БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ПОЧЕТАК ЈАВНОГА РАДА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА
 
1. Проповед Јована Претече у пустињи.
Мат. 3, 1-12; Марк. 1, 1-8; Лук. 3, 1-18.
 
Јован, син Захаријин, изгубио је родитеље још у детињству и проводио је усамљен и строг живот у Јудејској пустињи. Он је носио одело од камиље длаке, опасивао се кожним појасом, хранио се скакавцима и дивљим медом. По спољашњем изгледу и начину живота он је личио на пророка Илију. У тридесетој години Јован је добио од Бога заповест да спрема људе да дочекају Месију. Ову заповест он је добио, кад Јудеја већ није имала свога цара, [1] него је у њој владао незнабожац, римски намесник Понтије Пилат. Јован дође на обале Јордана, у Јудејску пустињу, и проповедао је: “покајте се, јер се приближи царство небеско”. Одавно већ међу Јудејцима није било пророка, и зато су са свију страна долазили к Јовану и крстили се у њега. Он их је изобличавао за грехе, саветовао им је да покајањем очисте своје душе и да се тако спреме да дочекају Спаситеља. Фарисејима, који су се гордили својим пореклом од Аврама, хвалили вршењем закона и сматрали себе за достојне да уђу у царство Месијино, и садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих, Јован је говорио: “породи аспидини! ко каза вама да бежите од гнева који иде (тј. ко вас је научио, да ви властитом снагом можете утећи од гнева Божја). Родите дакле род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: имамо оца Аврама: јер вам кажем да Бог може и од камења овога подигнути децу Аврамову. Већ и секира код корена дрвету стоји; свако дакле дрво, које не рађа добра рода, сече се и у огањ се баца”. Неки слушаоци примише к срцу његове речи и питаше: “шта ћемо дакле чинити? ” Јован им одговори: “који има две хаљине нека да једну ономе који нема; и ко има хране нека чини тако. ” Долажаху му и порезници, цариници, и питали су га: “шта ћемо чинити? ” Како су цариници скупљали порезу за Римљане, које су Јудејци мрзели, а осим тога неки међу њима узимали више него што треба и тлачили народ, то су Јевреји презирали све царинике и сматрали их за недостојне да уђу у царство Месијино. Јован им је одговорио: “не иштите више, него што вам је речено”. Питали су га војници: “а ми шта ћемо чинити? ” Јован их је убеђивао да се оставе свега рђавога што је било у њихову животу. Често се дешавало, да су они, незадовољни платом, отимали туђе имање, вређали сиромахе и опадали друге из личне користи. Јован им говораше: “никоме да не чините силе, нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом”. Оне људе који су пред њим исповедали своје грехе, Јован је крстио у Јордану за знак њиховога будућега очишћења. Неки су мислили: “да није он Христос? , , Јован је одговарао свима: “ја вас крстим водом за покајање; али иде за мном јачи од мене. Коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем”.
 
2. Крштење Исуса Христа.
Мат. 3, 13-17; Мар. 1, 9-11; Лук. 3, 21–23.
 
Кад је Јован проповедао на источној обали Јордана, дође к њему из Назарета Исус, да се крсти у њега. Јован Га задржаваше и говораше: “Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени? ” Али је Исус дужан био да се крсти, и Јован је требало да Га крсти; тако је Бог унапред наредио. Христос одговори Јовану: “остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду”. Јован је послушао. Кад Исус после крштења изиђе из воде, Јован угледа отворено небо и Духа Божјега, као голуб где силази на Исуса, и чу глас с неба: “Ово је Син Мој љубазни, Који је по Мојој вољи”. Тада Јован дознаде да је Исус Месија, Син Божји. У то доба Исус Христос је имао тридесет година.
 
3. Кушање Исуса Христа.
Мат. 4, 1-11; Мар. 1, 12–13; Лук. 4, 1-13.
 
После крштења Исус отиде у пустињу, да се у самоћи, молитвом и постом спреми да изврши Своје велико дело. Четрдесет дана и четрдесет ноћи провео је Он у дивљој пустињи око Јерихона, на једној гори, без икакве хране.
Видећи да је Исус необично свети човек, ђаво се досећаше да је овај човек Месија Божји, и намисли да Га наведе на зло. Кад је Христос, после четрдесетодневнога поста, огладнео, кушач му стаде дошаптавати: “ако си Син Божји, реци да камење ово хлебови постану”. Али Исус одговори кушачу: “Писано је: не живи човек о самоме хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих”. [2] Тада ђаво постави Христа на кров Јерусалимскога храма и рече: “Ако си Син Божји, скочи доле; јер у писму стоји да ће Анђелима Својим заповедити за Тебе, и узеће Те на руке, да где не запнеш за камен ногом Својом”. Христос на то одговори: “али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега” (тј. не тражи чуда од Бога). [3] Још једном ђаво приступи к Исусу. Он Га одведе на гору високу, показа му сва царства овога света, и рече Му: “све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се”. Али се Исус одрече сотонине помоћи: “иди од Мене сотоно: јер стоји написано: Господу Богу своме поклањај се и Њему јединоме служи”. Тада ђаво отиде од Господа Исуса за неко време, и Анђели Божји приступише и служаху Му. [4]
 
4. Сведочанство Јована Претече о себи и о Исусу Христу.
Јован 1, 19-34.
 
Док је Исус био у пустињи, Јован је и даље спремао Јудејце да Га дочекају, и проповедајући покајање појављивао се час на једној, час на другој обали Јордана. По свој Јудеји стадоше говорити да се појавио велики пророк. Уплашен гласовима са свију страна, Синедрион је пожелео да дозна, ко је тај ЧОВЕК који се појавио у пустињи, и посла к Јовану свештенике и левите да га питају: ко је он? У то време Јован је био на источној страни Јордана, у Переји, близу Витаваре. Послани од Синедриона дођоше к њему и упиташе га: “ко си ти? ” Јован им отворено рече, да он није Христос. Тада га они стадоше испитивати, за кога издаје себе. Очекујући пророка Илију, опи га запиташе: “јеси ли Илија? ” Јован им одговори: “не”. – “Јеси ли пророк? ” “Не”. – “Ко си? ” стадоше га питати и даље. Јован им одговори речима пророка Исаије: “ја сам глас онога што виче у пустињи: поравните пут Господњи” (тј. ја сам човек који проповеда у пустињи и позива све да поправе своје срце тако, да Господ може ући у њега). “Зашто дакле кршћаваш, кад ти ниси Христос, ни Илија, ни пророк? ” упиташе га посланици. “Ја кршћавам водом, одговори Јован, а међу вама стоји Кога ви не знате. Он је Онај што ће доћи за мном, који беше преда мном. Ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој”.
А сутрадан Јован угледа Исуса, где иде к њему, и показујући на Њега, рече: “гле Јагње Божје, Које узе на се грехе свега. И ја га не знадох; него зато ја дођох да крстим водом, да се Он јави Израиљу. Онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на Њему, то је Онај Који ће крстити Духом Светим. И ја видех Духа да силази с неба, као голуба, и стоји на Њему, и засведочих да је овај Син Божји”.
 
5. Први ученици Исуса Христа.
Јован 1, 35-51.
 
Сутрадан Јован опет стајаше на обали реке с ученицима својим, рибарима из Галилејскога града Витсаиде, Андријом, сином Јониним, и Јованом, сином Зеведејевим. Угледавши Исуса, где иде мимо, он им рече: “Гле, Јагње Божје”. И Андрија и Јован одмах пођоше за Исусом. Исус их упита: “шта ће те? ”
– “Учитељу, одговорише они, где стојиш? ” – “Дођите и видите”, рече им Господ. Они пођоше за Исусом и осташе у Њега онај дан.
После овога разговора, Андрија[5] нађе свога брата Симона и рече му: , , ми нађосмо Месију”. Симон радосно прими глас о појави Месијиној и одмах пође к Њему с Андријом. Погледавши на њ, Исус му рече: “ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, које значи Петар (и једно и друго име значи камен)”. Дајући Симону ово име, Христос је показао, да зна и особине његове душе, и шта се од њега може очекивати у будућности.
Праћен првим својим ученицима, Исус Христос из Переје отиде у Галилеју. На путу нађе Филипа, који је био из истога града, из кога и Андрија и Петар, и рече му: “хајде за Мном”. Ускоро Филип нађе свога познаника из Галилејскога града Кане, Натанаила, прозванога Вартоломеј, и рече му: “за кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо Га, Исуса, сина Јосифова из Назарета”. Филипове речи обрадоваше га; али предсказање, да ће Христос произићи из Витлејема, сметаше му да поверује овоме гласу. Он са сумњом одговори: “из Назарета може ли бити што добро? ” Филип му рече “дођи и види”. Видевши Натанаила где иде к Њему, Исус рече за њега: “ево правога Израиљца у коме нема лукавства”. – “Како ме познајеш? ” упита га Натанаило. Исус му одговори: “пре него што позва Филипа, видех те, кад бејаше под смоквом”. Речи Христове поразише Натанаила: по свој прилици да се с њим под смоквом догодило нешто особито. Из дубине душе он рече: “Рави (Учитељу), Ти си Син Божји. Ти си цар Израиљев!” На то му Исус одговори: “што ти казах да те видех под смоквом за то верујеш: видећеш више од овога. Заиста вам кажем: одселе ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину човечјему”.
 
17. Прво чудо Исуса Христа на свадби у граду Кани.
Јован 2, 1–12.
 
Трећега дана пошто је позвао Натанаила, Исус с ученицима доби позив на свадбу у град Кану. Он се одазва овоме позиву и Својим присуством благослови брачну свечаност. За време пира нестаде вина. Домаћини се врло збунише. Пресвета Богородица запази то и рече Сину: “немају вина”. Али Исус одговори: “још није дошао Мој час”. Из овога одговора Марија је разумела, да још није дошло оно време, кад треба Син Божји да покаже Своју божанску славу; али је била уверена, да ће Он неизоставно помоћи потребитима, и зато рече слугама: “штогод вам рече, учините”. Онде беше шест великих судова за чишћење. Исус заповеди да их напуне водом, затим да захвате из њих и да носе куму. Кум окуси и нађе да је то најбоље вино. Тако Исус учини почетак чудесима и показа славу Своју; и ученици Његови вероваше Га.
После тога Исус Христос с Матером, браћом[6] и ученицима сиђе у Капернаум, град на западној обали Галилејскога језера, у земљи Нефталимовој, где сви остадоше неколико дана.
 

1. Архелаја, сина Иродова, Римљани су били послали у прогонство.
2. Ове речи узете су из књиге Поновљених Закона, где Мојсије говори, да је Бог умирујући Израиљски народ, мучио га глађу у пустињи и хранио маном која је била непозната и њему и његовим очевима, да би Му показао, да човек не одржава свој живот само хлебом, – да он живи покоравајући се вољи Божјој. Тако је Христос помоћу речи Божје, одгурнуо себичну телесну мисао, коју му је дошаптавао ђаво.
3. Ово је Мојсије рекао Јеврејима, забрањујући им да кушају Господа, кад су тражили чуда, због оскудице у води.
4. Тако је Исус победио кушање ђаволово и тиме је показао, да ће одслужити своју службу с пуним самопрегоревањем и ни мало не попуштајући злу.
5. Андрија је прозван Првозвани, јер је Христос прво њега позвао.
6. По свој прилици, с децом Клеопе, или Алфеја, и жене његове Марије, који су имали синове: Јакози, Јосију, Симона и Јуду и кћери Естиру и Гамару. По једноме предању Клеопа је био брат Јосифа Заручника; а по другом – Марија, жена Клсопина, била је сестра Богородичина.