Bezazlena situacija

Pitanje:
Pomoz Bog oče, Muči me mnoštvo problema, prestupio sam mnoge zakone Božije. Moje posrtanje se nastavlja i ne nazire mu se kraj. Imam 29 godina, a nijedno životno pitanje nijesam riješio. Vjera mi je slaba i mlaka za manastir, a ne vidim sebe sposobnim ni za brak. Dobro je konstatovao starac Pajsije za omladinu modernog doba, da nije sposobna ni za manastir ni za brak. Ja sam tipičan predstavnik te omladine novog doba razbijene razvratom i drugim pogubnim grehovima. Jedan od mojih problema je i parališući strah, koji me čini nesposobnim za bilo kakvu društvenu djelatnost. Od sitnice napravim veliki problem, što me brzo dovede do velike brige i očajanja. Par puta sam bio na korak od samoubistva. Tek prije par godina sam kršten. Upoznavanje ljepote spasonosnog Pravoslavlja mi je spasilo život i donekle ga osmislilo. Ali teret grijeha me ubija tjelesno i duhovno i sprečava me da se izvučem iz živog blata. Strast, koja me pakleno muči i uništava mi život je razvrat, blud. Ne vidim način kako da ga pobijedim, jer mi je vjera toliko slaba, da duhovno samo vegetiram. Nemam snage da se oslobodim paklenog ponora u koji me vuku moji grehovi, jer su postali moja priroda. Bojim se za sebe. Iako se trudim da vodim duhovni život, postim, ispovijedam se, idem na Liturgije, moja slabost mi izgleda nesavladiva. Posavjetujte me šta da radim. Oprostite i molim vas pomenite me u svojim molitvama.
Vladimir


Odgovor:
Dragi Vladimire, Ne može da se u životu ne radi ništa, da se vegetira (kako pišete) , jer to statično postojanje stvara pakleni život, koji sve više osećate. Čovek po svojoj promenjenoj prirodi mora nešto da stvara. U tom smislu on ne može da ne bude čovek, a negiranje samog života, zbog načina na koji se taj život ostvaruje, je prosto neprihvatljivo. Takav čovek živi sa „greškom“ u svom samoostvarenju, tj. nedostaje mu susret sa blagodaću Božijom, koja ga održava u životu i sa kojom jedino može da postoji sa punim smislom. Svaki život, koji je neprihvatljiv za promisao Božiji o čoveku u dubokom sagledavanju, je mučenje. To je unutrašnji pakao, koji ne prestaje ovom smrću uprkos nekim „istraživačkim“ željama kontempolarnih teologa da to ospore, u šta lako možemo da se uverimo iz njihovih traktata o pitanjima duše u zagrobnom postojanju. Vi se mučite zbog toga što jednostavno očekujete da će se nešto slučajno dogoditi zbog čega će vas ove stvari ostaviti i vaš život će se ublažiti. Ublažavanje života je duhovni podvig i samo tim putem se dostiže blaženo ili sveto stanje. Podvig ili pokret „našeg sebe“ u implementaciji Čoveka, kojeg nam pokazuje Otkrovenje, je dinamičan odnos u zajednici sa Bogom. Kada se životvorna nit istanji do opasnosti kidanja, onda imamo na raspolaganju drugi tip podviga, nimalo lakši od ostalih, da se pokajanjem smirimo pred našim grehom i počnemo da ga se odričemo. Čoveku je najteže da prizna stvari, koje ga kompromituju i unižavaju, jer se u tom priznanju uništava gordost, a odsustvo gordosti ustupa mesto za useljenje smirenju. Gospod nam često daje putokaze, kuda bi trebali da krenemo, kada ih pratimo mi već počinjemo sa pokajanjem. Shvatam da vam je blud, za neke sasvim „normalna“ i „prirodna pojava“, najteži problem i da vas muči. Blud sam po sebi nosi dubinu shvatanja da je on pogrešan put, izgubljenost, lutanje, plovidba bez krme i krmaroša. Blud ne bi trebalo psihološki shvatiti samo kao seksualni problem i tako krenuti putem puritanizma i sankcionisati njegove posledice, nego sagledati uzrok – to seme, koje ga rađa. To bi bilo isto kao kada bi korovu sekli samo grančice sa umišljenošću da ga time uništavamo. To se najbolje otkriva u zalasku života, kada se strasti za polno opštenje prirodno gase, a želja i nemirno oko nastavljaju da deluju. Dakle, problem je više u srcu nego u uspaljenom telu, koje je sasvim normalno u stanju u kojem se nalazi. Kod svetog Ipolita Rimskog čitamo da će u vreme apokalipse da „nestane lepota na licima; ustvari, te crte lica ljudi biće kao kod mrtvaca: biće uništena lepota kod žena i nestaće pohota (seksualna želja) kod svih ljudi“ (O Hristu i Antihristu, XXXV) . Ovde je jasno da on govori o čoveku unazađenom do te mere, da sve dobijene darove Božije, svojim grehom dovodi u bescenje i besmisao, da čak i zdravu ljudsku seksualnost svodi do blata. Treba podvući da seksualni odnos sam po sebi nije ništa prljavo, niti loše, niti rušilačko, niti ubilačko u svom krajnjem ishodu (abortusi, fatalne ljubomore itd.) , nego je neispravan taj čovekov odnos prema zakonu Božijem. Rušeći zakon Božiji o čoveku, rušimo sve Njegove darove, nezamenljiva pomagala da u zdravom smislu živimo ovaj život, a ne u depresiji i beznađu. U tome treba razumeti „blud“ kao lutanje ili zabludu, koja u odsusvu pokajanja postaje rušilac čoveka i zdravog smisla njegovog postojanja. Zar je teško razumeti jednostavnu poruku svetog ap. Pavla: „Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene i udaju; jer je bolje ženiti se i udavati negoli upaljivati se“ (1. Kor. 7, 9) . Koju od ovih reči ne može da razume naš pravoslavni mladić ili devojka? A posebno oni deklarativno verujući i crkveni? Seksualni odnos je potreban, ali samo u normi zakonodavne zajednice Boga i čoveka, fizičke zajednice muža i žene, a sve u tom biblijskom scenariju nauke o čoveku, kojem je samoća neprijatelj, kao i u jasnoj poruci da se u zajednici muža i žene ostvaruje poslušanje u prokreaciji čovečanstva. A vi pišete da niste za manastir – za ženiha Hrista, niti za brak – da nađete svoju ljubav i da sa njom živite po zakonu Gospodnjem. Onda zašta ste? Kako vi umnožavate vaše talente i šta stvarate? Sa čime ćete izaći pred volju Božiju? Setih se Dantea, koji reče: „U Njegovoj volji nalazimo naš mir“. Svaki pokušaj života, van ovog što nam Gospod otkriva, jeste njegov surogat, to „vegetiranje“ koje pomenuste, besmisao koji u nama razvija depresiju, u svetootačkom rečniku poznatiji kao uninije. Uninije nije samo stanje duhovne nemoći, nego i strašan greh predaje, ili vegetiranje o kojem pišete. Čovek živi u zajednici monaškoj (po blagoslovu možda i otšelnički ili usamljeno što je najteži podvig) ili on živi u zajednici porodičnoj, koju često nazivamo „Crkva u malom“. Ideja Božijeg promisla, kao intervencije da čovek ne bude sam, prisutna je do kraja ovog veka i čoveka u njemu. On nije zamišljen da bude sam, i zato je egoizam stanje bogoostavljenosti, jer se Bog poznaje i otkriva kroz bližnjeg, pa i kroz našeg supruga sa kojim živimo. Svaki pokušaj religioznisti van ove Zajednice (u samoći udaljeni od blagodati Božije) je besmislen i neostvarljiv. „Moderno“ doba, pogledi na život, čak i kontemporalna teologija streme prema tome da se u svemu izađe u susret željama čoveka. Dakle, suprotno onom što nam „zapadni“ Dante reče. Pokrenut je sav ljudski establišment da se olakša, tj. opravda svaki način života, čak i onda kada on postane takav kao vaš. To je ono racionalno, realno, čovekocentrično sagledavanje čoveka i rešavanja njegovih problema van Bogočoveka. To je „humanizam“, koji u svojoj dubokoj ideološkoj suštini odbacuje Bogočoveka, razovaploćuje ga. Kada posle toga čovek ostane razgolićen sa svim njegovim besmislenim prohtevima, neki uzmu sebi u zadatak da im stvore smisao i legitimitet. Ali besmislu se ne može dati smisao i zato je čovekocentrična teologija nasuprot bogočovečanskoj, katastrofalna. Ljudska seksualnost je vrlo jaka sila, ona usmerava čoveka, i ako se ta kretanja dešavaju mimo putokaza Božijih postaje destruktivna. Mladići i devojke su tim prirodnim pozivom pozvani na zajednicu za očuvanje ljudskog dostojanstva i bogoobraznosti; pozvani su na upražnjavanje svoje zdrave i blagoslovene seksualnosti, naravno u odsustvu duhovnog i fizičkog ubistva u njoj, da po volji Božijoj proizvedu novi život onako kako ih Gospod zove na to poslušanje. I narod u Skiniji, a kasnije u Crkvi, je vekovima živeo tako, da su se mladi ljudi pred Zajednicom objavljivali kao bračnici „zauzeti“, i dalje bez uzdržavanja u tim „kriznim“ godinama „normalno“ (u određenoj normi) produžavali zajednički život gledajući na seksualne odnose kao na blagoslov (posebno u judaizmu) . Seksualna želja u tim godinama je normalna, a nenormalno je uzdržavanje od te želje u vreme procvata života, kada treba biti u braku i imati decu. Nenormalno je i van Zakona Gospodnjeg rušiti čistotu, jer seksualni odnos je produkt čiste i neporočne ljubavi. Danas je sve, kako naš narod kaže, „naopako“: Devojke se ne udaju, a mladići ne mogu (nema devojaka? ) ili neće da se žene, i sve tako do poznih godina, ali seksualnost kao prirodan dar teško zaustavljaju, pa partnerski (životinjski) razmenjuju „usluge“ bez trunke pokretanja duše, koje se u takvom spajanju tela najstrašnije kasape. I šta se dešava? Okrivljuje se „priroda čoveka“, dakle Bog, koji ga je „takvog“ stvorio, pa se psihološki prilazi ljudskoj seksualnosti da je čoveku nemoguće da živi bez seksualne aktivnosti (čitam kod Jerotića) . Zar to neko osporava? Sv. apostol Pavle je osudio rukobludnike, zato što se takva seksualnost suprostavlja Bogu, čovek se time često zadovoljava u bogoborstvu, jer je on zamišljen da bude seksualno aktivan sa suprotnim polom, a sve radi ispunjavanja volje Božije. Kod nas većinom ne žele da se žene ili udaju (danas je to nacionalni i politički problem kao demografska pretnja nestanka našeg naroda) , ali itekako žele da na razne i apsurdne načine budu seksualno aktivni. Božiji dar seksualnosti dolazi samo u „paketu“, i ako iz nekog razloga nema spremnosti za ženiha ili nevestu, onda u našem Pravoslavlju treba tražiti nebeskog Ženiha, Kojeg nam Evanđelje jasno opisuje. Sve drugo je zakopavanje svog životnog dara, svog talanta! Po Božijoj volji, moraš da se brineš o nekoj Zajednici i u njoj da stvaraš, onoj bračnoj ili monaškoj. To više nije slobodan izbor za nešto treće. Dakle, u manastir i na izbezumljujući podvig borbe sa strastima ljudske seksualnosti, na umrtvljavanje kroz podvižnički sistem života, kako nam ga opisuje svetotoačko bogoslovolje podviga. Samo manastiri nisu hoteli više kategorije, sa najboljom i najzdravijom ishranom, a posebno oni bez bogoslužbenog kruga i teškog rada kroz razne načine bezrezervnih poslušanja duhovnicima, što je alat za umrtvljavanje strasti od kojih prednjači ta prirodna i normalna seksualnost. Ona nije greh sama po sebi, nego se traži nevinost i vernost svom obećanom Ženihu, traži se čista, iskrena i ničim povređena ljubav. Nije više tajna da ponegde u kliru monaškog postriga bezbračnici i destvenici Hrista radi, imaju nezakonite žene i čak porodice, pa ljudi često kažu da se protiv prirode ne može i da je to normalno. Ni ja ih ne osuđujem, samo moram da napomenem da je ovde priroda, koja rukovodi našom seksualnošću ljubav: Samo u odsustvu ljubavi se može izvršiti preljuba. Tako i monah čini preljubu. Isto tako seksualni odnos pre braka, iako se u bogoslovlju označava kao „blud“, je u suštini preljuba i rušilac Zajednice. On nekom može da nanese dubok bol, koji će trajati ceo život zbog invazije osvećenog tela od strane potpunog stranca, koji će i posle toga ostati samo stranac, tuđinac, provalnik, kradljivac i nasilnik Božanske, čiste ljubavi i nevinosti naše sazdane prirode. Vaša „slabost“ se ne može opravdati suštinskim odbacivanjem volje Božije, recimo da čekate do vaše četrdesete (ili pak dok ne završite doktorat) , jer, naravno, za sve to vreme ne možete da ostanete nevin i izdržite bez polnih odnosa. Vaša „slabost“ može da se razume na tom polju da ste sa zakonitom ženom spavali za vreme posta i tome sl., ali suštinsko odbacivanje volje Božije nije više slabost. To je tip bogoborstva. Vi jednostavno ne živite po Evanđelju tako da vam ni ispovest ni Liturgija neće doneti unutrašnji mir. To je logičan i pravičan ishod. Danas se tehnikalijama objašnjava nespremnost za brak u veku kada se svuda u našem društvenom životu pod vidom raznih marketinga i biznis etike „maše seksom“. Ne može da se proda ni automobilska guma bez slike razgolićene ili gole žene na njoj. To je stihija, mi je razumemo i znamo odakle dolazi. Ali kako Crkva treba da se postavi prema njoj, kako da vaspita svoju decu, a pre svega da je od nje sačuva? Kakav je naš odnos prema ovom veku: da li je on poistovećenje sa njim ili borba? U ovom pitanju se u koštac hvataju i rvaju konzervativna i liberalna teologija, „Zapad“ i „Istok“, svako sa svojim pogledom na čoveka, koji su najčešće dijametralno različiti. Jedni ukroćuju strasti, jer je čovek sa njima destruktivan kako za sebe tako i za bližnjeg (društvo) , a drugi ih opravdavaju raznim humanističkim realizmima, filosofijom egzistencijalizma, koja je služenje psihološkom opravdanju o bezuslovnom pravu čoveka na postulatu da on „postoji“. Crkva želi da se mladi ljudi žene i udaju; da stvaraju porodice; da „ne uče“ do u beskonačno radi iščekivanja materijalnog bogatstva; da se razume da je svaki pošten posao ispunjavanje reči Gospodnjih da na bilo koji način shvatimo kako sa mukom i u „znoju“ zarađujemo hleb (Bitije, 3, 17–19) . Današnji mladi Srbin i Srpkinja ne treba večito da uče, večito da čekaju posao, večito da čekaju stan (uz večito držanje za „maminu suknju“ – tu lažnu sigurnost) , pa tek onda da se, možda, pojave u Crkvi i ozakone dugogodišnju bludnu vezu, koja je većinom panični izbor iz mnoštva ranije razmenjenih „partnera“, uz već prisutnu prezasićenost zbog koje kao po pravilu kasnije stradaju nedužni supružnici (lažno i licemerno uzdržanje od zakonitog i blagoslovenog seksualnog odnosa) . Kako se na takvim osnovama može očekivati zdrav i blagosloven brak? Kako se na nečem gnjilom može sazidati zdravo i čisto? Zato se lako objašnjava široko prisutna pojava da i među crkvenim ljudima u bračnim zajednicama postoje traume i razvodi, sva ta muka, mizerija i stradanje. Ljudska duša je kao sunđer, koji sve upija u sebe dok se jednom ne prezasiti i onda tako u odsustvu novog kapaciteta primanja, počne da suzi van svake kontrole. Tako i telo počinje da suzi i da puca po svim šavovima: brak, deca, srodstvo, prijateljstva, intimnost… Bez suštinskog pokajanja i zacelenja Božanskom ljubavlju nema sreće u brakovima, niti će je ikada biti. Negde je to muka; negde je to tolerancija; negde je to neizmerno trpljenje; negde je to agresija, a ponegde su to i najzverskija ubistva. Sve samo zato što čovek ne želi da sluša Crkvu, jer je većinom u svom životu drži negde po strani, na margini svog života, koja mu je potrebna samo radi psihološkog zadovoljavanja privatne religioznosti, a još češće tradicije etnofiletističkog folklora. A Crkvom se živi, i jedino njom se može razumeti smisao života. A vi, – vi niste za manastir brate. Ženite se, poslušajte Gospoda šta vam On kaže, kada vam zadaje iskonsko poslušanje, i u toj kućnoj zajednici ispunite volju Njegovu, i tako umnožavajte talente koje ste dobili od Njega. Tek tada ćete otkriti smisao svog života i zemaljsku sreću u najtežem poslušanju savršenoj ljubavi: da volimo svoje žene kao Hristos Crkvu, i da nas samo u tom evanđelskom uslovu žene slušaju i povinuju se nama (a ne našem ličnom hiru! ) . Traži se obostrano smirenje. Ali čovek jednostavno ne razume, i u tome je njegova tragedija, lutanje, zabluda i svaka vrsta bluda. U Hristu vaš o. Ljuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *