: “који хоће да буде први, нека буде од свију најзадњи и свима слуга”. [7] После тога Он зовну дете и загрливши га, рече им: “заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као и деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као ово дете, онај је највећи у царству небескоме”.
“И који прими такво дете у име Моје, Мене прима. А ко саблазни једнога од ових малих који верују Мени, боље би му било да обеси камен воденични о врату његову, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца Мога небескога”.
“Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, кажи цркви (тј. друштву верних), а ако ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник. Јер вам кажем заиста: штогод свежете на земљи, биће свезано на небу, и штогод раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу. Јер где су два или три сабрани у име Моје, онде сам Ја међу њима”.
“Господе! Колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам пута? запита га Петар. “Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет”, одговори му Исус и, да јасније изложи учење о праштању увреда, исприча им причу о милостивоме цару и немилостивоме зајмодавцу. “Царство је небеско као човек цар који је намислио да се прорачуна са својим слугама. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да немаше чиме платити, заповеди господар његов да га продаду, и жену његову и децу, и све што има, и да му се плати. Но слуга тај паде и клањаше му се, говорећи: господару! причекај ме, и све ћу ти платити. А господару се сажали за тим слугом, пусти га и дуг му опрости. А кад изађе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му је дужан сто гроша, и ухвативши га дављаше, говорећи: дај ми што си дужан. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га, говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. А он не хтеде опростити, него га одведе и баци у тамницу, док не плати дуга. Видевши пак другари његови тај догађај, жао им би врло, и отишавши, казаше господару своме сав догађај. Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго! Сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов и предаде га мучитељима (људима који су кажњавали кривце), док не плати сав свој дуг. Тако ће и Отац Мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих. ”
 
2) На путу из Галилеје у Јерусалим.
 
50. Самарјани не пуштају Исуса Христа у своје село.
Посланство седамдесеторице апостола на проповед.
Јован 7, 2-9; Лук. 9, 51-56; 10, 1-24.
 
Приближавао се празник Грађења Сеница. Исус Христос пожели да иде у Јерусалим и изабра пут кроз Самарију. И посла напред гласнике у једно село Самарјанско, да спреме где ће заноћити. Али Самарјани одрекоше да га приме, јер га видеше да иде у Јерусалим[8]. Тада Јаков и Јован рекоше своме Учитељу: “Господе! Хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби, као и Илија што учини? ” Али им Господ запрети, рекавши: “не знате, каквога сте ви духа (тј. не познајете дух Моје науке). Јер Син човечји није дошао да погуби душе човечје, него да сачува”. Непримљени овде, путници одоше у друго село.
После тога Исус изабра још седамдесеторицу ученика и посла их по два и два пред Собом у сваки град и у место куда шћаше Сам доћи. Дајући овој седамдесеторици иста упутства и обећања, каква и дванаесторици, Он им није заповедао да иду само у Јудејска села; допустио им је, дакле, да иду и Самарјанима. Осим тога, Он им је наредио и да похитају, рекавши: “никога не поздрављајте на путу”. Кад се послани вратише, радосно говораху своме Учитељу: “Господе! и ђаволи нам се покоравају у име Твоје”. На то им Господ примети, да не треба да се радују томе, што су добили чудотворну моћ, која им је дана као средство да шире истину, него томе, што знају у чему је истина. “Ја видех сотону где паде с неба као муња”, рече им Христос. “Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити. Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима. Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем, да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше”.
 
51. Прича о милостивоме Самарјанину.
Лук. 10, 25-37.
 
Један законик, кушајући Исуса Христа, рече: “Учитељу! шта ћу чинити да добијем живот вечни? ” Место одговора, Христос га запита: “шта је написано у закону? ” Законик одговори: “Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом; и ближњега својега као самога себе”. – “Право си одговорио, ” рече му Христос, “то чини и бићеш жив”. – А ко је ближњи мој? ” запита законик. Спаситељ му одговори причом о милостивом Самарјанину: “Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А изненада силажаше оним путем некакав свештеник, и видевши га прође. Тако и левит кад је био на ономе месту, приступи, и видевши га, прође. А Самарјанин неки пролазећи дође на њега, и видевши га, сажали му се. Он му зави ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око њега. И сутрадан полазећи, извади два гроша те даде крчмару, и рече му: гледај га, што више потрошиш, ја ћу ти платити, кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што су га били ухватили хајдуци? ” Законик одговори: “онај који се смиловао на њега”. – “Иди, и ти чини тако”. рече му Исус.
 
52. Господ Исус походи Марту и Марију.
Лук. 10, 38-42; 11, 1-4; (Мат. 6, 9-13).
 
Приближивши се Јерусалиму, Исус се сврати у Витанију, у село, недалеко од града, иза Маслинске горе. Овде га прими у свој дом жена нека Марта, која становаше с братом Лазаром и сестром Маријом. У Лазареву дому Исус је проповедао, да је старање о души веће од свију других брига. За то Му даде повода срдачан дочек сестара. Обадве су Га једнако радо дочекале, али су на разне начине показале своју радост. Марија седе крај ногу Исусових и слушаше беседу Његову. А Марта се беше збунила како ће Га угостити. Уморна од рада, она приђе Учитељу и рече Му: “Господе! зар Ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци дакле да ми помогне”. Господ Исус јој одговори: “Марта! Бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала, који се неће узети од ње.
Једанпут, кад је Исус свршио Своју молитву, рече Му неки од ученика Његових, молећи га: “Господе! научи нас молити се Богу, као што и Јован научи своје ученике”. Исус им рече: “Кад се молите Богу, говорите: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје; да дође царство Твоје; да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш потребни дај нам сваки дан; и опрости нам грехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику своме; и не наведи нас у напаст; него нас избави од зла”.
 
3) У Јерусалиму.
 
53. Проповед Исуса Христа о празнику Грађења сеница.
Јован 7, 10-53; 8, 1.
 
Наста празник Грађења сеница. У Јерусалиму се много говорило о великоме Чудотворцу и многи су се распитивали, ЈЕ ли дошао на празник. О Њему се различито судило. Једни су говорили, да је добар, други – да вара народ. Али су се ови гласови проносили обазриво. Народ је знао да старешине мрзе Исуса и није смео о Њему говорити јавно. У половини празника Исус уђе у храм и стаде учити. Јудејци се дивљаху Његовој науци. Свуда се чуло питање: “како Овај зна књиге, а није се учио? ” На то Исус одговори: “Моја наука није Моја, него Онога који Ме је послао. Ко хоће Његову вољу творити, разумеће је ли ова наука од Бога или Ја Сам од Себе говорим. Не даде ли Мојсије вама закон, и нико од вас не живи по закону? Зашто тражите да Ме убијете? ” – “Је ли ђаво у Теби? Ко тражи да Те убије? Одговори народ. Исус настави: “једно дело учиних, и сви се дивите томе. Мојсије вам даде да се обрезујете; и у суботу обрезујете човека; срдите ли се на Мене што овога човека исцелих у суботу. Не гледајте ко је ко кад судите, него праведан суд судите”. Слушаоци се дивљаху што Исус смело говори о делу које је учинио у суботу, а старешине Му ништа не веле. Шта више, некима је пало на памет, да се нису старешине увериле да је Он заиста Христос. Само их је бунило порекло Исусово. “Овога знамо од куда је, говораху они, а Христос кад дође нико неће знати од куда је”. Али други на то одговорише: “Кад дође Христос, еда ли ће више чудеса чинити, него Овај што чини? ” Чувши овакве речи о Исусу, фарисеји и првосвештеници послаше слуге да Га ухвате и доведу у Синедрион.
Дође и последњи дан празника, најсвечанији. Тога дана свештеници захватаху воде из Силоамске бање, уношаху је у унутрашње двориште храма и тамо су је заједно с вином изливали на жртвеник. Овај је обред значио, да ће доћи време кад ће се људи очистити од грехова и добити нови живог. У тај дан Исус говораше: “ко је жедан, нека дође к Мени и пије. Који Ме верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће река живе воде”. Он је то казао о Духу Светоме, Кога ће послати онима који у Њега верују, кад Он буде прослављен. А мноштво народа чувши те речи стадоше говорити: “ово је заиста пророк”; други говораху: “зар ће Христос из Галилеје доћи. Не каза ли Писмо да ће Христос доћи од семена Давидова, и из села Витлејема? ” Због ове распре о Исусу фарисеји се врло разгневише. У то слуге које су послане да Исуса ухвате, вратише се к првосвештеницима и фарисејима и на питање: “зашто Га не доведосте? ” одговорише: “никад човек није тако говорио као овај човек”. Фарисеји им рекоше: “Зар се и ви преваристе? Верова ли Га ко од кнезова и Фарисеја? Него народ овај који не зна закона, проклет је”. Противу овако одлучне осуде Исуса Христа и због Њега и свега народа, без икаква суда, устаде један од чланова Синедриона, Никодим, и рече: “Еда ли закон наш СУДИ човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини? ” Али непријатељи Исусови одговорише, негодујући: “ниси ли и ти из Галилеје? Разгледај и види да пророк из Галилеје не долази”. Сви се разиђоше кућама, а Исус отиде на гору Маслинску.
 
54. Исус Христос прашта грешници коју су Му довели фарисеји.
Јован 8, 2-11.
 
Сутрадан по празнику Грађења сеница, Исус Христос уђе у храм, седе и стаде учити народ. У то време фарисеји доведоше к Њему жену, ухваћену у прељуби, и поставивши је на среду, рекоше Му: “Учитељу! Мојсије нам у закону заповеди да такве камењем убијамо; а Ти шта велиш? ” Они су Га кушали: ако Исус, пријатељ цариника и грешника, опрости овој жени, они ће Га оптужити да нарушава закон; а ако каже да је треба каменовати, они ће је убити, а то без суда Римљана не би смели учинити, па ће после доставити намеснику Јулејском, да је жену убио народ по наговору Исусову. Сагнувши се, Исус писаше прстом по земљи, не обраћајући пажње на оне који Га питаху. А кад га и даље питаху, Исус подиже главу и одговори им: “који је међу вама без греха, нека најпре баци камен на њу”, па се опет саже доле, и писаше по земљи. Нико се није сматрао у праву да се први баци каменом, и сви тужиоци, покарани од своје савести, излажаху један за другим напоље. Пред Исусом само стајаше грешница: “Жено! Где су они што те тужаху? Ни један те не осуди? ” рече јој Исус. “Ни један, Господе!” одговори жена. А Господ јој рече: “ни ја те не осуђујем (тј. не осуђујем на смрт), иди, и одселе више не греши.
 
55. Исцељење човека слепа од рођења.
Јован 9.
 
Видећи, да број оних који у Христа верују стално расте, Синедрион изда одлуку, да сваки Јудејац, који се усуди да Исуса призна за Месију, буде одлучен од зборнице. И Синедрион одмах доби прилике да своје претње оствари. Изишавши из храма, Исус пође по граду са Својим ученицима и виде човека слепа од рођења да проси. Јудејци су веровали да је свака несрећа, која задеси човека, казна за његов грех; а ако несрећа сустигне дете, они су то сматрали као казну за грехе родитељске. Стога су ученици Исусови и питали: “Рави, ко сагреши, или овај или родитељи његови, те се роди слеп? ” А Христос одговори: “ни он сагреши, ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Мени ваља радити дела Онога Који Ме посла док је дан. Док сам на свету, Ја сам видело свету”. Рекавши то, пљуну на земљу и начини као од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: “иди, умиј се у бањи Силоамској. ” Слепи изврши заповест и дође гледајући. Ово дело зачудило је све. Пролазници се дивљаху, говорећи: “није ли ово онај што сеђаше и прошаше? ” Једни говораху да је он, а други – да је само налик на њ. Запиташе и исцељенога, и он рече: “Ја сам”. Настаде распитивање, на који је начин прогледао. А он одговори: “човек који се зове Исус, начини као, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. А кад отидох и умих се, прогледах. ” На питање: “где је тај човек? ” он одговори “не знам. ” Доведоше бившега слепца к фарисејима. На питање: “како прогледа? ” он одговори: “као метну ми на очи, и умих се, и видим”. А у тај дан беше субота. Међу Фарисејима постаде распра о Исусу. Једни од фарисеја говораху: “није овај човек од Бога, јер не светкује суботе”; други им одговараху насупрот: “како може човек грешан таква чудеса чинити? ” Упиташе исцељенога: “шта велиш ти за Њега што ти отвори очи твоје? ” – “Пророк је, ” одговори исцељени. Фарисеји не вероваше за њега да је био слеп. Они дозваше његове родитеље и запиташе их: “Је ли ово ваш син за кога ви говорите да се роди слеп? Како дакле сад види? ” Али они, бојећи се Јудејаца, који устадоше против Исуса, одговорише: “знамо да је ово син наш, и да се роди слеп; а како сад види, не знамо; или ко му отвори очи, не знамо; он је велики, питајте њега, нека сам каже за себе”. Поново дозваше исцељенога и рекоше му: “подај славу Богу; ми знамо да је човек овај грешан (тј. за своје исцељење хвали Бога, а не овога човека; Он је грешник). Исцељени одговори: “је ли грешан, не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко поштује Бога и вољу Његову твори, овога слуша. Од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад не би био од Бога, не би могао ништа чинити”. Овакво отворено признавање да је Исус посланик Божји, пошто је Синедрион већ донео против Њега одлуку, веома разгневи фарисеје. Они објавише да је исцељени јавни грешник и изгонише га напоље, рекавши: “ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш!”
Изгнање из Синедриона (одлучење од зборнице) била је страшна казна за Јудејца. Они му одузимаше наду на спасење. Али је ова осуда била незаконита, и за то Исус објави исцељеноме да се може надати спасењу. Господ га нађе и упита: “верујеш ли ти Сина Божјега? ” – “А који је Господе, да Га верујем? ” запита исцељени. Исус му рече: “И видео си Га, и који говори с тобом Он је”. А обрадовани исцељени одговори: “верујем Господе!” и поклони Му се. И рече Исус: “Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде, а који виде да постану слепи. ” Чувши то, неки фарисеји који беху с њим, рекоше Му: “еда ли смо и ми слепи? ” Исус им одговори: “кад бисте били слепи, не би сте имали греха; а сад говорите да видите, тако ваш грех остаје. ”
 
4) У Галилеји и на путу у Јерусалим кроз крајеве преко Јордана.
 
56. Прича о лакомоме богаташу.
Лук. 12, 13-31; Мат. 6, 24-34.
 
Један од слушалаца Исусових обрати Му се молбом, да реши његов спор с братом његовим о наслеђу. Овај човек замишљаше да је Месија земаљски цар, који је дошао на земљу да оснује земаљско царство и да суди спорове међу људима. Исус му одговори: “ко је Мене поставио да вам судим или да вас делим? ” И за тим даде правило, које би уништило све распре кад би се решило: “гледајте и чувајте се од лакомства, јер нико не живи оним, што је сувише богат. У једнога богатога човека роди њива. И мишљаше у себи, говорећи: шта ћу чинити? Немам у шта сабрати своје летине. И рече: ево ово ћу чинити: покварићу житнице своје и начинићу веће; и онда ћу сабрати сва своја жита и добро своје; и казаћу души својој; душо, имаш много имања на много година; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог њему рече: безумниче! ову ноћ узеће душу твоју од тебе, а што си приправио, чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се у Бога (тј. не тече оно, што чини богатство у очима Божјим)”.
“За то вам кажем: не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити, и у што ће те се обући. Душа је претежнија од јела и тело од одела. Отац ваш небески зна да вам треба све ово. Погледајте на птице небеске, како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? Не труде се нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломон у свој својој слави не обуче се као један од њих. А кад траву по пољу која данас јест, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Него иштите најпре царства Божјега, и правде Његове, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле за сутра. Доста је свакоме дану зла свога. [9]
 
57. Савет о стражењу и покајању. – Прича о слугама које чекају да се господар врати, и о неродној смокви.
Лук. 12, 35-48; 13, 1-9.
 
Убеђујући Своје ученике да се не везују за животне бриге, Исус им заповеди да пазе на себе: “нека буду ваша бедра запрегнута и свеће запаљене; и ви као људи који чекају господара својега кад се врати од свадбе, да му одмах отворе како дође и куцне. Благо оним слугама које нађе господар кад дође а они страже. Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лупеж, чуо би и не би дао поткопати куће своје. И ви дакле будите готови; јер у који час не мислите, доћи ће Син човечји”. Петар Га запита: “Господе! говориш ли нама ову причу, или свима? ” Исус одговори: “слуга који зна вољу господара свога и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен. А који не зна па заслужи бој, биће мало бијен. Коме је год много дано, много ће се искати од њега; а коме предаше највише, највише ће се искати од њега”.
У то време донеше Исусу глас да је Пилат убио неколико Галилејаца у самоме храму, тако да се њихова крв помешала с крвљу жртвених животиња. Осим тога, не за дуго пред тим паде Силоамска кула и поби осамнаест људи. Исус рече: “мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свију Галилејаца, јер тако пострадаше? Или оних осамнаест што на њих паде кула Силоамска и поби их, мислите ли да су они најкривљи били од свију Јерусалимљана? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути”. Том приликом Исус им исприча причу о неродној смокви: “један човек имађаше смокву усађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: ево трећа година како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим; посеци је дакле, зашто земљи да смета? ” Али виноградар одговори: “господару! остави је и за ову годину док окопам и око ње и обаспем гнојем; па да ако роди: ако ли не, посећи ћеш је на годину”. [10]
 
58. Исцељење згрчене жене.
Лук. 13, 10-17, 22.
 
Исус Христос уђе у суботу у зборницу, где је тада била жена, која је осамнаест година била згрчена и није могла да се исправи. Исус је дозва и рече јој: “жено! опроштена си од болести своје”, и метну на њу руке. Болесница се одмах исправи и хваљаше Бога. Срдећи се на дело Исусово, старешина зборнице рече народу: “шест је дана, у које треба радити, у оне дакле долазите, те се лечите, а не у дан суботни”. А Господ му одговори “Лицемере! сваки од вас у суботу не одрешује ли свога вола или магарца од јасала, и не води да напоји? А ону кћер Аврамову свеза сотона ево осамнаеста година, не требаше ли је одрешити из ове свезе у дан суботни? ” Исусови непријатељи стиђаху се сви и заћуташе, а сав народ радоваше се за сва Његова славна дела.
Исус пролажаше по градовима и селима, учећи и управљајући Свој пут к Јерусалиму.
 
59. Исцељење човека од дебеле болести.
Прича о званима на вечеру.
Лук. 14, 1-6 и 15-24.
 
Један пут, један кнез фарисејски позва Исуса к себи да једе хлеб. На обед дође много законика и фарисеја.
Сви мотраху на Исуса. У то време приступи Му некакав човек, који је патио од водене болести, а беше субота. Исус запита законике и фарисеје: “је ли слободно у суботу исцељивати? А они оћуташе. Онда се Он дохвати болесника и исцели га, а фарисејима рече: “који од вас не би свога магарца или вола да му падне у бунар одмах извадио у дан суботни? ” Фарисеји Му и на то не могоше ништа одговорити.
За време обеда један од оних што сеђаху с Њим за трпезом, рече Му: “благо ономе који једе хлеба у царству Божјем!” Исус му одговори на то причом о званима на вечеру. У овој причи он је казао Јудејцима, Богом изабраноме народу, да су постали недостојни избора и да су изгубили милост Божју, и да ће Господ место њих позвати у Своје царство царинике, грешнике и незнабошце: “Један човек зготови велику вечеру и позва многе; и кад би време вечери посла слугу свога да каже званима: хајдете, јер је већ све готово. И почеше се изговарати сви редом. Први му рече: купих њиву, и ваља ми ићи да видим, молим те, изговори ме. И други рече: купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: ожених се, и за то не могу доћи. И дошавши слуга тај каза ОВО господару своме. Тада се расрди домаћин и рече слузи своме: иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте и богаљасте, и слепе. И рече слуга: господару! учинио сам како си заповедио, и још места има. А господар рече слузи: изиђи на путове и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа. Јер вам кажем, да ни један од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних. ”
 
60. Прича о изгубљеној овци, о изгубљеном динару и о беспутноме сину.
Лук. гл. 15.
 
Фарисеји и књижевници стално су се срдили на Исуса што прима царинике и грешнике и једе с њима. Исус је у причама о изгубљеној овци, о изгубљеноме динару и о распутноме сину показао да је Бог увек готов да прими грешника који се каје и да му врати Своју милост. “Који човек од вас, имајући сто оваца и изгубивши једну од њих, не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном, док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се, и дошавши кући сазове пријатеље и суседе, говорећи им: радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Кажем вам, да ће тако бити већа радост на небу за једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника, којима не треба покајање. – Или која жена имајући десет динара, ако изгуби један динар, не запали свеће, и не помете куће, и не тражи добро, док не нађе? И нашавши, сазове другарице и суседе говорећи: радујте се са мном: ја нађох динар изгубљени. Тако кажем вам, бива радост пред анђелима Божјим за једнога грешника који се каје. – Један човек имаше два сина. И рече млађи од њих оцу: дај ми део од имања што припада мени. Отац им подели имање. И по том до неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; а онамо просу имање своје живећи беспутно. А кад потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. И отишавши приби се код једнога човека у оној земљи; а он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, али му их нико не даваше. А кад дође к себи, рече: колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади! Устаћу, и идем оцу своме, па ћу му рећи: оче! сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једнога од својих најамника. И уставши, отиде оцу своме. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. А син му рече: “оче! сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. “ Али га отац прекиде и заповеди слугама својим, говорећи: “изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. ” И стадоше се веселити. У то време његов старији син беше у пољу. Враћајући се кући, он чу певање и подвикивање. И дозва једнога од слугу и запита: “шта је то? ” А он му рече: “брат твој дође; и отац твој закла теле угојено, што га је здрава видео. ” Расрди се старији син и не хтеде ући. Тада изиђе отац и стаде га звати. Али он одговори: “ето, ја те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао јарета да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође тај твој син који ти је имање просуо, заклао си му теле угојено. ” Отац му рече: “Сине! ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше и нађе се”.
 
61. Прича о богаташу и Лазару.
Лук. 16, 19-31.
 
Да поучи људе себичне и немилосрдне, као што беху фарисеји, Исус је испричао причу о богаташу и Лазару, у којој је показао каква судбина очекује немилостивога богаташа. “Човек неки беше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се. А беше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовим вратима гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Аврамово (тј. удостоји се блаженства, какво је заслужно Аврам). А умре и богати, и закопаше га. И у паклу кад беше у мукама, подиже очи своје и угледа из далека Аврама и Лазара у наручју његову, и повикавши, рече: “оче Авраме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара, нека умочи у воду врх од прста свога, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену”. Али му Аврам одговори: “синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, а Лазар опет зла; а сад се он теши, а ти се мучиш. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они који би хтели одовуд к вама прећи не могу, нити они отуда к нама да прелазе. ” Тада рече богаташ: “онда те молим оче, пошљи Лазара кући оца мојега, јер имам пет браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења”. Аврам му рече: “они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају”. Богаташ на то одговори: “не, оче Авраме! него ако им дође ко из мртвих, покајаће се”. Тада му Аврам рече: “ако не слушају Мојсија и пророке, да ко из мртвих устане, неће веровати”.
 
62. Исцељење десет губавих људи.
Лук. 17, 11-19.
 
Путујући у Јерусалим, Исус пролажаше између Самарије и Галилеје. И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи. Деветорица беху јудејци, а један Самарјанин. Заједничка несрећа беше их удружила. Губави се не усудише прићи Исусу и само Му издалека викаху: “Исусе, Учитељу! помилуј нас!” Исус им рече: “идите и покажите се свештеницима”. Они пођоше и путем се очистише. Један од њих видевши да се исцели, поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге Његове, и захвали Му. То беше Самарјанин. А Јудејци остадоше незахвални. Господ Исус скрену пажњу ученика на то, да је Самарјанин постао већи од Јудејца који се поноси својом праведношћу: “не исцелише ли се десеторица? Где су дакле деветорица? како се међу њима који не нађе да се врати да захвали Богу, него само овај тућин? ” и тим, обративши се Самарјанину, рече му: “иди, вера твоја поможе ти”.
 
63. Прича о неправедноме судији и о царинику и фарисеју.
Лук. 18, 1-14.
 
Да би људе научио како се треба молити Богу, Исус је испричао приче о неправедноме судији и о царинику и фарисеју.
У првој причи Спаситељ је показао да се треба увек молити и не дати да дотужи. “У једноме граду беше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. А у ономе граду беше једна сирота удовица. Често је она долазила к судији, молећи га: “не дај ме моме супарнику”. За дуго јој судија не учини по молби, и напослетку рече у себи: “ова удовица досађује ми; одбранићу је да ми једнако не долази и не досађује. Чујеш ли, шта говори неправедни судија? А камоли Бог неће одбранити избраних својих који Га моле дан и ноћ? Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али Син човечји кад дође, хоће ли наћи веру на земљи? ”
У причи о царинику и фарисеју Исус је учио, да ће Бог чути молитву, само ако буде прожета смерношћу, свешћу о човековој недостојности. “Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник. Фарисеј се мољаше овако: Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Међутим цариник издалека стајаше, и не усуди се ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се сам понижава, подигнуће се”.
 
5) У Јерусалиму.
 
64. Сведочанство Исуса Христа на празнику Обновљења храма о Својој једнобитности с Богом Оцем.
Јован 10, 22-42.
 
На празник Обновљења храма Исус дође у Јерусалим и ходаше у храму по трему Соломонову. Овде га опколише Јудејци и говораху Му: “докле ћеш мучити душе наше? Ако си Ти Христос, кажи нам слободно”. Он им одговори: “Ја вам казах, па не верујете. Дела која творим Ја у име Оца Свога, она сведоче за Ме. Али ви не верујете, јер нисте од Мојих оваца. Овце Моје слушају глас Мој, и Ја познајем њих, и за Мном иду. И ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Моје. Отац Мој Који Ми их даде, већи је од свију. Ја и Отац једно смо. ” После ових речи Јудејци узеше камење да Га убију. Исус их упита: “многа вам добра дела јавих од Оца Свога; за које од оних дела бацате камење на Мене? ” Јудејци одговорише: “за добро дело не бацамо камење на Те, него за хулу на Бога, што Ти, човек будући, градиш се Бог. ” Исус им одговори: “Ако не творим дела Оца свога, не верујете Ми. Ако ли творим, ако Мени и не верујете, делима Мојима верујте, да познате и верујете, да је Отац у Мени, и Ја у Њему. ” Јевреји се опет разјарише и гледаху да Га ухвате; али Он опет отиде из Јерусалима преко
Јордана на оно место, где Јован пређе крштаваше. И многи дођоше тамо к Њему, и говораху да Јован не учини ни једнога чуда; али све што каза Јован за Овога беше истина. И многи вероваше Га онде.
 
6) У крајевима преко Јордана.
 
65. Благосиљање деце – Спаситељ показује богатоме младићу најсавршенији пут к спасењу.
Мат. 19, 1. 2. 13-26; Мар. 10, 1, 13-27; Лук. 18, 15-27.
 
Исус Христос дође у крајеве Јудејске преко Јордана. Овде се око њега стече много народа. Он их учаше и исцељиваше болеснике које Му довођаху. Многи довођаху децу и доношаху одојчад да метне на њих руке и да се помоли Богу. Мислећи да деца не заслужују такве пажње да би се Учитељ због њих задржавао, ученици им забрањиваху. Видевши то, Исус гневно рече: “оставите децу и не забрањујте им долазити к Мени, јер је такових царство небеско. Заиста вам кажем: који не прими царства Божјега као дете, неће ући у њега”. Загрливши децу, Он метну на њих руке, благослови их, и отиде отуда.
А кад Исус, пошто је благословио децу, изиђе на пут, притрча к Њему неки младић од старешина и питаше Га: “Учитељу благи! каково ћу добро да учиним, да имам живот вечни? ” Исус му одговори: “што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. [11] А ако желиш ући у живот вечни, држи заповести”. “Које? ” запита он. – “Да не убијаш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно, поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самог себе, ” одговори му Исус. Али младић вероваше да је потпуно испунио све ове заповести, па зато рече: “све сам ово сачувао од младости своје; шта ми још треба? ” Господ га мило погледа и рече: “ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном. ” А кад младић чу ове речи, ожалости се, јер беше богат, и отиде. Лично одрицање учини му се изнад његове снаге. Тада се Исус обрати онима који га окруживаху и рече: “децо! како је тешко онима који се уздају у своје богатство ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши[12], него ли богатоме ући у царство Божје. ” Слушаоци се уплашише ових речи Његових и говораху међу собом: “ко се дакле може спасти? ” – “Људима је немогуће, али није Богу, ” одговори Исус Христос.
 
66. Прича о посленицима у винограду.
Мат. 19, 27-30; 20, 1-16; Мар. 10, 28-31; Лук. 18, 28-30.
 
Пошто је Исус казао богаташу, да само лично одрицање чини човека достојним Месијина царства, Петар Му рече: “ето, ми смо оставили све, и за Тобом идемо; шта ће дакле бити нама? ” Исус одговори: “заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, тј. имање царства ради Божјега, који неће примити више у ово време, и на ономе свету живот вечни. ” Али како је Петар, по свој прилици мислио, да ће људи који су пре других поверовали, морати добити и већу награду, Христос га је предупређивао од ових лажних мисли причом о слугама, које су добиле подједнаку плату. Царство је небеско као човек домаћин, који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по грош на дан, посла их у виноград свој. И изишавши у трећи сахат (по нашем у девет сати пре подне) види друге где стоје на пијаци беспослени, и њима рече: идите и ви у мој виноград и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши у шести и девети сахат, учини тако. Напослетку, наишавши и у једанаести сахат нађе друге где стоје беспослени, и рече им: што стојите овде ваздан беспослени? Они му одговорише: нико нас не најми. Тада им рече: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. А кад би увече, рече господар од винограда приставу своме: дозови посленике и подај им плату почевши од последњих до првих. И они који дођоше у једанаести сахат примише по грош. А кад дођоше пиви, мишљаху да ће више примити, и примише и они по грош. За то стадоше викати на господара, говорећи: ови последњи радише један сахат, и изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и горели. А он одговарајући, рече једноме од њих: пријатељу! ја теби не чиним криво; ниси ли погодио са мном за грош? Узми своје, па иди; а ја хоћу и овоме последњем да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у својему чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? – Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих, а мало изабраних.”
 
67. Глас о Лазаревој болести и одлазак Исуса Христа у Јудеју.
Јован 11, 1-16.
 
У Витанској породици догоди се несрећа. Лазар, брат Мартин и Маријин уједанпут се разболи. Сестре, узнемирене овом болешћу, одмах известише Исуса, у Кога су оне веровале и на Кога су се потпуно надале. Исус одговори сестрама преко гласника: “ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се прослави Син Божји с ње. ” Два дана оста Исус на ономе месту где беше. У то Лазар умре. А по том Исус рече ученицима: “хајдемо опет у Јудеју. ” “Рави, одговорише они, недавно Јудејци шћадијаху да Те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо? ” Исус им одговори: “није ли дванаест сахата у дану? Ко дању иде, не спотиче се, јер види видело овога света; а ко иде ноћу, спотиче се, јер нема видела у њему. ” Рекавши то, Он додаде: “Лазар, наш пријатељ заспа; него идем да га пробудим. ” Исус је говорио о смрти Лазаревој, а ученици помислише, да говори о обичноме сну, и како је сан за време болести добар знак да се човек опорави, они одговорише: , , Господе, ако је заспао, устаће (оздравиће)”. Онда им Исус отворено рече: “Лазар умре. И мило Ми је вас ради, што нисам био онамо, да верујете; него хајдемо к њему. ” – “Хајдемо и ми да помремо с Њим, ” рече Тома.
 
7) У Јудеји.
 
68. Лазарево васкрсење.
Јован 11, 17-46.
 
Кад Исус дође у Витанију, Лазар већ четири дана беше у гробу. Марта прва сазнаде о доласку Исусову и похита Му на сусрет, док међутим Марија у дубокој тузи сеђаше дома. Павши пред ноге Исусове, Марта рече: “Господе! да си ти био овде не би мој брат умро. А и сад знам, да што заиштеш у Бога, даће ти Бог. ” Исус потврди њену наду: “брат ће твој устати. ” “Знам да ће устати о васкрсењу, у последњи дан”, одговори Марта. “Ја сам васкрсење и живот: који верује Мене, ако и умре живеће. И ни један који живи и верује Мене неће умрети ва век. Верујеш ли ово? ” рече јој Господ Исус. “Да, Господе! ја веровах да си Ти Христос, Син Божји, који је требало да дође на свет”, одговори она и похита кући, где полако рече сестри: “Учитељ је дошао и зове те. ” Чувши радостан глас, Марија устаде брзо и отиде к Исусу. А Исус још не беше дошао у село, него беше на оном месту, где Га срете Марта. У то време у дому Лазареву беше много Јудејаца, који дођоше да утеше сестре у тузи. Видевши, како Марија брзо изиђе из куће, они помислише, да отиде на гроб Лазарев да плаче, и пођоше за њом. Али их Марија претече; они је видеше на коленима код ногу Исусових. Марија говораше: “Господе! да си Ти био овде, не би умро мој брат. ” Плач утуши њен глас. Сви присутни не могаше суздржати сузе; Сам Исус згрози се у духу и постаде жалостан. , , Где сте га метнули? ” запита Исус. “Господе хајде да видиш, ” одговорише Му. Ударише сузе Исусу. “Гледај како Га љубљаше”, рекоше Јудејци, а неки од њих рекоше: “не могаше ли Овај Који отвори очи слепцу учинити, да и овај не умре? ” Приђоше пећини, у којој беше тело Лазарево. “Узмите камен, ” рече Господ Исус. Али Марта рече: “Господе; већ смрди; јер су четири дана како је у гробу”. Исус јој одговори: “не рекох ли ти, да ако верујеш, видећеш славу Божју? ” Узеше дакле камен, где лежаше мртвац. Тада Исус подиже очи к небу и рече: “Оче! хвала Ти што си Ме услишио. А ја знадох да Ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си Ме ти послао. ” И ово рекавши, Исус зовну иза гласа: “Лазаре, изиђи напоље. ” И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Сви су стајали уплашени; нико не приђе да га одреши. Онда Исус рече: “раздрешите га и пустите нек иде. ” Многи Јудејци видевши ово чудо, повероваше у Христа, а неки од њих отидоше к фарисејима у Јерусалим и казаше им, шта учини Исус.
 
69. Синедрионова одлука против Исуса и одлазак Исуса Христа у град Јефрем.
Јован 11, 47-57.
 
Глас о Лазареву васкрсењу, као и да су многи поверовали у Христа, узнемирио је Његове непријатеље. Они одлучише, да употребе насиље. Сазваше велики савет Синедриона. “Шта ћемо чинити? ” говораху чланови Синедриона. “Човек овај чини многа чудеса. Ако Га оставимо тако, сви ће Га веровати, па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ”. [13] Председник Синедриона, првосвештеник Кајафа, даде овај савет: “ви не знате ништа; и не мислите да је нама боље да један човек умре за народ, него ли да народ сав пропадне. ” Овај савет примише и одлучише да Исуса убију, да би се сачувао општи мир. Дознавши за одлуку Синедрионову, Исус отиде с ученицима у град Јефрем, који је био на петнаест километара северно од Јерусалима, у дивљој пустињи. Међутим, у Јерусалиму се стаде скупљати народ на празник Пасхе. Свуда се говорило о великоме Учитељу Назаретском. У храму се често чуше питања: “шта мислите ви, зашто не долази на празник? ” Ови гласови узнемиравали су непријатеље Исусове, и првосвештеници се опет састадоше у седницу Синедриона и издаше заповест, ако Га ко опази где је, да јави да Га ухвате.
 
70. Предсказање Исуса Христа о Својој смрти у Јерусалиму. – Молба Саломијина
Лук. 18, 31-34; Мар. 10, 30-45; Мат. 20, 17-28.
 
Из града Јефрема Исус пође у Јерусалим, али не правим путем, него преко Јерихона. Ученици у страху иђаху за Њим. Он понови дванаесторици ученика, да Га у Јерусалиму чекају страдања: “ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина човечјега. Син човечји предаће се првосвештеницима и књижевницима и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима, и наругаће Му се, и биће Га и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће. ” Али ученицима тешко би, да се ослободе мисли о земаљској слави Христовој, и зато ништа не разумеше од онога што им каза.
Тада приступи к Исусу Саломија, мати Јаковљева и Јованова, и показујући на своје синове, мољаше Га: “заповеди да седну ова моја два сина, један с десне стране Теби, а један с леве стране Теби, у царству Твоме”. А Исус, одговарајући на ову молбу опет понови, да чланови Његовога царства не треба да очекују на земљи славу, него страдања, која је Он и представио под сликом Своје чаше и крштења. Он рече Јакову и Јовану: “не знате, шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу Ја пити, и крстити се крштењем којим се Ја крстим? ” Јаков и Јован одговорише: “можемо”. Тада им Исус рече: “чашу дакле Моју испићете, и крстићете се крштењем којим се Ја крстим; али да седнете с десне стране Мени и леве, не могу Ја дати, него коме је уготовио Отац Мој. ” Молба синова Заведејевих расрдила је остале ученике. Исус похита да уништи и сам почетак непријатељства међу њима. Он им рече: “знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам буде слуга. [14] Као што ни Син човечји није дошао да Му служе, него да служи, и да душу Своју у откуп да за многе. ”
 
71. Исцељење слепаца у Јерихону и обраћање Закхејево.
Лук. 18, 25-43. 19, 1-10; Мар. 10, 46-52; Мат. 20, 29-34.
 
На улазу у Јерихон, недалеко од градске капије, сеђаше слепац просећи. Исус улажаше у град, праћен гомилом народа. Врева обрати пажњу слепчеву. “Шта је то? ” запита. Рекоше му да иде Исус Назарећанин. Тада слепац стаде викати: “Исусе, сине Давидов! помилуј ме!” Они што иђаху напред, прећаху му да ућути; али он још више викаше: “сине Давидов, помилуј ме!” Исус застаде и заповеди да Му га доведу. А кад Му се слепац приближи, запита га: “шта хоћеш да ти учиним? ”
– Господе! да прогледам, ” одговори слепац. “Прогледај, вера твоја поможе ти”, рече му Исус. Слепац одмах прогледа и пође за Исусом, хвалећи Бога. И сви људи који видеше, хваљаху Бога.
Исус Христос уђе у Јерихон и пролажаше улицом, која води на пут у Јерусалим. У то време старешина гаринички Закхеј искаше да види великога Учитеља. Али како је био растом мали, и од народа не могаше видети Исуса, попе се на дуд, који беше крај пута, и на њему чекаше Исуса, да прође. Пролазећи мимо, Исус му рече: “Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у твојој кући”. Обрадова се Закхеј овој великој милости, и одмах похита кући, и дочекујући Исуса, рече Му: “Господе! Ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам кога занео, вратићу онолико четворо. ” Многи стадоше викати, зашто се Исус сврати грешноме човеку. На ту вику Исус одговори: “данас дође спасење кући овој, јер је и ово син Аврамов. Јер је Син човечји дошао да нађе и спасе што је изгубљено. ”
Излазећи из града, Исус срете два слепца, који Га мољаху да их исцели, називајући Га Сином Давидовим. Исус се дотаче њихових очију, и они се исцелише и пођоше за Њим. Једнога од исцељених слепаца у Јерихону звали су Вартимеј (што значи син Тимејев).
 
72. Помазивање миром ногу Исуса Христа на вечери у Витанији.
Јован 12, 1-11.
 
На шест дана пре Пасхе Исус дође с ученицима у Витанију. Овде, по свој прилици у дому Лазареву, зготовише Му вечеру. За вечером Марта служаше, а Лазар брат њен, сеђаше с Њим за трпезом. Кад сви поседаше, друга сестра Лазарева, Марија, узевши литру правога нардова многоцењенога мира, помаза ноге Исусове и отре их косом својом. Оволика жртва не допаде се Јуди Искариотскоме. Он беше среброљубац, и ова страст разви се у њему толико, да га начини лупежом.
У друштву Христових ученика он је био чувар новца, и зато је увек носио са собом ковчежић, у који метаху милостињу. Њему би жао новца, што се утроши за миро. Он је већ био прорачунао, колико би могао утајити, кад би тај новац био спуштен у њеГОВ ковчежић, и зато рече: “зашто се ово миро не продаде за триста гроша, и не даде сиромасима? ” Исус рече: “не дирајте у њу; она је то дохранила за дан Мојега погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом, а Мене немате свагда. ”
Убрзо многи дознадоше, да је Исус у Витанији, и читавим гомилама иђаху онамо не само због Исуса, него и да виде Лазара кога је Он васкрснуо из мртвих. Глас о том уплаши Исусове непријатеље. И ето, у време, кад се свет стицао у Витанији, првосвештеници одлучише да убију и Лазара, јер су многи Јудејци Њега ради долазили и веровали Исуса.
 

1. Корваном се звало све што је жртвовано храму Божјем. Стари обичај говорио је да се Корван не може дати никоме. На том основу људи који су објављивали своја имања корваном, одрицали су помоћ и својим родитељима било је и таквих, који су своје имање објављивали корваном да би се само спасили дужности помагања ближњих.
2. Ове речи значе: Црква Христова основана је на вери у Христа, Који је главни крајеугаони камен Своје Цркве. Први је био Петар који је исповедио ову веру; он је био први камен темељац у згради Цркве. И због ове вере у Христа Петар је пре других постављен да буде зидарем у цркви Христовој.
3. То јест: ако у вашој вери буде толико способности за развијањем, колико живота у зрну горушичноме, од кога израсте велико дрво, ви ћете бити у стању да надвладате све сметње, па и оне које изгледају неодољиве.
4. Сваки Јудејац дужан је био да плаћа храму по једну дидрахму (динар) годишње.
5. Овај поступак Христа дао је пример, да свето треба вршити дужност – жртвовати храму и поштовати јавне установе. Као Син Божји, Он је био слободан од ове обавезе, па је и чудо учинио, само да је испуни.
6. У разговорима с ученицима Исус је оповргавао њихов лажни појам о Месији као о земаљском цару. Али су се јеврејске предрасуде толико укорениле у ученицима, да их нису остављале, без обзира на стална упутства Учитеља. Уверени да ће царство Месијино настати у свој слави, они су маштали о томе, да буду први у том царству.
7. То јест, човек не добија права на то, да се сам њима користи, него и другима да користи. Дакле, што више права има човек, више и дужности.
8. Кад су Јевреји ишли у Јерусалим, дешавало се да пролазе кроз Самарију, верујући да ће се у храму, очистити од нечистоће због додира са Самарјанима; али су ретко ишли из Јерусалима кроз Самарију, бојећи се да не постану нечисти, и враћаху се даљим, обилазним путем, преко Јордана, што јако вређало Самарјане.
9. Тј. старајте се да будете истински чланови царства Божјега на земљи, иштите пре свега правде; тада ћете добити и земаљску срећу. Не будите робље земаљских брига, и вршећи своје дело ревносно, не теретите себе бригама о сутрашњем дану.
10. У овој причи господар винограда је Господ Бог, виноградар -Христос, посађена смоква – Богом изабрани народ Јеврејски.
11. Младић није веровао да је Исус Бог, и називајући Га благим, изрекао је фарисејско мишљење, да је учитељ (равин) извор добра. Саображавајући се с његовим мишљењем Исус му рече, да Њему, као човеку, не припада звање благи, да је само Бог благ, пошто је једини Он извор добра.
12. Источна пословица вели: “пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће . . . то и то бити. Она је основана на томе, што се натоварена камила, с јако привезаним великим дењцима, не може лако провући кроз узана врата, која су се звала иглене уши.
13. Римљани који су у то време владали Јудејом, допуштали су Јудејцима неку врсту самоуправе. Али су чланови Синедриона знали, да ће се ова права при првој побуни народа одузети. Како нису веровали да је Исус заиста Христос, то су се и бојали да се народ, занесен маштањем о почетку царства Месијина, не побуни пре времена против власти Римљана.
14. То јест у царству Христовом више место даје се човеку не ради његове личне користи, него ради опште; и зато ко хоће да буде већи од мудрих, мора више и послужити другима.